"Високоумна" дела др. Војислава Шешеља - хумор или трагедија ?!

[milan11]

http://www.vseselj.com/files/books/Rimska%20kurija%20vecito%20zedna%20srpske%20krvi.pdf

[milan11]

http://www.vseselj.com/index.php?c=10&page=2

Све књиге можете преузимати у педеф фајлу,све су бесплатне

[milan11]

Магистрат и докторат за три године

Пред испит код професора Лукића нисам могао ока склопити

Професор Војин Димитријевић хтео је да ми напакости

Због мог магистарског испита професор Јован Ђорђевић одложио је одлазак на пут

За две и по године факултет, магистрат и докторат за три

Против Тита са марксистичких позиција

Много времена и за политику

Полуинтелектуалци који глуме слободарство

Дипломирали сте за две и по године на Правном факултету у Сарајеву. Најбољи сте студент ваше генерације. Шта планирате даље?

Почетком новембра 1976. уписао сам постдипломске студије на Правном факултету у Београду, на уставноправно-политичком смеру. Нисам могао стално да останем у Београду због радних обавеза у Сарајеву. Међутим, двапут, некад и трипут месечно долазио сам да слушам предавања, пронађем литературу. Први сам у нашој генерацији одбранио семинарски рад код професора Павла Николића из Уставног права. Тема је била „Делегатски систем у делима класика марксизма”.

Користи ли вам то сад као посланику у Народној скупштини?

Све што сам у животу урадио, што сам изучавао и писао, све ми то вреди. Ја то не бих олако одбацивао. Све је то оставило трага, све је то било неки корак напред, без обзира што је тада имало такву идеолошку позадину. Изучио сам теорију државе и прочитао сам доста литературе о томе.

У првом испитном року, у пролеће 1977, положио сам, што је и најтежи испитни предмет, Методологију права код професора Радомира Лукића и тада сам једини пут у животу имао трему. Истога дана полагао сам и Методологију друштвених наука код професора Печујлића. Сећам се, нас је негде око седамсто, осамсто уписало постдипломске студије те године, а Лукићев испит био је прва и најтежа препрека и онај ко би је прешао, могао је и рачунати да ће окончати студије. Међутим, од тих седамсто, осамсто који су уписали, врло мало је завршило, магистрирало. Обично се полакоме – није ни била нека велика цена уписа – упишу се и никад ништа не ураде. Из Сарајева, из наше групе која је уписала постдипломске студије, само сам ја пријавио овај испит. Неки су кренули у Београд да би видели како то изгледа па да се евентуално спреме за следећи термин.

Пошто су сви који су кренули са мном из Сарајева били старији од мене – неки су били асистенти на Факултету политичких наука где сам ја радио, неки на Правном факултету – били су углавном на неки начин суревњиви што сам ја за тако кратко време завршио факултет и све су ишчекивали да ме нешто заустави, да и ја на неки начин будем разбијен о асфалт.

Очекивали су да би ми се то могло десити баш на испиту код професора Лукића, за кога се знало да је непредвидљив, да се никад не зна како ће се испит окончати и шта ће му пасти на памет да пита. Затим, то је професор који је тражио разумевање предмета од сваког свог студента. Кад види да студент не разуме оно о чему говори, може тај да научи напамет шта му је воља али не може да добије прелазну оцену.

Сместили смо се у хотел „Славија” и знам добро да ноћ уочи испита готово ока нисам могао склопити. Можда сам на једно пет минута изгубио свест, имао сам и грчеве у стомаку. Права предиспитна грозница. Пре тога полагао сам код професора Печујлића и баш сам деловао некако смушено, све ишчекујући како ће изгледати испит код Лукића. Међутим, код Лукића сам испит са лакоћом положио.

Чиме објашњавате ту трему? Да ли само због професора?

Не, не. Првенствено важношћу самог испита. Најтежа ми је била помисао да ако паднем на испиту о томе ће се много причати у Сарајеву. Ево га, завршио за две и по године Правни факултет и први тежи испит у Београду, па пао. То би ми највише сметало. Не знам како бих то поднео. Да није било оних који су са мном дошли из Сарајева да слушају испит и да нисам знао да ће се прочути у Сарајеву муњевитом брзином ако паднем на испиту, не би ми уопште сметало, могао бих и три пута да полажем. Али знао сам да би то имало страшне статусне последице. Одједном ћу, на неки начин, бити деградиран. Е, због тога сам имао трему. Међутим, када сам испит положио, то је још више учврстило мој престиж међу тим људима.

Кад сте магистрирали?

У јуну 1978. Одмах сам пријавио тему за докторску дисертацију и следеће године, 26. новембра – тад сам навршио 25 година, докторирао.

Припремате се за наставничку каријеру. Да ли је било професора који су вам били узори?

Два најугледнија научника из ове области, која сам изузетно ценио, били су професори, Радомир Лукић и Јован Ђорђевић. Они су и творци већег броја уџбеника из области Теорије држава и права, Политичког система, Устава и права, професори са огромним научним опусом. Морам признати да сам на неки начин од њих стицао и прва правно-теоријска знања. Писали су врло лепим стилом; њихови уџбеници су веома читљиви, трудили су се и да не буду до те мере идеолошки настројени као што је била пракса код неких млађих научника, млађих аутора.

А ментор ваше постдипломске тезе?

Ментор ми је била професорица Иванка Срнић. Она је већ одавно у пензији. Била је веома коректна, много ми је помогла и све што је од ње зависило за врло кратко време би завршавала. Многи кандидати чекају да им професор напише реферат, некад по годину и више дана. Код ње никада никаквог чекања није било, била је заиста крајње коректна. Коректни су били и остали, не могу се пожалити ни на кога. Професор Јован Ђорђевић, рецимо, који је имао много обавеза на све стране, одгодио је чак неки пут када је чуо да је заказана моја одбрана магистарског испита. Тог дана сам полагао, а навече и он и ја смо путовали, и то истим возом, за Скопље, на Конгрес правника, 1977. године. То је био новембар месец.

Да ли је тако било и кад сте бранили докторску тезу?

Један једини човек који је покушао неку пакост да ми направи у то време био је Војин Димитријевић, трећи члан комисије пред којом сам бранио докторску дисертацију. Он је предавао хонорарно Међународне односе у Сарајеву и био у пријатељству са деканом Факултета, Владимиром Ђуром Деганом, једним Хрватом, и групом муслимана са којима сам био у жестоком сукобу. Од њих је добио налог да покуша да ме на неки начин омете при одбрани докторске дисертације. Спремао се, али није успео. Чак је донео књигу Предрага Враницкога на одбрану моје докторске дисертације и неке моје тезе покушавао обарати ставовима Враницког. Мада су моје тезе биле круте, догматске, марксистичко-лењинистичке – ја сам се врло добро у тим водама сналазио – ипак ни од једног његовог аргумента није остајао ни камен на камену, без обзира што је он покушавао мало и са праксисовског аспекта томе да приступи. Знате, ми смо имали један слој људи, полуинтелектуалаца, који су глумили неко своје слободарство, а да никада нису долазили у сукоб са режимом, мада су увек за себе тврдили да су либерални, да су овакви, да су онакви. Покушавали су на две столице да седе. То је била толико успешна одбрана докторске дисертације да он није имао куд, па је гласао, морао је гласати, јер свака моја теза је била толико аргументована да он није имао адекватног контрааргумента. Да сам се ја нашао на његовом месту са садашњим својим знањем, ја бих знао како бих то развалио. Међутим, он томе није био дорастао. После је почео у Сарајеву да ме олајава да сам стаљиниста, да ми је стаљинистичка докторска дисертација. Он је у њој препознао и моје русофилство.

Како се звала ваша теза?

„Политичка суштина милитаризма и фашизма”, поднаслов је био „Прилог анализи марксистичке критике грађанских облика политичке аутократије”.

Да је неко други написао сад, у ово време, тезу коју сте ви тад бранили, а да сте ви професор или председник комисије, како бисте разговарали са аутором те тезе?

Разговарао бих ја на пристојан начин, само бих имао такву аргументацију да бих све то развалио. Међутим, теза је написана коректно. Једна логичка нит се провлачила кроз њу, она је била теоријски образложена и аргументована. Њој се може приговорити идеолошка оријентација, њој се може приговорити фундаментална теоријска промашеност у оној мери у којој је марксизам сасвим промашен. Међутим, ја не мислим да је она имала слабости које може један лаик за науку као што је Војин Димитријевић да користи и обара.

Како ви лако дајете оштре оцене!

Па јесте, лаик је за науку, показао се после и као крајње нечастан човек, био је председник странке Анте Марковића, Савеза реформских снага.

Да ли је потребна историјска дистанца да се види шта је у овом тренутку добро а шта лоше?

То би била најлошија варијанта. Нећемо чекати историјску дистанцу, јер нисмо историчари. Пошто смо политичари, ми одмах морамо да закључујемо, да реагујемо на лицу места и да нађемо прецизну формулацију да бисмо дефинисали оно што се дешава.

Постоји ли неко питање на које ви не можете да одговорите?

Па вероватно има неко, само не знам има ли неког да га постави.

 

http://www.vseselj.com/index.php?a=60

http://www.vseselj.com/index.php?a=60

 

На овом сајту можете наћи све у вези Професора Др Воислава Шешеља,просудите сами дали је лопов,језуит,комуниста,Неразумем само какавсмо ми то народ,када човека који робија на правди Божијој називамо оваквим именима,којије отишао добровољно у Хаг јер да није отишао добровољно Ђинђић би га ухапсио и одвео.Какве везе има рат са Радикалном Странком,људи су ишли да бране Србију и Србе добровољно а под командом бивше ЈНА па није ваљда да је Шешељ био Генерал Армије командово да убијају људе.Бог Свети само зна шта ми уствари хоћемо,како радимо тако нам и Бог дели захвалност.http://vimeo.com/25008536