Јелена Павличић: Нова битка за баштину на Косову

[александар живаљев]

Нова битка за баштину на Косову

16. март 2016.

Имамо ли праксу заштите која не мари за забране, која је паметнија од барикада, а која може да одговори на „заборав“ или верујемо да је памћење људског века довољно.Треба стварати нове моделе заштите који су наравно оствариви и „на даљину“. Користити и стварати нове медијске просторе, као што су Андроид апликацвије, QR кодови, који не могу угрозити споменичку целовитост већ само потакнути корисника на активно читање предмета баштине.

Да би смо знали како да се бранимо, како да нешто сачувамо, морамо знати од чега се бранимо. Односно, шта је то што угрожава културну баштину на Косову и Метохији.Током ратних сукоба 1999. године страдали су многи споменици.

Тамо где је постојала могућност неки су сачувани, обновљени, неки споменици нису имали вид заштите као властеоска задужбина Црква Св. Ђорђа у Речанима из 14.века која је иначе била под заштитом државе, она је савим уништена 1999. када су је разорили албански терористи. Црква није обновљена јер није остао ни камен на камену, али и зато што у селу није остало православног становништва.

Ако погледате базу података Министарства културе омладине и спорта такозване Владе Косов авидећете да за ову цркву пише да се тек претпоставља да је из 14. века, али да су од ове грађевине остале само рушевине и нема ничег другог осим неколико каменова разбацаних унаоколо.

Ову Цркву сам истакла као добар пример за испитивање постратне судбине споменика који иначе нису у жижи јавности. Када се питамо како заштити наше споменике на Космету мислимо свакако на сакрално наслеђе. Важно је нагласити да се СПЦ једина изборила за какву такву аутономију и опстанак упркос изолацији.

Идеологија и фалсификати

 

Туризам делује у складу са обрасцима глобалне економије. Туристичке промоције и туризам су добро поље за испитивање дисонатности наслеђа на Косову и Метохији. Године 2009. рецимо, на поштенским маркицама Р. Косово појавио се манстир Дечани без текста о каквом, а нама је битно и чијем спомемику је реч.

У бројним презентацијама Цркве Богородице Љевишке у Призрену изненада се конструише илирски идентитет неког ранијег светилишта на чијим темљима почива ова црква, а најстарија из византијског периода, односно време када је црква претворена у џамију. Потисукује се средњовековни идентитет, који је при томе најцеловитији, најсачуванији. Богородица Љевишка је управо добар показатељ промене односа косовског друштва према овом споменку који је нападан и 1999. и 2004. године, али и касније бројним крађама и да у том периоду није била перципирана као албанско, односно илирско наслеђе.

Донекле слично је и са три манстира који заједно са Љевишком као најзначајнији споменици под заједничким називом Средњовековни споменици на Косову представљају Србију на Унесковој Листи светске баштине у опасности.
Отуда промењен однос према овим споменицама од физичког уништавања ка семантичком обрту. Овај процес у себи носи намеру, па га можемо окаректирисати као иконоклазам.

Социјализација наслеђа

 

Зато се поставља питање ко су савремени баштиници споменика? Тамо где има православног становништва и монашке заједнице споменици су очувани обнављани и постали су поново активирани у својој примарној функцији, као споменик Кнезу Лазару, аутора Велимира Каравелића који је срушен 1999, а након чувања у америчкој војној бази Монтид у Гњилчану 2007. склуптура је пренета у српско село Шилово.

Важно је знати да је очувано интегрално значење споменика као што то ради братство манстаира Високи Дечани. Поред стручних публикација које издају а недавно је изашло допуњено вишејезичко издање популарне монографије манастира, и економијом манстира показују шта је све баштина овог манстриа и да ју је могуће очувати уз велики труд и знање, али пре свега љубав.

С друге стране они споменици који немају активне кориснике имају другачију судбину која још једном буди питање имамо ли праксу заштите која не мари за забране која је паметнија од барикада, а која може да одговори на „заборав“ или верујемо да је памћњење људског века довољно.

 

Јелена Павличић,
историчар уметности
(Део текста из штампаног издања Културног додатка Политике)

http://www.srbi.org.mk/sr/otvoreno/1472-nova-bitka-za-bastinu-na-kosovu