Капетан Милан М. Дир

[Плаво Небо]

Капетан Милан М. Дир је био пореклом из хрватског Загорја. Рођен је 1899. године у Златару, у Хрватској. Био је официр југословенског краљевског ратног ваздухопловства и на врхунцу своје каријере је био командант Друге ваздухопловне базе у Краљеву. Био је ожењен Краљевчанком са којом је имао једно дете. Капетан Дир је до смрти остао веран Краљевини Југославији. Одбио је понуду фашистичке НДХ да постане официр у њиховој војсци, а одбио је и понуде да ради за Немце. Због свега тога, стрељан је у Краљеву у октобру 1941. године. У наставку преносим део текста који је преузет са линка http://www.kraljevo.com/ibarskenovosti/2005/novbroj20051007.htm и који нам показује каква је људина био капетан Милан Дир. Бог му дао Рајско насеље.

MIŠA MARIĆ: KIŠNOG OKTOBRA 1941. U KRALJEVU (Ibarske novosti 10.10. 1997)
Sećanje na Dira kapetana

   Već je suton padala nad okupirano Kraljevo kada su točkovi aviona, jednog oktobarskog predvečerja 1941. godine dodirnuli pistu kraljevačkog aerodroma. Iz aviona je žurnim korakom izašao mladi vitak čovek i seo u crnu limuzinu koja je nosila vojne oznake. Samo nekoliko minuta kasnije automobil se zaustavio na periferiji Kraljeva pred kućom u kojoj je stanovao kapetan prve klase i pilot 32. vazduhoplovne baze u Kraljevu Milan Dir.
Čovek iz limuzine mu se predstavi i kad se vrata otvoriše dva čoveka poleteše jedan drugome u zagrljaj. Domaćin uvede gosta u kuću, pomože mu da skine ogrtač ispod koga se ukaza uniforma sa oznakom oficira NDH.
Pa eto Milane, došlo je vreme da služimo svoju državu.
Imam ovlašćenje da ti ponudim visok čin u vazduhoplovstvu NDH ili mesto ambasadora u nekoj prijateljskoj zemlji. Potreban si nam Milane i ozbiljno računamo na tebe. Razmisli Milane, imaš dete i ženu. Ne bi želeo da im se zbog tvoje tvrdoglavosti nešto dogodi.

Došao je stravičan 15. oktobar 1941. godine.Među 6.000 kraljevčana i ljudi iz drugih krajeva naše zemlje postrojenih ispred nemačkih mitraljeza stajao je i Milan Dir. Ispred mitraljeza uperenih u masu nedužnih ljudi nervozno je šetao nemački major. U jednom trenutku major je zastao, a onda žurno prišao stroju.
-Da li se ovde nalazi Milan Dir.
Iz stroja je izašao stasit mlad čovek toplih plavih očiju i sasvim mirno prišao majoru.
- Ja sam Milan Dir. Šta ste želeli.
- Da li ste se predomislili kapetane?
- Ne znam o čemu govorite. Ne razumem vas.
- Isuviše me dobro razumete kapetane, ali ja ne mogu dugo da čekam. Razmislite brzo, imate pet minuta vremena. Život je lep kapetane, a vi imate i dete.
- Gospodine majore pet minuta je prošlo još od kako ste okupirali moju zemlju, zato ću radije da umrem sa ovim ljudima, slobodan, nego da vam služim porobljen.
I umro je Milan Dir, Hrvat iz Zagorja sa svojim kraljevčanima, jer je više voleo časnu smrt nego sraman život. Milan je umro a ostala su sećanja koja traju od godine do godine, od oktobra do oktobra, kada se okupe ljudi iz svih krajeva naše zemlje da nad ovim stratištem i bezumnim zločinom prošlog rata polože cveće na humke heroja i zažele da se to više nikada ne ponovi.
Tako će biti i sledeće godine, i ovog oktobra.
Doći će opet unuk Milan sa dva buketa cvetnih karanfila da ih položi na humke svojim dedima. Dedi Hrvatu i Dedi Srbinu.
Ubijeni istoga dana i zbog iste slobode.