Протојереј Драгослав Ћорковић: Недеља o слепом

[Поуке.орг инфо]

 

Драга браћо и сестре,

У данашњем Јеванђељу описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Међутим, судећи по ономе што је у Јеванђељу написано о том човеку, на којем се јавило чудо Божије, он јесте био просјак, али је био и снажан и храбар, и своју несрећу и тугу подносио је без роптања. Сам Спаситељ сведочи о њему да његово слепило није последица греха. „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“ (Јн. 9, 3). Јудеји су у то време веровали да су несреће сваког човека последице личних грехова. Драга браћо и сестре, gрех је узрок свих несрећа на свету а лични греси увек доносе са собом као природну последицу несрећу самом грешнику. Овакве несреће не треба сматрати само као казне, већ и као поуке које утичу на поправку грешника, као што Апостол каже: „Кога љуби Господ онога и кара“. Дакле у овом случају слепило није последица личног греха, него да се на овом слепом јаве дела Божија! Исус Христос, Спаситељ, пљунуо je на земљу и направио мало блата, којим је помазао очи слепог.  Да неко, ко је био слеп од рођења прогледа и да му се врати вид, и јесте велико чудо, које надмашује све природне силе – требало је дакле извршити дело које је само Богу могуће. Као што је  при стварању човека узео земљу и удахнуо му живот, тако и сада Бог од земље oтвара очи човеку. Потом га је упутио да оде и да се умије у Бањи Силоамској (преведено име бање значи - послан), да би се показала тврда вера и послушност - ето ту је разлика у размишљањима верујућег човека и неверника. Неверници се вежу за материјално и пролазно, за прах и прашину, а верници се вежу са вечно и непролазно, за душу, за васкрсење и за спасење у Бога!  Из ових речи се види да му беху отворене не само спољашње, материјалне очи, него и унутрашње, духовне, тј. очи разума. „Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: Верујеш ли ти у Сина Божијега?“ Излеченог су људи осрамотили, избацили, понизили, но ево га сам Господ Бог уважава! Драга браћо и сестре, Бог чује и види кад из љубави према њему страдамо, па нам зато излази у сусрет да нас утеши. Само у Богу налазимо истинску и вечну утеху. Видите, све ове зидине око нас, овај град, улице, куће, све материјално, кроз зуб времена вековима векова, постаће само прах и прашина, тј. земља од које смо и ми сами створени. Неко ће можда сад помислити: Шта ме се тиче, сада се живи, шта ме интересује шта ће бити за хиљаде хиљада година, или шта ме интересује кад умрем, прашина сам…   Људи и даље збуњени одведоше исцељеног код фарисеја а фарисеји не вероваше да је исцелитељ послан од Бога. Злоба и пакост фарисеја овде је јавно показала озлојеђење против човекољубивог Спаситеља. Због злобе, фанатизма и заблуде о суботи, приписивали су сатани ово дело Божије, и то само за то што је Христос исцелио слепога у суботу. Не застидеше се фарисеји пред чудом Божијим, него њихова пакост их и даље везиваше као ученике закона и везиваше их у тој заблуди. Фарисеји су проверавали излеченог слепца, шта он мисли ко га је излечио. „А он рече: Пророк је“. Опет не повероваше у Христа, него почеше да проверавају родитеље његове, да ли је заиста био слеп од рођења. Потом су опет кушали излеченог, под маском побожности речима: „Подај славу Богу“, јер је то била заклетва код Јудеја. Христа су називали грешним зато што, по њиховом мишљењу, нарушава закон о суботи. „А он одговори и рече: да ли грешан не знам, само знам да ја бејах слеп, а сад видим“. Опет фарисеји не повероваше, него сад покушаваше нападима да застраше излеченог, одлучењем од синагоге и заједнице. За себе су сматрали да су праведни зато што су Мојсејеви ученици и за Христа су говорили да не знају од куда је - а излечени им мудро говораше: „То и јесте чудо што ви не знате од куда је, а он отвори очи моје“. Тим речима он им показа слепило њихово, јер и сам Спаситељ на другом месту каже: „Да сте веровали Мојсеју, веровали бисте мени, јер он писа за мене“ (Јов 5,46).

слепога. „Отиде, дакле, и уми се и дође гледајући“. Многи су знали слепца који је седео близу синагоге, чудили су се веома и сумњали су да ли је уопште то тај слепи од рођења који сада одједанпут види. Сви су били радознали ко је тај исцелитељ који му врати вид и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.

Речи: „Иди, вера твоја, спасла те је“, нису само мртво слово на папиру, неке формалне речи, него то је обећање самога Господа Бога. Ако стварно и истински верујемо, и да, ако је то што од Бога иштемо није супротно вољи и љубави Божијој, све је могуће, чак и сада у овоме тренутку. Вера ваша спасиће вас!

Драга браћо и сестре, можемо да цео овај јеванђељски догађај покушамо пратити из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. Нису ништа мања, нису мање значајна од исцелења очног вида. И данас као и у неким другим  периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима. Понекад нам се догађа да духовно прогледамо. Међутим, колико нам се често дешава да, заслепљени грехом, опет изгубимо истинску светлост – светлост Христову – и да кроз живот лутамо у тами, уображавајући да видимо? Духовно слепило рађа грех, и духовно слепило укорењује човека у греху. Људско срце постаје сурово и грубо. А они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа. Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо и данас поново и препознајмо истину. Они умивени покајањем, исцељени, просвећени и излечени од заблуде материјалне пропасти, једини су који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Исуса Христа, Сина Божијег.

Верници али и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Исповедајмо веру Христову, сваког часа, сваког дана и сваког даха живота свога, верујмо, спасићемо се и прогледаћемо!

Подари нам, Боже, да не будемо духовно слепи и да се не удаљимо од истине у Христу. Као што рече овај слепи што силом Свевишњега Бога прогледаше: „Верујем Господе, и поклони му се“. Дакле, не само да је исповедио да верује, да је Исус Христос Син Божији, него и пада на земљу и клања му се, одајући Исусу Христу тиме божанску част!

Нека дâ преблаги Господ Бог да се угледамо на овог исцељеног, овога бившег слепца, који беше слеп од рођења и који прогледаше, да и ми прогледамо својим унутрашњим, духовним очима, да видимо истину и пролазност овог материјалног света, да видимо истину и пут који води ка вечном животу и да и ми као и он паднемо ничице и заблагодаримо Господу и дамо праву Славу Богу - не као они фарисеји - него као истински синови и кћери Божија - верујући у спасење и
Силу и Славу распетог и васкрслог Исуса Христа – Спаситеља, певајући:

„Слава тебје показавшему нам свјет, Слава во вишњих Богу, и на земљи мир человјецјех благовољеније. Хвалим тја, благословим тја, клањајем ти сја славословим тја, благодарим тја великија ради Слави Твојеја“. Амин!