Стефан Вуковић: Шта је резултат четири године Вучићеве власти?

[коЖељ њацИ]

Стефан Вуковић: Шта је резултат четири године Вучићеве власти?

 

Прошле су већ четири године од победе Томислава Николића на председничким изборима и доласка СНС-а на власт (додуше тек од 2014 је Вучић премијер али је СНС и до тада имао доминантну позицију у Влади). Дакле, прошао је рок у којем је требао трајати мандат првобитне владе састављене 2012. године. Шта је влада, под контролом СНС-а, учинила за те четири године на пољу спољне политике, унутрашње друштвене политике, државне политике и унутрашње економске политике?

Прво, што се тиче спољне политике, није неоправдано рећи да је СНС наставио ранији курс власти под ДС-ом, али нетачно је да је спољна политика у потпуности иста. Поједина питања и проблеме СНС је решавала „либералније“ од ДС-а (потписан је Бриселски споразум на који претходна власт није била до краја спремна дати своју сагласност и јасније је дефинисана оријентација ка ЕУ, прецизније везивању са Њемачком), али у другим питањима се води знатно конзервативнија политика.

То је случај, прије свега, са одлуком да се не уведу санкције Руској федерацији, гдје су постојали значајни јавни притисци на Србију да се то учини (или тако власт жели да буде схваћено у Србији). Ово питање је прва значајнија разлика ДС-а и СНС-а, јер је ДС показао спремност и симпатије за увођење санкција према Русији. Додуше озбиљно питање је да ли би ДС имао такав став да је остао на власти послије 2012. године?

Друго, СНС се снажно и јасно опредијелио за неутралност Србије и одбијање мијешања у свјетске афере између других држава, поготово великих сила. У ДС-у су, са друге стране, увијек постојале струје које су подржавале приступање НАТО пакту и дефинитивно окретање Србије ка политичком Западу. У региону, Вучић је у принципу наставио Тадићеву политику помирења. Разлика између Тадићеве и Вучићеве политике лежи у томе што Вучић не дјелује активно у сврху помирења, попут Тадића, већ је „закорачио корак уназад“ и ограничио се на чисто изјављивање става актуелне власти у Србији о ратној прошлости из деведесетих коју треба превазићи.

Укратко речено, Вучић осуђује злочине српске стране, али истовремено не пропушта нагласити ни српске жртве када нађе да је то прикладно, те се не извињава попут Тадића, али у суштини води се иста политика помирења и толеранције у региону. Не може се оспорити политички коректан и стоички потез Вучића након његове посјете Сребреници гдје су га екстремисти гађали каменицама, када је позвао представнике власти БиХ (а у суштини Бакира Изетбеговића), што се може оцијенити понижавајућим са једне стране, али и достојним и морално исправним поступком са друге (све зависи од тачке гледања).

Декларативно и реторички, СНС подржава права српске мањине у Хрватској, подржава Републику Српску и води рачуна о Србима на КиМ, али у стварности води се политика немијешања и савјетовања са стране. Може се рећи да се Србија више окренула себи, што може бити проблематично уколико се настави у правцу који води до „напуштања идеологије српских националних интереса“, како је то дефинисала Весна Пешић.

У сфери привреде и финансија постоји веома мало разлика између власти СНС-а и ДС-а. У суштини је настављена политика државне интервенције и државних субвенција радних мјеста привредницима (првенствено страним којима се временом дају све веће субвенције по радном мјесту, што би требао бити знак да је српско тржиште мање привлачно него прије јер је потребно издвојити више новца за субвенције како би се привукли страни инвеститори), уз незанемарљиву попустљивост према њима. Та попустљивост је више пута испливала на површину – у случају Јуре, те у случају Вршачких винограда и других пројеката гдје је однос према кинеским и арапским инвеститорима био изузетно попустљив па и неразумно снисходљив чиме су се прелазиле линије пристојности па и закона у суштини.

СНС-у свакако није било добро дошао излазак из Владе министра Саше Радуловића који је изнио неке контраверзе у раду Владе у јавност и указао на јавне тајне (као код Вршачких винограда или Мерцедесових аутобуса – односно шасија аутобуса ). Но свакако СНС се не може сам кривити за овакво стање, али сноси велику одговорност за настављање лоше и незаконите политике.

Начелно, као странка десног центра, СНС би требао да се залаже за либералне привредне идеје попут мањих пореских намета у привреди, мањој државној администрацији и мање бирократизованости, али у стварности ништа од тога није остварено, нити заиста покушано. „Хватање у коштац“ са вишком радника у јавном сектору је остало на мјери забране запошљавања која се и није у потпуности спроводила. Плате у јавном сектору и пензије су смањене (истина, углавном онима са већим примањима) и тиме је дат доприност смањењу буџетског дефицита, али су том мјером оштећени људи који су поштено зарадили своје пензије своје плате у јавној служби због неосновано и непотребно бројних запослених страначких апаратчика у јавном сектору. Слична неправда је учињена код опраштања дуга за РТВ претплату неплатишама уз истовремено недавање било каквих погодности редовним платишама.

Одговор на питање зашто СНС који предводи Вучић тако поступа је једноставан – власт не жели да озлоједи потенцијалне бираче, поготово када тежи да зграби и задржи апсолутну већину у Скупштини а тиме и у Влади. Такође, уз све придике које СНС упућује ДС-у, наставило се са политиком приватизације јавних предузећа губиташа, што се у основи и може узети као легитимна и оправдана политика уколико друштво у Србији више штети одржавање таквих предузећа у животу него њихово отуђивање.
Као изузетак од тог правила појавио се Телеком Србије за чију приватизацију се Вучић залагао, иако Телеком послује са добитком. Оправданог економског разлога за такав став премијера наочиглед нема (осим ако нису у праву они који говоре да такве компаније губе вредност у перспективи), па се питање о одређеним закулисним радњама и договорима (као код Вршачких винограда) и њиховом обиму само од себе поставља.

И за крај, као највеће достигнуће власт Вучићевог СНС-а промовише се стабилизација јавних финансија и смањење буџетског дефицита. Сами по себи, то јесу добри резултати, али у широј слици ствари мало значе ако поред побољшања финансија државе (као засебне организације) не иде под руку са побољшањем куповне моћи становништва као последица јаче привредне активности и развоја. Истина, фискални конзервативизам не нуди брз и велик привредни раст, већ мањи и постепен, али стабилан, но до тога се не долази само уређивањем државног новчаника. Дакле, уколико Вучић жели бити дослиједан економски либерал, требао би се бавити смањењем пореских намета и бирократских захтјева државне администрације за привреднике упоредо са уређивањем државних финансија.

Што се тиче структуре саме странке, СНС изгледа не може да одступи од српског шаблона гдје снага странке зависи од снаге њеног вође ( гдје се као једини изузетак тренутно може узети Демократска Странка, уз могућност да се касније тој листи додају ДСС, ДЈБ и можда чак Двери) те је питање њеног животног вијека (али не само на власти) уско везано за моћ и личне кавлитета Александра Вучића.

 

 

http://www.vidovdan.org/ekonomija/item/73017-stefan-vukovic-sta-je-rezultat-cetiri-godine-vuciceve-vlasti