Питање другобрачног свештенства

[Благовесник]

Кад женик  оде на неки дужи пут (или  далеки пут) невеста женикова треба да  верно чека свога женика,

тако и женик невесту. Због тога свештеник након обудовљења нема моралног права да ожени другу жену,

мада је Свети владика Николај Жички ипак био за блажи став по овом питању у случају да свештеник рано остане удовац.

Ако би ступио у Други брак отпустивши своју жену, и ушавши у Други брак имајући за последицу грех иза себе, канони то забрањују, јер у време када су настајали брачни канони развод брак свештеника значио је само једно - отпуштање жене,
а није био познат, а камоли као данас уобичајен обичај да жена  отпушта мужа без његовог допуштења.


Све до новијег времена жена није била правни субјект.
Није било могуће да жена правно отпусти мужа, тако је развод свештеничког брака значио

да је развод прекршај мужа,  да показује да није породичан човек и слично.
Данас су жене самосталне.

 

Други брак свештеника  је раније био забрањен  из разлога што дозволити га
аутоматски би значило оправдати свештениково  непоштовање и небригу о жени и породици.
Тј. у то време жена није смела да напусти мужа, а тек не свештеника,
јер су друштво и држава и Црква то сматрали недопустивим!

 

Данас то није тако, јер друштво чак охрабрује жену на развод.

 

Ако црквена свест схвати може се донети канон који би озаконио Други брак свештеника,
а познато је из живота Цркве да је често пракса доносила канон.

 

Сетимо се да Апостолски канон заповеда да се свргне епископ који напусти жену под изговором побожности,
а Трулски сабор доноси  супротно Апостолском канону (али не и противно Црквеној свести и Духу канона,
 јер се ради о новим околностима и проблемима са којима се Црква нашла,
и Црквена свест препознала),
те налаже да епископи отпусте своје жене  и то се оправдава упрво под изговором  побожности,
али и нових оклоностима у којима се Црква нашла у свету,
и на крају се напомиње у канону да ко то одбије то учинити (то, да епископ отпусти жену из своје куће)
- да се свргне,
(иако је Црква у првом веку, речима Христовим, то забрањивала,
искључиво и једино то се могло допустити  ако жена учини прељубу развод се може толерисати по речима Христовим,
и то исто понавља и Свети апостол Павле својим речима).
Апостолски канон, такође, то понавља, да епископи и свештеници не смеју отпустати жене,
па ни под изговором побожности.

Питање брака клирика не припада неизменљивим одредбама божанског права,
већ питањима дисциплинског карактера, те стога видимо да се кроз историју црквених канона
такви канони мењају према приликама и потребама времена у коме се решава.

Раније се гледало позитивно и на епископа који је девственик,
и на епископа који је у браку,  али да има  жену верујућу и скромну и неразуздану децу

Као што је познато,
брак је епископима су дозвољавали најранији Апостолски канони,
што потврђује св. ап. Павле у пастирским посланицама (1. Тим. 3, 2-5); Тит. 1, 6, 7),
чак такви су по Апостолима и најбољи кадар за епископе,
породичан човек,
који даје знаке да ће достојно и ваљано вршити службу и напасати Цркву коју Бог стече крвљу својом (Дап 20,28),
тиме ако има породицу, децу верујућу којој се не приговара да су разуздан,
јер ако влада и руководи правилно својом малом породицом,
и у великом ће бити веран.
Овде треба треба нагласити да се и данас то гледа,
те се епископи бирају од оних који добро управљају својим породицама
(мисли се на монашке обитељи, а ту су и деца, духовна деца).


Апостол Павле у посланици епископу Титу 1, 6, 7 и 1. Тимотеју 3, 2-5:
,,Да поставиш по свим градовима старешине, као што ти заповедих:
ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу,
којој не пиговарају да су разуздана или непокорна,
јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане,
не самовољан, не гневљив,
не пијаница, не убица,
не лихвар.
Него гостољубив, доброљубив...",

,,Истинита је реч: ко епископство жели, добро дело жели.
Али, епископ треба да је без мане,
једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив,
кадар да поучава...
Који својим домом добро управља, има послушну децу
са сваком скромношћу.
А ако неко не уме својим домом управљати,
па како такав моћи старати за Цркву Божију?"

Сократ сведочи да је велики  број епископа
ступао у легитимне бракове и да су им се рађала деца (Историја Цркве 5. 22.),
Свети Атанасије сведочи исто и за своје време (Писмо монаху Драконту),
Пети Апостолски канон изричито наређује да епископи не одгоне од својих кућа
своје жене под изговором побожности итд.



Трулски Сабор прекида ову праксу основану на апостолским канонима и пастирским посланицама ап. Павла,
и својим 12 каноном забрањује брак епископа и налаже да епископи отерају своје жене,
и то оправдава управо разлогом  веће побожности,
иако апостолски канон такав аргумент осуђују и одбацују.
Међутим, да би то разумели, треба видети које и какве су биле те околности  и прилике у којима се  Црква у том времену нашла (време експанзије аскетизма, када је народ почео да мери ко је колико велики по томе колико строг, суров и аскетски живот води),
те је Црква ради икономије  морала да промени постојећи канон,
али сходно томе,
сагледајмо реално и какве су околности и прилике у којима се Црква данас,
од друге половине XX века,  налази, проблем који сам на самом   почетку текста истакао?

[Благовесник]

Све до X века ни други брак лаика није благосиљан у Цркви.
Било је и то из разлога што жена није била правни субјект, те је развод брака и ступање у нови
(тј. други брак) значило: благословити мужевљево  непоштовање и небригу о жени и породици. Ушавши у други брак имао би за последицу грех иза себе.

У потоњем времену Црква дозвољава   други брак лаицима,  

али у смислу да се у суштини и даље не дозвољава, већ се толерише. Но, не и други брак клирика.

До тога је дошло не зато што је жена постала правни субјект,
већ из попустљивости, јер је боље  од ,,горења у страстима тј. упаљивања"  и ништа више од тога.

 

Међутим...
Данас је друго време, много се разликује од времена периода од првог све до почетка двадесетог века,

и нарочито друге половине двадесетог века.

[Млађо]

Питање брака клирика не припада неизменљивим одредбама божанског права,

већ питањима дисциплинског карактера, те стога видимо да се кроз историју црквених канона

такви канони мењају према приликама и потребама времена у коме се решава.

          Тачно. Али питање другог брака свештених лица не тиче се дисциплинске димензије већ дубоко задире у суштину православне еклисиологије.

          Црква се манифестује као једна евхаристијска заједница са епископом као предстојатељем сабрања, презвитерима који су око њега окупљени, ђаконима и лаосом односно верним народом. Ово што сам набројао су све службе у Цркви које обављају посвећена лица и који кроз те службе заправо конституишу Цркву. Свако дакле има своју позицију у евхаристијском сабрању. Позиција свештеника је да буде у олтару.

          Чин венчања који је данас истргнут готово потпуно из литургијског контекста обављао се раније у склопу свете литургије. Тако би требало и данас да буде, и све је више свештеничких кандидата, али и осталих који брачну заједницу склапају на литургији. Место оних који се венчавају је брод Цркве. Ако је неко већ посвећен у свештеничку службу његово литургијско место је у олтару. Он никако не може, ако је већ уведен у службу напустити олтар и прећи у брод, а још мање може бити на оба места истовремено. То је разлог због чега се свештеници жене пре рукоположења - не због тога што је то некакав услов, већ због тога што је свештенство као конститутивна служба евхаристије ТРАЈНА БРАЧНА СМЕТЊА! Дакле, не тиче се ни канона, ни дисциплине.

          Имајући у виду суштину свештеничке службе, други брак свештеника, без обзира на животне околности је еклисиолошки немогућ. Ако свештеник остане без своје супруге има да бира између две трајно искључиве могућности - или свештеничка служба или дргуги брак на ступњу лаика. Подсећам да се у схоластичким катихизисима свештенство убраја у непоновљиве свете тајне.

[јереј Бојан]

Све написано јесте тачно. Ја сад само желим да изнесем своје мишљење. Бог је љубав, и из љубави створи свет, из љубави створи човека, из љубави Сина свога Јединородног предаде на страдање зарад људи и спасења рода нашег. Стога, ако је Господ Бог "заобишао" логику и након пада човека, уместо да уништи креацију и направи бољу, зашто се ми строго придржавамо неких правила. Он сву своју љубав посвећује нама, а ми се све више и више запетљавамо у људске умотворине, уместо да препустимо промислу Свевишњег свој живот. Наиме, свештенички чин јесте апсолутна сметња за свету Тајну брака, али поставља се питање: уколико је презвитер млад постао удов (не дај Боже ником), па притом има и мало дете, или дете било ког узраста, зашто се не би дозволило да нађе часну, поштену хришћанку и да таква особа попуни празнину која је настала?

[Макрина]

Све написано јесте тачно. Ја сад само желим да изнесем своје мишљење. Бог је љубав, и из љубави створи свет, из љубави створи човека, из љубави Сина свога Јединородног предаде на страдање зарад људи и спасења рода нашег. Стога, ако је Господ Бог "заобишао" логику и након пада човека, уместо да уништи креацију и направи бољу, зашто се ми строго придржавамо неких правила. Он сву своју љубав посвећује нама, а ми се све више и више запетљавамо у људске умотворине, уместо да препустимо промислу Свевишњег свој живот. Наиме, свештенички чин јесте апсолутна сметња за свету Тајну брака, али поставља се питање: уколико је презвитер млад постао удов (не дај Боже ником), па притом има и мало дете, или дете било ког узраста, зашто се не би дозволило да нађе часну, поштену хришћанку и да таква особа попуни празнину која је настала?

Жао ми је оче али не бивајет 1000000001010Ђомла је у праву све што је написао.

[Благовесник]

Господ наш Исус не осуђује нити налаже епитимију мужу у случају да

до разрешења брака дође због овога - Mт 5, 32.  

Питање:  

Да ли је допустиво да се кандидат сматра  недостојним свештеничке службе

(или какав грех је ту посреди), који би се оженио, а потом од стране жене покренуто разрешење брака,

те након развода тај се човек уласком у Други брак  треба окарактерисати да је недостојан бити свештеник?!

Зашто би се то требало (или не би требало) сматрати канонском препреком за ступање у свештенички чин?

[Милан Меденица :)]

Жао ми је оче али не бивајет banginЂомла је у праву све што је написао.

1000000001010 0110_hahaha 0409_feel

[дибидусрус]

Има случајева код нас, да свештеник се практично развео од жене с којом има дете, нашао нову жену и  с њом има децу. Владика је то благословио.

[дибидусрус]

По канонима, ако се будући ђакон жени први пут и у првој брачној ноћи се нађе да му сада  већ, жена није невина, он не може да се рукоположи. У пракси сад је вероватно послабљење.

[Милан Меденица :)]

По канонима, ако се будући ђакон жени први пут и у првој брачној ноћи се нађе да му сада  већ, жена није невина, он не може да се рукоположи. У пракси сад је вероватно послабљење.

живо ме занима како су то доказивали ...

[дибидусрус]

Доказивали шта? Да ли је имала односе до брака? Најлакша ствар...

[јереј Бојан]

Све написано јесте тачно. Ја сад само желим да изнесем своје мишљење. Бог је љубав, и из љубави створи свет, из љубави створи човека, из љубави Сина свога Јединородног предаде на страдање зарад људи и спасења рода нашег. Стога, ако је Господ Бог "заобишао" логику и након пада човека, уместо да уништи креацију и направи бољу, зашто се ми строго придржавамо неких правила. Он сву своју љубав посвећује нама, а ми се све више и више запетљавамо у људске умотворине, уместо да препустимо промислу Свевишњег свој живот. Наиме, свештенички чин јесте апсолутна сметња за свету Тајну брака, али поставља се питање: уколико је презвитер млад постао удов (не дај Боже ником), па притом има и мало дете, или дете било ког узраста, зашто се не би дозволило да нађе часну, поштену хришћанку и да таква особа попуни празнину која је настала?

Жао ми је оче али не бивајет 4chsmu1Ђомла је у праву све што је написао.

знам да је у праву... него ја постављам више морално него еклисиолошко питање.

[јереј Бојан]

По канонима, ако се будући ђакон жени први пут и у првој брачној ноћи се нађе да му сада  већ, жена није невина, он не може да се рукоположи. У пракси сад је вероватно послабљење.

живо ме занима како су то доказивали ...

У неким (читај јужним) крајевима наше државе, жена после прве брачне ноћи мора да однесе постељину (крваву) својој свекрви као докаѕ да је била невина.

[Jadranka1]

A sta ako buduci svestenik nije nevin?Ja znam mnogo bogoslova koji da su zenskog roda bili bi zvani onim imenom,koliko su samo devojaka promenili i sa koliko isli na more,npr.Pad morala na sve strane.A zene ne izgube nevinost same sa sobom ,nego sa nekim (neodgovornim) djuveglijom,najcesce.Ima i losih zena,naravno,ali ima i muskaraca nemoralnih.

[јереј Бојан]

A sta ako buduci svestenik nije nevin?Ja znam mnogo bogoslova koji da su zenskog roda bili bi zvani onim imenom,koliko su samo devojaka promenili i sa koliko isli na more,npr.Pad morala na sve strane.A zene ne izgube nevinost same sa sobom ,nego sa nekim (neodgovornim) djuveglijom,najcesce.Ima i losih zena,naravno,ali ima i muskaraca nemoralnih.

морал нам је спао на толико ниске гране да се стварно понекад запитам да ли уопште може ниже... prstgore