НЕОНСКА ДУГА - РОК МАГАЗИН ЖИКИЦЕ СИМИЋА НА РБ2 (НЕДЕЉОМ ОД 18-20)

[александар живаљев]

Жикица Симић, аутор култних радијских емисија „Тајанствени воз“ и „Доле на углу“, од 10. јануара ће вас сваке недеље, од 18 до 20 часова, водити на свој, како он то назива, интрапсихички трип кроз рок музику, на таласима Другог програма Радио Београда.

Његов музички избор је препознатљив, посвећен, без компромиса, без подилажења публици зарад славе и рејтинга, без потребе да се одмерава на медијском тржишту, рекао је о Жикици Симићу жири који му је 2014. године доделио награду „Тања Петровић“, за допринос афирмацији културе и уметности.

Жикица Симић – психолог, радио водитељ и есејиста

Такав је био и 1985. године, што му је и „обезбедило посао“ – вођење „Тајанственог воза“, култне рокенрол емисије на Студију Б – такав је и данас. А биће и 10. јануара, само ће се емисија и радио-станица звати другачије. На нашу срећу, Радио Београд!

„А емисија ће се звати Неонска дуга - Рокенрол магазин Жикице Симића. Неонска дуга је, чини ми се, занимљива синтагма. Има нечег рокерског у њој, има нечег нестварног, замишљеног, да не кажем погрешног. Дуга је симбол наде и среће ка којима тежимо. Ова неонска је вештачка, направљена. Она је варка, трик. Али је једина коју можемо да досегнемо. Тако се уосталом зове и једна сјајна песма Вејна Томпсона. Neon Rainbow. Била је хит за групу 'The Box Tops' у којој је певао Алекс Чилтон“, одао нам је тајну Симић.

Симићу је 2014. године Фондација „Тања Петровић“ доделила награду за изузетан допринос афирмацији културе и уметности

„Поднаслов или алтернативни назив емисије је такође важан. Гласи Хероји, скитнице и фаталне жене. За мене је, наиме, рокенрол музика нова верзије комедије дел арте са сталним ликовима. Ако су тамо били Арлекин, Коломбина, Панталоне и Пулчинела, у рокенролу су то скитнице, одметници, хероји, фаталне жене, коцкари, блуднице, десперадоси... дугачак је списак. Три примерка смо ставили у наслов да бисмо нагласили такав след ствари. Џим Дикинсон је рекао да је рок музика производ групе 'друштвених отпадника' (social misfits) настао у тамној соби неке мрачне ноћи. То је моја почетна позиција. Одатле креће вртоглави сурф кроз све могуће појавне облике рок музике“, додаје аутор.

„Имена нису баш оригинална, као што ништа није оригинално у рок музици. Све однекуд потиче, долази. Са улице, из родитељске гараже, са сребрних ауто-путева који преко ужарене пустиње воде у недоглед.... Рокенрол је хроника живота на дивљој страни.“

Прошле године је признао да се мало уморио од микрофона, тако да смо се ми, који смо одрастали уз његов глас, просто „уплашили“ да нас после три деценије очекује нешто ново, непроверено, или, што би рекли пајтоновци, „нешто потпуно другачије“?

„Стари пас не може да научи нове трикове. Тако је и са мном“, разуверава нас експресно, једном једином реченицом Симић.

Ово нам је фалило!

„Рокенрол магазин Жикице Симића је оно што је недостајало у нашој програмској понуди и нема сумње да ће нам он донети већу слушаност и још већи углед у нашој културној јавности, који наш програм ужива деценијама. Емисијом Жикице Симића, са песмама које говоре о херојима, скитницама и фаталним женама, на почетку нове године откривамо још једно тајно место на Јавном сервису за љубитеље квалитетне музике, по којој је наш програм јединствен у целом региону“, изјавио је Радоман Кањевац, главни и одговорни уредник Радио Београда 2, најављујући прву емисију Жикице Симића на РТС-у.

Па наставља: „Покушаћу да новом аудиторијуму представим рок музику као специфичан облик 'свакидашње јадиковке'. Свакидашњи живот елабориран је у овој музици, захваљујући таленту њених главних протагониста, као велика епопеја, достојна Илијаде и Одисеје. Алхемија рок музике претвара животни пораз у величанствену победу, лечи сломљено срце, од губитника прави хероје“.

„Специфичним избором песама и извођача, служећи се кратким најавама, покушаћу да рок музику представим на тај начин. Желим да рок митологију приближим слушаоцима, да рок музику представим као специфичан језик који је путујући кроз ноћ стигао до нас.“

„Осећање да још увек нисам вратио дуг довело ме је поново пред микрофон. Мој вишедеценијски ангажман у области медијског представљања рок музике може се схватити као враћање дуга. Као што је Дејвид Крозби у оној легендарној песми схватио да своју дугу косу дугује неком, тако и ја“, каже творац Неонске дуге.

„Знам ја понешто и о психологији, филозофији, књижевности, филму, уметности. Учио сам о томе на високим школама. Ништа ми међутим није помогло да схватим себе и себе-у-свету као рок музика. У њој сам нашао одговоре и скровиште. Дужан сам јој. Зато и радим ово што радим. Враћам дугове.“

На Радио Београду је све и почело 

Интересантно да је рок музику заволео захваљујући емисијама Николе Караклајића управо на Радио Београду 2. Може ли долазак на исте радио таласе на којима је „све почело“ створити одређени притисак чак и код једног тако искусног водитеља?

„Електрична застава“

Овај рок ентузијаста, како највише воли да га зову, а по професији затворски психолог, 2012. године је објавио „Електричну заставу“, својеврсну рок енциклопедију – збирку текстова-есеја који су 20 година излазили у листовима „Ритам“, „Данас“ и „Политика“ и испричаних у његовим радио емисијама „Тајанствени воз“ (Студио Б) и „Доле на углу“ (Б92).

У њима се бавио углавном америчким и британским рокенрол, кантри и гараж рок извођачима и групама, од легендарних Луа Рида, Боба Дилана и Џонија Кеша, до „Вајт страјпса“ и Eвана Данда из „Лемонхедса“.

Књига је лични доживљај аутора у којем су наслови албума и имена извођача једини истинити елементи, све остало је нестварно и измишљено и представља персонално виђење које рок песма производи на слушаоца.

„Имам велику трему. Не због Николе Караклајића, Николе Нешковића, Пеце Поповића, Владе Џета и других који су пре мене говорили о рок музици у микрофоне Радио Београда. Не. Знам да делимо исту љубав и исто одушевљење. Ту не може нити ће бити неспоразума“, тврди Жикица.

„Више ме брине чињеница да је моје претходно радио искуство везано за рад на радио-станицама које су имале ауру алтернативности и независности, у смислу у којем са та реч употребљава у рок музици. Не знам, наиме, како ћу се снаћи у једном тако великом систему какав је Радио Београд. Ту постоје вишедеценијска правила, давно успостављени односи, утврђени начини, итд.“

За праве рок музичаре кажу да читав живот живе као рокери и да не могу или не умеју другачије. Коме ако не Жикици Симићу поставити питање у којој мери то важи и за праве радијске заљубљенике у тај музички правац?

„Ја свој рокерски живот живим као филмски ликови Волтер Мити и Шлезингеров Лажов Били. Све се одвија иза лица. Све је машта, занос. Нисам учествовао у шуткама, нисам се котрљао на рукама одушевљене публике. Ја сам, са грамофоном или ЦД плејером, суочен са рок песмом, крећем на унутрашњи, интрапсихички трип. Жонглирам успоменама, енграмима, осећањима, мислима и примислима. Вртим их, бацам их високо, дочекујем ниско, ређам и преуређујем“, објашњава Симић.

„Кад се рок песма заврши ја више нисам онај са њеног почетка. И тако сваки дан. Преуређујем себе помоћу рок песме. Не могу и не умем другачије.“ 

 

 

[Јелина]

И сад си ми разбио илузију да Жикица Симић има само глас