Разлика између дијалога и не-дијалога...Како и колико се разумемо?

[Никола Ђоловић]

Primecujem da nama ljudima nedostaje elementarna komunikacija. Ne samo usled nekog ustogljeno-laznog ustrucavanja Ili nedostatka ontoloske komunikacije sa Bogom, nego I kao nesporazumni dijalog usled licne sujete. O cemu govorimo? O tome da se malo razumemo I kada govorimo o nekim stvarima privatnog ili opsteg karaktera. Na primer, tamo gde postoji dijalog o nekom problemu koji ne dotice licnost obe komunikativne strane, usled necije sujete dijalog se pretvara namerno u licni problem iako sam sadrzaj dijaloga ne ukazuje nikakvom krivicom ni na koga. Zato uvek jedna strana bezrazlozno eksplodira jer pogresno dozivljava ili interpretira sam dijalog. Drugim recima, ne ume ili ne zeli da komunicira. Ne zna da se krece u recima ka cilju dijaloga nego se saplice na svaku rec patoloskom egzegezom. Dakle, dijalog iako nikoga ne optuzuje sam postaje optuzba kroz onoga ko se sam oseca ugrozenim. Takav I prekida dijalog. Takav odnos nije prisutan samo u odnosu sa ljudima vec I od strane ljudi sa Bogom u onom odricajucem vidu. Zato dijalog postaje tegoban a klima nakon njega neprijatna cak I za onoga ko nije hteo takvu vrstu dijaloga. Sasvim nepotrebno I sasvim sujetno. Brana koja zaustavlja smisao sadrzaja koji se izmedju dvoje razmenjuje. Znaci, iako sam dijalog nije kriv postaje devijantan zbog naklonosti jedne ili vise strana da sam dijalog pretvore ili preinace u nesto sto sama namera dijaloga nije htela biti. Uvlace sadrzaj dijaloga u sebe I daju mu drugu formu I smer – negativni. Tako stoji I u odnosu coveka sa drugim stvarima jer nista nije zlo samo po sebi nego od upotrebe coveka dobija svoje dobro ili zlo kretanje. Ti mozes govoriti sa dobrim namerama I blagorazumno ali ako se druga strana pokazuje zlonamerna I nerazumno, nece obratiti paznju ne samo na smisao dijaloga, nego ni na tebe uopste – jednostavno ne vidi dalje od sebe. To je neka zla hiper-senzibilnost. Neki bolestan strah od mogucnosti da mozes biti povredjen u dijalogu. Ali, bas taj strah pokazuje svoju defektnost, jer samim svojim prisustvom tera svog domacina na neprirodno ponasanje koje gasi svaki pozitivan dijalog. Dok se ne useli ljubav Bozija koja izgoni svaki strah van, takav strah nece nikada napustiti identitet u kome se nalazi. Njemu, ili njoj, ce takva nepotrebna vrsta bojazni biti uvek opterecenje I izvestacenost u odnosu prema svima. Da, I prema Bogu.

Vase misljenje?...

[Никола Ђоловић]

Дијалог у  православном хришћанству не значи  усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех  од многих речи. Наша дијалогичност  се заснива на Богу као начин постојања  које одашиљемо другима на разне  начине. Не мора то да буде ни теодијалог (богословска комуникација) да би био  дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог – то је оно што  Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом. Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога.

[Никола Ђоловић]

Није свако ћутање - ћутање...

Није свако причање - причање...

Ћутање уме да прича...

Причање уме да ћути...

[Guest ага пије млеко]

Није свако ћутање - ћутање...

Није свако причање - причање...

Ћутање уме да прича...

Причање уме да ћути...

истина.

Увек се сетим св.Јустина Ћелијског који је урлао на Србе  "ЛЕШЕВИ СРПСКИ"....а који је био истински смирени и послушан монах својој Цркви.

[Милан Меденица :)]

''немој помислити на слона'', зар нећеш помислити управо на

?

кад кажем ''тама'', зар ћеш мислити о светлу?

кад кажем зелено, помислићеш на пријемчиву нијансу јер никоме мерило није исто, али није о томе реч.

наиме, сви знамо тежину, моћ и власт речи - може и да васкрсне човека и да га убије.

мислим да наш ум ради на асоцијације и меме. меме су идејни конструкти које утичу на човека различито. управо сам веселим слоном утицао на вас једним идејним конструктом, могао и сам да ставим мртвог слона и изазвао бих нешто друго у вама.

дешава се филтрирање у сваком тренутку - уколико неке одбацујемо и терамо од себе одбијамо на тај начин да се идентификујемо са њима и не пристајемо умно, емотивно и материјално да их отелотворујемо, јер идеја управо томе тежи.

кад чинимо светле радње, постајемо светли - кад живимо, дишемо, једемо, обитавамо у Литургији, литургијском стању смирења и љубави зар не тежимо светлу, Богу?

али кад смо загледани у таму, ма колико да смо светли или на Путу, хоћемо ли оданде понети било шта што је светло или колико треба бити јак да се одупремо таквој мисли која ће се неминовно вратити и може ли се лако из свесног сећања уклонити уопште таква мисао?

али шта се дешава кад једни другима почињемо да преносимо утиске и садржаје?

кад ти кажем да сад одмах одговориш, која је прва мисао која ти падне на памет?

зар није управо одговор, какав год да је?

где је мера или граница неделотворности - у опирању или у недотицању?

зар није одговор у свести, освешћености, свесности, степену познања учињеног?

[Danijela]

čitam i sve te razumem ali ne znam šta bih napisala  smiley-dance007

[Милан Меденица :)]

већ је сасвим и то довољно  jahojao234 smiley-dance007

[Danijela]

ih što volim kad me neko razume i bez gledanja i bez mnogo reči.

[Mиљан Танић]

Уууу, на тебе је баш утицало Милане  greengrin

Морам да размислим добро пре но што одговорим.  dada

[Милан Меденица :)]

Уууу, на тебе је баш утицало Милане  lqj2e2sokakote

Морам да размислим добро пре но што одговорим.  :bla:

па има ту свачега - мало Новог Завета, мало меметике, мало седме уметности, мало људи и односи ...

[Никола Ђоловић]

али шта се дешава кад једни другима почињемо да преносимо утиске и садржаје?

кад ти кажем да сад одмах одговориш, која је прва мисао која ти падне на памет?

зар није управо одговор, какав год да је?

где је мера или граница неделотворности - у опирању или у недотицању?

зар није одговор у свести, освешћености, свесности, степену познања учињеног?

Када преносимо једни другима садржаје, искуства других постају и део нашег искуства.

Одговор је у томе колико ЖЕЛИМО ИЛИ НЕ ЖЕЛИМО да будемо пријемчиви да ослушнемо другога.

Антоније Блум је послушање доводио у везу са ослушкивањем другог као начин битовања.

[Милан Меденица :)]

долазимо уствари до препреке на путу односа - желим ли однос или не.

и ма колико однос покушавао да се не усклади или не направи, крену људи једни друге да додирују умом, телом или духом и да праве нити, у почетку танане, касније све дебље ...

однос је искључиво немогућ са неким уколико га нисте свесни, самог нечијег постојања, и зато мислим да је Господ одличан мост који допуњава такво одсуство, јер је Он повезан са СВИМА.

дакле, основ односа је љубав и жеља за множењем те љубави а све остало је чиста форма КАКО удесити однос да усклађено функционише ...

[Никола Ђоловић]

Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим.

Острашћени људи, међутим, то не могу - не јер им неко ускраћује то право него јер не могу од својих слабости да подигну своје лице ка лицу другог човека.

Христос је вечни дијалог између два човека!

Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и "не може" превазићи.

Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема - велика је дилема за саме причаснике благодати...

[Mиљан Танић]

Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим.

Острашћени људи, међутим, то не могу - не јер им неко ускраћује то право него јер не могу од својих слабости да подигну своје лице ка лицу другог човека.

Христос је вечни дијалог између два човека!

Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и "не може" превазићи.

Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема - велика је дилема за саме причаснике благодати...

У смислу да обе стране у дијалогу буду увек свесне да ниједна од њих није изнад друге и да је изнад њих само Христос, као једино мерило и принцип, и да се кроз љубав према Њему као најмањи заједнички именитељ зближе, а да је све остало надоградња?

[Никола Ђоловић]

Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим.

Острашћени људи, међутим, то не могу - не јер им неко ускраћује то право него јер не могу од својих слабости да подигну своје лице ка лицу другог човека.

Христос је вечни дијалог између два човека!

Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и "не може" превазићи.

Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема - велика је дилема за саме причаснике благодати...

У смислу да обе стране у дијалогу буду увек свесне да ниједна од њих није изнад друге и да је изнад њих само Христос, као једино мерило и принцип, и да се кроз љубав према Њему као најмањи заједнички именитељ зближе, а да је све остало надоградња?

:bla: ...неке ствари се подразумевају...а и како другачије?...само је велики велики велики проблем ако дијалогичност и христоцентричност проговора заговарају они који не увиђају своју индиферентну искључивост... :bla: