Хоћу да устанем

[Aleksandar Ciganović]

Жао ми је ал рећу ти збогом,

Tи црна туго која ме мучиш,

Сад даље идем заједно са Богом,

Не дам више тако да ме гушиш.

 

Из твог загрљаја отимам се снажно,

Ал прсте си зарила дубоко у срце,

Чупам се сада у агонији тешкој,

Ал  борба је дуга!

 

Желим сада да се отргнем,

И победнички на земљицу станем,

Само једну жељу имам; А то је: Да устанем!

 

Да устанем и пробудим се из кошмарног сна,

И да живим сретнијим животом,

Да упознам нове људе и пределе, дигнем се са дна..

 

Тај камен са срца у земљу закопавам, да га нико не нађе;

Јер туга је најгоре што може да те снађе!

 

Зашто човек пати због ствари безначајних,

А толико постоји лепоте и дела сјајних?!

 

Природа нам своју помоћ нуди,

Својом лепотом, складом и мирисом..

Дал остајеш равнодушан над оваквим описом?!

 

Стави покривач преко росне траве,

Нек те сунце сада обасјава;

Гледај високо на дрвећу гране, док у реци, светлост се пресијава!!