Зашто плаче Раде Томов?

[сербон]

Кнез Јанко

Не, Рогане, немој га будити, 

е он у сан ка јави збори; 

е ћемо га штогод распитати, 

да се барем добро исмијемо.

Кнез Јанко

Дану, Вуче, што оно збораше 

за нашега бана Милоњића? 

Је ли чегрст каква међу вама?

Вук Мандушић

Није, брате, ништа међу нама, 

но му нешто око снахе зборим.

Кнез Јанко

А што је то, кажи ми натајно!

Вук Мандушић

Љепша му је од виле бијеле! 

Нема пуно осамнаест љетах, 

живо ми је срце понијела!

Кнез Јанко

Рашта ти је срце понијела?

Вук Мандушић

Има рашта, ругаш ли се збиља? 

Рашта друге нема на свијету! 

Да нијесам с Баном Милоњићем 

деветороструко кумовао, 

бих му младу снаху уграбио, 

па с њом бјежа главом по свијету.

Кнез Јанко

Не ђетињи, кукала ти мајка! 

Збиља ти је сву памет попила.

Вук Мандушић

Ал' је ђаво, али су мађије, 

али нешто теже од обоје? 

Кад је виђу да се смије млада, 

свијет ми се око главе врти. 

Па све могах с јадом прегорети, 

но ме ђаво једну вечер нагна, 

у колибу ноћих Милоњића. 

Кад пред зору, и ноћ је мјесечна, 

ватра гори насред сјенокоса, 

а она ти од некуда дође; 

украј ватре сједе да се грије. 

Чује да свак спава у колибе. 

Тада она вијенац расплете, 

паде коса до ниже појаса; 

поче косу низ прса чешљати, 

а танкијем гласом нарицати, 

како славља са дубове гране. 

Тужи млада ђевера Андрију, 

мила сина Милоњића Бана, 

који му је ланих погинуо 

од Тураках у Дугу крваву. 

Па се снахи не дао острићи: 

жалије му снахин в'јенац било 

него главу свог сина Андрије. 

Тужи млада, за срце уједа, 

очи горе живје од пламена, 

чело јој је љепше од мјесеца,- 

и ја плачем ка мало дијете. 

Благо Андри ђе је погинуо- 

дивне га ли очи оплакаше, 

дивна ли га уста ожалише...

Кнез Роган (шапти кнезу Јанку)

Не питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблеја.

[сербон]

Зора је; буде се и дижу.

Обрад

Да ви причам што ми се приснило. 

Народа се бјеше много дигло, 

као некуд да крсте носимо; 

сунце пече да очи искоче, 

и тврђа је кудијен идемо. 

Док сидемо ка на ово поље, 

починемо под једну јабуку, 

испод које и поточић враше. 

Сви се у хлад под њом сабијемо, 

уберемо зрелијех јабуках, 

као цукар свака бјеше слатка; 

поп очита под њом еванђеље. 

У то доба пет Мартиновићах 

дигоше се један за другијем 

и за њима три четири друга. 

Сав их народ гледа кад одоше; 

а они ти стубе, те уз цркву: 

на олтар се од цркве попеше 

и на њему крст златни метнуше. 

Крст засија ка на гори сунце, 

и сав народ на ноге устаде, 

часноме се крсту поклонише. 

У томе се разбудих од страха.

Вук Мићуновић (лежи заједно са сердаром Јанком)

Срећан био, дивно ли си снио! 

На чудо сам и ја на сан био 

бранећи се од некијех пасах, 

и пет шест сам мачем пресјекао. 

Да сам ђегод у чету кренуо, 

доиста се бих покла с Турцима.

Сердар Јанко

Ја сам ноћас био у сватове 

и са булом женио Богдана; 

у цркву је нашу покрстисмо, 

покрстисмо, па их привјенчасмо.

Турци један за другијем сви одоше, љуто сјетни.

Сердар Вукота

Ја сам Озра ноћас на сан гледа. 

Бјесмо пошли двјеста Озринићах, 

и толико поћерали коњах, 

да узмемо пуње аранђелско. 

И врати се с пићем из Котора. 

Поју људи, гађу из пушаках. 

Кад дођосмо наврх Поточинах, 

али сједе око триста другах; 

на свакога зелена долама, 

на свакоме токе и оружје. 

Помислимо: ко ће оно бити? 

Какви гости?-Није им вријеме. 

Кад али је оно стари Озро 

и бирани за њим Озринићи. 

( није од њих ни једнога жива ) 

Пуче на нас сваке грдне јаде 

што у Чеву цркву не градимо 

Аранђелу, да ни свуд помага. 

Ондена се мало не покласмо, 

и сад дрхтим од његова страха!