Јован Маркуш: “ НЕПОДОБНИ” ЈЕРОМОНАХ АМФИЛОХИЈЕ

[александар живаљев]

“ НЕПОДОБНИ” ЈЕРОМОНАХ АМФИЛОХИЈЕ

 

Тражили су да Цркви име буде ћут а презиме муч

Документи о отпору комунистичких власти да јеромонах Амфилохије Радовић замијени митрополита Данила Дајковића.’

“Глас Црногорца”  27.10.1999.г.               Пише: Јован Маркуш

 

Ступањем на сцену ви­шепартјиског cиcтeмa поједине партије и политичари су умислили да Црква као ванвременска институција треба да буде њихово партијско надлештво. Некадашњи припадни­ци разних бољшевичких слу­жби безбједности' (цивилних и војних) знатно инфилтрирану у данашње партије, најрадије би Цркву по старој на­вици смјестили у кавез, сма­трајyћи да јој је "име ћут, а презиме муч". Посматрајyћи некадашњег удбаша и ража­ловног амбасадора Миленка Стефановића како "важно" прати преваранта, распопа Дедејића (лишеног чина и под проклетством велике Христове Цркве Цариградске патријаршије), на његовим путовањима од Цетиња до Бугарске и Америке, про­сто да се човјек запита ко је у ствари од њих двојице ''по­главар" ове комунистичке секте? Ових дана и неки Сте­фан Огњеновиh огласи се у ревији "Исток" (бр. 46, окто­бар 1999. стр. 15) и уз низ дру­гих гадости важно саопшти да: "Српском народу који хо­ће своју народнуСрпску цркву" не одговара, ни Митро­полит Амфилохије. За разли­ку од Стефановића, Стефан не саопштава кога би поже­лио за "поглавара" 'своје ко­мунистичке секте. Ови Сте­фани Стефановићи у нечему су потпуно сагласни. Не дого­вара им Митрополит Амфилохије ни црква којој служи, као ванвременска институци­ја, очигледно не схавтајући да још према ранохришћанству Црква није само свештенство већ и сви вјерујyћи људи.

Данас према уваженом Ми­трополиту Амфилохију, а и према његовом уваженом претходнику пок. Митрополи­туДанилу Дајковићу није тешко вцдјети однос, некада­шњих и данашњих вјерника комунизма према Митрополи­ји црногорско-приморској, ко­ја траје, ево, већ 780 година.

 

Из морачке куће Радовића

 

Као скоро изабрани пред­сједник Извршног одбора СО Цетиње, током 1984. био сам неколикопута присутан у друштву републичких функционера када се водио не­формални разговор о могу­ћем насљеднику већ остарје­лог Митрополита Данила Дајковића, који је тада био зашао у деведесету годину. Најодговорнији партијски и државни руководиоци СР Црне Горе плашили су се, и помињали као најмање пожељну варијанту избор за ви­карног епископа "неког" Ам­филохија, који би замјењивао господина Данила и постао касније његов насљедник на трону Митрополита. На моје питање због чега је господин АмФилохије непожељан и одакле је, слиједили су одго­вори да је "врло опасан, а да је иначе Црногорац из Доње Мораче, једно од петнаесторо дјеце Ћира Радовића". Нијесу оспоравали да је врло образован и паметан, али су истицали да је антикомуниста, као да свештеници у нај­мању руку по њиховом дик­тату требају да буду комуни­сти!? Очигледно, одбојност тадашњег репyбличког руководства према г-дину Амфи­лохију побудила је моју радо­зналост да се ближе инфор­мишем о овој свестраној и самосвојној личности.

Тих година међу студентима у Београду биласу веома популарна два професора Теолошког факултета,  Амфи­лохије Радовић и Атанасије ЈеФтић. Држали су предава­ња и учествовали на стручним расправама

поводом: разли­читих тема у Студентском граду и Дому омладине, а према исказима тадашњих сту­дената то су би­ли празници ду­ховности. Обадвојица су веза­ни за наше кра­јеве, Амфилохије рођењем, а Атанасије породичним поријеклом Јефтића који су из Цуца у Катунској на­хији. Господин Амфилохије, иако врло млад, био је већ тада један од најуваженијих личност Српске пpавославне цр­кве, уз велико уважавање осталих право­славних и хришћанских црка­ва. Овај врсни интелектуалац, поред матерњег cpпcкoг, говорио је већ тада шест страних језика. Послије завршеног Богословског факул­тета и студија класичне филологије на Филозофском факултету наставља постдипломске студије у Берну и Риму, а докторира у Атини са највећом могућом оцјеном. Предавао је на Руском право­славном институту "Свети Сергије" у Паризу, а те 1984. био је декан Теолошког фа­култета у Београду. Као истакнутом књижевнику његови бројни есеји објављени су на: грчком, француском, ита­лијанском и њемачком јези­ку. И оно што је у Црној Го­ри што није без одређене те­жине, потиче из познате мо­рачке војводске куће Радовића, потомак првих Сенатора Сената Светог Петра Цетињског (1798).

Свакој разумној и цивилизованој власти требало је да импонује да уопште међу све­штенством постоји оваква лич­ност из Црне Горе. Нормално

би било да власт поздрави будyћи избор за викарног еписко­па г-дина Амфилохија Радови­ћа и пружи му руку сарадње на свеукупној духовној обнови де­христијанизоване Црне Горе. Међутим, то није било тако, а поступци и стварни разлози су се могли само наслућивати.

Благодарећи увиду у архи­ву Митрополије црногорско­-приморске, у прилици сам да по први пут за јавност, нашим читаоцима предочим у најкраћим цртама дио из докумената који показује што се, у ствари, дешавало поводом предлога да др Амфилохије Радовић буде изабран за викарног епископа Митрополије црногорско-приморске.

 

Веселин Ђурановић води кадровску политику у СПЦ

 

У разговору са Митрополитом црногорско-приморским Данилом Дајковићем 11. фебруара 1983. предсједник Предсједништва СР Црне Горе Веселин Ђура­новић је саопштио да СР Црна Гора неће прихватити сарадњу са Амфилохијем Радовиhем, проф.  Теоло­шког факултета у Београ­ду, уколико Српска Право­славна Црква предложи ње­га за насљедника Митропо­лита и да ће то довести до озбиљног погоршања одно­са СР Црне Горе са Срп­ском Православном Црквом. Предсједник Ћурановић је замолио Митрополита да овај став, као званични став, СР Црне Горе, пренесе Па­тријарху Герману. Поред овога, предложио је договор да се сагледају све реал­не могућности за потенци­јалне кандидате који би би­ли погодни да наслиједе тадашњег Митрополита, а да то предложе надлежним државним органи. (А Црква је одвојена од државе!).

 

Марко Орландић слиједи Ђурановића и Милатовића

У разговору са предсједником Предсједништва СР Црне Горе Марком Орландићем 20.октобра 1983. Митрополиту црногорско-приморском Данилу саопштено је да се став у односу на Амфилохија Радовића није промијенио. На ово је Митрополит Данило констатовао да је исти ''као ранијих предсједника Вељка Милатовића и Веселина Ђурановића''.

 

Врбовање епископа Симеона

На молбу Извршног вијећа СР Црне Горе и у договору са Извршним вијећем СР Хрватске, у име Савезног извршног вијећа СФРЈ Југославије Радован Самарџић посјетио је 25. новембра 1983.г. епископа горњокарловачког Симеона Зло­ковића и обавио с њим разго­вор. Разговору је присуствовао секретар епархије, свештеник Симо Вишекруна. Циљ овог разговора био је да се сазна ње­гово мишљење о потенцијал­ном пристанку самог Злоковића (који је поријеклом из Бије­ле код Херцег - Новог) да се прихвати тог положаја. На тај предлог да он буде Митропо­лит црногорско-приморски епископ Злоковић се само насмијао и предложио као канди­дата за положај Митрополита тадашњег декана Теолошког факултета Српске Православ­не Цркве Амфилохија Радови­ћа, за кога је истакао да је вео­ма образован и паметан.

Његова Светост Патри­јарх српски Геман 7. маја 1984. обавијестио је надлежне државне органе да је Митрополит црногорско-­приморски господин Данило поднио оставку на положај који је покривао због година (90) и болести тражећи да Архијерејски Сабор који за­сиједа почевши од 11. маја 1984. изабере викарног епи­скопа Митрополије црногор­ско-приморске. Саопштио је оријентацију да се за викар­ног епископа изабере Амфи­лохије Радовић, с обзиром на мишљење већине епископа Српске Православне Цркве.

 

Притисци на патријарха Германа

Његова Светост Патри­јарх српски Герман и Митрополит црногорско-приморски Данило примили су, на његов захтјев, потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића дана 15. маја 1984. у 15.30 часова у Бе­ограду. Потпредсједник Тадић је указао на озбиљне и далекосежне посљедие уко­лико би на дужност викарног епископа био изабран Амфи­лохије Радовић или неко ко није по рођењу Црногорац (као да Амфилохије није Цр­ногорац!). Патријарх је иста­као да међу замонашеним свештеницима који су по ро­ђењу Црногорци, сем Амфи­лохија Радовића нема ни једног који би испуњавао услове да буде викарни епископ. Патријарх је нагласио да је Амфилохије Радовић, наро­чито међу студентима теоло­гије и млађим свештеницима веома популарна личност, која им високо теолошко и опште образовање, упоран је и веома ревносан. Потпред­сједник Извршног вијећа др Тадић је нагласио да: "Став руководства СР Црне Горе, а такав је и став СР Србије, по питањуАмфилохија Радови­ћа остаје у цјелини онако како је дефинисан у априлу 1983." Патријарх је на крају разговора саопштио да ће упознати Сабор са званичним ставом СР Црне Горе, а ако се др Амфилохије Радовић изабере за викарног епископа то не значи да аутоматски постаје Митрополит црногорско-приморски.

Предсједник предсјеништва СР Црне Горе Миодраг Влаховић примио је 29. јуна 1984. у куртоазну посјету Ми­трополита црногорско-при­морског Данила на лични за­хтјев. Разговору је присуство­вао и шеф кабинета Бранислав Средановић. Предсједник Прдсједништва саоп­штио је Митрополиту Дани­лу да иако се врше годишње промјене предсједника Пред­сједништва СР Црне Горе ни­шта се не мијења и нагласио "Исто мислим што и прет­ходница Веселин Ћурановиh и Марко Орландић. Митро­полит Данило је нагласио да се надао да ће код Веселина Ђурановића, на рачун своје­временог дружења са њего­вим оцем, успјети да"пробије лед" за Амфилохија Радови­ћа како би прихватио сарад­њу са њим уколико буде иза­бран за замјеника митропо­лита (викарног епископа), али истакао је митрополит "ви то изгледа предајете је­дан другом као дужност".

 

Мираш Дедеић кандидат Партије

 

Митрополит црногорско­приморски Данило примио је 19. септембра 1984. потпред­сједника извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића. Потпредсједник Тадић је покренуо питање могућности да се замонаши Мираш Дедејић, теолог из Зенице, којег би власт протежирала за викарног епископа, односно за Митрополита црногорско-приморског. Ову идеју

Митрополит је одбио као неканонску, а за Дедеића је ре­као да не зна што је завршио, да је крио да се женио у Па­ризу од своје Цркве, и да му не може вјеровати. И кад би могао канонски таквог човје­ка не би прихватио. Поводом усељења у нови Владичин стан, Митрополит Црногорско-приморски Да­нило примио је 20. децембра 1984. год. предсједника Предсједништва ЦР Црне Горе  Миодрага Влаховића на Це­тињу. Митрополит Данило је дао сугестију да власт у Цр­ној Гори измјени став што се тиче Амфилохија Радовића,  јер се ради о човјеку оданом Цркви, веома образованом, који говори неколико језика и који је Црногорац.   Пред­сједник Влаховић је нагласио да је чуо да је Радовић врло интелигентан, да оданост Цркви није никаква сметња, али је чуо да иде у Аустрали­ју на неки семинар гдje ће бити непријатељски настројени

свештеници из иностранства. Митрополит Данило је саоп­штио да у мају жели да под­несе дефинитивну оставку и нагласио: "Ви хоћете Црногорца  за Митрополита, а опет нећете Радовића, па се може десити да дође неко ко није из Црне Горе''.

Митрополит црногорско-приморски Данило примио је потпредсједника Извршног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића 30.јануара 1985.г. на Цетињу. Потпредсједник Тадић је истакао да је два пута разговарао са Патријархом Германом, у мају 1983. и у мају 1984. поводом могућности да се Амфилохије Радовић изабере за викарног епископа и да је и даље став СР Црне Горе исти, тј. негативан. Напоменуо је да се власт у СР Црној Гори не би супротстављали  именовању за викарног епископа Митрополије Црногорско-приморске и неког лица које није по рођењу

Црного­рац, уколико Патријарх и Си­нод међу свештенством које је завичајно везано за Црну Гору не могу наћи такво лице. Митрополит Данило је нагласио "Ово је, што чујем, значајна је измјена у ставу Црне Горе, пошто сте до сада стално истицали да то лице треба да буде Црногорац, по рођењу". Истакао је да зна Патријархово мишљење да је најбоље да буду задовољни и црква и држава, али да треба имати у виду чињеницу да Патријарх само предлаже, а одлучује Синод.    

 

Свештеник "прочетничке'' оријентације

 

Митрополит црногорско-приморски Данило примио је потпредсједника Извр­шног вијећа СР Црне Горе др Божидара Тадића, 29. марта 1985. на Цетињу. Митрополит Данило је обавијестио потпредсједника Та­дића да је имао састанак са Патријархом Германом и да му је саопштио непромијењени став Црне Горе пово­дом Амфилохија Радовића, као и да би власт у Црној Гори прихватила неког из хијерархије Српске православне цркве па макар и не био по рођењу или порије­клу Црногорац. Међутим, Патријарх је изнио велику резерву према овом ставу.

Истакао је да је Митрополија црногорско-приморска увијек имала на свом челу човјека са црногорских простора, те би довођење некога са стране представљало преседан са тешко сагледивим посљедицама. ПотпредсједникТадић је одговорио да не могу мијењати став о Амфилохију Радовићу поготово када се има у виду дјеловање Амфилохија Радо­вића у Аустралији децембра прошле године. Напоменуо је, да је Амфилохије Радо­вић у Аустралији одржао опијело Радулу Радовићу (стрицу!!!) који је баш тих дана умро у Аустралији, гдје је послије рата дошао као политички емигрант. Митрополит Данило је ка­зао да Патријарх зна за овај чин Амфилохија Радовића, и сматра да се није огрије­шио о угледу наше земље, јер је по хришћанском оби­чају, свештеник обавезан да врши опијело сваком хришћанину ако овај умре у његовој близини, па макар се радило и о непријатељу. Амфилохије Радовић је по­ступио онако како је по канону морао поступити. Пот­предсједник Тадић је изнио сумњу у овакво мишљење Митрополита Данила, ре­кавши "да се Радовић овим чином практично солидари­сао са  четничким подзе­мљем у иностранству и потврдио да као свештеник и декан Теолошког факултета не одступа од политичкрг дјеловања са прочетничких позиција." На крају разго­вора, Митрополит Данило је изразио жељу да потпредсједник Тадић о садржају овог разговора упозна што прије најодговорније у Ре­публици прије свега предсједника Миодрага Влахо­вића и Радивоја Брајовића.

 

Избор Никанора за викарногепископа

 

Одлуком Светог Синода Српске Православне Цркве у мају 1985. др Амфилохије Радовић је изабран за Вла­дику банатског а госп. Ни­канор Богуновић, родом из Книнске Крајине, за викар­ног епископа Митрополије црногорско-приморске. Послије веома успјешних пет година на мјесту Вла­дике Банатског, др Амфи­лохије Радовић хиротонисан је 1990. на Цетињу за Митрополита црногорско-­приморског. Епископ Ни­канор Богуновић са којим је општина Цетиње имала изузетно добру сарадњу постао је Владика горње кар­ловачки.

Из ових извода архив­ских докумената свак може извући закључак како жели, па, и Стефан Стефано­вић. Наш однос према Митрополиту црногорско-при­морском Амфилохију Радо­вићу неће умањити нити увећати његово досадашње дјело. Тај однос прије свега показује нас саме. А у овом смутном времену као да поново постаје ак­туелна пјесничка порука краља Николе:    

"Ко би сумњао у виђело

Код обадва здрава ока,

Од живота бесмртнога

Одрекла се само стока."

 

Бокс 1: главна примједба Милатовића, Ђурановића, Орландића и другова, била је: Амфилохије је антикомуниста! Као да Владика треба да буде комуниста? Покушали су врбовање епископа Карловачког Симеона Злоковића да дође на цетињски трон. Кад је он одбио, покушали су да на брзину замонаше и хиротонишу зеничког теолога Мираша Дедеића, још тада ближег Удби него Цркви.

 

Бокс 2: потпредсједник црногорске владе Божидар Тадић предложио је септембра 1984. ''став другова одозго''. Умјесто Амфилохија Радовића, комунисти су још далеке '84. тражили да се за викарног епископа на Цетињу постави Мираш Дедеић. При том им није сметало што се тај теолог из Зенице није још замонашио. Предлагали су да се то обави на брзину. Стари митрополит Данило одбио је ту идеју као неканонску, поставивиши притом неколико питања: Зна ли се какве је школе тај Дедајић завршио и зашто од јавности и своје цркве крије да је у Паризу био ожењен? Комунисти су (привремено!) одустали од свог идеалног кадровског рјешења.

 

“Глас Црногорца”  27.10.1999.г.

[александар живаљев]

Комнен Бећировић: Морачка мука је изњедрила Риста Радовића (прилог за житије Митрополита Амфилохија)

10. фебруара 2016. - 1:13

Као Морачанин, веома сам поносан што је наше поднебље изњедрило у личности Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића, не само достојног наследника на вјековном трону славних цетињсих владика, него и једну од највећих фигура данашњег Српства, Православља и уопште Хришћанства.

Много је високих и надахнутих ријечи сасвим разложно и заслужно речено поводом недавног обиљежавања тридесете годишњице његовог устоличења за Владику банатског, и двадесет пете годишњице за Владику црногорско-рморског, да бих томе могао нешто посебно додати. Ја ћу покушати да евоцирам далеко вријеме нашег морачког дјетињства и дјечаштва кад се Морача, као и остале српске земље, налазила на голготи. Заправо од јесени 1941, кад сам ја имао пет година, а Ристо, будући Амфилохије три, у Морачи је, као и другдје по Црној Гори и Херцеговини, бијеснио стравични братоубилачки рат. Рат који су запалили наши бољшевици слиједећи Лењиново учење да рат у коме се налази једна земља са спољним непријатељем, као што је био случај са Русијиом 1917, треба претворити у грађански и рушити власт ради промјене поредка односно успоставе диктатуре пролетаријата. Отворивши тако рат у рату, свирепо су убијали и бацали у јаме безднанице највиђеније племенике, домаћине, научене људе, чиновнике, официре, свештенике, укратко елиту народа. Само су једном приликом у Манастир Морачу гдје налазио партизански штаб Ловћенског одреда Пека Дапчевића, свели дванаест Горњоморачана све у један коноп повезаних и стријељали једанаест њих, дванаести им је утекао, оставивши њихове лешеве у једној ривоточини као плијен звјерињу и птицама. O томе наш велики бард, а мој брат по другом пасу, Радован Бећировић Требјешки у својој поеми Јаме у Црној Гори, пјева овако:

Шеста ти је крвава ломача,

Историјски манастир Морача,

Задужбина Стевана Вукана,

Света лавра у крв окупана.

Ту се у тој Божијој звијезди,

Штаб ђавољи једном угнијезди,

Па отоле морачки џелати

Сташе људе ватати и клати,

И на живе муке ударати

Те лешеви труну некопати.

Светигора, манастир и порта,

Ту се више причешћиват грота!

Јер кад приђеш овој светој кући,

На обући мораш крв повући,

Јер је путем крвава прашина

Од Јаворја па до Колашина,

Од Пипера па до Прекобрђа,

Људождери убала вас рђа.

Каку праву земљом говористе,

Зашто своју браћу помористе,

Зашто свету лавру скрнависте,

Гдје се наши окупљаху стари

Да велике решавају ствари?

Што сломисте Црној Гори крила,

Издајници, срамота вас била!

Та ће јама прочати о вама,

Кољенима што дођу за нама.

Радован, који је присуствовао вађењу жртава из јаме у Шавнику и јаме поред Видрована крај Никшића, даје ову слику тога ужаса:

То се, брате, описати не да –

Благо томе ко то није гледа!

Го је неко ко од мајке рођен,

Неко крампом у главу погођен,

Неком лице изјеле лисице,

Неком гавран однио лисице,

Неком мушко срце извађено,

Неком тело није ни нађено;

Неки нема руку до рамена –

Линуле би сузе из камена.

Ту чоеку очи не помажу:

Над браћом се сестре пренемажу,

Не познаје жена старјешину.

Ко ће познат нагрдну лешину?!

Ту син свога не познаје оца,

Нит син оца, нити стриц синовца,

Нит племеник брата Црногорца!

Свештенике познају по чину,

По просутој бради и перчину.

………….

Смијешани људи и хаљине,

Леже људи ко труле пањине,

Усред тијех полома и мука,

Попадале мајке про сандука

«Кажи сине, ојађелој маци,

Ко те смаче и у јаму баци?»

Ками да ће одговор добити,

Кад ће мртва уста прозборити ?

Па даље, будући да је вађење вршено у присуству Италијана чија се окупација скоро није осјећала при комунистичкој страховлади:

Гледао сам војника Алпинца

Како сузе отире са лица,

Гледајући мајку уз јединца;

Пробуђена савјест у војника,

Оплакује чоек противника;

Нешто му се у души дешава,

Па му људско срце омекшава

Изнад вељих народнијех јада

Које смисли Ђилас и Пијада,

И учитељ њихов, звани Тито,

Што се као кужина доскито

Да узмути народ и завади

И да браћу рођену ојади.

У ствари глас Пјесника, а кроз њега глас Божји заорио се над великим стратиштем у које је била претворена Црна Гора. Сјећам се Радована из те далеке кобне јесени кад дође из Бијеле из Дробњака гдје му се отац био преселио почетком вијека, код нас у Љевишта заправо на Артан до, једну пространу зараван у подножју Љевишких страна гдје се под једним огромним валом налази гроб Мркоја сердара и Шуше барјактара, палих у боју на Морачи 1795. Ту смо имали имање и кућицу у којој смо становали у јесен и прољеће и одакле сам се за цио живот напојио сјајним сунцем са Градишта, величанством околних гора и планина те бескрајем видика све до далеких Комова на граници Албаније. Мајка му послужи нешто да се окријепи, а онда му изнесе јастук и поњаву коју прострије на један благи пристранак поред колибе да се наслони и одмори, што је он узалуд покушавао jeр је био обузет великим немиром. Дубоко замишљених плавих очију, час би се наслањао састављених руку под затиљком, час би сједао, час устајао и правио неколико карака, па опет сједао и наслањао се, не могући наћи ни тренутка мира ни починка. Као да није примјећивао мене малог око њега, већ ни врлети Врмца, Греда и Градишта наспрам, нити велику букову прашуму Дебелу гору која се у свој јесењој раскоши пела к небесима. Ту сам, неку годину потом, посадио два ораха који су израсли у огромна стабла, и који су ме током жарких љета кад сам се, походећи завичај, пео на висине мога дјетињтства и моје младости, примали у свом хладу, а јесени ме даривали својим плодом. Сад су доста остарили, мада много мање од мене.

Питао сам Радована пуно година касније је ли се онда онолико мучио због тадашњих трагичних збивања и да ли је већ смишљао своју осуду зла на што ми је он сасвим потврдно одговорио. Такође ми је причао да, упркос сигурној смрти којој се излагао, није могао да не пјева о тим злодјелима, него као да га је нека виша сила на то нагонила: „Дешавало ми се да чујем глас или лијепо видим руку како пише по зиду или ми се усред дана утвори чоек као калуђер и каже ми да ће бити ово или оно и, заиста, то буде.»

У наредна неколика мјесеца уморено је око педесет Морачана и Ровчана међу којима Никола Јовановић, учитељ и народни посланик, пуковник Алекса Бојић, мајор Сава Марковић, браћа Сава и Вучета Лазаревић од преко деведест година, све прослављени ратници из ослободилачких ратова, затим правник Љубисав Баошић те млади школовани људи браћа Влатко и Лабуд Пековић, Јован Бијелић кога су поломљених руку и ногу бацили низ Бијеле Стијене. Одатле се данима чуо са једне букве на коју је био пао, као што су се други чујали из јама у које су бацани, на примјер поп Петар Вујовић из јаме у Куновом присоју у Љешанској нахији. Уз убиства, слиједило је често пљачка имовине, а понекад и паљење куће.

Причао ми је мој ујак судија Синан Драгић, који је и сам за длаку жив остао, да је молио Милована Ђиласа који је тада наишао кроз Морачу да не убију његовог саплеменика и кума Љубисава Баошића чији је сав гријех био што је рекао да су комунисти убиствима прекардашили. Добро су се знали из студентског времена на Београдском Универзитету кад је Синан, приликом једног протеста, спасао живот жестоком активисти Ђиласу одвративши кишобраном пиштољ који је на њега био уперио жандарм. А посудио му је, том или другом приликом, свој шешир и кабаницу како би прерушен умакао жандармима. Међутим, Ђилас је Синану дао до знања да су они попалили мостове иза себе, одговоривши му дословно: «Данас је за нас техничка ствар убити човјека.» И, заиста, убили су несрећног Баошића негдје крај Боана.

Да је, на жалост, Ђилас остао у тој логици, то ми је и сам потврдио када сам га почетком 1975, као покајника или тачније полупокајника, срео у Београду код Матије Бећковића чија је најужа породица са рођеним оцем страдала од комуниста. Али кад му је Ђилас из дубине своје немилости пружио руку, није могао а да је великодушно не прихвати. Кад , идући на аутобску станицу на Коњарник, рекох Ђиласу да га у Морачи не помињу по добру и питах га: «Што, без невоље, због Маркса и Лењина, отвористе поклање међу браћом?», он ми одговори: «Након устанка 13. јула, избила је контрареволуција коју је требало гушити.» Па додаде: « Опет бих то исто чинио, само бих се овога пута мало измакао и понешто записивао.» А још, док бијасмо код Матије коме бијах донио Сољжењицинов Архупелаг гулаг, прмијети: «Па он је будала, он би хтио да поново завлада царизам.» Толико је био остао заробљеник своје прошлости. Наравно, као што каже Његош:

Што се црним задоји ђаволом,

Обешта се њему довијека.

Мада је, изнијевши у својим мемоарима прилично истине о њиховом зликовачком подухвату званом револуција и, искусивши тешку немилост и робију, своје грехове испаштао и себе донекле искупио. Па је Ђилас, након смрти 1995. у Београду, и сахрањен уз вјерски обичај опијела, изгледа по жељи његовог сина Алексе, које су извршили два свештеника Митрополије, јеромонах Јоаникије Мићовић, садашњи Владика будимљанско–никшићки и поп Радомир Никчевић у његовом родном селу Подбишћу крај Мојковца.

Међутим, да се вратимо у злодоба, врхунац ужаса достигнут је у на вратима Мораче у Колашину гдје је за непуна два мјесеца комунистичке страховладе уморено најстрашнијом смрћу у Лугу поред Таре названом Пасје гробље, око 370 особа под оптужбом да су народни непријатељи, издајници, петоколонаши, сарадници окупатора, шпијуни, а жене и дјевојке над којима су се предходно иживљавали, талијанске курве, четникуше или официрке. Од тог броја, само на Бадњидан 1942, зликовачки је побијено њих 69 на најсвирепији начин. Што се тиче имена Пасје гробље, истина је да су ту бацана угинула пашчад које је Тара односила или загртала пијеском, оно је заживјело кад су комунисти над том свом стратишту убили барјактара Михаила Мандића из Крње Јеле са три сина. Како је њихов пас био дошао за њима, убили су и њега и приковали на двије укрштене даске намалавши на крстачи натпис Пасје гробље. Постоји опсежна књига историчара др-а Вучете Реџића Пасје гробље у Колашину (1999.) у којој су исцрпно описане страхоте који су ту комунисти починили у оквиру њиховог зликовачког сламања Црне Горе. Ево како аутор чији се отац Милић Реџић капетан налазио међу жртвама, описује тај пакао:

«На Бадњевече 1942. у Лугу се чуло само пиштање, промукле речи бола жртава, и гњевни урлици њихових џелата. Ти урлици просипали су се по престрављеној чељади изведеној на кланицу… Убијали су их онако како су долазили на ред, маљевима и металним штанглама: ударали су их по глави, леђима, рукама и другде где би стигли. Пуцале су њихове лобање, ребра и кости удова. Севали су ножеви и испадала црева из распорених утроба и пушила се врућа у додиру са премрзлим ваздухом. Испадали су поломљени зуби из размрсканих вилица и бацани одсечени прсти кад би џелат скинуо златно прстење са њих и навлаке са поломљених зуба.»

И тако на многим страницама те и других својих књига такође речитих наслова: Грађански рат у Црној Гори, Примери нечовештва, Казивање о злом времену. Веома значајна књига је Читуља убијених од комуниста у Срезу колашинском, 1941-1948, од Предрага Шћепановића и Момчила Кљајића, изашла 1998, а затим 2002. Из ње произилази да од 1112 жртава, палих као цивили или као војници у четничкој војсци, њих 542 oдпада на Морачу и Ровца: у Горњој Морачи 151, у Доњој Морачи 164 , у Прекобрђу 125, у Ровцима 102. Од тога скоро двије трећине, њих 708 , били су земљорадници, 94 официри, 66 ђаци и студенти, 55 универзитетски образовани људи. Тешко су страдала нека угледна братства, као Булатовићи, Ракочевићи, Вујисићи, Меденице, Шћепановићи… која су одувијек имала своје значајно мјесто у морачко-ровачкој историји.

Паклену оргију 1941-1942, водио је са Жабљака Брозов делегат-џелат за Црну Гору Моша Пијаде, исти онај Пијаде који је 1935. у затвору у Сремској Митровици гдје је, преводећи Марксов Капитал, потписао са будућим усташким министром Милом Будаком споразум да се заједно боре против свега што је српско и православно. И заиста, пропашћу Југославије под ударима нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, два монструма су се својски дала на дјело. Ђаво у Црној Гори, тако је бард Требјешки насловио своју поему о Моши, правој физичкој и моралној накази, и његовим стравичним подвизима међу којима управо јаме, а која почиње оним чувеним стиховима који су, као пословице, још отада ушли у народ:

На хиљаду девете стотине,

Четрдесет и прве године

Дође ђаво у виду човјека,

Усред Црне Горе, издалека,

Пред свачијом кућом залелека,

Напред пете, а позади прсти

Па Србину не да да се крсти.

То не био ни ђаво ни враже,

Него Моша Пијаде се каже,

Ђавољега лика и појаве,

Малог раста, а ђавоље главе,

Не зна му се порекла ни дома,

Кажу да је дошо из Содома.

Носећи цио вијек у себи то злодоба, негдје сам и сам записао, али мислећи на врховног зликовца Броза:

У мутна се појави времена,

Нож крвави врже у племена,

Злотвор љути што народ помути,

Распаливши мржњу и незнање,

Међу браћом отвори поклање

Разбојнике диже против људи,

Стаде криви да правоме суди,

Потекоше ријеке крваве,

А горе се напунише страве,

Вран побјеље од људскога меса,

Проломи се лелек до небеса.

Крај рата и успостављње такозване народне власти обиљежени су такође са неколико спектакуларних злочина, као убиством из минобацача судије Зарије Пековића у пећини у врх Градишта гдје се био склонио са неколико сапатника. Ту су Пековићи, прије неку годину, поставили велики мермерни крст који се види издалека. Затим убиством поручника Миљана Мандића, четвртог сина Михаила барјактара, који се био слично са друштвом склонио у пећину у Вратлу на обронку Сињавине. У акцији коју је водио злогласни Јово Капиџић, ископали су лагум изнад пећине и у њега поставили 2000 кила ексползива од кога је разнешена и пећина и они у њој.

Миљановог синчића од три године су отровали, наредивши свом штабском доктору да му за то даде смртоносну инекцију. Дошли су главе и Јову Кљајићу који је са Владом Шипчићем и Божом Бјелицом понајдуже хајдуковао по горама. У њиховом гоњењу бандита, како су их звали, оптуживали су неке ни криве ни дужне сељаке да их сакривају па је Удба ове одводила у Колашин и батинала, а дешавало се и да им куће запали. Још видим како се једног тмурног дана позне јесени диже велика перјаница дима из љевишког засеока Залома под самим извором Мораче од запаљене куће Гојка Драгића кога су затим, затворивши га са женом у један котар, удбаши истукли љемезом, а тукли су и кундацима, од чега је зликао за остатак живота.

Послије безбројних злочина, наступило је бесомучно слављењe злочинаца и њихових непочинстава те безвјерје и богоборство, тако да је манастир морачки, оставши без свештеника, запустио. Чак је једном ранијом приликом, по причању Радована Зоговића, био опогњен од војске која је ту логоровала. Већи дио конака били запосјели мјесни одбор и милиција, а двије-три просторије биле су претворене у учионице осмогодишње школе коју смо ту похађали ми дјеца из двије Мораче и Роваца. По порти је заведена, фанатизована омладина заводила коло пјевајући:

Крени коло да кренемо,

Да Стаљина споменемо,

Ој Стаљине, дични сине,

Ти си вођа омладине.

Или

Друже Тито бих те нешто пито,

Смије ли се зборит за Русију?

На што Тито одговара:

Смије, злато, борисмо се зато.

Такође се орило у славу два проклетника који бијеху разријешили људе да чине свакаква зла једни другима како би се наводно усрећио људски род:

Не вјерујмо у небеса,

Но у Маркса и Енгелса,

То су наши учитељи,

Цјелог свјета спаситељи.

Истовремено су се по племенима разносиле њихова дјела као ново послање. Народ се чудио ко су наједном та двојица, изговарајући њихова имена као Марс и Енглез.

Знам кад у Љевишта под извор Мораче донијеше у школу која се налазила у једном дијелу наше куће, хрпу марксистичких књига међу којима управо Комунистички манифест, два тешка тома Капитала, Стаљинова Питања лењинизма те Кратки курс историје Свесавезне комунистичке партије бољшевика – СКПБ. Затим стигоше и њихове слике са сликама Броза и његових црногорских пајташа, Блажа Јовановића и Милована Ђиласа који је овако истицан у слављењу компартијских руководилаца:

…И Ђиласа Милована,

Јунака му нема равна,

На прси му звјезда сија,

Зна га Стаљин и Русија.

Ускоро, баш уочи Савинадана, стиже од Комитета из Колашина и наређење да се тај празник више не може славити, што би за мене који бијах спремио своју рецитацију Ко удара тако позно, велико разочарање.Такозвани свјесни елементи за разлику од несвјесних, стали су ићи по кућама тражећи од људи и жена да се изјасне јесу ли с вјером или без вјере, како је гласио упитник, и пропагирајући да не треба славе славити. Развалили су врата и скинули звоно на мјесној цркви Светог Илије коју је градио чувени архимандрит Димитрије Радојевић, оставивши да деценијама зјапи и служи као пландиште.

У тој акцији просвјетљавања народа марксизмом-лењинизмом, скојевци су једног дана, наравно по наредби Комитета из Колашина, изнијели из морачке лавре свете књиге са читавим архивом у коме је била садржана историја Мораче и Роваца па и шире, и спалили их као мрачњачке на врелу Светигоре иза манастирског зида. Ево како се о том злочину огласио наш покојни али неумрли Момир Војводић у свој пјесми На пепелишту књига манастира Морачe:

Седмог љета иза вељег рата,

Власни говедари јурнуше на Бога,

Па ломачу поред манастирских врата

Створише од светих књига рода мога.

Сукљао је пламен из димних куђеља

И гутао књиге исписане златом:

Житија, повеље, псалме, јеванђеља

Злаћене кад куће покривасмо блатом.

Што седам вјекова од огњева чува

Манастир Морача – то су испод дуба

За трен спепелили, глава пуних мува,

Назлобрзовићи с оружјем до зуба.

Комунисти су се изругивали над сваким ко би се усудио да уђе у цркву па је, изгледа, једно вријеме један од ријетких вјерника, ако не једини у Доњој Морачи, био Ристов отац Ђиро који је, упркос свему па и чињеници да је у самој породици имао жестоког комунисту, Милоша Радовића, остао постојан у својој вјери. Слично је одолијевала и моја побожна мајка Милена па је у вези с тим остала једна њена чувена ријеч. Наиме сишавши једном приликом из Горње Мораче, неколика сата хода, у Баре Радовића у Доњу Морачу, да види мене и сестру Јевросиму гдје смо становали, и донесе нам нешто намирница, она је, прије повратка у Љевишта, отишла у манастир да се Богу помоли. При уласку у цркву, цјеливала је десни и лијеви довратник, на што јој један од мјесних главешина који је шетао по порти, добацио: «Стара, шта љубиш те плоче?» Она му је смјеста одговорила: »Ћути жалости! Нијесу ово плоче, него света лавра Немањића, ово је љубио и владика Раде.»

Иначе Милена, цио вијек велика ходочасница у Острог, и даље је у Острог ходила, упркос омрази и страху које су коју су комунисти ширили по народу већ самим тим што су, како прича Ђилас, били основали у Доњем манастиру санаторијум за туберкулозне како би народ одвратили народ од Острога, будући да је туберколоза, звана јектика, била онда неизлечива болест која је на сам помен улијевала страх у кости. Не марећи за то, Милена је наставила да ходочасти са стром (страхом) про планине, како је говорила, па је и мене малог са собом водила про Лоле и кршевите Лукавице, између џиновских Журимова, па преко Лука Бојовића, Куцког брда, Жупе, Међеђег, Пониквица, скоро цио љетњи дан хода, водила на прва ходочашћа у Острог гдје смо стизали на вечерње док је сунце смиривало ка планинама.

Послије гимназије и факултета, отиснух путевима свијета и, пошто прилично свијета прођох, опет након четврт вијека, у Острог дођох. Ходочастих у друштву Радована који бјеше чудом претекао да га комунисти не убију, и који ми рече: «Мило ми је што си се опет вратио у моју вјеру.» Био је то један од врхунских догађаја мога живота који сам покушао да дочарам у Писму из Острога које објавих у Монду од 16. новембра 1975. То штиво насловљено Душа и судбина ће, између осталог, довести у Острог и изазвати занимање за Српство угледндог историчара професора Жана-Пола Беса, аутора књиге Његош, словенски Данте, који је тада био студент историје у Бордоу и на путу да пређе у Православље кога је већ деценијама проповједник у Француској.

Али да се вратимо нашој муци: убрзо је, само три године након рата, народ био подвргнут другом злу званом Сељачке радне задруге које је, како такође прича Ђилас у својим мемоарима, Броз наредио да се оснују преконоћи да би се оправдао пред Стаљином који га је критиковао зато што у Југославији нема колхоза. Настала је утјеривање сељака у задруге, раздомљивање домаћина разним притисцима, глобама, одузмањем мрса, меса и вуне, а понекад и њиховим хапшењем, одвођењем у Колашин и пребијањем од стране такозване народне милиције. Мој отац Стеван са још неколико њих, није никако хтио у задругу ни под пријетњом да ће ме са сестром истјерати из школе. А од стрица Милоша остала је чувена ријеч: «Ево глава на трупину, али нећу у задругу!» Омладина је, као одговор на све те отпоре, пјевала:

Од задруге ко се крије,

Тај поштени сељак није.

Или:

Видите ли чуда рогатога

Ђе сиромах јаше богатога.

Што је било сасвим у складу с оним што се радило: домаћинима који су, као мој ујак Вука Драгић, држали по сто оваца, петнаесторо говеди и двоје-троје коња, оставили би тек десетак оваца и једну краву. А да би преживјели с породицама, давали су им неку цркавицу од задругарскога с чиме су руководили и располагали немилице углавном недомаћини, али чланови Партије. Као што Радован даље каже у пјесми о Мошу:

Нераднику натаче зобницу,

Посла брата сестри у ложницу.

Такође се острвљеност на манастир наставила изјавама неких задрушких руководилаца да га треба претворити у овчарник. Затим, замало да није сагорио од случајног или подметнуог пожара који је уништио зграду конака до њега покривену плочама у којој су неку годину раније становали наши наставници и гдје им је била канцеларија. Само је вјетар дунувши неким чудом из супротног правца, одвратио пламен од цркве који већ лизао њене зидове. Но ту није био крај острвљености власти на храм Успења Богородице на Морачи: пошто се није успјело ватром, требало је покушати водом односно стварањем, ради изградње хидроцентрала на Морачи, вјештечког језера у доњоморачкој котлини испод чије површине је манастирско кубе требало да се нађе четрдесет метара. Иако се од тога касније одустало, није се одустало ни до дана данашњега од кобне замисли потопања долине Мораче са свим њеним природним и цивилизацијским добрима међу којима лавра Немањића која би овако или онако била смртно угрожена, ако се коначно не одустане од кобног пројекта.

Ускоро се Тито коначно завади са Стаљином те се задруге распуштише и тако се маче та пошаст са народа која је харала двије три-године упропастивши сељаштво горе него рат. Сада је омладина стала славити Тита, а псовати и проклињати Стаљина, па се орило:

Крени коло да кренемо,

Друга Тита споменемо

Држе Тито, наш хероју,

У сваком си био боју.

А за Стаљина, у име кога се поменуте и друге безбројне страхоте чинилe:

Ој Стаљине стара бако,

Не вара се Тито лако,

Не вара се Тито борац

Па ни Блажо Црногорац

Или

Ој Стаљине, кучко жута,

Проклет био по сто пута

А слушао сам и ово:

Друже Тито, купи сто оваца,

Краља Петра узми за магарца,

А Стаљина узми за бизина

Да ти враће овце од планина.

Истовремено су Стаљинове присталице или осумњичене као такве, хапшене, прогоњене и одвођене у логоре међу којима у злогласно мучилиште звано Голи отак одакле су допирале језиве приче да су се шапатом причале. Довољно је било да неко посади такозвани руски кумпијер, ваљда сјеме од онога што је Свети Петар донио некада из Русије, па да буде подказан и проказан. У слављења Броза ишло се, не само на рачун Стаљина, већ и великана националне српске историје, као Карађорђа коме је Његош посветио Горски вијенац. Тако се орило Морачом, а свакако и другим крајевима:

Друг је Тито силан вођа,

Сруши круну Карађорђа,

Сруши круну, сруши краља

И све оно што не ваља.

А да не говоримо како су га онако злих очију, опијеног крвљу и претилог од силних жртава, називали најљепшим и најнежнијим именима из природе, као љубичицом бјелом и јагодом из росе!

Ето кроз какве је страхоте прошао народ Мораче и колашинског среза, као и читаве Црне Горе, за неких петнаестак година, прије но се режим стао донекле уљуђивати! Ето у какво се дивљаштво и варварство, у какво лудило и помамило, у какво понижење и самоуништење суновратио један патријархални витешки народ односно један његов дио, у коме су наједном срушене етичке норме по којима се вјековима живјело да би биле замијењене једном туђинском тиранском идеологијом о борби класа, о диктатури пролетаријата и позивима да људи злостављају и убијају једни друге наводно у име срећне будућности, правде и једнакости! У ствари, марксистичка идеологија код нас и другдје, дјеловала је као велика крвомутница. Није ни чудо кад се има у виду да је млади Маркс писао оде Сатани гдје призива да се разори идеја Бога на којој, по њему, почива једна изопачена цивилизација те да се свијет одемони и претвори у рушевине, итд. О томе постоји позната књига протестанског свештеника, славног проповједника Ричарада Вурмбрандта Карл Маркс и Сатана изашла 1976, (Richard Wurmbrand: Karl Marx et Satan).

Борбена енергија која је вјековима била усмјерена против туђина освајача, наједном је демонски окренута против својега. Уосталом постоји једна Брозова наредба да доследни комуниста не смије да оклијева да дигне руку и на сопственог оца, па је било и таквих случајева. У неким крајевима ишло дотле да се, не пјевало, него штектало и завијало:

Нема борбе, нема рата,

Док не крене брат на брата.

Оне који би одбили да тако нешто изврше чекала је сигурна смрт. Као студента комунисту, чак политичког комесара чете Тадију Тадића из Пиве, који је је одбио да убије стрица. Постоје о томе, осим Реџићевих, књиге свједочења и свједочанстава чији сами наслови довољно говоре: Братоубице и оцеубице Слободана Вујовића, Злочин и злочинци Драга Филипова Кешељевића, Трагом злочина Чеда Радусиновића. Ту је и капитално дјело Страдање србске цркве од комуниста у два дебела тома обухватајући то страдање у свим српским земљама, страдања у којима предњачи бољшевичка Црна Гора. Наравно да прворазредна свједочанства чине свеске, сабране у зборник Комунизам или пакао у Црној Гори, које је издавао Глас Црногорца на Цетињу током рата.

Умјесто Немањићима, Светим Савом, Косовом, Милошем и Марком, Његошем… којима су живјела и надахњивала се покољења, требало је намах живјети злотвором Брозом и наравно Марксом, Енгелсом, Лењином и Стаљином. А умјесто царицом Милицом и Косовком дјевојком, жестоким марксисткињама Розом Луксембург и Александром Колонтај, ако не и Марксовом служавком Хеленом Демут којој је направио дијете истовремено кад и својој жени Џени. Што се строго сакривало од стране марксиста, као и да је Марксовог копиљана Фридриха подизао Енгелс. К свему томе, зло је било, по цијену катаклизме великог словенског царства под чијим је заштитничким крилом неколика вијека опстајала Црна Гора, заузело маха у Русији, па се сматрало да оно што је добро у Русији, добро је и код нас тим прије што се крило шта се тамо радило. Посебно се није знало да су они који су повели и водили Октобарску револуцију били у огромној већини јеврејскога происхожденија под руским именима, као Троцки, Бухарин, Зиновјев, Ђержински, Володарски, Уритски, Свердлов, Берија и многи други. Па и сам коловођа зла Владимир Иљич Уљанов звани Лењин, био је по оцу Калмик, а по мајци Јевреј. Што се тиче овога кога су наши занесењаци уздизали на ниво божанства, само један детаљ који Игор Бунич доноси у својој књизи Партијско злато: пред своју смрт од сифилиса и од ране коју му је задала Нели Каплан, имао је чедтрдесет и седам милијарди рубаља у злату напљачканих по руским црквама и манастирима. Покушао сам у својој алегорији Сновиђење, да то чудовиште представим под видом Сатане Стољећа, а његовог настављача и наследника под видом Људског Гороломника.

О свему томе постоји најстрашнија књига мога пријатеља, естонског историчара Јурија Лине Под знаком скорпиона: Успон и пад совјетског царства, доступна на Интернету (Jüri Lina , Under te Signe of the Scorpion: The Rise and Fall of the Soviet Empire, Stockholm 1998, 2002, 2015.) Тиме се бави и Сољжењицин у свом обимном двотомном дјелу Два вијека заједно гдје показује размјере чудовишне завјере против Русије од стране Запада која се састојала у убацивању многобројних емиграната на челу са Троцким у Русију, у њиховом финансирању од стране америчких банкара као, посебно Јакоба Шифа те у пропуштању Лењина из Швајцарске кроз Њемачку у фамозном пломбираном возу да запали хаос у Петрограду који ће се затим, попут стравичне епидемије, проширити на читаво царство.

Кад је истакнути комунистички новинар, оснивач листа Пролетер, члан ЦК КПЈ, Живојин Павловић, схвативши најзад шта се десило и наставља да се дешава у Русији, објавио брошуру Биланс совјетског термидора, био је сурово уморен је од својих најближих другова у Ужицама 1941. Управо недостак информација те наивност, лаковјерност и непросвећеност нашег свијета допринијели су тој слијепој вјери у Русију до те мјере да је даровити млади пјесник Вуксан Марјановић писао у својој у својој поеми Сестра вила старијех ускока за Морачу и Љевишта пита у којој најстарија вила са својим другарицама, жали за Црном Гором краља Николе па, неутјешне, скупа лете пут Русије.

Да за златне сједу столе

И за Црну Гору моле.

А тада је у Русији бијеснио најцрњи бољшевички пакао, што наравно Вуксан који је живио са својим братом у саварадаку у Љевиштима, једном од најзабаченијих села, није могао знати. Иако без једне шаке која му је била сагорела кад му се, као дјетету преврнула колијевка у ватру, био је мобилисан у партизане и убијен у Лубницама више Берана у једној од четничких одмазди над партизанима. Но нека честити Вуксан који је тек знао да пише и чита и није никуд мрднуо из Мораче, него наши научевњаци као Вељко Влаховић са Лијешња из Роваца, који је Лењина упоређивао са највећим умјетницима свијета, а његов злочин убиства Русије као највећи подвиг у историји људског рода. Или Мојсије Стевановић из Осредака из Доње Мораче, који је писао: «Говорити о лењинизму значи наћи практично решење марксистичких формула, значи створитити социјално друштво (!) онако како је Маркс предвиђао… Док марксизам је формула, лењинизам је доказ те формуле. Док је марксизам теоријско филозофска констатација о новом друштву, лењинизам је покретачко економско остварење те формуле… » Несрећни Мојсије, који је погинуо као шпански борац, није знао или није хтио да зна, или је пак прихватао као ријеч откровења кад је Лењин писао: «Ако за ствар комунизма треба истријебити девет десетина становништва, ми не треба да устукнемо пред тим жртвама.» Или: «Лаж није само једно средство које је дозвољено, већ најопробаније средство бољшевичке борбе.» Док је, са своје стране Ђилас, главни идеолог партије, у јеку терора у Русији славио Стаљина као генијалног вођу човјечанства без кога сунце не би гријало, ни звијезде сјале нити цвијеће цвјетало ни мирисало! Али управљали су се по оној да циљ оправдава средства па су се сваким новим непочинством утврђивали у свом безакоњу.

И заиста, особито су кобни били школци, научевњаци, како их је народ називао, углавном несвршени студенти и ђаци, будући да је већина њих занемаривала своје књиге у корист марксистичких, али су им прости људи вјеровали. А остављали су утисак већ самим тим што су били господски обучени носећи качкет, танку робу и ципеле, док су сељаци углавном били у сукништу и опанцима, осим кад су се облачили у црногорско ођело, џамадан и димије, ко је имао. Наравно да је у свему имала много удјела наша пријека динарска нарав искључива у злу као у добру, како је то добро описао Јован Цвијић. Треба се сјетити колико су Свети Петар и Његош имали муке да помире закрвљена братства и племена, први клетвама, а други строгим законима. Па и књаз Данило није ли због једне ријечи похарао и зацрнио Куче горе него икакав Бушатлија те зарадио, због тога и другога, надимак Зеко Манити. Како ми једном рече Матија Бећковић: наше зло je старије од њихове револуције.

Међутим таквих страхота, таквих нечовјештава као оних које су починили комунисти, није никад било ни у Црној Гори па ни другдје на нашим просторима, осим од стране усташа, њихове тоталитарне сабраће. Истина је да су се борили и гинули против освајача, али су своју борбу грдно оштетили злима која су починили свом народу. Чињеница да су неупоредиво више побили својих него Њемаца и Италијана. Чак су у свом интернационалном лудилу пустошећи од народа Црну Гору, говорили да ако не остане земља за нас, остаће за Кинезе. Чуо сам једног од тих морачких партијаца који је послије рата доспио на високу функцију, а затим као инфорбировац на Голи оток, како признаје, иако није био међу најопакијима: «Ми смо онда били обучени у лудачке кошуље.»

И управо из тога понора узлетио је из Мораче у свијет млади Ристо, једно од петнаесторо дјеце Ћира и Милеве Радовић, који је чувао јагањца по планини Вучју гдје су његови љети издизали, а кога се сјећам као ваљастог дјечака живахног погледа међу нама ђацима у манастирској порти. Тада се једном замало није имао утопити у набујалој мутној Морачи. Али, очито је Провиђење над њим бдило, намијенивши му велику мисију у свом народу. И заиста, вративши се, након што се напојио највишим богословљем на универзитетима у Београду, у Берну, у Риму и Атини, у отаџбину и поставши Митрополит црногорско-приморски, приступио је обнови и оздрављењу тешко рањеног, духовно и физички, вјековног бића Црне Горе. Стао је да подиже из рушевина многе сокрушене храмове и да гради нове, да чини да пропоју литургијом многе десетљећима замукле и запустјеле богомоље, да сe опет са њих звона оглашавају и у њима народ окупља.

Истовремено је својом надахнутом ријечју ограшавао многе душе затрављене безаконим култом Јосипа Броза и свега што га је пратило, чинећи својом непосредношћу, понекад уз звуке гусала, највишу теологију приступачну најширој пастви. Поново је отворио је Цетињску богословију, умножио број свештеника од неколико десетина на неколико стотина допринијевши да се врате крштења, славе, вјенчања, опијела, светковање појединих празника у години. Основао је издавачку кућу и радио Светигору по имену чувеног водопада што се са терасе на којој се налази морачка лавра, са око 50 метара обрушава у Морачу.

Симбол тога васкрсења и повратка Црне Горе самој себи је свакако Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици гдје је су на прославу 1700 година Миланског едикта, 6. октобра 2013, дошли на позив митрополита Амфилохија вјерски поглавари Православне цркве међу којима патријарси: српски Иринеј, цариградски Вартоломеј, руски Кирило, Јеруслимски Теофил, као и високи представници Католичке и Протестантске цркве. Тако је град на Морачи тога дана био центар хришћанства. Догађај којим тешко може да се погорди и нека велика земља, а некмоли мала Црна Гора. Наравно да је тако нешто могао учинити јер је својој дјелатности дао међународне размјере задобивши повјерење и поштовање у цијелом хришћанству о чему свједочи и чињеница да је радо приман у Риму како од стране садашњег папе Франсое, тако и од његових предходника Беное XVI и Јована-Павла II, иако овај последњи није пријатељски био настројен прему Православљу, већ напротив. Неки му то замјерају, али не би било мудро не прихватити гестове добре воље и дијалог, сасвим остајући при својим ставовима.

Све вријеме српског страдања, како од зла домаћега тако од зла туђинскога, током посљедње деценије другог Христовог миленијума, митрополит Амфилохије је дубоко саосјећао, заправао састрадавао са својим народом, посебно у вријеме злочинчког рата Натоа против Срба да би им се крвнички ишчупало из тијела и душе њихово свештено Косово. О томе свједоче хиљаде страница са одговарајућом иконографијом књиге Нова косовска голгота у четири тома у издању Светигоре.

Укратко, сасвим је оправдао крштено име Ристо, дато му при рођењу на дан Божића 1938, као што је прославио своје монашко име Амфилохије.

Међутим, обавио је и наставља да обавља, наравно уз помоћ свога вриједног свештенства, српске интелигенције и вјерног народа Црне Горе, сав тај огромни многоструки посао, упркос непрекидним сметњама које за сво ово четврт вијека његовог владиковања, нијесу престале да му праве властодршци, углавном идеолошки или физички потомци тоталитариста оба соја. Посебно га упорно море, као и највећи дио народа Црне Горе, непрекидно му супротстављајући једног незнанца и самозванца, једног распопа и расколника у сподоби Мираша Дедејића! Претварају Српску Спарту, Црну Гору у дукљанску јазбину тако што мијењају хиљадугодишње биће народа Црне Горе, изопачујући његову прошлост и угонећи у лаж црногорске владаре и владике да никада нијесу били Срби; преправљајући Његоша и преводећи га са српског на некакво ругло од језика звано црногорски; настојећи да из наших гора нестане ћирилица која је у њима одувијек у била краљица, а на путу је да постане сиротица; спречавајући да величанствена земља Морача уђе међу највећа свјетска добра у оквиру Унеска, а залажући се да у њега уђе чудовишна Нато косоварска творевина; правећи се силним од силнијех над Црквом и опозицијом, а удварајући се у свакој прилици свјетским моћницима; не дајући да се обнови разорени Његошев олтар на Ловћену, него пазе као у оку зеницу ону усташко-бољшевичку тамницу Владичина праха; хрлећи у загрљај српског и свјетског крвника Натоа чије је главни разлог постојања сламање Русије и успостава владавине Сједињених Држава над свијетом већ по теорији криминалног идеолога америчког империјализма, Збигњева Бжежинског…

На несрећу, распре сјеме посијано горко, након што је уродило злим плодовима фашизма и комунизма, наставило је да урађа отровним плодовима треће тоталитарне пошасти, мондијализма. О чему се изјадах прије неку годину у опсежном интервјуу: Црна гора на Прокрустовој постељи тоталитарних зала, фашизма, комунизма и мондијализма, доступном на мрежи.

Него да се при крају мало удаљим од наше муке и завршим нешто ведрије ова присјећања, посветивши неколико редова Амфилохију и мени.

Обојица отидосмо из Мораче својим путем, док једног дана крајем јануара 1975, не добих од њега телефонски позив јављајући ми да је одскора у Паризу као предавач на Теолошком Институту Светог Сергија. Кад се већ наредног дана сретосмо, преда мном је био високи монах под камилавком, црне густе браде у коме сам тек по очима и по боји наслућивао да је то онај дјечак Ристо од прије четврт вијека колико бијаше прохујало од ђачких дана из Манастира. Имао сам утисак, како онда записах, да се преда мном налази Аљоша из Брће Карамазових. На свему се нађосмо утолико прије што он бијаше чуо за моје настајања у свјетској јавности за спас ловћенске светиње, као ја за његово подвижништво. Ускоро, почетком априла, сретосмо Сољжењицина, великог свједока неизмјерног страдања Русије и проповједника њеног оздрављења, очишћења и повратка вјечној самој себи. Имасмо лијеп контакт с њиме, а посебно га дирну кад му монах Амфилохије уручи мали храстови крст из Свете Горе на коме написа Крстоносцу Александру, рекавши му да га старац Јустин, српска зубља Православља, у свом манастиру у Србији свакодневно помиње у литургији. У мају нам из Београда дође Матија те данима сједесмо и плакасмо на ријекама бабилонским. Једно од тих наших виђења забиљежи под иконом Ловћена својом камером чувени фотограф Серж де Сазо, уствари Сергеј Сазанов, цио живот тужни изгнаник из Русије од зла бољшевичкога.

Наредне 1976. поведе ме Амфилохије код свог учитеља, старца Јустина у Ћелије, потоњег Светог Јустина Ћелијског, који благослови наш пут у Свету Гору чему посветих, такође у Монду, после писама из Студенице и Острога, своје Писмо из Хиландара. Као што описах и другдје објавих Сусрет с оцем Јустином на француском и српском. Онда идућег љета дође у Љевишта да види побожну Милену која га већ бијаше завладичила и која га прими ријечима: «Благо теби, ти носиш лик Мајке Божије на прсима.» Као што дохита из Београда под извор Мораче у априлу 1979, да је испратимо на онај свијет, одржавши бесједу која се веома дојми присутног народа, чак и комуниста. Било је то прво опијело у горњоморачком племену од 1941, а затим су услиједила друга.

Кад покренух међународну кампању за спас Мораче од потопа и доведох у јуну 1988. у Морачу великог еколога и хуманисту свјетскога гласа Франца Вебера са групом новинара из разних европских медија, владика Амфилохије, нашавши се у Манастиру Морачи, нас најсрдачније прими, благослови наш подухват и сам се у њега укључи. На његов предлог ће Свети Синод додијелити Веберу, како за његово ангажовање за спас Мораче и Студенице, тако и за спас косовских храмова и уопште против агресије Натоа, Орден Светог Саве који ће примити из Митрополитових руку на Госпођиндан 2004. у порти морачког манастира.

Исто тако, кад, 1990, основах Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта, владика Амфилохије најздушније прихвати да му буде на челу. Акција која је убрзо задобила такву динамику да би уродила повратком на Ловћен његове круне, да не би распада Југославије и ратова који услиједише, а затим успоставе антисрпске власти у Црној Гори. О тим нашим настојањима свједочи књига Борба за Ловћен Његошев коју објавих 2002. у издању Светигоре.

Борба која се наставља па се надајмо се да ће Господ услишити Митрополитову жарку жељу да му, како завапи зимус, продужи дане док обнови Његошев сокрушени храм на Ловћену, један од највиших храмова Српства и свијета. Као и да још пуно година настави да обавља своју велику мисију на добро црногорског и свог српског народа.

У Паризу, о Светомe Сави 2016.

Комнен Бећировић

 

 

 

© 1219-2014 Православна Митрополија Црногорско-Приморска