УГРОЖЕНА ЦРКВА БРВНАРА У ЕЧКИ

[александар живаљев]

Храму прете влага и црвоточина

В. Црњански Спасојевић | 25. септембар 2016. 14:12

Најстарија блатна црква-брвнара у Војводини, Храм Светог Николе у Ечки, чека паре за обнову. Од 1948. заштићен као добро од великог значаја

Црква Светог Николе у Ечки

•  

ЗАВУЧЕНА у ечанском шору, као да је неком грешком залутала из "Сеоба" Милоша Црњанског, српска православна црква посвећена Преносу моштију Светог Николе једна је од ретких сеоских цркава-брвнара од блата које су опстале пуна три века. Овај храм божји у Ечки, крај Зрењанина, културно је добро од великог значаја, које вапи за реновирањем.

 

Завод за заштиту споменика културе из Зрењанина неколико пута је конкурисао код Министарства културе са пројектом обнове, али до данас - од пара није било ништа.

Аутентична грађевина, потпуно атипична за ове пределе, према неким изворима, настала је још 1711. године, када су се у Војводину досељавали Срби на челу са Арсенијем Чарнојевићем. Желели су да изграде цркву налик на брвнаре које су градили јужно од Саве и Дунава, али нису нашли адекватну грађу. Зато су богомољу, уместо од дрвета, подигли од ћерпича облепљеним блатом, са двоводним кровом од чамове шиндре. Дрвени звоник над западним прочељем дограђен је накнадно.

Ова црква најстарија је у Банату и једна је од најстаријих у Војводини. Занимљиво је да од постања није мењала намену - била је и остала храм, који су, по речима оца Горана Болобана, једно време користили и српски и румунски верници, док Румуни нису добили своју цркву. У њој је у одређеном периоду организована и световна школска настава, док Ечка није добила школу.

И данас се овде редовно одржавају службе, а као посебно егзотична, црква привлачи многобројне туристе, који долазе у великим групама од по 20-50. У њој се чак и венчавају младенци, и то не само из Баната, већ и из Београда.

У цркви се још чува део јако вредног, старог иконостаса из 1744. године, који је насликао чувени зограф Шербан Поповић. Други део са дверима, како каже архитекта Драгана Шијак из Завода за заштиту споменика културе у Зрењанину, изложен је у тамошњем Народном музеју.

- Ове иконе најстарији су датирани рад Шербана Поповића, који је обележио предбарокни период на територији румунског и српског Баната - каже Драгана Шијак.

Данас се у цркви налази, такође вредан, барокни иконостас, рад Теодора Поповића, из 1786. године, који је, каже Драгана Шијак, незаобилазна тема у иконолошком разматрању српског сликарства барока. Из исте године датира и лажни дрвени свод, какав је остао до данас.

По речима оца Болобана, у храму се чува и један број богослужбених књига из 18. века, донетих из царске Русије. Међу њима је и Октоих из 1712. године, Јеванђеље из 1759. и много других вредних ствари.

Покрајински завод за заштиту споменика културе из Новог Сада изводио је у више наврата радове на обнови храма (последњи пут 1992), због велике трошности материјала од кога је зидан.

- Црква Светог Николе је у лошем стању, иако је месни парох редовно одржава, кречи и чисти. Али текуће одржавање није довољно да спречи даље пропадање, на зидовима има оштећења од влаге, а видљиве су и промене на крову и звонику због дотрајалости дрвета и шиндре. Поремећаји на кровној конструкцији проузроковали су слегање дрвеног свода над иконостасом - каже Шијак.

Пошто зидове треба осушити и поново облепити блатним малтером са додатком јечмене плеве, те би послове, каже парох, могли да ураде и мештани, јер још има оних који владају овим занатом. То је, међутим, неизводљиво, с обзиром на то да је црква под заштитом још од 1948. године.

Завод за заштиту споменика културе Зрењанин израдио је Конзерваторско-рестаураторски пројекат обнове цркве, 2011. године, који подразумева санацију крова и зидова, и заштиту свих дрвених делова од црвоточине и пожара. У то време, процењена вредност радова била је око 12 милиона динара.

* Отац Горан Болобан

 

ПОЗНАТИ ЗОГРАФ

ШЕРБАН Поповић је почео каријеру иконописца у сликарској дружини Андреје Андреовича, која је из Влашке позвана у ослобођену Србију да украси зидове цркве манастира Враћевшнице, 1737. После поновног пада Србије под Турке, 1739. године, чланови дружине повлаче се у Банат, који је још 1718. припао Хабзбуршкој монархији. Банат тада још није био под толиким утицајем барокног модела, који је пропагирала Карловачка митрополија, па је зато био мека бројним зографима. Поповић је учествовао у осликавању храмова у Липови и Модошу, а самостално је урадио иконостасе у Ечки, Иванди, Дежану, и са својим рођаком Недељком Поповићем иконостас у Острову.

 

ЦРКВА ОД БУСЕНА

ДРУГА по старости банатска црква налази се на периферији села Ботош, и за разлику од ечанске, она је у функцији само о празницима. Ова српска богомоља, "Намастир", посвећена је Рођењу Св. Јована Претече и прављена је од бусена. Тачан датум подизања није познат, а претпоставља се да је изграђена између 1768. и 1770, у време насељавања српских граничара.