Свет који нестаје

[Danijela]

Свет који нестаје, документарни филм протојереја др Жељка Ђурића снимљен 2016. године.

 

 

Жељко Р. Ђурић (1965, Ваљево).

На Православном богословском факултету у Београду дипломирао и магистрирао. Прву докторску тезу Служба епископа по канонима православне Цркве одбранио на Богословском факултету у Фочи (2011), а другу на факултету за Културу и медије Мегатренд универзитета (2012) под радним називом Културолошки аспекти иконе у свету визуелних медија. Доцент на Академији СПЦ за живопис и конзервацију.

Објавио и четири књиге фотопоезије: Таласи, изд Народна Библиотека Смедерево 2007; Свет који нестаје и свет који настаје, изд Академија СПЦ за живопис и обнову Београд , 2008; Слепи во и друге песме, изд. Академија СПЦ за живопис и обнову Београд 2010; Круг, изд Меридијани Смедерево 2013.

Протојереј Жељко Р. Ђурић је старешина Успењске цркве у Смедереву.

Član ULUPUDS-a od 2014.

Od 1996. je počeo da se bavi fotografijom a od 2006. godine da aktivno izlaže svoje radove.

Zvanje Majstora Fotografije u Foto Savezu Srbije stiče 2013 . godine.

Do sada je učestvovao na preko 180. kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio preko 60. nagrada i 100. priznanja, diploma i zahvalnica.

Sačinio i organizovao 9. samostalnih izložbi. Štampano mu je četiri samostalne knjige fotopoezije, veći broj koautorskih fotomonografija i knjiga pozorišne fotografije : Vreme teatra, izd. H ELICON P UBLISHING , Banatski Brestovac, Oktobar 2011.

Napisao je niz tekstova o fotografiji i ikoni: Fotografija i(li) ikona kopiranje i logika upotrebne vrednosti ( Međunarodni naučni skup Arhitektura i ikonografija), štampano u: Zbornik radova Ikonografske studije 4, Beograd 2011 ). Ontološke razlike u fotografiji i ikoni, časopis Religija i tolerancija , Novi Sad, Vol. X, Nº 18, Jule – Decembar, 2012. Teološke implikacije slikarstva Milana Tucovića, časopis Bogoslovlje, 2013 .

Iz kritike :

Željko Đurić voli široki ugao jer je i njegova potreba da ispriča svoje priče vezana za ljude i život kao čudesnu, prolaznu i neponovljivu pojavu. A kada celovitije sagledamo njegov opus shvatimo da nema pejzaža, nema eksperimenata ni traganja za nadrealnim - postoji samo čovek. U neprekidnom traganju za životnim sentencama na putovanjima sreće ljude koje uspeva ne samo da fotografiše već da ih ubedi da je fotografija jedino sredstvo kojim će se boriti protiv neumitnog zaborava. A većina je odavno zaboravljena i do trenutka kada ih je Željko pronašao oni za nas realno nisu postojali. Od velike ravnice zvane Banat koju je zavoleo svim srcem, pa sve do udaljenih gradova Amerike njegov fotoaparat beleži scene koje slave sve ono što je sakriveno iza pojma čovek i jednostavnost života gde to ne znači jednakost sa praznim.

Odavno smo postali svesni činjenice da je autor taj koji definiše stepen objektivnosti jer on nas usmerava, navodi da pogledamo detalj kako bi zamislili celinu koja ponekad ne mora biti ni blizu realnosti već predstavlja specifičan ugao materijalnog koji oko običnog posmatrača najčešće ne uspeva da uoči. Zeljko je odavno savladao tu jedinstvenu sposobnost, moć da lepotu pronađe u stvarima koje svi mogu da vide ali jednostavno zanemaruju kao obično.Vešto se igra prikrivenom simbolikom kojom često na surov način daje dodatnu težinu, potvrdu sceni koju posmatramo.

Milan Živković, Majstor fotografije FSS, ULUPUDS

Glavni urednik časopisa REFOTO 
(iz časopisa REFOTO, mart 2011)