Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Никола Ђоловић]

Људи нас идентификују на основу изграђеног односа који су имали са нама. Тако нас и Бог кроз Литургију идентификује Духом Светим видећи нас у Свом Сину. То је оно есхатолошко „Не познајем вас!“ када се односи на оне који нису хајали за актуелизацијом заједнице са Вишњим. Бог нас идентификује увек на позитиван начин, али Он Сам се не идентификује само на позитиван јер човек може имати и негативан однос прем Њему. Бог има однос према нама увек у неизменљивој љубави. Повремени литургијски сусрети са Њим чине да сваки однос који смо са Њим реализовали, не буде заборављен (смртан) од стране Њега. Парадоксално, ми смо за Њега увек живи али Он за нас као да није увек жив.

[Милан Меденица :)]

не разумем, јел можеш мало да ми појасниш преко разлагања или примера, мало ми је ово превише дефинисано  0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Људи нас идентификују на основу изграђеног односа који су имали са нама. Тако нас и Бог кроз Литургију идентификује Духом Светим видећи нас у Свом Сину. То је оно есхатолошко „Не познајем вас!“ када се односи на оне који нису хајали за актуелизацијом заједнице са Вишњим. Бог нас идентификује увек на позитиван начин, али Он Сам се не идентификује само на позитиван јер човек може имати и негативан однос прем Њему. Бог има однос према нама увек у неизменљивој љубави. Повремени литургијски сусрети са Њим чине да сваки однос који смо са Њим реализовали, не буде заборављен (смртан) од стране Њега. Парадоксално, ми смо за Њега увек живи али Он за нас као да није увек жив.

Ух, нисам никада био у ситуацији да сам себе цитирам. Мало парадоксално и незахвално. Не знам шта ти није јасно. Трудио сам се да будем што сажетији и једноставнији. Сад ћу све да покварим због тебе dada

Дакле, неко те познаје јер има однос са тобом, као на пример свакодневни пријатељ а Бог нас познаје на основу учешћа у Литургијској стварности јер се само на Литургији пројављује Жртва Његовог Сина. Бог Отац нас познаје преко Сина и Син је Тај који нам је омогућио усиновљење а не ми. Да није било Сина не бисмо ни Бога Оца могли звати Оцем. Да нема Цркве и нас као њених сарадника  како би Бог знао за нас. Зато је и Крштење тако велика Тајна (али не без Литургије) јер њоме нас Бог идентификује као постојеће. Бог не мора да зна и да прихвати некога као постојећег (биолошки) ако није рођен одозго, свише, духовно. Есхатолошко "не познајем вас" је веома деликатна тема која није условљена тиме да ли смо црквени или нисмо, јер нико не зна како ће Бог да суди свету. Зато и ми који држимо себе за црквене падамо пред испитом, што каже један професор догматике, што себи аутоматски гарантујемо спасење (васкрсење) не питајући Бога за његово мишљење. Идентификација Бога на негативан начин подразумева агонију личности која се није својом слободом позитивно изразила у односу на Бога него Га доживљава као атак на себе (то ће се тек догодити). Пошто смо смртна бића, сваки однос који смо са Њим остварили путем Цркве (дакле, путем Сина) неће бити заборављен него ће се поменути у Последњи Дан када наступи васкрсење (тј. тек када настане бесмртност а не фамозни загробни живот). Ми смо за Њега увек живи јер Он увек има сећање на нас (било да говоримо историјским или есхатолошким контекстом) али Он није увек жив за нас јер историјски лако Га заборавимо због неког греха или пада; или есхатолошки превидимо да ће Он доћи да суди свету. То је оно Христово када говори о лењом човеку који говори: "Неће мој господар још доћи".

[Никола Ђоловић]

  0705_read  klapklap

[Guest свештеник Иван]

Лепо је да поставиш текст "Иже херувими" на српском, да би људи знали шта значи ова тема. Иначе, тема је одлична!  Честитам!

[Иван Недић]

leteti  0205_whistling"Ми који херувиме тајанствено изображавамо и животворној Тројици трисвету песму певамо. Свако сада животно одложимо старање (бригу)". 0442_feel leteti

обрадио Брус Дикинсон

[Guest свештеник Иван]

leteti  0205_whistling"Као они који ће примити Цара свих, ангелским силама невидљиво Праћеног. Алилуја, алилуја, алилуја" 0442_feel leteti

[bluesman]

odlicna tema.

evo, ja imam jedno pitanje:

čovek je sazdan da izobražava Boga. A i znamo, kod sv.otaca, da je čovek uzvišeniji od heruvima.

dakle, na koji to način čovek izobražava heruvime? vaše mišljenje...

[Искушеник]

Правилније је ИЗОБРАЖАВАМО .

[Никола Ђоловић]

Колико живимо егзистенцијални модел Литургијског "Иже Херувими..."?

Споменуо бих две перцпеције: историјску и есхатолошку.

Из историјског угла то би изгледало на следећи начин: пошто смо смртна бића која ишчекују и призивају Царство Божије да дође у пуноћи бесмртности, пролазимо кроз различите етапе наше мале историчности. На пример, можда нас је неко изнервирао, можда се не осећамо добро, бринемо како ћемо да платимо порез, тангира нас безосећајност неких пријатеља, итд. Дакле, брига бригу рађа и то нас углавном толико преокупира да заборављамо на Коме изграђујемо свој идентитет. Но, све те бриге треба оставити јер на Литургији не урањамо свој идентитет у њих већ у Бога сваке благодати. Бог је наш епицентар личности а не бриге. То не значи игнорисање проблема него одлагање зог већег поштовања према благодати. Зато се поје "сваку животну бригу сада оставимо..."

Из есхатолошко-еклисиолошког угла, иако смо као људи неморални, слаби по природи, благодат нас чини анђелски богослужбеним бићима. Нисмо достојни. Но, Свети Дух (опет не без Оца и Сина) нас припрема, чисти и удостојава за још већу причасност која кулминира у Ехаристији. Неки свештеник је стално говорио на својим проповедима: "Да је Бог хтео савршене свештенике (тиме и људе) поставио би анђеле а не људе". То пак не сме бити схваћено као игнорисање личне одговорности. Херувиме дакле изображавамо на богослужбени начин а не као да је наша људска природа по нечему супериорнија од њихове јер и људи и небеска јерархија (9 чинова) заједнички служе Богу.

[Никола Ђоловић]

Волео бих да чујем још неко мишљење ако је неко кадар и богословски расположен да принесе Богу жртву речи... 8084.gif

[Guest свештеник Иван]

Једно питање, помало наивно, али сигурно добро за размишљање:

Где треба оставити бриге:У кући или у Цркви?

Пробајте да о овоме размишљате кроз Христове речи: Ходите к Мени ви који сте натоварени и ја ћу Вас ослободити. Узмите моје бреме јер јарам је мој благ и бреме је моје лако.

Такође, повежимо то са речима из "Иже херувими": Сваку САДА животну бригу оставимо.

[Никола Ђоловић]

Једно питање, помало наивно, али сигурно добро за размишљање:

Где треба оставити бриге:У кући или у Цркви?

Пробајте да о овоме размишљате кроз Христове речи: Ходите к Мени ви који сте натоварени и ја ћу Вас ослободити. Узмите моје бреме јер јарам је мој благ и бреме је моје лако.

Такође, повежимо то са речима из "Иже херувими": Сваку САДА животну бригу оставимо.

Питање није наивно нимало и показује своју комплексност на други начин тако да се питању не приступи једнострано.

Ако кажем да ћу оставити бриге код куће - чекаће ме у истом положају.

Ако кажем да ћу их понети у Цркву - превидећу присуство Божије.

Међутим, ако их понесем у Цркву тако да их преобразим благодаћу Литургије, онда ћу по завршетку богослужења ући лакше у кориговање брига које ме чекају.

Мислим да је суштина питања у томе да било да смо у Цркви или не, да никада не заборавимо да је благодат Литургије примат стварности над текућим бригама свакодневнице. То "Сада" јесте увек актуелно и динамично егзистирање у Оцу, Сину и Светоме Духу...

[Андрееј]

само да покушам да допуним предложени одговор контекстима који ће, можда, помоћи јаснијем одгонетању задате теме:

1. Дионисије Ареопагит у свом Тајинственом богословљу говори: да Бога "нити постојећа (бића) познају онако како Он јесте; нити Он познаје постојећа (бића) онако како су постојећа...". Дакле (наравно, ово је једно од могућих тумачења), Бог не познаје постојеће онако како је оно сада (познање Његово није чулно), него онако како оно тек треба да буде у будућности (читај, есхатону). Ово ће даље покренути питање значења Божијег промисла.

2. "а Бог нас познаје на основу учешћа у Литургијској стварности јер се само на Литургији пројављује Жртва Његовог Сина." (Smile)... сматрајући ово размишљање за чињеницу, отвара ми се ново поље о којем би ваљало продискутовати а које се односи на људе који не учествују у Литургијском сабрању. То даље отвара питање: докле се протеже деловање Свете Тројице. Ориген ће на ово питање екплицитно одговорити да се деловање Оца протеже на све постојеће; деловање Сина на словесна бића; а Духа Светог само на свете (односно, оне који су у Цркви).

3. Такође сматрам да ради бољег разумевања начина на који Бог познаје постојеће, не смемо занемарити речи апостола Павла из посланице Римаљанима 4, 17: "јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме повјерова, који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће... Шта заправо апостол Павле подразумева под Божијим позивом? Наиме, Бог не позива само непостојеће ствари у постојање, него и непостојеће (небивствујуће) ствари зове као да су постојеће (бивствујуће)... на који начин можемо протумачити тај позив којим Бог призива, или да кажемо Божије познање у којем дифернција између онога што постоји ("што јесте") и онога што непостоји ("што није") "постаје индиферентна"... За крај бих само цитирала француског хришћанског мислиоца Жан-Лик Мариона (тумачење на Рим. 4, 17 и I Кор. 1, 26 - 29): ""Свет" сам искривљује употребу (појмова) постојеће/непостојеће... онда када као постојеће именује оно што је ту.... Свету се као "бивствујуће не чини оно што јесте, него оно што омогућава да се постави темељ; и као небивствујуће не нестаје оно што није, него оно што не нуди никакво земљиште/благо. Христу, са своје стране, не изгледа као бивствујуће оно што јесте, него оно што верује позиву, и као небивствујуће не нестаје оно што није, него оно што верује да може да постави темељ на свом сопственом земљишту/благу (заборављајући да - "избављење не долази од дела, тако да се нико собом не би хвалио (Еф. 2, 9)... односно: "А који се хвали, Господом нека се хвали" (2. Кор. 10, 17). (опширније у Горазд Коцијанчич, Посредовања, увод у хришћанску философију, стр. 112 - 176).

[Никола Ђоловић]

Пиатње је, наравно, дискутабилно и захтева озбиљнији (временско-детаљнији) приступ самом постављеном проблему који је "Андрееј" комплексно изложио. Суштина питања, колико сам разумео, се врти око тога како и да ли Бог познаје све људе једнако или само оне који се налазе у Литургијском Сину? Један од могућих одговора, које ће највероватније изискивати даљи дијалог, је проблем благодатних граница Цркве, тј. да ли Црква уопште има границе и докле се оне протежу. Ако пођемо линијом мањег отпора, видећемо, макар логично, да се сама Литургија не савршава само за оне који су у Цркви већ за цео свет, за спасење целог света од небића, тиме и од смрти. Из такве перспективе, неминовно је да Бог Отац познаје не само Цркву (и црквене) као Свог Сина, већ и цео свет од којег је Сам Син материјализовао Своје тело кроз Очовечење. То, даље, отвара проблем односности оних који се налазе изван Цркве према Богу (иако се Црква моли за цео свет) колико је он личан и компактан да се пре или касније реализује у целовитост бића на онтолошко-потврдан начин од Бога, односно, да прими благодат усиновљења кроз Христа. Истина, цео свет постоји захваљујући благодати Божијој, чак и неверници имају биолошко постојање захваљујући њој, као што и нека племена исто тако имају благодат иако не знају ко је Бог и шта је Црква, али то већ показује један Домострој Божији где сам човек својом слободом бира колико ће се блиско или далеко просветлити и причестити Богом који је свуда присутан у Својим енергијама тј. упознати са својим Богом...