Из исте касе и попу и владици

[Човек Жоја]

Начин на који СПЦ управља финансијама довео до великих разлика у стандарду свештеника. Централизација би знатно поправила положај најмање 80 одсто свештеника СПЦ

 

ЗАВИСНО од парохије која им је додељена, око 2.500 свештеника Српске православне цркве живи на високој нози или на самој ивици беде. Њихов материјални положај драстично се разликује и зависи од богатства верника локалне заједнице. И док парох у Београду, Новом Саду, Подгорици или Бањалуци себи и својој породици може да омогући сасвим пристојан живот, његове колеге у пустим и сиромашним крајевима Србије, Хрватске или БиХ једва састављају крај са крајем.

 

Велике разлике међу епархијама, незванична подела на “добре” и “лоше” парохије, као и различити материјални положај пароха најчешћи су разлог несугласица међу свештеницима, а неретко и на линији између клирика и локалног епископа, који их поставља. Свештеници нерадо напуштају богате парохије и најчешће не бирају средства да задрже службу у њима.

Неуређено издржавање клира у СПЦ у пракси често доводи до самовоље појединих свештеника, који своје буџете попуњавају прописивањем виших тарифа за обреде, притиском на вернике, али и самовољним “захватањем” из црквене касе. То је био и разлог што је патријарх Иринеј недавно разместио целокупно свештенство цркве и Храма Светог Саве на Врачару у Београду.

 

Клирици врачарских парохија оптужени су да су присвојили новац намењен централној каси Патријаршије, сакупљен у касама и на иконама током васкршњих богослужења, којим су присуствовале хиљаде верника. Тако су, наводно присвојили најмање 30.000 евра добровољних прилога из ове две богомоље.

- Разлике у стандарду свештеника проблем су на који ће Црква морати да обрати више пажње - незванично кажу у београдској Патријаршији. - Живот већине свештеника у Београду или дијаспори не може да се пореди са оним у провинцији. То јесте разлог већине злоупотреба, али није реално очекивати да Црква лако да реши ово питање.

Као најсиромашније епархије у Србији важе Рашко-призренска, Врањска, Тимочка, па и Банатска. Веома је тешко и у Славонској, Бихаћко-петровачкој и Далматинској епархији. Свештеници у њима живе неупоредиво горе од њихових колега у градовима, па и другим градовима Републике.

РАЗЛИКЕ у материјалном положају клирика, довеле су и до појаве о којој се у СПЦ нерадо говори - куповине парохија. Млади тек рукоположени свештеник, да би добио службу која му гарантује пристојан живот, принуђен је да плати високу своту како би добио “добру” парохију. Овај новац најчешће завршава у касама епископа или људи из њиховог најближег окружења. Парохијске службе, посебно у великим градовима, деле се и под утицајем лобија, као и рођачких и земљачких веза које су код свештеника изузетно јаке.

Свештеници СПЦ незадовољни су и устројством црквених финансија, које нису централизоване. То доводи до ситуација да у једној епархији све “пуца” од црквене изградње, производње вина и ракије и улагања у туризам, а да у суседној свештеници једва крпе крај са крајем.

У СПЦ се о овој теми нерадо говори, а на завеси тишине посебно инсистирају они свештеници који најбоље живе и којима било каква промена не одговара. Међу реткима који су се бавили овим проблемом и предложио решење је протојереј Љубивоје Стојановић. Он каже да је издржавање клира једно од питања коме се неоправедно не придаје значај, иако је то једно од кључних црквених тема. Решење он види у успостављању јединствене црквене касе у Патријаршији, у коју би се сливао сав новац из епархија. Епархије и парохије равноправно би, према својим потребама, биле финансиране из овог, јединственог “трезора”.

- То подразумева и укључивање већег броја финансијских стручњака из реда верника, који би били задужени за “буџетирање” - објашњава Стојановић. - Црквене финансије тиме би постале транспарентне, а људи би изгубили илузију о баснословном новцу који се окреће у Цркви. Укључивање лаичких економиста и правника ојачало би заједницу. Увођењем овог модела финансирања нестала би подела на добре и лоше парохије, а локални свештеници били би мотивисани за рад и развој своје мисије.

Прота Стојановић процењује да би централизовање црквених финансија поправило положај најмање 80 посто клирика, али и да би лаици у црквеним телима од формалних контролора рада Цркве, постали ствараоци и активни чланови заједнице.

ЕПАРХИЈСКИ ФОНДОВИ

СТВАРАЊЕ јединствених епархијских фондова од прихода из парохија, намењених исплати плата свештеницима - један је од модела реформе начина располагања црквеним новцем.

- Уређење црквених финансија унапредило би достојанство службе, али и развејало вечне митове о свештеницима који сви возе џипове, бахате се или живе на високој нози. Иако има и таквих, реалност је потпуно другачија - каже протојереј Љубивоје Стојановић.

СПОРНИ ЦЕНОВНИЦИ

БОЉА организација црквених финансија смањила би и број несугласица око износа награда за свештенике. Ово питање најчешће је прво на списку критика свештеника, које се износе у јавности. У случају централизовања црквеног новца, свештеници би за свој рад добијали плату, која би била темељ њиховог економског положаја. Клирици тренутно немају плату, већ себе и своје породице издржавају од новца који им верници дају за верске обреде.

 

Извор: Вечерње новости

[о.Небојша]

Како је некада било http://svetosavlje.org/biblioteka/zakoni/uredba-o-paroh-svestenstvu-i-njihovim-aktivnim-i-penziskim-prinadleznostima.htm