Alternativna i konvencionalna medicina – u čemu je razlika?

[Ronald]

Postoji neka definicija koja glasi: sve što se zasniva na netestiranim, nenaučnim principima, metodama, tretmanima i znanjima, smatra se alternativom. Postoje i neke kalkulacije u vezi s tim, te se nameće da alternativa može biti dopuna standardnom lečenju, ukoliko se pokaže da neka metoda deluje. U tom smislu, alternativne medicinske prakse bi trebalo da budu podjednako efikasne ili bar približno efikasne kao standardni medicinski postupci. Međutim, skoro svi alternativni tretmani se zasnivaju na metafizičkim uverenjima i nenanučnim principima, tako da oni nisu i ne mogu biti istinska alternativa medicini, već nadrilekarstvo (šarlatanstvo).
Ili:

„Alternative health practices – It’s become politically correct to investigate nonsense.“
R. Barker Bausell (1)

Lažna dihotomija 

Alternativna medicina → komplementarna → integrativna → funkcionalna medicina (2)

Lažnim lekarima (i ostalima) ne nedostaje kreativnosti u smišljanju naziva za svoje gluposti zarad infiltriranja u okvire standardne medicine.

Prvobitno, „alternativa“ je predstavljala izbor. Vremenom je zamenjena „prikladnijim i nežnijim terminom“ – komplementarna medicina – koji je trebalo valjda da napravi neku vrstu primirja između medicine zasnovane na nauci i tradicionalnih praksi. Nakon toga, pojam – integrativna medicina – postao je moderan izraz kao odraz težnje da se komplementarna i alternativna medicina ubace u„mainstream“ medicinu. Zahvaljujući raznim promoterima neke grane alternative su se i integrisale u medicinske centre i ordinacije širom sveta. Najnoviji hir je tzv. funkcionalna medicina – označena od strane promotera kao progresivna grana medicine, to jest nova paradigma u medicini. Karakterišu je primamljive reči i fraze, poput: „osnaživanje“, „individualni pristup“, „akutni model zaštite“, „holistički pristup“ i slično.

Primarna greška se sastoji u podeli na konvencionalnu i alternativnu medicinu, na zapadnu i istočnu, odnosno, na standardnu medicinu i ostale prakse, kako god ih nazivali njihovi promoteri. Zašto?

Zato što se ovom podelom implicira da ne postoji razlika između zvanične medicine i alternative, a one su u stvari u lažnoj ekvivalenciji.

Ovo doprinosi stvaranju lažnog kontinuuma paralogizama.

Na jednom kraju su medicinski tretmani, dijagnostičke procedure, čitavi koncepti bolesti i zdravlja zasnovani na naučnom spektru. Na drugom kraju – potpuno apsurdne stvari.

Konvencionalna medicina se trudi da održi visok naučni i profesionalni kvalitet. S druge strane, alternativa predstavlja skup praksi koje su izrazito nenaučne, koje imaju upitnu terapeutsku vrednost ili su potpuno neefikasne. Homeopatija je, na primer, potpuno odvojena od nauke. Njeni principi krše sve što znamo iz fizike i hemije.

Između ovih suprotnosti postoji tendencija da se pojedine komponente „mainstream“ medicine ponekad kreću u sivoj zoni, a različiti ljudi i institucije povlače crtu prihvatljivosti na različitim mestima.

Korišćenjem logike i dokaza treba znati kada neka medicinska tvrdnja ulazi u naučni spektar, a kada je potrebno povući crtu.

Šta rade predstavnici CAM (Complementary and alternative medicine)?

Oni aktivno pokušavaju da oslabe sve naučne i akademske standarde medicine i propise koji ih održavaju. Na sreću, sa neuspehom.

I sam naziv CAM (komplementarna i alternativna medicina) nije ništa drugo do marketinški termin čija je svrha da pozajmi lažnu legitimaciju medicinskim praksama koje se smatraju prevarom i pseudonaukom. To je baner ispod kojeg zagovornici nastoje da oslabe naučne standarde medicine, koji izaziva zabunu u pogledu prirode medicinske prakse, tretmana i dokaza, koji im omogućava da se infiltriraju u akademsku oblast, kao i da lobiraju za slabije propise.

Znakovi nadrilekarstva:

1. Proizvod se reklamira kao efikasan lek za  širok spektar bolesti;
2. Promoteri koriste izraze poput: „čudesan lek“, „ekskluzivan proizvod“, „tajni sastojak“, „drevni lek“;
3. Za predstavljanje metode se koristi impresivna terminologija da prikrije nedostatak nauke;
4. Promoteri tvrde da su vlada, medicinska struka ili naučnici/istraživači skovali zaveru da bi ugušili proizvod;
5. Reklama uključuje nedokumentovanu istoriju upotrebe preparata i neverovatan uspeh;
6. Proizvod se reklamira kao dostupan samo iz jednog izvora;

Opšte pravilo je: ako sve to zvuči previše dobro da bi bilo istinito, verovatno je nadrilekarstvo.

Alternativni praktičari ne obavljaju testiranje svog leka ili metode. Analize su pre svega, skupe za njih. Ako mali broj njih to i obavi, studije su nekvalitetne. Ne poštuje se standardna metodologija. Oni retko koriste kontrolne grupe. Imaju neadekvatne veličine uzoraka. Selektivno prezentuju podatke.

Otkrivanje i razvijanje novih tretmana i lekova u farmaceutskoj industriji je veoma složen i rizičan poduhvat. Neuspeh je sastavni deo tog složenog procesa. Samo 12% lekova koji ulaze u sistem kliničkih ispitivanja bude odobreno za davanje pacijentima. Hiljade njih uopšte ni ne prođe predkliničke faze ispitivanja. Na primer, u proteklih 16 godina, bilo je više od 100 neuspelih pokušaja razvoja leka za lečenje Alchajmerove bolesti, oko 90 za melanom, preko 100 za rak pluća. U istom periodu, tri leka su odobrena za lečenje Alchajmerove bolesti, sedam za melanom, deset za rak pluća.

U proseku, potrebno je više od deset godina za razvoj jednog leka računajući prolazak kroz sve faze ispitivanja pre puštanja na tržište.

Pre plasiranja na tržište, farmaceuti sprovode rigorozna ispitivanja leka u laboratoriji i beleže svaku pojavu. Onda najčešće  u trajanju od pet do sedam godina prate dejstvo leka na dobrovoljce koji su se za to prijavili. Tada, takođe beleže svaku pojavu. U obavezi su da sve zapaženo navedu u uputstvu za upotrebu leka. Jedna od nekoliko naznačenih nuspojava je nešto što se, na primer, desilo jednom mišu među hiljadama drugih u laboratoriji. Možda se ni kod koga to više nikada neće ispoljiti, ali je upravo obazrivost i pristup sa izvesnom dozom verovatnoće, pa makar ona bila i minimalna, odraz temeljnog i odgovornog načina rada.

Toga kod alternativaca nema.

Istraživanje objavljeno u „The New England Journal of Medicine“ je pokazalo da oko 1/3 odraslih zatraži neku vrstu terapije koja spada u alternativu. Zašto je alternativa popularna?

1. Lekovi farmaceutske industruje i hirurgija nisu deo alternative.

Strah od operacije i sporednih efekata lekova otuđuju mnoge ljude od naučne medicine. Alternativa je atraktivna jer ne nudi zastrašujuće vrste tretmana.

Selektivno razmišljanje i pristrasnost lako teraju ljude da se fokusiraju na slučajeve u kojima su hirurzi pogrešili, anesteziolozi dali lošu procenu, lek ispoljio neželjena dejstva itd. Mnogi ignorišu milione pacijenata koji su danas živi i zdravi zahvaljujući operaciji ili lekovima.

Ovaj skepticizam i strah u pogledu tretmana lekovima, hospitalizacije i hirurgije  nije bez osnova. Nekad se neke stvari završe tragično, nekad su neizbežni ishod operacija ili nepredvidivih reakcija na lekove. Nekad su odgovorni lekari, ustanove, bolnice. Poverenje u medicinu se narušava svakim izveštajem terapijskih nezgoda.
S druge strane, rizik koji osoba ima od alternativne prakse kao što je homeopatija je zanemarljiv u odnosu na rizik koji nosi neka hirurška intervencija. To je zato što homeopata ne interveniše na bilo koji značajan način. Pacijent ne dobija ništa što bi poboljšalo njegovo zdravlje ili produžilo radni vek.
Iako je istina da naučna medicina nije bez rizika, potpuno je nerazumno odbaciti je zbog toga.
Razumni ljudi ne ignorišu hiljade dijabetičara koji su sada živi zahvaljujući insulinu, ni milione drugih koji svoje živote duguju vakcinaciji protiv smrtonosnih bolesti, ni milione njih koji svoju egzistenciju duguju uspešnom lečenju i/ili lekovima…

2. Naučna medicina prosto nekad ne otkrije uzrok bolesti.

Ali istovremeno ona nudi realne mogućnosti svog leka/metode. I ona ne nudi dodatni tretman koji će biti garantovano uspešan.
Alternativni praktičari često podstiču svoje pacijente da budu puni nade, čak i kad je situacija beznadežna. I uvek imaju u ponudi novi i siguran lek.

3. Alternativna medicina uvek nudi prirodne lekove.

Mnogi ljudi veruju da je ono što je prirodno nužno bolje i sigurnije u odnosu na veštačko (farmaceutsko).
Samo zato što je nešto prirodno, ne znači da je dobro, sigurno ili zdravo. Postoje mnoge prirodne supstance koje su opasne i štetne. Tu su i mnogi proizvodi koji su neefikasni i od male ili nikakve vrednosti po zdravlje.

4. Alternativa je ponekad jeftinija od medicinske prakse.

U nekim zemljama alternativni tretmani su prihvaćeni od strane raznih organizacija i osiguravajućih društava, jer su takvi, jeftiniji, atraktivniji i profitabilniji. Da su zaista efikasni, to bi imalo smisla. Ovako, činjenica da su neki pristupi lečenja jeftini je od malog značaja.

5. Alternativni načini lečenja su u raznim zemljama legalizovani, ali i licencirani.

Zašto se to radi? Prosto, nemoguće je zabraniti nekome da se bavi akupunkturom, ajurvedom, homeopatijom, refleksologijom, makrobiotikom itd, ali veliki deo dozvola, licenci takvim načinom regulisanja, zapravo, ima za cilj zaštitu javnosti od prevare. Istovremeno, takav sistem omogućava sankcionisanje od strane vlasti i podnošenje prijava/tužbi od strane pojedinaca koji misle da su oštećeni.
U razvijenim zemljama postoje uz sajtove koji reklamiraju alternativu tzv. upozorenja, tako da pretragom na internetu čak i potpuni laici dobiju informaciju koja metoda je lažna, odnosno koja od njih nema naučnu potporu (za razliku od siromašnih zemalja u kojima se pretragom za bilo koju bolest u prvih 10 sajtova pojavljuju šarlatani).

6. Mnogi lekari u procesu lečenja postupaju racionalno.

Alternativci imaju holistički pristup tvrdeći da tretiraju um, telo i dušu pacijenta.
Lekari vrlo često rade u velikim bolnicama gde viđaju svakodnevno stotine pacijenata. One koji traže pomoć od lekara obično nije briga koja su njihova lična, verska ili duhovna uverenja i obrnuto. Za jednog obolelog je potpuno irelevantno da li lekar veruje u boga, dušu i slično. Vażno je njegovo znanje i iskustvo sa datom bolešću.
Alternativci rade iz svojih domova, kancelarija, malih klinika i vide mnogo manje pacijenata. Hladan i ravnodušan alternativni praktikant neće imati mnogo posla. Hladan lekar može imati pacijente koji stoje u redu za lečenje, ukoliko je on odličan lekar. Ako je još i ljubazan…
Dakle, taktika servilnog pristupa, tretiranje bolesnika kao posebne osobe, folirantska briga za pacijenta, metafizičke gluposti su samo još jedan vid manipulacije koji primenjuju alternativci.

7. Površni ljudi obično ne shvataju da naučna medicina ima iste nedostatke kao i svi drugi oblici ljudskog znanja.

Greške su moguće. Takođe ih je moguće ispraviti.
Sistemi mišljenja koji su fundamentalno metafizički se jednostavno ne mogu testirati i dokazati kao netačni. Tako uspostavljeni imaju tendenciju da postanu dogmatski i da se nikad ne menjaju.
Alternativne prakse i tretmani su zasnovani na veri i verovanju u metafizičke entitete vrlo često pogodne za objašnjenje kada dođe do neuspeha i neefikasnosti u lečenju.
U naučnoj medicini će biti neslaganja, kontroverzi, grešaka, testiranja, ispitivanja, zamene standarnih tretmana novim. Svakako, medicina će rasti, napredovati, ponekad se i dramatično menjati. Nešto za šta se ispostavi da je štetno, na kraju će biti odbačeno.
Aromaterapija, homeopatija, refleksologija itd. neće promeniti ništa ni u jednom načinu svog delovanja. Njihovi praktikanti ne osporavaju jedni druge, kako to zahteva naučna zajednica. Umesto toga, alternativci ne rade ništa više nego samo hvale jedni druge.

8. Glavni razlog zbog kojeg se ljudi obraćaju alternativi je to što misle da ona leči.

U većini slučajeva stanje pacijenta bi se poboljšalo i da on nije ništa učinio. U mnogim situacijama dolazi do ozdravljenja osobe zahvaljujući unutrašnjim mehanizmima tela.

Ponekad se uz standardnu medicinu primeni i alternativa, ali se izlečenje pripisuje alternativi.
Pacijent može subjektivno da izveštava da se on oseća bolje i da se to uzima kao dokaz da terapija radi. Međutim, psihološki efekti terapije nisu identični objektivnom poboljšanju. Osobi može biti mnogo gore, u stvari.

9. Zagovornici alternative odbijaju da priznaju neuspeh.

Kada se desi da oboleli od raka nakon beskorisnih terapija umre, očajni i ranjivi rođaci i dalje ostaju u uverenju da je jedini razlog umiranja to što oboleli nije potražio alternativnu terapiju na vreme. I to je gotovo zajednička odlika svih koji potraže pomoć u alternativnim centrima.

10. Ono što može biti mamac za sve je činjenica da pojedini zagovornici neke alternativne metode u okviru svog programa vrlo često uvrste i pravilnu ishranu, vežbanje, relaksaciju, okrenutost biljnoj medicini i slično.

Koristi se efikasnost raznih modaliteta koje alternativac stavlja pod okrilje npr. tradicionalne kineske medicine, joge, isceljenja, a kojima se praktično udvara masi…

Tipičan primer takve tehnike je koncept biljne medicine. Nema sumnje da pojedine biljke mogu biti lek. Neke od njih sadrže jedinjenja koja imaju lekovitu farmakološku aktivnost.

Taj mamac koji je u vezi sa biljkama, ishranom, vežbanjem, a koji dolazi u paketu sa bar jednomalternativnom metodom koja nema naučnu osnovu, prividno daje kredibilitet čitavom programu koji nudi alternativni centar i tako se ideja na račun sinergije dobro prodaje pojedincu.

Izgledi da se pojedini ljudi motivišu da zaobilaze alternativne metode su mali. Saznanje da većina terapija ima placebo efekat neće naterati ljude da ih izbegnu. Verovanje u njih je često i deo veće mreže uverenja koji predstavljaju pogled na svet ispunjen fantazijama sličan onim predstavama koje neguju i podržavaju vernici.

Malo logike i nekoliko hiljada nespornih činjenica iz naučne medicine neće imati mnogo efekta u obaranju te mreže verovanja.

Alternativnu medicinu prihvataju obični ljudi, pojedini lekari, javne ličnosti podržavajući određene lekove, pomoćna sredstva ili terapije. Uprkos tim poražavajućim prognozama, medicinska struka treba da nastoji da održi poverenje u visoke standarde kvaliteta nauke. Dobra istraživačka praksa i zdrav skepticizam predstavljaju imperativ u razlikovanju činjenica od fikcija.

https://istinevszablude.wordpress.com/2016/03/05/alternativna-i-konvencionalna-medicina-u-cemu-je-razlika/