Миљенко! Биједа пост - ју књижевности. неко је морао и то да каже

[александар живаљев]

Осврт на нову књигу Миљенка Јерговића, Владимир Коларић је на свом блогу "Одбрана уметности", претворио у праву вивисекцију "поетике" тзв. постјугословенске књижевности. Неко је , коначно, морао да покрене то питање.

 

субота, 12. март 2016.

 

MILJENKO JERGOVIĆ : BUICK RIVERA

 

Vladimir Kolarić

 

BIĆE I JEZIK

Postjugoslovenski popularni mejnstrim, kada je književnost u pitanju, ne predstavlja komercijalni, nego, a i kako bi drugačije, politički projekat. Srećom, u kolonijalnoj kulturi i kulturnoj svesti koja dominira ostacima nekadašnje države, odavno je normalizovan stav po kom su komercijalno i popularno potpuno razdvojeni fenomeni, odnosno da popularno ne samo da ne podrazumeva, nego da je i poželjno da nema primarno tržišnu motivaciju.

Popularno se u ovoj literaturi stoga oslobađa žanrovskih, tipoloških i ikonografskih elemenata prepoznatljivih za angloameričku, dakle kapitalističku (a kakva bi drugo bila?) popularnu kulturu, dok se u distribuciji i recepciji negira njen industrijsko-reproduktivni karakter. Popularna kultura Zapada eksplicitno je prisutna tek u svetu dela, u meri u kojoj signalizira zapadnjački identitet ili češće tek čežnju za takvim identitetom određenog broja, najčešće nosećih i za uspostavljanje pripovedne perspektive ključnih aktera.

Poetičko apstrahovanje i uopštavanje se stoga umesto na žanrovsko-tipološko-ikonografskim elementima definisanim u angloameričkoj popularnoj kulturi dvedesetog veka, utemeljuje na modifikovanju tradicionalnog realističkog narativa, mitologemi „malog čoveka“ i na nečemu što bi trebalo da bude prepoznatljivi postjugoslovenski „senzibilitet“, ili "mentalitet" postjugoslovenskog čoveka, kreiran na razmeđu Istoka i Zapada.

Kako nije i ne može biti definisana nacionalno, literatura postjugoslovenskog popularnog mejnstrima nije definisana ni jezički, pošto to u kontekstu bujanja od zapadnih centara moći podržanih i usmerenih jezičkih nacionalizama i separatizama, ne bi bilo politički korektno. Upravo stoga, ona je definisana pomenutim senzibilitetom, odnosno kolonijalnim konstruktom čiji je cilj dezaktiviranje stvaralačkih potencijala bivših jugoslovenskih naroda, pa time i buđenje njihovog, uvek pretećeg, političkog subjektiviteta.

Između bauka komunizma i bauka nacionalizma, a u svrhu negiranja same mogućnosti stvaranja neke nove nacionalne ili nadnacionalne ideologije (ili ideologija), postjugoslovenska, takozvana regionalna kulturna mašinerija stvara kolonijalnu simulaciju kulturno-umetničke, ali i ideološko-političke proizvodnje.

Američki imperijalno-planetaristički i evropski birokratsko-sekularistički kolonijalizam, a na iskustvima projekta očuvanja jugoslovenskog jedinstva iz 80-ih godina 20-og veka (sa osloncem na BiH kao na geografsko i simboličko središte bivše države), na našim prostorima stvara jednog kulturno-ideološkog Frankenštajna, čiji je cilj, umnogome uostalom samoskrivljena i samoželjena, kulturno-politička pasivizacija. Nezrelost i strah se kao i uvek skupo plaćaju, pa u literaturi i umetnosti umesto stvaralaca imamo birokrate, umesto ličnosti pione, a umesto likova i priča slogane i pošalice.

Ideološki motivisana literatura neminovno reprodukuje isključivo kolektivna a ne lična iskustva, a kako bazično kolektivistički karakter postjugoslovenskog popularnog mejnstrima ne bi dobio nacionalni/nacionalistički  predznak (a o internacionalnom da ne govorimo, jer to više ne sme ni da se pomene), njen medij postaje „mali čovek“, i to mali čovek „ovih prostora“, „između Istoka i Zapada“. Spoj Andrića, Praške škole i, recimo, Crvene jabuke, za sada stvara konglomerat kojim se sasvim uspešno opslužuje postojeći poredak.

Miljenko Jergović je u ovom kontekstu tek viđenija vedeta ove zaglupljujuće mitomanije, a „Buick Rivera“ tek jedan, možda i ne najtipičniji njen primer. Ovde stoga i nije bila reč o njemu, već o onome čega je reprezent. O onome čijim jezikom govori i čijim se bićem služi.