Opsesivno sanjarenje - psihički poremećaj?

[Jesus Of Suburbia]

Pomaže Bog forumaši, 

 

Moram nešto da podjelim sa vama. Nešto što sam, do prije nekoliko godina smatrao svojom najvećom životnom tajnom. Danas sam saznao da je ta moja tajna dijagnoza, i to ne samo meni nego i drugim ljudima. To se na engleskom zove "Maladaptive Daydreaming Disorder", naši su to preveli kao "Opsesivno sanjarenje". Sledeći tekst objašnjava o čemu se radi: 

 

U poslednjih par godina je identifikovan odbrambeni mehanizam takozvanog Neprilagođenog Sanjarenja ili Kompulzivne Fantazije (engleski: Maladaptive Daydreaming ili Compulsive Fantasy) koji uključuje niz simptoma od kojih su najprepoznatljiviji sanjarenje uz muziku, ponavljajući pokreti tokom procesa sanjarenja u vidu koračanja napred-nazad, i neodoljiva potreba da se konstantno sanjari koja je nalik zavisnosti. 

 

Za razliku od klasičnog sanjarenja i fantaziranja, MD se razlikuje po tome što u sebi ima zavisnu komponentru i osobu navodi na konstatno ponavljanje procesa koje traje i do nekoliko sati dnevno. Sanjarenje u preteranim količinama implicira beg od stvarnosti, tako da se pretpostavlja da je MD odmbrambeni mehanizam osoba koji maskira neki veći problem kao što je depresija ili anksioznost ili jednostavno manjak samopouzdanja i usamljenost. Ponekad osoba kompulzivno sanjari godinama pre nego što shvati da se time ustvari kompenzuje za nešto.

 

Simptomi su:

 

Sanjarenja se uglavnom odnose na idealizovane verzije samog sebe, realne ili nerealne hipotetičke situacije, ili potpuno fantastične scenarije sa imaginarnim likovima koji pružaju visoku emocionalnu i intelektualnu stimulaciju.

Sanjarenje donosi emocionalnu stimulaciju i osoba obično ispoljava osećanja tokom epizode (smeje se, plače, pravi različite izraze lica). Sam čin sanjarenja ponekad izaziva euforične emocije. Upravo zbog ovog, osoba traži privatnost da bi mogla da sanjari jer je potpuno svesna da je neprilagođeno.

 

Obično sanjari uz muziku što pojačava emocije, mada postoji niz ostalih izazivača koji čine proces sanjarenja jačim.

Osoba pravi ponavljajuće pokrete rokom epizode sanjarenja, tipa koračanja napred-nazad, mada nije obavezno.

Osoba provodi po nekoliko sati dnevno sanjareći i zapostavlja zapostavlja obaveze zarad njega dok ponekad i socijalnu interakciju stavlja u drugi plan.

 

Osoba koja ima MD je potpuno svesna svog ponašanja i nikada ne meša stvarnost i fantazije. Štaviše, jako je svesna razlike između njih da je to gura u depresivno raspoloženje i samim tim tera da fantazira još više. Većina ljudi koji imaju MD žele da stanu na kraj ovom odbrambenom mehanizmu, dok drugi ne smatraju da im pravi smetnju u stvarnom životu.

Ovaj sindrom je relativno skoro identifikovan, tako da nije medicinski zvaničan, ali na osnovu broja osoba koje prijavljuju smetnje zbog opsesivnog sanjarenja, konačno postaje poznatiji među psiholozima. Istraživanja nisu prevedena s engleskog, tako da jedino na engleskom možete pronaći više informacija.

 

 

Dakle, ja sam zavisnik. Ovo je kod mene počelo kad sam imao 4-5 godina, sjećam se tog trenutka kad da je bio maloprije. Iz čista mira sam počeo da se šetam po kući skroz zadubljen u svoj svijet. Sad imam 18 godina, i to još uvijek nije prestalo. Imam osjećaj da nikad neće prestati. Sve što mi treba je muzika, zaključana soba i jedna hemijska olovka (ili sličan predmet). 

 

Mislim da bih tako mogao da živim do kraja života. Da više ne vidim nikog, da više ne razgovaram ni sa kim. Sve što doživim u glavi mogu da prihvatim kao realno i da se zadovoljim time. Još kao manji sam razmišljao o ovome i svatio ovo kao loše, pa sam probao da prekinem i uspio da izdržim 2 dana. Ovo radim 2-3 puta dnevno po 2-3 sata. Ponekad pola dana provedem ovako. 

 

Nije samo maštanje u pitanju, dosta puta razmišljam o Bogu, svojim postupcima, o životu , i tako kopam po sebi i postanem svjestan stvari koje su oko mene a koje do sad nisam primjećivao. Često nesvjesno sastavim neke metaforične fraze i zapišem ih jer mi se svide. Oduvjek mi se činilo da je to jedina verzija mene koja stvara nešto. U komunikaciji sa ljudima sam nikakav, uvjek ostavim potpuno drugačiju sliku nego što u stvari ja jesam. Probao sam da treniram, da pišem, da programiram, da sviram, sve se to stišava, samo ovo traje. 

 

 

Ali šta ako je ovo sve promašaj? Šta ako je ovo blud? Blud koja traje 90% vremena moga postojanja? Ovo je bukvalno način na koji ja postojim, ovo što sam osmislio u glavi mi je draže od stvari koje su mi se isprave desile. Znam da su iskušenja svuda oko nas, trenutno osjećam pritisak od 10 različitih stvari i ja sam ustvari srećan zbog toga. Svjestan sam da sve to dolazi od Gospoda i zato u pozadini te neke patnje postoji sloj radosti i nade jer samo treba da idem Njegovim stopama i On će biti uz mene. 

 

On mi je zaista glavna stvar. Znam da je sve ovo požuda što osjećam i ovdje na zemlji mi pažnju uzimaju mnoge bespotrebne stvari. ali znam da zbog njega živim. 

 

Kada me neko prekine u tom sanjarenju ili mi okolnosti ne dozvoljavaju da budem sam, počinju bubice da šetaju pod kožom. I to mogu da trpim, ali to ne prolazi. Većinu vremena sam obično dotučen, kad bih imao još i to na vratu, ne znam kako bi to izgledalo. 

 

Ne mogu da se skoncentrišem na molitvu i čitanje dok ne odradim 2-3 sata u svojoj glavi. Pitam se da li je grijeh? Grijeh jeste sigurno jer je zavist u pitanju. Ali od čega? Od razmišljanja, planiranja, fiktivnog realizma... ne znam...

 

Problem je, ili možda nije. što ne želim da to stane. Osjećam da bih bio skroz prazan, da ne bih znao šta ću da radim sa sobom. Čitao sam da je to nekima prošlo samo od sebe. Ne znam šta će biti sa mnom. Spasi me Gospode.

 

 

[Arsenija]

Ne mogu da se skoncentrišem na molitvu i čitanje dok ne odradim 2-3 sata u svojoj glavi. Pitam se da li je grijeh? Grijeh jeste sigurno jer je zavist u pitanju. Ali od čega? Od razmišljanja, planiranja, fiktivnog realizma... ne znam...   Problem je, ili možda nije. što ne želim da to stane. Osjećam da bih bio skroz prazan, da ne bih znao šta ću da radim sa sobom. Čitao sam da je to nekima prošlo samo od sebe. Ne znam šta će biti sa mnom. Spasi me Gospode.  

 

Ne znam sta je to .

Da li je greh ? Koji je ?  I kakav  ?...

Nemas vremena da cekas da se desi neka magija ... Moras da nadjes nekoga sa kim ces o tome sto ti se trenutno desava da razgovaras oci u oci ...

Znam taj osecaj kad pokusavas da uradis nesto sam za sebe i kad si u stanju da se odreknes svega zarad toga da ti bude bolje , kad izgaras do kraja ,  pa opet ni makac  ... A to je zato sto si nemocan sam .... Jedino sto sada mozes i sto treba da uradis jeste da se nekome poveris ...  

I videces kako ce stvari da se promene na bolje ... 

[Јелена011]

Evo jednog videa, nije na tu temu, ali sto da ne, nece skoditi

Zasto ovaj video? Zato sto 

1. svi mi imamo neku svoju "dijagnozu", pojam normalnog i nenormalnog je prilicno fluidan, a ne samo to, ako hocemo da nadjemo svako moze da dobije po nekoliko f-ova cisto eto razonode radi. To nije strasno, nije tragicno i nije kraj sveta. Mi nismo nase dijagnoze bilo koje vrste, one nas ne definisu, ne dajmo im da ogranicavaju nasu licnost.

2. Ti si u pubertetu, jos si mlad i da, znam grozno zvuci ceo zivot je pred tobom. Jes da svetlo na kraju tunela ne znaci kad si u tunelu, ali jednog dana kada budes pogledao iza sebe, veruj mi na rec nece ti delovati toliko strasno, videces da je i to deo odrastanja, deo zivota. Nemoj sada postavljati sebi fiksne dijagnoze, kada ko zna, Bog zna da sve to moze da prodje koliko sutra, za mesec, godinu ili koliko vec. U redu je biti sanjar na javi nauci sta mozes odatle, pokusaj da ne osudjujes sebe zbog toga. Pokusaj da osmislis upravo ono sto kazes, da ne bi znao sta ces sa sobom da toga nema. Makar na jedan minut tog sanjarenja upotrebi za to, "a sta bi ja zeleo da budem".

3. Fake it till you become it, dakle mali koraci, japanci kazu - jedan minut je dovoljan, samo jedan minut da se postepeno promeni ponasanje, uzmi jedan minut i radi nesto sto bi hteo ili sto bi trebao. Tipa ok provodis pola dana sanjareci, a moras da ucis, nemoj odmah da zadajes sebi cilj tipa ucicu pet sati, kazi ok, neka mi danasnji dan bude za minut drugaciji, jedan minut cu "otkinuti" od sanjarenja da pospremim sobu, procitam nesto novo, izadjem napolje makar ispred zgrade.

4. Za promenu svakom pa i tebi ukoliko zelis je potrebno samopouzdanje, slagao se il ne, pokusaj, kazu barem 21 dan je potrebno da se ucvrsti navika, za ovo sa videa je potrebno dva minuta dnevno, dakle ukupno tri minuta radi nesto drugacije, pa nista te nece kostati da potrosis tri minuta dnevno sledecih mesec dana ako ce to dovesti do toga da se osecas bolje, snaznije, sa vise elana. 

5. Za molitvu je potrebno puno, ne mora da bude formalna, ne mora da bude duga, nekad je i Oce nas previse, pocni sa minut. Svaka misao i jeste molitva, molitva je razgovor s Bogom, pa isprobaj makar to, minut dnevno popricaj s Bogom, ne nameci sebi veci teret, jer ok izdrzaces mozda deset dana, pasce ti motivacija i sta, neces se odmoliti koliko si zacrtao i pasces u depresiju, i? opet zacarani krug.

6. Ako zelis da se promenis, osmisli sebi eto i u masti za sta se menjas? Pusti uopstene ciljeve tipa da se spases, da budes bolji covek, da budes blize Bogu stil, nego konkretno, pronadji motivaciju u realnosti ne u masti. Postavi realan dostizan i vremenski ogranicen cilj, nesto sto ti je vazno i bitno. Ne tipa hocu da postanem olimpijac i to sutra. Tako ces samo sebe ubiti u pojam.

7. Opusti se koliko mozes i sto kazu oci, ne grizi sebe. Pa sitnim koracima. Druzi se ako mozes, prijatelji su cudo i kad ti idu na zivce

Evo videa, ako nista bice ti zanimljiv a mozes i da se protezes dva minuta dnevno  

Nekima je upalilo

https://www.ted.com/talks/amy_cuddy_your_body_language_shapes_who_you_are#t-954775

[Arsenija]

1. svi mi imamo neku svoju "dijagnozu",

Jelena , koja je tvoja dijagnoza ...        ? 

[Јелена011]

Pisem nadugacko i nasiroko

[Pancakes]

Situacija izgleda kao bezizlazna, ali to je stoga sto je covjek bice koje se nalazi u nezgodnoj sitaciji, koja je postavljena prema prilicno neodredjenoj i iskustvom tesko uhvatljivoj stvarnosti. Pored te 'velike nevolje' koja covjeka kosta zivota  (za koju kazu mora da se strada) kojom se trudi da osmisli i odgonetne svoje bivstovanje na zemlji, nalazi se i stvarnost sistema (ekonomskih, socijalnih itd) od kojih covjek -- jadan i bijedan zavisi ali se kroz njih istovremeno i ostvaruje, trudeci se da ih nadilazi svojim intelektom, kreativnocu i talentom, nudeci ipak neka rjesenja.

 

U ovoj MDD dijagnozi bi i ja sebe komotno mogao da smjestim 98%. Sanjarenje nije losa stvar, nije uzaldna i to sto tebi trebaju muzika, zakljucana soba i olovka je nesto skroz legitimno. Svakako u svojoj toj situraciji, postoji  trenutak u kojem bi trebali da imamo hrabrosti da prepoznamo i zapitamo se:  da li tim nasim sanjarenjem povredjujemo neke ljude oko nas? Da li sebi mozemo da naskodimo do unistenja?

 

Ti si suocen sa tim licem u lice, imas ocigledne motive koji te 'primoravaju' da provodis vrijeme izolovan od svijeta...medjutim kazes da imas 18god?Maturant?Planiras li da studiras?Zivis, pretpsotvljam kod roditelja? Da li bi pristao da porazgovaras sa nekim psihoterapeutom?

 

Ne ocajavaj. Sto mi romanticari danasnjice rekli:

 

[Arsenija]

Pisem nadugacko i nasiroko

...   ... 

  Sjajno .  

 

[Pancakes]

Znam da su iskušenja svuda oko nas, trenutno osjećam pritisak od 10 različitih stvari i ja sam ustvari srećan zbog toga. Svjestan sam da sve to dolazi od Gospoda i zato u pozadini te neke patnje postoji sloj radosti i nade jer samo treba da idem Njegovim stopama i On će biti uz mene. 

 

Niko ne moze da bude 'srecan' zbog pritiska 10 razlicitih stvari. To vuce na neki mazohizam. Zadatak je da se trudimo ili iskoriscavamo data siskusenja kako bi ih presumjerili, prevazilazili, preorbrzili. 

Niko nije 'svjestan' da sve to dolazi od Gospoda. Niko to ne moze da zakljuci. Prepupistii sve to Bogu moze da bude i nasa lenjost recmo, a necemo to da priznamo.

[Arsenija]

Ali šta ako je ovo sve promašaj? Šta ako je ovo blud? Blud koja traje 90% vremena moga postojanja?

 

@@Pancakes,  

Pane , reci nesto pametno .

Sta smo onda mi na ovom forumu ? 

[Pancakes]

Sta smo onda mi na ovom forumu ? 

 

kad bi to znali - nista ne bi imalo smisla. 

[Mилена КШ]

Da se predstavim - i ja sam kompulzivni sanjar (odavno)

[Рапсоди]

Мени је помогао одлазак у манастир на 7 дана.Немаш времена да сањариш, да мислиш о себи.Силом прилика принуђен си да изађеш из интровертности

,из тог стања опијености и маштања.Разговор са духовником, физички рад,стална богослужења,поредак и све то зачињено невероватно окрепљујућом духовном атмосфером манастирског живота.Једноставне друге струје прострује кроз тебе,не мислиш више само о себи, дајеш се.Разговарш са другима о својим проблемима.Ето ја неко своје мало искуство........које ми је помогло, пошто сам и сама тешки сањар и интроверт.

[Jesus Of Suburbia]

Hvala što pišete 

 

To što se tiče tih navika,da ću se malo po malo navići na drugačije, mislim da neće raditi. Pomenuo sam okolnosti u kojima na mogu to da radim jer nije moguće da budem sam. Takve okolnosti su svakog ljeta, okoro 3 mjeseca u godini, jer odem na primorje gdje je prostor manji i ne mogu to da radim. Kriziram cijelo vrijeme, i kad dođem nazad kući u svoju sobu to bude takvo olakšanje. Ali se ne odviknem, Za 3 mjeseca bez toga, ja se ne odviknem. 

 

Inače, u školi sam odličan. Šta više, ne ulažem napore za takav razultat, pa onda mi kažu kako, mora da sam skoncentrisan na času i pratim, čim su mi ocjene takve. Hah. 

 

I planiram fakultet, to će mi oduzeti dosta vremena, pa ću vidjeti kako će to da mi padne. 

 

 

Mislim da nikad neću otići kod psihijatra ili psihologa. Smatram da sam posle svega dovoljno stabilan. Mogu da radim sa sobom, mogu da se kontrolišem, dosta puta sam gord pa i kažem da jasno vidim stvari oko sebe, pa me možda i to pravi tužnim jer mi je realnost za plakanje. 

[Arsenija]

Mislim da nikad neću otići kod psihijatra ili psihologa. Smatram da sam posle svega dovoljno stabilan. Mogu da radim sa sobom, mogu da se kontrolišem, dosta puta sam gord pa i kažem da jasno vidim stvari oko sebe, pa me možda i to pravi tužnim jer mi je realnost za plakanje. 

Cela moja ideja ucestvovanja na ovoj temi je zapravo ta da ti treba da odes kod skolskog psihologa  i da porazgovaras u svemu ... Npr. odlican si djak ,nemas problema u skoli , lepo se prilagodjavas na promene ... zelis da upises fakultet , a posto imas 18 godina , to je veoma blizu ... I tako . Nije to nikakav bauk ... Nece tamo nista da ti "nadju" ... Mozda malo preterujes ... Mozda treba da se bavis nekim sportom , da promenis nesto u zivotu , da izadjes iz tog zacaranog kruga ... Pokusaj  ... 

[Jesus Of Suburbia]

Nece tamo nista da ti "nadju" ... Mozda malo preterujes ... 

 

E vidiš, ja mislim da nisam ni rekao sve, jer možda dosta stvari objektivno ne izgledaju kao problem drugima, ali ja to doživljavam na takav način, pa onda ne bih da smaram. I naravno, neću da pravim nikakvog pacijenta niti žrtvu od sebe, htio sam da podjelim sa vama iz razloga što se plašim da će to biti kobno po mene u duševnom smislu. A inače, mislim da mogu ovako jer mi to sanjarenje ne predstavlja problem nego izlaz, i plus ventil da ode višak energije. 

 

Neću da pričam sa ljudima koje ne znam samo zato što su stručna lica. Ne...