Зашто плаче Раде Томов?

[сербон]

Владика Данило (међу свима као да је сам)

Ђе је зрно клицу заметнуло, 

онде нека и плодом почине. 

је ли инстинкт ал' духовни вођа, 

Овде људско запире познање! 

Вук на овцу своје право има 

ка тирјанин на слаба човјека. 

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 

довести га к познанију права, 

то је људска дужност најсветија! 

Ако сабљу пољубиш крваву 

и запловиш у ноћне валове, 

сљедује ти праху светковање. 

Жрец Европе с светога амвона 

хули, пљује на олтар Азије; 

ломи тешки топуз азијатски 

свете куле под сјен распјатија. 

Крв праведна дими на олтаре, 

ћивоти се у прах развијаше. 

Земља стење, а небеса ћуте... 

Луна и крст, два страшна символа - 

њихово је на гробнице царство. 

Сљедоват им ријеком крвавом 

у лађици грдна страданија, 

то је бити једно или друго. 

Али хула на свештени ћивот 

који га је млеком одранио - 

то ми прса у тартар претвара. 

Чвор не треба на праву младику; 

што ће луна на крст страданија, 

што л' бијела сунцу на зјеницу? 

Вјеро права, кукавна сирото! 

Страшно племе, доклен ћеш спавати? 

Неки један, то је ка ниједан, 

нако да је више мученија. 

Вражја сила одсвуд оклопила; 

да је игђе брата у свијету 

да пожали, ка да би помога. 

Помрчина нада мном царује, 

мјесец ми је сунце заступио. 

Ух, што мислим, куд сам запливао? 

Младо жито, навијај класове, 

пређе рока дошла ти је жњетва. 

Дивне жертве видим на гомиле 

пред олтаром цркве и племена; 

чујем лелек ђе горе пролама. 

Треба служит чести и имену. 

нека буде борба непрестана, 

нека буде што бити не може - 

нек ад прождре, покоси сатана! 

На гробљу ће изнићи цвијеће 

за далеко неко покољење.

Сердар Вукота

Бог са нама и анђели божји! 

А ево си удрио, владико, 

у некакве смућене вјетрове, 

ка у марчу кад удри вјештица 

ал' у јесен мутну вједогоња.

Владика се трза као иза сна.

Владика Данило

Удри за крст, за образ јуначки, 

ко гођ паше свијетло оружје, 

ко гођ чује срце у прсима! 

Хулитеље имена Христова 

да крстимо водом али крвљу! 

Тријебимо губу из торине! 

Нек пропоје пјесна од ужаса, 

олтар прави на камен крвави!

Сви главари скоче на ноге с великом грајом:

Тако, већ никако!

[сербон]

Владика Данило

Не... не... сјете да и јошт зборимо! 

Ја бих, браћо, с општег договора 

да главаре браће истурчене 

дозовемо на општему скупу, 

да им дамо вјеру до растанка, 

еда би се како обратили 

и крвави пламен угасили.

Сердар Јанко

Хајд, владико, и то обидимо, 

ма залуду, на ти божју вјеру! 

Што се црним задоји ђаволом, 

обешта се њему довијека, 

Они ће нам и без вјере доћи, 

међу нама стати надебљати; 

какве су ти они поглавице, 

називљу се цареви синови!

Отправише три четири друга да позову на скуп турске поглавице.

Коло поје

Љута клетва паде на изрода! 

Прокле мати од невоље сина, 

те књегиња Иванбеговица, 

прокле Мара свог сина Станишу. 

Прогризе јој сису у посање, 

рајско пиће просу у њедрима. 

Стиже ђецу родитељска клетва! 

Станиша је образ оцрнио, 

похулио на вјеру Христову, 

на јуначко племе Црнојево; 

обука се у вјеру крвничку 

и братске је крви ожеднио. 

Грдне треске поврх Љешкопоља! 

Два се брата боре око вјере, 

а око њих хиљаде ратниках. 

Стиже сина материна клетва, 

погибе му војска сваколика. 

бјежи Станко управ Бајазиту, 

да с њим једе маџарске носове. 

О гњијездо јуначке свободе, 

јесте ли те Бог нагледа оком, 

много ли се муке пренијело, 

многе ли те чекају побједе!

[сербон]

Дођоше поглавице турске, около седам осам, и посједаше с Црногорцима, сви муче и гледају преда се.

Кнез Јанко

Које се се јаде скаменили? 

Што разговор какав не почнете, 

но поспасте и позамрцасте?

Хаџи-Али-Медовић кадија

Баш аферим, кнеже озринићки! 

Ја ћу почет, када други неће. 

Стотина се скупило главарах, 

нас Тураках и Црногорацах. 

Ја знам дивно што смо окупљени: 

да миримо крви међусобне. 

Него хајте, од земље главари, 

међу собом да начин видимо 

и смиримо двије породице, 

Велестовце и Турке ћеклићке, 

па Бајице и братство Алиће, - 

да радимо да их помиримо 

ал' од мира вјеру ухватимо. 

Ја ћу први поћи пред кумама, 

ја за главе братско мито дати. 

Тек смиримо, динар прекинимо 

и крвнице пушке објесимо!

Кнез Роган

Ефендија, ти не угонета 

око шта се ово окупило, 

но си с краја почео тањега. 

А мудар си и књижевник, кажу. 

Учио си књигу у Цариград, 

не некакву ћабу притврдио. 

Али ти се јошт хоће памети - 

потежа је ова наша школа.

Мучи опет а свак и гледа преда се.

[сербон]

Владика Данило

Боже драги, који све управљаш, 

који сједиш на престол небесни 

те могућним зажижеш погледом

сва свијетла кола у простору; 

ти, који си развија прашину 

испод твога трона свијетлога 

и назва је твојим мировима, 

те си прашак сваки оживио, 

насија га умнијем сјеменом; 

ти, те књигу држиш миробитну, 

у коју су судбе уписате 

мировима и умним тварима, 

који се се милосно склонио 

дјејателне оживит членове 

малом мраву ка гордоме лафу, - 

проведри ми више Горе Црне, 

уклон' од ње муње и громове 

и смућени облак градоносни! 

Да, нијесу ни криви толико; 

премами их невјера на вјеру 

улови их у мрежу ђавољу. 

Што је човјек? Ка слабо живинче!

Погледају се Турци испод очих.

Мед за уста и хладна приоња, 

а камоли млада и ватрена! 

Слатка мама, но би на удицу: 

Пиј шербета из чаше свечеве, 

ал' сјекиру чекај међу уши! 

Страх животу каља образ често; 

слабостима смо земљи привезани, 

ништава је, него тврда веза. 

Али тице те су најслабије 

лови свјетлост лисичијех очих, 

него орла кријући гледају. 

За врснијем братом али сином 

пусти гласи милост утроструче; 

нађено је драже негубљена; 

иза туче ведрије је небо, 

иза туге бистрија је душа, 

иза плача веселије појеш. 

Ох, да ми је очима виђети 

Црна Гора изгуб да намири! 

Тад би ми се управо чинило 

да ми св'јетли круна Лазарева, 

е слетио Милош међу Србе; 

душа би ми тада мирна била 

како мирно јутро у прољеће 

кад вјетрови и мутни облаци 

дријемају у морској тавници.

Турци се мрко погледају.

Скендер-Ага

Ја се чудим, лијепе ми вјере, 

какав даваш приговор, владико! 

Видије ли суда од два пића, 

али капе за по двије главе? 

Мањи поток у виши увире, 

код увора своје име губи, 

а на бријег морски обојица. 

Оли челе хватат у капицу 

да уљаник у гори заметнеш? 

Нико меда отле јести неће.- 

Гониш камен бадава уз гору.- 

Старо дрво сломи, не исправи.- 

И звјерад су исто као људи, 

род свакоји своју вјеру има; 

за кокошку и орла не питам, 

но што стрепи лаф од гуске, кажи!

[сербон]

Кнез Роган

Ја се овој и чудим работи! 

Поп грешника за грехове пита, 

да га ђаво није превластио, 

а ђавола јошт нијесам гледа 

да се попу исповиједао.

Кнез Јанко

Кад ме жена пита ђе сам био, 

казаћу јој да сам со сијао. 

Куку њојзи ако не вјерова!

Кнез Бајко

Сад ми паде на ум она прича 

кад онога из јаме вадише: 

по му лица црно, по бијело.

Обрад

Улеће ми једна муха у нос, 

штета ће ме нечесова наћи.

Вук Раслапчевић

Како су ми длани засврбили, 

да се хоће ко ђе посвадити, 

бисмо глобе големо узели.

Војвода Милија

Тешке пушке, игђе ли икога! 

Ка је носиш, Бог-ти-братска, Станко?

Војвода Станко (Љуботињанин)

Теке, брате, што се дерем њоме, 

ево неко доба не ваља ми.

Сердар Јанко

Како сам се синоћ исмијао! 

У кућу ми однекуд дођоше 

два момчета, те красна, бјеличка. 

Почеше се шалит ка умију: 

како су им неки од старијих 

оградили негђе воденицу 

ђе нити је сплаке ни потока; 

кад пригради, спази се за воду!

Вук Мандушић

Бјеше ми се снаха помамила, 

без путах је ништа одржати! 

Отвара' јој књиге на пророке; 

неки каже: На сугреб је стала, 

неки каже: Сплеле је мађије. 

Свуд је води по манастирима 

и чита' јој масла и бденија; 

куми врага у све манастире 

да остави снаху Анђелију, 

куми врага-ништа не помаже! 

Те ја узми троструку канџију, 

ужени јој у месо кошуљу: 

враг утече некуд без обзира, 

а оздрави снаха Анђелија.

Војвода Батрић

Турци браћо, - у кам ударило!- 

што ћемо ви крити у кучине? 

Земља мала, одсвуд стијешњена, 

с муком један у њој остат може 

какве силе пут ње зијевају; 

за двострукост ни мислит не треба! 

Но примајте вјеру прађедовску, 

да бранимо образ отачаства. 

Ћуд лисичија не треба курјаку! 

Што јастребу оће наочали? 

Но ломите мунар и џамију, 

па бадњаке српске налагајте 

и шарајте ускрсова јаја, 

часне двоје постах да постите; 

за остало како вам је драго! 

Не шћесте ли послушат Батрића, 

кунем ви се вјером Обилића 

и оружјем, мојијем уздањем, 

у крв ће нам вјере запливати,- 

биће боља која не потоне! 

Не сложи се Бајрам са Божићем 

Је л' овако, браћо Црногорци?

Сви из гласа:

Тако, већ никако!

[сербон]

Владика Данило

Не... не... сјете да и јошт зборимо! 

Ја бих, браћо, с општег договора 

да главаре браће истурчене 

дозовемо на општему скупу, 

да им дамо вјеру до растанка, 

еда би се како обратили 

и крвави пламен угасили.

Сердар Јанко

Хајд, владико, и то обидимо, 

ма залуду, на ти божју вјеру! 

Што се црним задоји ђаволом, 

обешта се њему довијека, 

Они ће нам и без вјере доћи, 

међу нама стати надебљати; 

какве су ти они поглавице, 

називљу се цареви синови!

Отправише три четири друга да позову на скуп турске поглавице.

Коло поје

Љута клетва паде на изрода! 

Прокле мати од невоље сина, 

те књегиња Иванбеговица, 

прокле Мара свог сина Станишу. 

Прогризе јој сису у посање, 

рајско пиће просу у њедрима. 

Стиже ђецу родитељска клетва! 

Станиша је образ оцрнио, 

похулио на вјеру Христову, 

на јуначко племе Црнојево; 

обука се у вјеру крвничку 

и братске је крви ожеднио. 

Грдне треске поврх Љешкопоља! 

Два се брата боре око вјере, 

а око њих хиљаде ратниках. 

Стиже сина материна клетва, 

погибе му војска сваколика. 

бјежи Станко управ Бајазиту, 

да с њим једе маџарске носове. 

О гњијездо јуначке свободе, 

јесте ли те Бог нагледа оком, 

много ли се муке пренијело, 

многе ли те чекају побједе!

Дођоше поглавице турске, около седам осам, и посједаше с Црногорцима, сви муче и гледају преда се.

Кнез Јанко

Које се се јаде скаменили? 

Што разговор какав не почнете, 

но поспасте и позамрцасте?

Хаџи-Али-Медовић кадија

Баш аферим, кнеже озринићки! 

Ја ћу почет, када други неће. 

Стотина се скупило главарах, 

нас Тураках и Црногорацах. 

Ја знам дивно што смо окупљени: 

да миримо крви међусобне. 

Него хајте, од земље главари, 

међу собом да начин видимо 

и смиримо двије породице, 

Велестовце и Турке ћеклићке, 

па Бајице и братство Алиће, - 

да радимо да их помиримо 

ал' од мира вјеру ухватимо. 

Ја ћу први поћи пред кумама, 

ја за главе братско мито дати. 

Тек смиримо, динар прекинимо 

и крвнице пушке објесимо!

Кнез Роган

Ефендија, ти не угонета 

око шта се ово окупило, 

но си с краја почео тањега. 

А мудар си и књижевник, кажу. 

Учио си књигу у Цариград, 

не некакву ћабу притврдио. 

Али ти се јошт хоће памети - 

потежа је ова наша школа.

Мучи опет а сваки гледа преда се.

[сербон]

Владика Данило

Боже драги, који све управљаш, 

који сједиш на престол небесни 

те могућним зажижеш погледом

сва свијетла кола у простору; 

ти, који си развија прашину 

испод твога трона свијетлога 

и назва је твојим мировима, 

те си прашак сваки оживио, 

насија га умнијем сјеменом; 

ти, те књигу држиш миробитну, 

у коју су судбе уписате 

мировима и умним тварима, 

који се се милосно склонио 

дјејателне оживит членове 

малом мраву ка гордоме лафу, - 

проведри ми више Горе Црне, 

уклон' од ње муње и громове 

и смућени облак градоносни! 

Да, нијесу ни криви толико; 

премами их невјера на вјеру 

улови их у мрежу ђавољу. 

Што је човјек? Ка слабо живинче!

Погледају се Турци испод очих.

Мед за уста и хладна приоња, 

а камоли млада и ватрена! 

Слатка мама, но би на удицу: 

Пиј шербета из чаше свечеве, 

ал' сјекиру чекај међу уши! 

Страх животу каља образ често; 

слабостима смо земљи привезани, 

ништава је, него тврда веза. 

Али тице те су најслабије 

лови свјетлост лисичијех очих, 

него орла кријући гледају. 

За врснијем братом али сином 

пусти гласи милост утроструче; 

нађено је драже негубљена; 

иза туче ведрије је небо, 

иза туге бистрија је душа, 

иза плача веселије појеш. 

Ох, да ми је очима виђети 

Црна Гора изгуб да намири! 

Тад би ми се управо чинило 

да ми св'јетли круна Лазарева, 

е слетио Милош међу Србе; 

душа би ми тада мирна била 

како мирно јутро у прољеће 

кад вјетрови и мутни облаци 

дријемају у морској тавници.

Турци се мрко погледају.

Скендер-Ага

Ја се чудим, лијепе ми вјере, 

какав даваш приговор, владико! 

Видије ли суда од два пића, 

али капе за по двије главе? 

Мањи поток у виши увире, 

код увора своје име губи, 

а на бријег морски обојица. 

Оли челе хватат у капицу 

да уљаник у гори заметнеш? 

Нико меда отле јести неће.- 

Гониш камен бадава уз гору.- 

Старо дрво сломи, не исправи.- 

И звјерад су исто као људи, 

род свакоји своју вјеру има; 

за кокошку и орла не питам, 

но што стрепи лаф од гуске, кажи!

[сербон]

Кнез Роган

Ја се овој и чудим работи! 

Поп грешника за грехове пита, 

да га ђаво није превластио, 

а ђавола јошт нијесам гледа 

да се попу исповиједао.

Кнез Јанко

Кад ме жена пита ђе сам био, 

казаћу јој да сам со сијао. 

Куку њојзи ако не вјерова!

Кнез Бајко

Сад ми паде на ум она прича 

кад онога из јаме вадише: 

по му лица црно, по бијело.

Обрад

Улеће ми једна муха у нос, 

штета ће ме нечесова наћи.

Вук Раслапчевић

Како су ми длани засврбили, 

да се хоће ко ђе посвадити, 

бисмо глобе големо узели.

Војвода Милија

Тешке пушке, игђе ли икога! 

Ка је носиш, Бог-ти-братска, Станко?

Војвода Станко (Љуботињанин)

Теке, брате, што се дерем њоме, 

ево неко доба не ваља ми.

Сердар Јанко

Како сам се синоћ исмијао! 

У кућу ми однекуд дођоше 

два момчета, те красна, бјеличка. 

Почеше се шалит ка умију: 

како су им неки од старијих 

оградили негђе воденицу 

ђе нити је сплаке ни потока; 

кад пригради, спази се за воду!

Вук Мандушић

Бјеше ми се снаха помамила, 

без путах је ништа одржати! 

Отвара' јој књиге на пророке; 

неки каже: На сугреб је стала, 

неки каже: Сплеле је мађије. 

Свуд је води по манастирима 

и чита' јој масла и бденија; 

куми врага у све манастире 

да остави снаху Анђелију, 

куми врага-ништа не помаже! 

Те ја узми троструку канџију, 

ужени јој у месо кошуљу: 

враг утече некуд без обзира, 

а оздрави снаха Анђелија.

Војвода Батрић

Турци браћо, - у кам ударило!- 

што ћемо ви крити у кучине? 

Земља мала, одсвуд стијешњена, 

с муком један у њој остат може 

какве силе пут ње зијевају; 

за двострукост ни мислит не треба! 

Но примајте вјеру прађедовску, 

да бранимо образ отачаства. 

Ћуд лисичија не треба курјаку! 

Што јастребу оће наочали? 

Но ломите мунар и џамију, 

па бадњаке српске налагајте 

и шарајте ускрсова јаја, 

часне двоје постах да постите; 

за остало како вам је драго! 

Не шћесте ли послушат Батрића, 

кунем ви се вјером Обилића 

и оружјем, мојијем уздањем, 

у крв ће нам вјере запливати,- 

биће боља која не потоне! 

Не сложи се Бајрам са Божићем 

Је л' овако, браћо Црногорци?

Сви из гласа:

Тако, већ никако!

[сербон]

Мустај -Кадија

Што зборите? Јесте ли при себи? 

Трн у здраву ногу забадате! 

Каква јаја, посте и бадњаке 

ви на праву вјеру товарите? 

Рад ноћи се зубље увијају, 

али што ће у сунчане зраке? 

Алах, море, мудра разговора! 

Крст и некрст све им је на уста; 

снијевају што бити не може. 

Богу шућур, двјести су годинах 

отка паши вјеру прихватисмо, 

измећари дину постадосмо. 

Ћабо света, нема у нас хиле! 

Што ће слабо раскршће липово 

пред остротом витога челика? 

Светац прави махне ли топузом, 

од удара заигра му земља 

како празна поврх воде тиква. 

Мало људство, што си засл'јепило? 

Не познајеш чистог раја сласти, 

а бориш се с Богом и с људима, 

без надања живиш и умиреш. 

Крсту служиш, а Милошем живиш! 

Крст је ријеч једна сухопарна, 

Милош баца у несвијест људе 

ал' у пјанство неко прећерано. 

Више ваља дан клањања један 

но крштења четири године. 

О хурије, очих плаветнијех, 

те мислите са мном вјековати, 

ђе та сјенка, што је дићи може 

да ми стане пред вашим очима? 

пред очима које стријељају, 

које камен могу растопити, 

а камоли слабога човјека, 

рођенога да се од њих топи; 

пред очима воде пребистрене, 

ђе у двије свештене капљице 

предјел шири видиш божје силе 

но с планине у прољетње јутро 

што га видиш над бистром пучином! 

О Стамболе, земаљско весеље, 

купо меда, горо од шећера, 

бањо слатка људскога живота, 

ђе се виле у шербет купају; 

о Стамболе, свечева палато, 

источниче силе и светиње,- 

Бог из тебе само бегенише 

чрез пророка са земљом владати! 

Што ће мене од тебе одбити? 

Сто путах сам у мојој младости 

из миндера у зору хитао 

на твој поток бистри и чудесни, 

над којијем огледујеш лице 

љепше сунца, зоре и мјесеца. 

У небу сам, у мору, гледао 

твоје куле и остре мунаре, 

с којих су се к небу подизали 

у свануће, у дивну тишину, 

хиљадама свештени гласови, 

гласећ небу име свемогуће, 

земљи име страшнога пророка. 

Каква вјера с овом да се мјери? 

Какав олтар ближе неба стоји?

Кнез Јанко

Ефендија, овако ти хвала!

(подиже капу)

Лијепу ни ишчита предику: 

што тражили, оно смо и нашли!

[сербон]

Вук Мићуновић

Крст и топуз нека се ударе, 

коме прсне чело, куку њему! 

Јаје здраво добије сломљено. 

Што узмогнем, чућете хоћу ли!

Кнез Јанко

Ема нећу, божија ви вјера, 

више слушат оџе у Ћеклиће 

ђе гугуће сврх оне стуглине 

ка јејина сврх труле буквине! 

Кога зове уз оне главице 

свако јутро како зора сине? 

Ја мним га је доиста дозвао,- 

јер ми није лакши, што ћу крити, 

него да ми на врх главе стоји.

Кнез Роган

Лијево ми ухо сад запоја, 

ја се надам веселоме гласу.

Вук Мандушић

Дану, Бајко, пухни ми у око, 

јере ми се грдно натрунило.

Сердар Јанко

Укрешите који да пушимо! 

То је душа вјери пророковој, 

неће бити жао ефендији.

Томаш Мартиновић

Гавранови грачу и бију се, 

цијене ће брзо меса бити!

Вукота Мрваљевић

Не прелаз' ми преко пушке, Бајко, 

но се натраг преко ње поврати!

Вук Мићуновић (шапти на ухо сердару Јанку)

Овај држи за реп аџи-Аџа, 

и пуштит га задовијек неће 

док погине кучка али жрвни.

Скендер-Ага (Види Вука ђе шапти; није му мило)

Што је ово браћо Црногорци? 

Ко је овај пламен распалио? 

Откуд дође та несрећна миса 

о превјери нашој да се збори? 

Нијесмо ли браћа и без тога, 

у бојеве јесмо ли заједно? 

Зло и добро братски дијелимо. 

Коса млада на гробље јуначко 

сипље ли се булах ка Српкињах?

Сердар Вукота

О проклета земљо, пропала се! 

Име ти је страшно и опако. 

Или имам младога витеза, 

уграбиш га у првој младости; 

или имах чојка за човјество, 

свакога ми узе приђе рока; 

или имах китнога вијенца 

који круни чело невјестама, 

пожњеш ми га у цв'јету младости. 

У крв си се мени претворила! 

Истина је, ово није друго 

до гомиле костих и мраморах 

на којима младеж самовољна 

показује торжество ужаса. 

О Косово грдно судилиште, 

насред тебе Содом запушио!

Вук Мићуновић

Пи, сердаре, грдна разговора! 

Што су момци прсих ватренијех, 

у којима срца претуцају 

крв уждену пламеном гордошћу? 

Што су они? Жертве благородне 

да прелазе с бојнијех пољанах 

у весело царство поезије, 

како росне свијетле капљице 

уз веселе зраке на небеса. 

Куд ће више бруке од старости? 

Ноге клону, а очи издају, 

узблути се мозак у тиквини, 

пођетињи чело намрштено; 

грдне јаме нагрдиле лице, 

мутне очи утекле у главу, 

смрт се гадно испод чела смије 

како жаба испод своје коре. 

Што спомињеш Косово, Милоша? 

Сви смо на њем срећу изгубили; 

ал' су мишца, име црногорско 

ускрснули с косовске гробнице 

над облаком, у витешко царство, 

ђе Обилић над сјенама влада.

Сердар Иван Петровић

С Мухамедом и глупост у главу! 

Тешко, Турци, вашијем душама, 

што облисте земљу њеном крвљу! 

Малене су јасли за два хата.

[сербон]

Ферат Зачир, кавазбаша

Јок, сердаре, не угађеш путом! 

Вјера турска поднијет не може 

да се хаба докле глава скочи. 

Иако је земља поузана, 

двије вјере могу се сложити, 

ка у сахан што се чорбе слажу. 

Ми живимо као досад братски, 

па љубови више не требује.

Кнез Јанко

Бисмо, Турци, али се не може! 

Смијешна је ова наша љубав. 

Грдно нам се очи сусретају, 

не могу се братски погледати, 

но крвнички и некако дивље: 

очи зборе што им вели срце.

Вук Мандушић

Глете, људи, лијепа сарука! 

Ђе га купи, ага, аманати?

Арслан-Ага Мухадиновић

Нијесам га, Вуче, куповао, 

но ми га је везир поклонио 

кад сам љетос у Травник ходио.

Вук Мандушић

Љубови ти, набави ми такви! 

Даћу вола за њега из јарма.

Арслан-Ага Мухадиновић

Ја ћу ти га поклонити, Вуче, 

тек ако ћеш да се окумимо; 

мило ми је с таквијем јунаком.

Вук Мандушић

Нема кумства без крштена кумства, 

ако хоћеш и четвороструко.

Арслан-Ага Мухадиновић

Шишано је исто ка кршћено.

Вук Мандушић

Кум ћу бити, а прикумак нигда!

Велика граја и правдање међу Турцима и Црногорцима, него мудрији раздвајају да се не покољу, све умуча, нико ништа

Коло

Три сердара и два војеводе 

са њихово триста соколовах, 

соко Бајо су тридест змајевах 

мријет неће док свијета траје. 

Дочекаше Шенђера везира 

уврх равне горе Вртијељке 

и клаше се љетњи дан до подне. 

Не кће Србин издати Србина 

да га свијет мори пријекором, 

траг да му се по прсту кажује 

ка невјерној кући Бранковића; 

но сви пали један код другога, 

пјевајући и Турке бијући, 

а тројица само претекоше 

под гомиле мртвијех Тураках- 

рањене их Турци прегазили. 

Дивне смрти, просто им млијеко! 

Јунацима Бог ће учинити 

спомен души а прекаду гробу! 

Три хиљаде момка једнакога 

на Шенђера удрише везира 

приђе зоре на поље крстачко. 

Прегаоцу Бог даје махове! 

Раскрхаше силу Шенђерову. 

Благо томе ко се ту нагнао, 

већ га ране не боле косовске, 

већ Турчина ни за што не криви. 

Витезови, Срби вртијељски, 

луча ће се вазда призирати 

на гробницу вашу освештену!

[сербон]

Доходе десет кавазах из Подгорице од везира новога, који облази царство, и дају владици Данилу писмо, владика га чита, замишљен

Војвода Батрић

Каж', владико шта ти везир пише. 

Већ нећемо да се крије ништа, 

сви ако ће окрилатит Турци!

Владика (чита писмо од ријечи до ријечи):

Селим везир, роб роба свечева, 

слуга брата сунца свијетскога, 

а посланик од све земље цара. 

На знање ви, главари с владиком! 

Цар од царах мене је спремио 

да облазим земљу свуколику, 

да уредбу видим како стоји: 

да се вуци не преједу меса; 

да овчица која не занесе 

своје руно у грм покрај пута; 

да подстрижем што је предугачко, 

да одлијем ђе је препунано; 

да прегледам у младежи зубе 

да се ружа у трн не изгуби, 

да не гине бисер у буниште;- 

и да раји узду попритегнем, 

е је раја ка остала марва. 

Па сам чуо и за ваше горе. 

Породица света Пророкова 

зна јунаштву праведну цијену. 

Лажу људи што за лафа кажу 

да се миша и најмање боји. 

Хајте мени под мојим шатором, 

ти, владико, и главни сердари, 

само да сте цару на бјељегу, 

за примити од мене дарове, 

па живите као досле што сте. 

Јаки зуби и тврд орах сломе; 

добра сабља топуз иза врата, 

а камоли главу од купуса. 

Шта би било одучити трске 

да не чине поклон пред орканом? 

Ко потоке може уставити 

да к сињему мору не хитају? 

Ко изиде испод дивне сјенке 

Пророкова страшнога барјака, 

сунце ће га спржит као муња. 

Песницом се нада не растеже! 

Миш у тикви - што је него сужањ? 

Узду глодат - да се ломе зуби! 

Небо нема без грома цијену. 

У фукаре очи од сплачине. 

Пучина је стока једна грдна - 

добре душе, кад јој ребра пучу. 

Тешко земљи куда прође војска!

[сербон]

Кнез Јанко

Трговац ти лаже са смијехом, 

жена лаже сузе просипљући; 

нико крупно ка Турчин не лаже!

Сердар Јанко

Не држимо ове поклисаре, 

него да се брже отршају 

да им паша штогод не двоуми. 

Нек зна пријед, па чини што може!

Вук Мићуновић

Отпиши му како знаш, владико, 

и чувај му образ ка он теби!

Владика Данило (отпишује):

Од владике и свијех главарах 

Селим-паши отпоздрав на писмо. 

Тврд је орах воћка чудновата, 

не сломи га, ал' зубе поломи! 

Није вино пошто приђе бјеше, 

није свијет оно што мишљасте. 

Барјактару дариват Европу- 

грехота је о том и мислити! 

Веља крушка у грло западне. 

Крв је људска рана наопака, 

на нос вам је почела скакати; 

препунисте мјешину гријеха! 

Пуче колан свечевој кобили. 

Леополдов храбри војевода, 

Собијевски, војвода савојски 

саломише демону рогове. 

У ћитапу не пише једнако 

за два брата једноимењака. 

Пред Бечом је Бурак посрнуо, 

обрнуше кола низа страну. 

Не требује царство нељудима, 

нако да се пред свијетом руже. 

Дивљу памет а ћуд отровану 

дивљи вепар има, а не човјек. 

Коме закон лежи у топузу, 

трагови му смрде нечовјеством. 

Ја се сјећам што си рећи хтио. 

Трагови су многи до пећине- 

за горске се госте не приправља! 

У њих сада друге мисли нема 

до што остре зубе за сусједе, 

да чувају стадо од звјеради. 

Тијесна су врата уљанику, 

за међеда скована сјекира. 

Јошт имате земље и овацах, 

па харајте и коже гулите! 

У вас стење на свакоју страну 

зло, под горим, као добро, под злом. 

Спуштавах се ја на ваше уже, 

умало се уже не претрже; 

отада смо виши пријатељи, 

у главу ми памет ућерасте.

Сврши писмо и чита га наглас пред свијема (Црногорцима и Турцима)

[сербон]

Кнез Роган

Ето писмо, па сад пут за уши! 

Дајте му га да се разговори.

Посланици везирски, невесели, одлазе

Вук Мићуновић

Држ, риџале, узми овај фишек, 

понеси га на поклон везиру 

и кажи му да је то цијена 

које драго главе црногорске.

Риџал Осман

Какав фишек на поклон везиру, 

самовољни кавурски хајдуче! 

Не збори се тако с везирима, 

но ђе дођу доносе грозницу, 

сузе скачу саме на очима 

и захучи земља од кукања!

Вук Мићуновић

Да нијеси у кућу дошао, 

знао бих ти одговорит дивно; 

ема хоћу нешто свакојако. 

Зар обадва нијесмо хајдуци? 

Он је хајдук робља свезанога, 

он је бољи е више уграби; 

ја сам хајдук те гоним хајдуке, 

гласнија је моја хајдучина. 

Ја не пржим земље и народе, 

ама многи грдни мучитељи 

на нос су се преда мном побили; 

многе буле ваше кукајући, 

за мном црна клувка размотале.

Одоше кавази везирски. - Бију се два кокота код скупштине.

Кнез Роган

Видите ли ова два ђавола! 

Око шта се они два поклаше, 

један другом очи ископаше? 

За њима су тридест кокошаках, 

могу живјет као два султана 

да им даде некаква несрећа. 

И што ми је до њихове свађе- 

а воли бих да надјача мањи; 

а ти, ага, браде ти свечеве?

Скендер-Ага

А ја воли да надјача виши. 

Рашта га је Бог вишега дао: 

кад је виши, нека је и јачи!

Ноћ је мјесечна, сједе око огњевах и коло на веље гувно поје.

Коло

Нови Граде, сједиш накрај мора, 

и валове бројиш низ пучину 

како старац, на камен сједећи, 

што набраје своје бројанице. 

Дивна санка што си онда снио! 

Млечићи те морем подузеше, 

Црногорци гором опасаше; 

састаше се у твоје зидове, 

окропише крвљу и водицом- 

те од тада не смрдиш некршћу. 

Топал-паша су двадест хиљадах 

да поможе Новоме хиташе; 

сретоше га млади Црногорци 

на Камено, поље поузано. 

Турској капи ту име погину, 

сва утону у једну гробницу; 

мож и данас виђет коштурницу.

Полијегаше

[сербон]

Вук Мићуновић (лежи заједно са сердаром Јанком)

Куд, сердаре, хоћеш с том пасином?

Сердар Јанко

Да је метнем одзгор сврх хаљинах.

Вук Мићуновић (лежи заједно са сердаром Јанком)

Које ће ти јаде сврх хаљинах?

Сердар Јанко

Притиска ме све несрећна мора; 

како заспим, не да ми кркнути.

Вук Мићуновић (лежи заједно са сердаром Јанком)

Каква мора и каква зла срећа! 

Ту нити је море ни вјештице, 

но си ето ка чабар дебео, 

па те сало кад лежеш задуши. 

Мене никад још притисла није.

Сердар Јанко

А мени је она додијала. 

Свагда носим рена уза себе, 

и трнову драчу у оптоку; 

али од ње ништа боље није 

но пас пружит одзгор сврх хаљинах.

(Кнез Јанко лежи с кнезом Роганом)

Кнез Јанко

Како смрде ове потурице! 

Опажаш ли ти штогод, Рогане?

Кнез Роган

Ка у зли час, кнеже, не опажам! 

Кад близу њих сједим у скупштину, 

ја нос држим свагда у рукама; 

да не држим, ја бих се избљувао. 

Па сам с тога на крај и утека, 

е близу њих не бих освануо. 

Ево видиш како смо далеко, 

и опета она тешка воња 

од некрсти овде заудара.

Мртво доба ноћи, све спава, неко збори кроза сан. Дигни се кнез Јанко и кнез Роган да виде ко је, кад онамо ал' Вук Мандушић говори као на јави.

Кнез Роган

Који су ти јади, Мандушићу, 

те се сву ноћ с неким разговараш?