САБОР НА КРИТУ 2016.

[александар живаљев]

ПИСМО И ЧЛАНАК ПРОФЕСОРА ЗОРАНА РАДОВАНОВИЋА ПОВОДОМ ОБЈАВЉЕНЕ РЕЧИ ЕПИСКОПА ИГНАТИЈА НА САБОРУ

Poštovani kolega Živkoviću,

Zahvaljujem Vam što ste Etičkom komitetu SLD skrenuli pažnju na izlaganje episkopa požarevačkog i braničevskog, dr Ignatija Midića, na nedavnom Saboru na Kritu.

S kolegama s kojima sam se konsultovao došao sam do zaključka da episkop nije napravio etički prekršaj, ali da je, sudeći po sažetku, pokazao napadno nepoznavanje problema (uz skromno vladanje pismenošću). Ostala je sumnja da je sažimanje teksta, umesto episkopa, obavilo neko tehničko lice, pa ga tako dovelo u nepriliku.

Iz tog razloga sam 26. juna zamolio Njegovo Preosveštenstvo za razjašnjenje, ali mi nikakav odgovor nije stigao.

Stoga sam napisao tekst za koji očekujem da bude objavljen u listu „Danas“ (v. prilog ili nastavak poruke).  Time ovom visokom dostojanstveniku SPC pružam priliku da javno brani svoje stavove.

Verujem da je to primereniji i efikasniji način da se čuje istina nego da, negde u drugoj polovini septembra, stavimo na dnevni red Etičkog komiteta nakaradna shvatanja jednog sveštenog lica o nauci i medicini.

S kolegijalnim pozdravom,

Zoran Radovanović

 

 

О науци из различитих углова

Др Зоран Радовановић

Недавно завршени Сабор Православне Цркве на Криту пажљиво су пратили не само верници, већ и многи агностици, па чак и атеисти православне провенијенције. Мало њих је спремно да се упушта у суптилна верска питања, али је разумљиво што им жив интерес побуђују осврти на световне теме када учесник Сабора реши да их обнародује. Управо то је, за разлику од многих својих колега, учинио епископ пожаревачки и браничевски, др Игнатије, у секуларном свету познат и као редовни професор догматике на београдском Православном богословском факултету.

Његово преосвештенство је суморним бојама осликало будућност човечанства, да би закључило како „начин спасења света ... лежи у промени самих темеља на којима је савремена цивилизација и створена“. Па, зар те темеље, бар у овом делу света, не чини управо хришћанство? У томе је и поента, јер др Игнатије тврди да решење није у било којем, већ у „Православном предању“. Занимљиво би било чути како „спасење“ види неки језуита, калвиниста, суфиста или будиста, али ограничимо се на проблеме који су нам ближи, овоземаљскији и решивији.

У свом ауторском тексту, несумњиво скраћеном за приказ на интернету, епископ пожаревачки и браничевски наводи: „Еколошки проблеми, све мање извора енергије будући да су они прекомерно исцрпљивани и уништавани, појава безброј нових непознатих болести које су управо производ овакве научне медицине, све више угрожавају човека.“ Научна медицина је, попут православља, једна и једина, па је тешко замислити да, поред „овакве“, постоји и нека „онаква“, с различитом методологијом.

Jош мање одржива је тврдња да је због „овакве научне медицине“ дошло до појаве „безброј нових непознатих болести“. Током времена, престале су да постоје или су на ивици нестанка многе некада погубне морије, а замењују их различити новоискрсли и поново искрсли поремећаји здравља, често заразног порекла. Њихови узрочници стално се прилагођавају, па човек мора да проналази начине како би им се супротставио. Способност тих сићушних бесловесних створења да се, као и ми, непрестано усавршавају део је процеса еволуције, што уважавају чак и многи образовани теолози. Здравље и његово одсуство нераскидиво су повезани с понашењем човека и односом према животној средини, али је неспорно да је данас ризик од умирања услед заразних и незаразних болести (узето у целини) мањи него икада у историји цивилизације. И мада је научна медицина, у склопу општег социјалног и технолошког напретка, учинила да се живи здравије и деценијама дуже него раније, па да се, следствено, чешће јављају и пратеће последице спречавања и лечења болести, нити их је „безброј“, нити су „непознате“.

Спорна је и епископова констатација: „Одустајање од производње нових лекова је исто толико опасно колико и њихово [вероватно треба: њено] настављање“. Да ли између ове две могућности заиста може да се стави знак једнакости? Од када се огрнуо крзном, почео да користи ватру и пронашао точак, човек је прешао огроман пут и, биолошки гледано, постао вештачка врста, зависна од технологије. Суочавање са новим изазовима је питање опстанка, те се једино мудрим чини савет Црвене краљице из поучне књиге „Алиса у земљи чуда“ како треба стално трчати да би се остало у месту.

Задржимо се само још на једној мисли уваженог епископа („Производња све нових технологија којом ће се ублажити еколошка криза, проузрокује нову“). Неконтролисано умножено становништво планете (а отпори планирању породице и контрацепцији долазе с разних страна) још више би се гушило у смраду и отровима да се „прљаве технологије“ не замењују чистијима. У постојећим околностима, технолошке иновације нам нуде драгоцено решење.

Остаје нам, на крају, да похвалимо показану бригу за екологију, уз напомену да одговарајући степен свести и савести најпре треба да покажу народни предводници, било да се налазе на челу црквене или световне власти. Пођимо од ситница. Колико би се само октана уштедело када би се користила „обична“ возила, уместо друмских аждаја код нас познатих као џип, а у свету као СУВ (возило за спортске намене)! Тако показана скромност, уместо разметљивости, била би блиска и божјој промисли.

С тим у вези, неодољиво нам се намеће порука једног сада рашчињеног епископа при обиласку наше дијаспоре у САД. Домаћини су га обасипали захтевима да њихови сународници из постојбине с оружјем освајају Косово, а он је мирно рекао: „Само ви, браћо, крените напред, ево нас за вама“.

[александар живаљев]

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_7. део

 

О теологији Светог и Великог Сабора (кратак осврт)

О Видовдану 2016. године

 

Они који тек сада буду читали документе, поруку и окружно писмо (у даљем тексту: енциклика) Светог и Великог Сабора на острву Криту 2016 (документи нису били доступни јавности скоро до априла месеца текуће године) приметиће опсег (шири или ужи) и захват (мањи или већи) којим су се Саборски Оци позабавили главним проблемима хришћана и света данашњице. Не би било претерано овај сабор назвати ”Сабором православног предања”, а шта под тим мислим појаснићу нешто касније. Оно што писцу ових редова – а који није усамљен – у тим текстовима недостаје није толико теолошка дубина (које не недостаје) и садржајност, колико одсуство конкретнијих сугестија и предлога како деловати у циљу решавања проблема. Сабору није био циљ да произведе савршену теолошку дисертацију нити социјални приручник, како је виспрено приметио један од епископа. У неким од текстова, чини ми се као да је Сабор хтео да ми сами доспемо од имплицитног до експлицитног.

Пре него што се осврнем на то ”eксплицитно” у теологији Светог и Великог Сабора, желим да подсетим на значај слања саборских Посланица ради оглашавања саборских одлука свакој помесној Цркви. Историја нам говори о непорецивој важности ових саборских Посланица у случају сваког појединачног Васељенског сабора.

 

 

Чињеница је да су аутори текстова (посенбно поруке и енциклике) желели да буду истовремено на фону Предања и да дотакну новоискрсле (у 20. и 21. веку) модерне проблеме и питања. Текст је, с једне стране, писан у духу ”синодика” древних Сабора који су обично завршавани прославом победе православног учења и осудом јеретика. Та афирмативна страна документа је разумљива и оправдана. Међутим, проблем који су уочили и аутори текстова а сада и њихови читаоци састоји се у томе што није лако одредити ”циљну групу”: обраћа ли се пуноћи Цркве (дакле, верницима и свештенству свих степена) или ”свету” око нас (тзв. савременом човеку) – који је толико плуралистичан да уопште није једноставно изабрати коме се у том ”мултиверзуму” тачно и може обратити. Стога приговор да Саборски оци немају ”реалну слику света” (уистину, ко је има?) у коме живе може бити упућен сваком чиниоцу друштва. Не мислим да је аутистична слика коју имају оци Сабора. Аутори текстова су морали да имају много више обзира за читав спектар тема и прилично деликатности за сензибилитет најширег аудиторијума: од помесних Цркава, међу којима постоје дијаметрално супротни ставови нпр. око мешовитог брака до тзв. савременог човека, где треба одлучити обраћамо ли се интелектуалцима или простим сељацима, да ли глобалистима и постмодернистима; требало је помирити оне који срж постојања Цркве виде у вођењу дијалога са онима који у томе виде просто демагогију; требало је адресовати егзистенцијалне немире како неког појединца у Финској тако и оног у јужној Африци. 

 

 

Наведимо само пример VII Вас. Сабора. Патријарх Тарасије, председавајући Сабором, у погледу организације је припремио све што је требало за успешно функционисање Сабора који је требало да се суочи са једном од најозбиљнијих криза Цркве Константинопоља. Знао је да за прихватање одлука исте треба да буду убедљиве, да су утемељене у Светом Писму, у отачком, саборском и црквеном предању. Опасност је била двострука: прва је долазила од војног и црквеног иконоборачког естаблишмента. Друга је долазила од суперконзервативних иконофила и посебно од многобројног реда монаха. Подсетимо се речи Св. Николаја Жичког: „Није могуће угодити (и) свету и Богу. Уосталом, сваки искусни хришћанин зна да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом ни неправдом” (Љубостињски стослов, 29).

 

Стога, моје питање најпре гласи да ли постоји јединствени језик или ерминевтички кључ којим се може формулисати порука која говори свакоме човеку? И да ли ико може указати на такав један текст у било којој хришћанској традицији? (Недавна енциклика папе Франциска Laudato Si изазвала је подељена мишљења чак и унутар Римокатоличке цркве, док ју је конзервативни свет Америке схватио као пропагирање либералних идеја). Претпостављам да конфузија настаје од мешавине етичких, интелектуалних, естетских и сл. тема од којих свака има своје унутрашње антитезе. Када порука коју Црква шаље није само интелектуална, етичка или естетска, него примарно егзистенцијална, тада је у прилици да задовољи најдубља трагања, универзална ишчекивања, немире и захтеве света са којим се Христос као Црква сусреће у Духу Светоме. По среди је једна „феноменологија наде“ која се тиче жудње за спасењем и вечним животом. Отуда, да би хришћанска култура била израз етоса надахнутог Царством Божијим она мора да има и над-контекстуалну оријентацију.

 

 

Архиепископ албански Анастасије је поменуо да текст поруке Цркви и свету треба да садржи и дозу самокритичности, али до тога није дошло пошто је времена за усклађивање текстова било врло мало. Некима ће звучати да се уместо решења нуде говорнички украси (фразе). Међутим, текстови показују – по први пут такође у саборској историји – да Црква има не само теолошку реч у одбрану своје истине него и социјално интонирану поруку у којој се јасно препознају друштвена ”зла”. Одјек става о вредности дијалога не постоји у енциклици, али га има – и то до тачке која је и српске теологе узнемиравала – у документу о односу Цркве према осталом хришћанском свету.

Проучавалац саборских споменика Цркве, приметиће да су по први пут у историји Саборâ у неком документу експлицитно наглашена евхаристијска еклисиологија и персоналистичка антропологија: Евхаристијски идентитет Цркве је снажно подвучен и указана личностна димензија човека. Експлицитно је казано да Евхаристија чини ”саму срж саборног деловања тела Цркве, као и аутентичну потврду исправности вере Цркве”. Ето једног доприноса саборске теологије 21. века.

 

 

Теологија Светог и Великог сабора огледа се у исповедању Tројичне вере у њеној христолошкој перспективи и пневматолошком миљеу спасења. Богоносни саборски Оци сведоче да Црква, која је „у свету“, али није „од света“, као икона Царства Божијег, благовести „нову твар“, сабирајући „на једно место“ (1Кор. 11, 20) расејану децу Божју (Јн 11, 52) у једно Тело Богочовека. У личностима својих Светитеља, који су својим подвигом и врлином већ у овом животу постали иконе Царства Божјега, Спаситељ пружа „ипостас свега чему се надамо“ (Јевр. 11, 1). Чувајући вредност људске личности, Православна Црква, учествује у бризи и егзистенцијалним проблемима не само својих синова и кћери, него и сваког људског бића, али је то зато што је Христос Спаситељ света открио Себе као Емануила. Он Христос, обновивши у себи старог Адама (уп.  Еф. 2, 15), „саобожио је човека, поставши првина наде наше“. Само одатле следи потреба за развијањем међухришћанске сарадње у свим правцима, ради заштите вредности човека и божанског дара слободе који представља један од најузвишенијих дарова Божјих човеку. Свесна несавршенства и недостака који данас преовладавају у животу, Православна Црква подсећа да слобода без одговорности и љубави води коначном губљењу слободе. Пошто „ништа није у толикој мери својствено хришћанину као да мир гради“ (Св. Василије Велики), хришћани и у 21. веку „благовесте мир вама који сте далеко и онима који су близу“ (Еф. 2, 17). Православна Црква је против дискриминација следујући пример Христа који је на питање „а ко је мој ближњи?“, одговорио причом о милостивом Самарјанину ( Лк. 10, 25-37).

 

 

Читамо у Прогласу ”Фотијевог Сабора” (879-880): Ἡ Ἁγία Σύνοδος εἴπε. Πρέπον έστί… ” (Свети Сабор је рекао: Тако доликује...”). Тако, читамо даље у критским документима, Света Црква Христова у свом Саборном Телу, обухватајући у своје наручје многе народе земаљске, наглашава начело свељудске жртвене љубави и подржава најтешњу сарадњу народа и држава за мирно решавање свих разлика (јаз између богатих и сиромашних), указује на застрашујуће димензије еколошке кризе коју највећим делом узрокује сам човек (она, између осталог, потиче од користољубља ради задовољавања материјалних потреба). Наглашавајући несумњиву светост људског живота од зачећа до природне смрти, Црква подстиче развој биолошких наука али упозорава на ризике биоинжењеринга. Коначно, овим се показује и пастирско старање Цркве за младе.

 

Иако долепотписаном бављење статистиком није ни хоби ни врлина, осврнуо бих се на овом месту на обиље духовних аспеката и теолошких димензија саборских докумената. Свакако, опсежније анализе ће тек уследити када им се посвете наши теолози. Ипак, чак и овлашни поглед на тематику, лексику, а често и стил докумената допушта да се у њима препознају богословске, духовне и икуменске димензије изворног православног Предања.

 

 

Какве везе саборски документи имају са православном теологијом? У усвојеним документима (пет текстова, плус Порука и Енциклика, на мање од 50 страна) наилазимо на преко 130 библијских упућивања и на више од 30 патристичких и химнографских референци и израза. Из њих не одсуствује ниједан кључни теолошки појам: име Христос (помиње се 174 пута), Света Тројица (7), Црква (чак 399; док је ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква” експлицитно поменута 9 пута); Дух Свети (19), Бог Отац (14), Царство (Божије) (16), Евхаристија (19), Литургија или литургијски (13), Свете Тајне или светотајински (28), заједница (25), Свети Оци (10), Јеванђеље (21), Спаситељ или спасење (10), Предање и црквена предања (45), благодат (12), aпостоличност (27), љубав (44), покајање (9), подвижништво (13), а само-уздржање (4), личност (25), дијалог или дијалошки (43), јединство (41), сведочење (29), вера (36), каноnи (18), Православље (13), Православна Црква (132), светост (4 пута), итд. итд.

Као што јасно извире из саборских докумената, проблем савременог човека је суштински духовни проблем. Није случајно да се реч ”слобода” котира врло високо (38 пута), с обзиром да је још у првом документу (о мисији) окарактерисана као један од највећих Божијих дарова човеку. Библијски појам слике (икона и подобије) поменут је 12 пута како би антропологија јасно била доведена у везу са христологијом. Посебно је наглашана подвижничка димензија спасења и експлицитно указано да се хришћанска аскетика радикално разликује од дуалистичких религија које човека одвајају од ближњега и заједнице. Напротив, хришћански подвиг је неодвојив од светотајинског живота у Цркви и самоуздржање није разервисано само за монахе него за све хришћане. Tајна брака је једна од учесталијих речи (46 пута) као установа божанског права и Цркве. Профетски (критички) став Цркве се помиње 7 пута.

 

 

Интересантно (посебно за оне који су овај Сабор видели као некакво потчињавање првопрестолној Цркви Константинопоља), ниједном се не помиње реч ”примат” (првенство), а реч ”ауторитет” се повезује само са саборима и Црквом уопште. Реч ”престо”, трон и слично се помиње само у контексту Царства Божијег.  Овај Сабор је јасно истакао: ”…очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек представљао надлежног и коначног судију по питањима вере…” (Канон 6, II Васељенског сабора). Св. Фотије је у Посланици Михаилу кнезу Бугарском рекао следеће: ”А Свети и Васељенски Седми Сабор (787) у Никеји, која је митрополија Витиније, и која је и у старини била судска дворана православних догмата, њу је (овај) Сабор показао као судиште (критеријум, κριτήριον) Благочешћа (Православља)”. Никада није било осуде јереси која није потврђена од Сабора. Сви Васељенски сабори, који су утврђивали догмате, своје одлуке су завршавали тзв. анатематизмима, тј. одлучењем од Причешћа. Поука овог Сабора свима гласи: није довољна само правилна вера него и заједништво у Евхаристији под једним Епископом. Иначе, појам ”епископ” (око 30 пута) се користи најучесталије у контексту тема дијаспоре и аутономије. Кад поменусмо дијаспору, нисмо ни свесни колико ће нови демографски таласи у САД утицати на стање у нашим парохијама. Без свеправославне сарадње, многе од наших епархија могу значајно да ослабе, а парохије могу бити десетковане уколико се буду ослањале искључиво на нову имиграцију.

 

 

Појам ”католички” се помиње 14 пута али само у контексту Православне Саборно-католичанске Цркве (Римокатоличка Црква ниједанпут није изричито поменута). Иако су текстови настали са снажном жељом за екуменским приближавањем, ипак се реч ”екуменизам” уопште не помиње, док се придев ”екуменски” користи само три пута. Светски савет Цркава (WCC) поменут је шест пута а Екуменски покрет пет пута.

 

У погледу социјалних проблема (реч друштво је заступљена 20 пута), може се рећи да је овај Сабор донео једну врсту сажетог социјалног учења (премда не и компендијум) тиме што велики акценат ставља на питање: људских права (21 пут); правде (25); мира (47), помирења (8); насиља (6), економије (24). Но, није пропуштено да се ти појмови ставе и у вертикалну димензију, а не само хоризонталну. Глобализам и глобализација су у фокусу Саборских Отаца (7 пута). Интересантно је да реч ”интернет” ниједанпут није поменута, али зато јесу мас-медији (4), чији је могући негативан утицај на свест хришћана јасно наведен (уместо да сједињују људе и народе, медији се најчешће користе за манипулацију људима). Различити феномени секуларизма поменути су 16 пута, па се тако изражава брига због све већег наметања потрошачког стила живота, лишеног етичких принципа, као и трендова глобализације које воде као искорењивању националних духовних корена, губљења историјског памћења и заборављања традиција. Етички обзири и биоетичке дилеме су такође предмет интересовања Саборских Отаца (12 пута).

 

 

Наука (4 пута) и научна достигнућа (12) се од Сабора препознају као добродошла (посебно поља биологије, генетике и неурофизиологије), премда се са упозорењем указује на стварне опасности. Реч ”криза” се учестало користи (16 пута), посебно у погледу идентитета, духовног живота, избеглиштва, екологије, политике и сл. Уосталом, Православна Црква је 1989. године прва у хришћанском свету привукла пажњу светске заједнице на озбиљност еколошког проблема и указала на дужност Цркве да се огласи тим поводом (енциклика Васељенског патријарха Димитрија). Коначно, али не и последње, Сабор се десет (10) пута осврће на омладину, на њена трагања и проблеме.

 

Како је приметио један епископ, у саборским документима не морају само јаке теолошке (библијско-патристичке) формулације да фигурирају да бисмо тек онда задовољно рекли: ето, то је христолошки добро! или: ту је Јеванђеље! Ако се негде говори о бризи за творевину Божију, или о помоћи гладнима и угњетаванима, зар и то није христологија? И зар ту нема Благе вести?

 

 

У сваком случају, може се рећи да се у саборским текстовима препознају различити богословски слојеви и утицаји (патристичка, академска, екуменска итд. теологија), али у њој свакако превагу носи православна еклисиологија заједнице (која је наслеђе новопатристичке синтезе 20. века). Поврх свега, ипак се у њима може препознати Јеванђеље о спасењу, преумљењу људских срца и покајању као новом начину живота. И у том смислу, Сабор је коначни догађај (τετελεσμένον) који остаје отворен за тумачења. Сви црквени ороси вере били су производ дебата, побољшања, уступака (стилских, не теолошких)... Поједини пасуси – попут оног који упућује на избеглиштво као прилика за есхатолошко гостољубље по узору на Спаситеља Христа (Мт 25, 40) – носе теолошки печат који може да ”говори” сваком човеку. Додајмо овде да су сви текстови, укључујући поруку и циркулар, прочитани у дужој форми пред саборским Оцима а у скраћеној на завршној саборској литургији. Ови документи се шаљу Црквама, онима које су присуствовале и које су одсуствовале. Квантитативан приступ је занимљив али није православан и није истинит. Рећи да једна ”трећина” епископа (или Цркава) није присутна толико је апсурдно као кад би се рекло да на Васељенском сабору није била присутна нека ”трећина”. Управо на Васељенским саборима је понестајала барем ”трећина” епископата, а на многима чак ни ”трећине” епископа није било. Ипак, Васељенски Сабори су прихватани после две или више година. Оно што је Сабору недостајало јесте више сведочење одсутних Цркава о њиховој еклисиологији, духовности, богословљу, молитви... што је од виталног значаја за укупно хришћанство. Још једном да поновимо: као и у древна времена, на Критском сабору епископи су слушали једни друге, износили истоветна, слична или супротна мишљења, понегде показали дозу ироније, али изнад свега преовладало је разумевање.

 

 

Надамо се да значај докумената Светог и Великог Сабора на Криту неће бити ограничен само на Православне хришћане. У њему су садржани значајни икуменски обзири који све хришћане подсећају на заједничку обавезу и бригу према човеку и творевини Божијој. 

 

http://beleskesasabora.blogspot.rs/?m=1

[Dominika]

 

 

Цитат

Fr Gregorius (Istifan): The So-Called "Great" Orthodox Council

The council that was meant to be an ecumenical council for the universal Orthodox Church was finally held, but embarrassment about confessing that Orthodoxy is the Catholic Church and that she bears the fullness of the Catholic Faith caused them to only give it the attribute "great".

But this great council was held and was small, and it would have been better for it not to be held, for numerous reasons. Its lack of fidelity to the spirit and teaching of the Ecumenical Councils that have been held over the Church's long history was evident. The first reason is its marginalizing the role of the bishop, when it refused to invite all Orthodox bishops to the council and its not giving all those who were invited to the council the right to vote, in favor of a sort of new papacy for the Orthodox patriarchs. However, the greatest danger in this council lies in its quest to establish a basis for a new ecclesiology that disintegrates the unity of the Church based on unity of faith. In Orthodoxy, all those who go against the one faith and teaching of the one Church come to be outside the Church and are not a church. In this council's new ecclesiology, churches and sacraments are recognized outside the Orthodox Church. This council does not speak of heretics, schismatics, and those who have left the faith and the Church. There is only condoning "minor dogmas", as they put it.

All the previous councils over the course of history that have been accepted by the Church in her living consciousness, both ecumenical and local, had the purpose of preserving the unity of the Church through preserving the unity of the Orthodox faith, designating heresies, and elucidating their errors.  The Fathers of the Church, without exception, categorically rejected calling those who have left the one faith a church. It seems evident that this council breaks this continuity in preserving the one, holy Orthodox faith, which the great Fathers of the Church struggled to preserve, from Saint Ignatius of Antioch to Irenaeus of Lyon to the Cappadocians, Maximus the Confessor, Photius the Great, Gregory Palamas and Mark of Ephesus. It was clear that this so-called "great" council, did not seek this continuity in preserving the one, holy Orthodox faith, but rather sought to keep up with the spirit of the world. Refusing to recognize previous councils (879-880 in the time of Photius the Great and the Council of 1351 in the time of the great Gregory Palamas), which hold the position of ecumenical councils in the conscience of faithful Orthodox people in every place, proves this.

 

Celi tekst ovde
 

[Џуманџи]

4 hours ago, александар живаљев рече

Iz tog razloga sam 26. juna zamolio Njegovo Preosveštenstvo za razjašnjenje, ali mi nikakav odgovor nije stigao.

Stoga sam napisao tekst za koji očekujem da bude objavljen u listu „Danas“

...Боље да не оффтопичим -.-

[александар живаљев]

2 hours ago, verum est in beer рече

 

Колико сам схватио уваженог владику, ми сада треба да чекамо егзегезу Сабора на Криту у 10 томова, да би схватили "шта је писац хтео да каже"?

Са друге стране, лепо је видети неког владику да се активира, као што се дотични владика латио блога. Ово заиста мислим, пошто су се некако мало одвојили од народа, а ово је право освежење.

Не гријеши душу. Ето, Ђедо објављује Изабрана дјела у 35 томова да се "не одвоји од народа", а и да поткријепи оцјену умировљеног + Атанасија да је "богословски надмашио Његоша". А, баш бих волио да прочитам у његовим Сабраним дјелима једно 10 томова егзегезе Критског сабора. Углавном све оно што је обећао: прихватање 8. и 9. васељенског сабора, помињање аутокефалије свих помјесних цркава поименично, није се остварило.

Остварило се ово, послиједње. али у чудној форми из саборске енциклике:

5. Православна католичанска црква обухвата четрнаест локалних аутокефалних цркава, признатих на свеправославном нивоу. Не може се допустити да принцип аутокефалије делује науштрб принципа саборности и јединства Цркве. Стога сматрамо да формирање епископских савета у православној дијаспори, који обухватају све канонски признате епископе, који у свакој области бивају постављени у одговарајући савет, остајући притом под својим канонским јурисдикцијама, представља корак напред ка њиховом канонском организовању, а неометано функционисање ових савета гарантује поштовање еклисиолошког принципа саборности.

 

Овђе би могла да падне егзегеза од једно 5 томова: да ли "обухвата" или је "чине", зашто и "локална" и "аутокефална"...? И, нијесу ли овим епископски савјети у дијаспори по "поштовању еклисиолошког принципа саборности" стављени изнад аутокефалних цркава?

Послије овога, лично могу да замислим ( а да при томе немам ништа против аутокефалије за дијаспору) да неки будући Сабор овог "типа 21. вијека" буде организован од неколико јелинских цркава и епископских савјета из дијаспоре, којима аутокефалне цркве морају све да чине (да пријављују избор нових епископа итд.) а они "локалним аутокефалним црквама", баш ништа. https://www.holycouncil.org/-/diaspora?inheritRedirect=true

@Dominika je поменула титулисање (of и in) које је већ примјењено у потписивању на овом Сабору, поштујући новоусвојену тачку 7. документа о православној дијаспори којом се забрањује коришћење већ "заузетих титула". У овоме нема ништа спорно, чак би, вјерујем, могло да допринесе пожељном уједињавању дијаспоре, када се све не би радило "испод жита". Очигледно је ово спремано раније, па је епископ Сергије, (п)остао of Francfurt, за разлику епископа Максима, Иринеја (Добријевића) и Андреја који постадоше in.  Епископ Лонгин је остао of али само као Нова Грачаница. Нијесу то тако мале промјене да би се могле спровести без консултације са народом Божијим, таквим какав је, склон расколима.

Али у "егзегезама" ми никако да сазнамо: шта сте тачно, људи Божији, измјенили за тих шест дана у односу на приједложене текстове? Зар је то тако тежак егзегетски задатак?

 

 

[Баба]

Антиохија не признаје:

http://www.pravoslavie.ru/srpska/95005.htm

[Нифада]

Св.Синод Антиохијске Православне Цркве  разматрајући свој однос према Сабору на Криту истакао је ,између осталог да "састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно световање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве. "

Предлог СПЦ ,када се видело да неће неколико цркава учествовати био је да Сабор на Криту буде почетак саборског процеса.То је можда покушај неког компромиса.Не знам какав остале Цркве које нису учествовале имају однос према томе.

 

[александар живаљев]

10 hours ago, Нифада рече

Предлог СПЦ ,када се видело да неће неколико цркава учествовати био је да Сабор на Криту буде почетак саборског процеса.То је можда покушај неког компромиса.Не знам какав остале Цркве које нису учествовале имају однос према томе.

 

Драга @Нифада,

Ми сада и службено не знамо какав је био приједлог СПЦ (Саопштење са ставом Светог Архијерејског Сабора о питањима Светог и Великог Сабора, некако је нестало са сајта СПЦ: в. http://www.spc.rs/sr/saopstenja

Истина, по суду преосвећеног Максима "прије Крита" ми као СПЦ нијесмо имали "пуну саборску икономију, него индивидуалну икономију", па се, ваљда "пријекритске" одлуке САСабора више и не морају да поштују.

Ипак, знамо, да је то што наводиш приједложено на Криту (од оца Саве Јањића, епископа Максима и из грчких медија), али не знамо ни да ли је српска делегација стајала иза тог приједлога (епископ у Западној Америци Максим је у својим "Белешкама" оштро осудио идеју "отвореног сабора", тврдећи да су против ње на Криту нијесу били "не само Васељенска патријаршија, него нико"). Сада коначно имамо фотографију делегације СПЦ на Криту, истина необјављену на званичном сајту, али не знамо да ли је она радила по Правилима о раду Сабора (неприхваћеним раније од Антиохијске патријаршије) али ипак примјењиваним од других делегација, или су наши досадашњи епископи представљали своје досадашње "саборно-католичанске епископије", како пише епископ Максим, што би, истини за вољу, више одговарало православној еклесиологији. Возглавитељ делегације, Свјатејши патријарх Иринеј, није инсистирао на "нашим" приједлозима ни у једном од два своја саборска интервјуа ("Политици" и "Ката-Пресу").

Што се тиче става других помјесних цркава које нијесу учествовале на Криту, као члана Цркве Христове, као и Тебе, она занимају. Готово је извјесно да ће бити као антиохијски. Но, више ме занима да ли Српска Црква прихвата одлуке Критског Сабора?

Наиме тим одлукама, посебно оним о дијаспори, јасно је да је измјењен Устав СПЦ, Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске. У најмању руку, било би упутно саслушати шта о тим промјенама мисле преосвећена господа епископи г. Митрофан, г. Лука и г. Доситеј, који нијесу учествовали у делегацији и новоизабрани АНЗ г. Силуан. Јер, промјенама организације дијаспоре, нарочито подвученим у Енциклици Светог и Великог Сабора којима је дато "по еклесиолошком принципу саборности" првенство Епископским савјетима у дијаспори над "локалним аутокефалним црквама", наши, рекох, досадашњи епископи сведени су на етничке викаре (или како би то било драго рећи др Миодрагу Петровићу: хорепископе) једино правоваљано дјејствујућег грчког митрополита на тој територији. Зато и о нашим епископијама у дијаспори више није могуће говорити попут епископа Максима као о "саборно-католичанским епископијама", већ као од Цркве толерисаним остацима етнофилетизма, као што су то под омфором Васељенске патријаршије: Украјинска православна црква у Америци и Канади, Руско-карпатска епархија у Америци, руска епархија Васељенске патријаршије у Паризу ("евлогијанци"), иначе сви представљени у делегацији Васељенске патријаршије на Криту.

Знам да је заморно, али из овога произилази да је потпуно побједила струја фанарских канониста, који су како је то несумњиво доказао својевремено професор Тројицки, историјско-канонски неосновано проширили надлежност Васељенске патријаршије над читавом дијаспором. Не вјерујем да ће Руси и Антиохијци то у догледно вријеме да прихвате. Из тога, пак, произилази да од тих Епископских савјета у дијаспори неће бити користи у православном јединству, али да ће бити забрањено (као што је у саборском документу то и учињено), нпр. српским црквеним општинама у Швајцарској или Калифорнији да се обраћају локалним и државним властима сем преко митрополита васељенске патријаршије, што је, опет, у несгласности, са правним поредком у тим земљама који им омогућава аутономну вјерску слободу и може да доведе до бројних компликација.

Можемо ми да се питамо колико хоћемо како то "еклесиолошком принципу саборности" (ЈОШ ЈЕДАН ТЕРМИН ИЗ ОБИЉА ТАУТОЛОГИЈА-ПЛЕОНАЗАМА КРИТСКИХ АПОЛОГЕТА) одговара упад на канонско подручје друге православне цркве, као у Естонији или Катару: "Закон им је што им срце жуди, што не жуди у ћитап не пише".

Канонски је, наравно, исправно, "да два епископа не буду у једном граду" и није проблем у титулама, има тих градова по западној дијаспори доста да се расподјеле, мени је симпатично и ријешење да се српске епархије зову као сада новограчаничка, да ист. америчка буде нпр новомарчанска, а АНЗ новокаленићка. Проблем је што ти епископи више не припадају пулноти своје помјесне цркве, зато написах досадашњи: нпр. сада не би могао да се деси "случај Георгије" - о њему би одлучивао васељенски патријарх са својим синодом.

Како у пракси, због других помјесних цркава, већина овога неће да се деси (само ће се разјединити дијаспора), наши ће се вјероватно правити мудри и та питања неће ни да поставе на дневни ред, а ако искрсне неки проблем ту је телефон за везу са Фанаром.

Но, као хришћани прије питања шта ће рећи друге помјесне цркве, морамо да се запитамо који је став наше помјесне цркве?

Чини ми се да је @Жељко поставио право питање: да ли би патријарх Павле ишао на Крит? Тада сам одговорио да не знам, сада сам убијеђен да би ишао али не би потписао одлуке које могу да производе расколе.

Наши архијереји су тврдили да их изнемоглост Светог Патријарха спријечава да "рашчисте" стање у Цркви. Има и у томе истине. Али, ево иде седма годишњица његове блажене кончине, а СПЦ, пардон: Church of Serbia, иде из скандала у скандал.

А, узрок је баш тај фамозни "еклесиолошки принцип саборности". Саборност не подразумјева скупштинско надгласавање него расправу док се не постигне једнодушност (тако ни ово одобравање историјским примјерима надгласавања 10:4 помјесних цркава, канонски није одрживо). Истина је да је врло често, а највише услијед притиска ванцрквених фактора, немогуће постићи једнодушност, и да је гласање по икономији некада заиста спасоносно (примјер тајних гласања САСабора под комунизмом о "свештеничком удружењу" и "македонском питању"). Друго, Саборност претпоставља постојање Првог "без кога епископ да не чини ништа важније". Бивши Артемије није имао право да промјени свог архијерејског замјеника, још при том викарног епископа, без сагласности Патријарха. Тачка. Све приче о оним истинским шалабајзерима, Боже ме прости, "Раде-Неимарима" (почели су као закупци скромног локала мог покојног таста са пуно пара, а без икаквог знања о архитектури и црквеној умјетности) биле су излишне. Али, и други архијереји српски су развили теорију попут Артемијеве како Први постоји само у "саборно-католичанској епископији", евентуално би признали неког свјетског моћника над собом, али Првог и браћу у помјесном сабрању, не. Епархије постају виртуелне, почели смо са Артемијевом, па ћемо добити Максимову или не знам чију епископију.

Ако Свети Архијерејски Сабор Пећке Патријаршије Српске коначно не "рашчисти" ова питања, остаје вјерницима да пред Великим црквеним судом покрену канонски спор.

 

[Zayron]

Zanimljiv pogled sa strane (iz Rusije) na kritski Sabor 2016.

[drakce]

21 minutes ago, александар живаљев рече

... Јер, промјенама организације дијаспоре, нарочито подвученим у Енциклици Светог и Великог Сабора којима је дато "по еклесиолошком принципу саборности" првенство Епископским савјетима у дијаспори над "локалним аутокефалним црквама", наши, рекох, досадашњи епископи сведени су на етничке викаре (или како би то било драго рећи др Миодрагу Петровићу: хорепископе) једино правоваљано дјејствујућег грчког митрополита на тој територији....

Цитат

 

То нису Грци, то су Фанариоти.

 

Грци су митрополит Јеротеј и митрополит Серафим.

[александар живаљев]

4 hours ago, drakce рече

То нису Грци, то су Фанариоти.

 

Грци су митрополит Јеротеј и митрополит Серафим.

Драги @drakce,

Теби за љубав сложићу се, мада је фанарота кроз историју било различитих, као што их и сада има. Неки успјевају да успјешно помире ромејски сентимент и јелински патриотизам са сестрином (или мајчинском) љубављу према са-искуству нејелинских православних цркава. Мислим да се слажемо када под "фанароитом" подразумијевамо човјека који гаји искривљену канонску свијест по којој је Црква Новога Рима на Истоку, нешто као Црква Старога Рима на Западу. Даље, има још сјајних грчких митрополита (као што ме је у овој теми опоменула Макарина), осим, заиста савремене иконе православног аскетизма, митополита Јеротеја Влахоса. Што се Серафима Пирејског тиче, осјетљив сам на његово кокетирање са антисемитизмом (фантазмагорична "ционистичка окупација Косова" итд).

Но, суштина мог коментара (добро си примјетио и помогао ми да је боље изразим) јесте то да је Критски сабор измјенама докумената о православној дијаспори који су у пракси функционисали од 2009., отишао корак даље до ситуације у којој је само митрополит Васељенске патријаршије пуни "правјашчи архијереј" одговарајуће области дијаспоре.

Волио бих да ме неки теолог или канониста побије у оваквом "читању" новоусвојеног документа.

[Нифада]

6 hours ago, александар живаљев рече

Драга @Нифада,

Ми сада и службено не знамо какав је био приједлог СПЦ (Саопштење са ставом Светог Архијерејског Сабора о питањима Светог и Великог Сабора, некако је нестало са сајта СПЦ: в. http://www.spc.rs/sr/saopstenja

Истина, по суду преосвећеног Максима "прије Крита" ми као СПЦ нијесмо имали "пуну саборску икономију, него индивидуалну икономију", па се, ваљда "пријекритске" одлуке САСабора више и не морају да поштују.

Ипак, знамо, да је то што наводиш приједложено на Криту (од оца Саве Јањића, епископа Максима и из грчких медија), али не знамо ни да ли је српска делегација стајала иза тог приједлога (епископ у Западној Америци Максим је у својим "Белешкама" оштро осудио идеју "отвореног сабора", тврдећи да су против ње на Криту нијесу били "не само Васељенска патријаршија, него нико"). Сада коначно имамо фотографију делегације СПЦ на Криту, истина необјављену на званичном сајту, али не знамо да ли је она радила по Правилима о раду Сабора (неприхваћеним раније од Антиохијске патријаршије) али ипак примјењиваним од других делегација, или су наши досадашњи епископи представљали своје досадашње "саборно-католичанске епископије", како пише епископ Максим, што би, истини за вољу, више одговарало православној еклесиологији. Возглавитељ делегације, Свјатејши патријарх Иринеј, није инсистирао на "нашим" приједлозима ни у једном од два своја саборска интервјуа ("Политици" и "Ката-Пресу").

Што се тиче става других помјесних цркава које нијесу учествовале на Криту, као члана Цркве Христове, као и Тебе, она занимају. Готово је извјесно да ће бити као антиохијски. Но, више ме занима да ли Српска Црква прихвата одлуке Критског Сабора?

Наиме тим одлукама, посебно оним о дијаспори, јасно је да је измјењен Устав СПЦ, Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске. У најмању руку, било би упутно саслушати шта о тим промјенама мисле преосвећена господа епископи г. Митрофан, г. Лука и г. Доситеј, који нијесу учествовали у делегацији и новоизабрани АНЗ г. Силуан. Јер, промјенама организације дијаспоре, нарочито подвученим у Енциклици Светог и Великог Сабора којима је дато "по еклесиолошком принципу саборности" првенство Епископским савјетима у дијаспори над "локалним аутокефалним црквама", наши, рекох, досадашњи епископи сведени су на етничке викаре (или како би то било драго рећи др Миодрагу Петровићу: хорепископе) једино правоваљано дјејствујућег грчког митрополита на тој територији. Зато и о нашим епископијама у дијаспори више није могуће говорити попут епископа Максима као о "саборно-католичанским епископијама", већ као од Цркве толерисаним остацима етнофилетизма, као што су то под омфором Васељенске патријаршије: Украјинска православна црква у Америци и Канади, Руско-карпатска епархија у Америци, руска епархија Васељенске патријаршије у Паризу ("евлогијанци"), иначе сви представљени у делегацији Васељенске патријаршије на Криту.

Знам да је заморно, али из овога произилази да је потпуно побједила струја фанарских канониста, који су како је то несумњиво доказао својевремено професор Тројицки, историјско-канонски неосновано проширили надлежност Васељенске патријаршије над читавом дијаспором. Не вјерујем да ће Руси и Антиохијци то у догледно вријеме да прихвате. Из тога, пак, произилази да од тих Епископских савјета у дијаспори неће бити користи у православном јединству, али да ће бити забрањено (као што је у саборском документу то и учињено), нпр. српским црквеним општинама у Швајцарској или Калифорнији да се обраћају локалним и државним властима сем преко митрополита васељенске патријаршије, што је, опет, у несгласности, са правним поредком у тим земљама који им омогућава аутономну вјерску слободу и може да доведе до бројних компликација.

Можемо ми да се питамо колико хоћемо како то "еклесиолошком принципу саборности" (ЈОШ ЈЕДАН ТЕРМИН ИЗ ОБИЉА ТАУТОЛОГИЈА-ПЛЕОНАЗАМА КРИТСКИХ АПОЛОГЕТА) одговара упад на канонско подручје друге православне цркве, као у Естонији или Катару: "Закон им је што им срце жуди, што не жуди у ћитап не пише".

Канонски је, наравно, исправно, "да два епископа не буду у једном граду" и није проблем у титулама, има тих градова по западној дијаспори доста да се расподјеле, мени је симпатично и ријешење да се српске епархије зову као сада новограчаничка, да ист. америчка буде нпр новомарчанска, а АНЗ новокаленићка. Проблем је што ти епископи више не припадају пулноти своје помјесне цркве, зато написах досадашњи: нпр. сада не би могао да се деси "случај Георгије" - о њему би одлучивао васељенски патријарх са својим синодом.

Како у пракси, због других помјесних цркава, већина овога неће да се деси (само ће се разјединити дијаспора), наши ће се вјероватно правити мудри и та питања неће ни да поставе на дневни ред, а ако искрсне неки проблем ту је телефон за везу са Фанаром.

Но, као хришћани прије питања шта ће рећи друге помјесне цркве, морамо да се запитамо који је став наше помјесне цркве?

Чини ми се да је @Жељко поставио право питање: да ли би патријарх Павле ишао на Крит? Тада сам одговорио да не знам, сада сам убијеђен да би ишао али не би потписао одлуке које могу да производе расколе.

Наши архијереји су тврдили да их изнемоглост Светог Патријарха спријечава да "рашчисте" стање у Цркви. Има и у томе истине. Али, ево иде седма годишњица његове блажене кончине, а СПЦ, пардон: Church of Serbia, иде из скандала у скандал.

А, узрок је баш тај фамозни "еклесиолошки принцип саборности". Саборност не подразумјева скупштинско надгласавање него расправу док се не постигне једнодушност (тако ни ово одобравање историјским примјерима надгласавања 10:4 помјесних цркава, канонски није одрживо). Истина је да је врло често, а највише услијед притиска ванцрквених фактора, немогуће постићи једнодушност, и да је гласање по икономији некада заиста спасоносно (примјер тајних гласања САСабора под комунизмом о "свештеничком удружењу" и "македонском питању"). Друго, Саборност претпоставља постојање Првог "без кога епископ да не чини ништа важније". Бивши Артемије није имао право да промјени свог архијерејског замјеника, још при том викарног епископа, без сагласности Патријарха. Тачка. Све приче о оним истинским шалабајзерима, Боже ме прости, "Раде-Неимарима" (почели су као закупци скромног локала мог покојног таста са пуно пара, а без икаквог знања о архитектури и црквеној умјетности) биле су излишне. Али, и други архијереји српски су развили теорију попут Артемијеве како Први постоји само у "саборно-католичанској епископији", евентуално би признали неког свјетског моћника над собом, али Првог и браћу у помјесном сабрању, не. Епархије постају виртуелне, почели смо са Артемијевом, па ћемо добити Максимову или не знам чију епископију.

Ако Свети Архијерејски Сабор Пећке Патријаршије Српске коначно не "рашчисти" ова питања, остаје вјерницима да пред Великим црквеним судом покрену канонски спор.

 

Св.Синод Антиохијске Православне Цркве  разматрајући свој однос према Сабору на Криту истакао је ,између осталог да "састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно световање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве. "

Предлог СПЦ ,када се видело да неће неколико цркава учествовати био је да Сабор на Криту буде почетак саборског процеса.То је можда покушај неког компромиса.Не знам какав остале Цркве које нису учествовале имају однос према томе.

 

[Нифада]

Ako niste pogledali emisiju Ekumena,na HRT-u,preporučujem,mada je emisija bila pre Kritskog sabora.

 

[Нифада]

6 hours ago, александар живаљев рече

Драга @Нифада,

Ми сада и службено не знамо какав је био приједлог СПЦ (Саопштење са ставом Светог Архијерејског Сабора о питањима Светог и Великог Сабора, некако је нестало са сајта СПЦ: в. http://www.spc.rs/sr/saopstenja

Истина, по суду преосвећеног Максима "прије Крита" ми као СПЦ нијесмо имали "пуну саборску икономију, него индивидуалну икономију", па се, ваљда "пријекритске" одлуке САСабора више и не морају да поштују.

Ипак, знамо, да је то што наводиш приједложено на Криту (од оца Саве Јањића, епископа Максима и из грчких медија), али не знамо ни да ли је српска делегација стајала иза тог приједлога (епископ у Западној Америци Максим је у својим "Белешкама" оштро осудио идеју "отвореног сабора", тврдећи да су против ње на Криту нијесу били "не само Васељенска патријаршија, него нико"). Сада коначно имамо фотографију делегације СПЦ на Криту, истина необјављену на званичном сајту, али не знамо да ли је она радила по Правилима о раду Сабора (неприхваћеним раније од Антиохијске патријаршије) али ипак примјењиваним од других делегација, или су наши досадашњи епископи представљали своје досадашње "саборно-католичанске епископије", како пише епископ Максим, што би, истини за вољу, више одговарало православној еклесиологији. Возглавитељ делегације, Свјатејши патријарх Иринеј, није инсистирао на "нашим" приједлозима ни у једном од два своја саборска интервјуа ("Политици" и "Ката-Пресу").

Што се тиче става других помјесних цркава које нијесу учествовале на Криту, као члана Цркве Христове, као и Тебе, она занимају. Готово је извјесно да ће бити као антиохијски. Но, више ме занима да ли Српска Црква прихвата одлуке Критског Сабора?

Наиме тим одлукама, посебно оним о дијаспори, јасно је да је измјењен Устав СПЦ, Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске. У најмању руку, било би упутно саслушати шта о тим промјенама мисле преосвећена господа епископи г. Митрофан, г. Лука и г. Доситеј, који нијесу учествовали у делегацији и новоизабрани АНЗ г. Силуан. Јер, промјенама организације дијаспоре, нарочито подвученим у Енциклици Светог и Великог Сабора којима је дато "по еклесиолошком принципу саборности" првенство Епископским савјетима у дијаспори над "локалним аутокефалним црквама", наши, рекох, досадашњи епископи сведени су на етничке викаре (или како би то било драго рећи др Миодрагу Петровићу: хорепископе) једино правоваљано дјејствујућег грчког митрополита на тој територији. Зато и о нашим епископијама у дијаспори више није могуће говорити попут епископа Максима као о "саборно-католичанским епископијама", већ као од Цркве толерисаним остацима етнофилетизма, као што су то под омфором Васељенске патријаршије: Украјинска православна црква у Америци и Канади, Руско-карпатска епархија у Америци, руска епархија Васељенске патријаршије у Паризу ("евлогијанци"), иначе сви представљени у делегацији Васељенске патријаршије на Криту.

Знам да је заморно, али из овога произилази да је потпуно побједила струја фанарских канониста, који су како је то несумњиво доказао својевремено професор Тројицки, историјско-канонски неосновано проширили надлежност Васељенске патријаршије над читавом дијаспором. Не вјерујем да ће Руси и Антиохијци то у догледно вријеме да прихвате. Из тога, пак, произилази да од тих Епископских савјета у дијаспори неће бити користи у православном јединству, али да ће бити забрањено (као што је у саборском документу то и учињено), нпр. српским црквеним општинама у Швајцарској или Калифорнији да се обраћају локалним и државним властима сем преко митрополита васељенске патријаршије, што је, опет, у несгласности, са правним поредком у тим земљама који им омогућава аутономну вјерску слободу и може да доведе до бројних компликација.

Можемо ми да се питамо колико хоћемо како то "еклесиолошком принципу саборности" (ЈОШ ЈЕДАН ТЕРМИН ИЗ ОБИЉА ТАУТОЛОГИЈА-ПЛЕОНАЗАМА КРИТСКИХ АПОЛОГЕТА) одговара упад на канонско подручје друге православне цркве, као у Естонији или Катару: "Закон им је што им срце жуди, што не жуди у ћитап не пише".

Канонски је, наравно, исправно, "да два епископа не буду у једном граду" и није проблем у титулама, има тих градова по западној дијаспори доста да се расподјеле, мени је симпатично и ријешење да се српске епархије зову као сада новограчаничка, да ист. америчка буде нпр новомарчанска, а АНЗ новокаленићка. Проблем је што ти епископи више не припадају пулноти своје помјесне цркве, зато написах досадашњи: нпр. сада не би могао да се деси "случај Георгије" - о њему би одлучивао васељенски патријарх са својим синодом.

Како у пракси, због других помјесних цркава, већина овога неће да се деси (само ће се разјединити дијаспора), наши ће се вјероватно правити мудри и та питања неће ни да поставе на дневни ред, а ако искрсне неки проблем ту је телефон за везу са Фанаром.

Но, као хришћани прије питања шта ће рећи друге помјесне цркве, морамо да се запитамо који је став наше помјесне цркве?

Чини ми се да је @Жељко поставио право питање: да ли би патријарх Павле ишао на Крит? Тада сам одговорио да не знам, сада сам убијеђен да би ишао али не би потписао одлуке које могу да производе расколе.

Наши архијереји су тврдили да их изнемоглост Светог Патријарха спријечава да "рашчисте" стање у Цркви. Има и у томе истине. Али, ево иде седма годишњица његове блажене кончине, а СПЦ, пардон: Church of Serbia, иде из скандала у скандал.

А, узрок је баш тај фамозни "еклесиолошки принцип саборности". Саборност не подразумјева скупштинско надгласавање него расправу док се не постигне једнодушност (тако ни ово одобравање историјским примјерима надгласавања 10:4 помјесних цркава, канонски није одрживо). Истина је да је врло често, а највише услијед притиска ванцрквених фактора, немогуће постићи једнодушност, и да је гласање по икономији некада заиста спасоносно (примјер тајних гласања САСабора под комунизмом о "свештеничком удружењу" и "македонском питању"). Друго, Саборност претпоставља постојање Првог "без кога епископ да не чини ништа важније". Бивши Артемије није имао право да промјени свог архијерејског замјеника, још при том викарног епископа, без сагласности Патријарха. Тачка. Све приче о оним истинским шалабајзерима, Боже ме прости, "Раде-Неимарима" (почели су као закупци скромног локала мог покојног таста са пуно пара, а без икаквог знања о архитектури и црквеној умјетности) биле су излишне. Али, и други архијереји српски су развили теорију попут Артемијеве како Први постоји само у "саборно-католичанској епископији", евентуално би признали неког свјетског моћника над собом, али Првог и браћу у помјесном сабрању, не. Епархије постају виртуелне, почели смо са Артемијевом, па ћемо добити Максимову или не знам чију епископију.

Ако Свети Архијерејски Сабор Пећке Патријаршије Српске коначно не "рашчисти" ова питања, остаје вјерницима да пред Великим црквеним судом покрену канонски спор.

 

 

[Нифада]

Хвала @ александар живаљев на одговору и посебно што се овако исцршно бавиш овом темом.