александар живаљев Написано Септембар 17, 2016 Пријави Подели Написано Септембар 17, 2016 ЂОРЂО СЛАДОЈЕ ДАЛЕКО ЈЕ ХИЛАНДАР Доста је мени да бјецне из мрака Жижак сунцокрета ил пламичак мака, Да ме, понекад, озеблог обасја, Кроз трепавице пшеничнога класја Оно што трепти над пољем, у јари; Да ме, ко свога, зрикавци-брујари Призову грешног, уморног од чуда А липа приђе и шапне – овуда... И пут до цркве за ме је Голгота: Разјарена паства, вазда срдит прота, Смркнути ђакон псалме мрмља за се, А звонар ко да потеже кајасе. Вратио бих се да не мотриш с трона, Већ од Стоваришта Светог Симеона – У мучалницу уврх петог спрата, Где од дечјег даха на окну се хвата Нешто што светли попут ореола... Ал гавељам и ја покрај Вождпетрола, У смућеном стаду, ни јагње ни звере, По свој гутљај наде и напрстак вере. А за наше грехе, несреће и муке, Мајчице, Света, мало су три руке! И можда је боље да до Твога храма, По спас и милост душа крене сама Јер ја сам препун пепела и гара, И не смем такав у сјај Хиландара. Летопис матице српске, јул-август 2016. Ђорђо Сладоје (1954, Клињак код Улога у Херцеговини, аутор бројних пјесничких збирки) Светислав Павловић је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука