Косовске разгледнице

[Милан Ракић]

Фотографије Димитрија Остојића смо на нашем Форуму више пута били у прилици да гледамо на авијацијским темама, јер су авиони и уопште све око авијације, може се рећи "прва љубав" Димитрија и објектива његовог фото-апарата. Ипак, поред авиона, хеликоптера, војске уопште, те фотографија прелепих предела, на овој теми ће бити представљен Димитријев фото-блог од пре неку годину, настао током посете Косову и Метохији, а објављен поводом активности које су спровођене на интернет мрежи током лобирања за непримања тзв. Републике Косово у УНЕСКО...

Поглед на цркву Богородице Љевишке у Призрену – Један од многобројних објеката који су уништени током мартовског насиља 2004. године

 

dimitrijeostojic.com

[Милан Ракић]

Марта 2004. године нисам боравио на Косову, али сам неколико година касније имао прилику да обиђем неке од објеката који су тада страдали, као и да причам са људима који су игром случаја успели да преживе погром. Да будем искрен, никада на Косово нисам ишао да бих фоткао манастире.  Редакција ме је увек слала када се доле дешавало нешто гадно, биле то демонстрације, сукоби или нешто треће. Игром случаја сваки пут сам обишао и неку нашу светињу, не из “туристичких” разлога, већ пре из потребе да себи нађем сигурно место за одмор док сам се кретао јужно од Ибра. Не знам како је сада, али тада је ситуација била поприлично напета.

 

Док не чујеш причу људи чији су рођаци живи линчовани од стране јазјарене масе, док сам не осетиш смрад гарежи спаљених манастира, док не видиш читава православна гробља са уништеним споменицима и оскрњављеним гробовима, тешко можеш да схватиш шта се десило на Косову тог марта. За већину нас то је било нешто страшно, гледали смо сви то на тв-у, зар не? Али мало ко стварно схвата размере уништења и последице које је оно оставило на прошлост, садашњост и будућност.

 

Погађате да је повод за ову тему прича око пријема Косова у УНЕСКО . Исти је био повод да после дужег времена коначно прелистим архиву фотографија са Косова и одаберем неколицину, пригодну за овај тренутак. За степен апсурдности тренутне ситуације је тешко наћи адекватне речи. Американци би рекли  “This is so wrong on so many levels”, а ја ћу уместо мог виђења ситуације представити фотографије и приче које их прате.

Улаз у манастир Девич

 

Манастир Девич саграђен је око 1334. године. Налази се на неколико километара од Србице, у Дреничкој шуми. У својој историји доживео је више страдања. Током Другог светског рата Албанци су уништили манастир, а свештенство побили. Након повлачења војске 1999. године, манастир је опљачкан, иконе уништене, а плоча кивота Св. Јоаникија уништена. Пет година касније, током мартовског насиља, манастир је спаљен, конак уништен, а мошти Св. Јоаникија украдене. Војници Кфора су у последњим тренуцима евакуисали монахиње, али су се и сами повукли и тако манастир оставили на немилост Албанцима.

Конак Манастира Девич

 

 

Војник италијанског контигента КФОР-а недалеко од лековитог извора покрај манастира Девич

 

dimitrijeostojic.com

[Милан Ракић]

Италијански војници су током мартовског насиља показали изузетну храброст и активно учествовали у одбрани више манастира на Косову. Према тврдњи многих, манастир Високи Дечани би доживео судбину Девича да није било њих. Иронично, данас манастир штите неколико припадника Косовске полиције, можда баш неки од оних који су исти манастир палили у прошлости.

Манастир Зочиште 

 

Манастир Зочиште је саграђен у 14. веку, да би га припадници ОВК септембра 1999. године минирали и дигли у ваздух. Немачки припадници Кфора нису заштитили овај манастир, као и ниједан други култорно-историјски споменик на Косову, који је био под њиховом заштитом. Након марта 2014. године, црква Св. Козме и Дамјана је поново саграђена од остатака старе цркве.

Унутрашњост цркве Богородице Љевишке у Призрену

 

Црква Богородице Љевишке налази се  на Унесковој листи светске баштине. Задужбина је краља  Милана, а саграђена је  1306-1307 на темељима старијег хришћанског светилишта. Ова црква је имала бурну историју, па је тако током 18. века након конверзије служила једно време и као џамија. У другој полови 20. века враћен јој је стари сјај, али је опет оскрнављена 17. марта 2004. године када је спаљена и оштећена  дејством ватреног оружја.

 

24.02.2008. – прва Литургија у цркви Богородице Љевишке након спаљивања 2004. године.

 

 

Поглед на Призрен са прозора цркве Богородице Љевишке

 

dimitrijeostojic.com

 

 

[Милан Ракић]

У Призрену је до 1999. живело готово 12.000 Срба. Данас их живи једва неколико десетина.

Као и сви остали манастири на Косову и Грачаница је  обавијена слојевима бодљикаве жице

 

Манастир Грачаница из 14. века, који је такође на Унесковој листи светске баштине, није претрпео оштећења током мартовских немира, мада су у његовој непосредној околини вођени оружани сукоби између Кфора и албанских нападача. Сам манастир се налази у истоименом селу, које је и највећа енклава и својеврсан центар окупљања свих Срба јужно од Ибра.

18.02.2008. – Литургија у порти манастира Грачаница 

 

 

Недалеко од Грачанице налази се и “Контејнерско насеље”. Овде је  смештено 40-ак порадица, које су током марта 2004. године протеране са својих огњшта. Као и увек, да живе у адаптираним транспортним контејнерима су остали они који су остали без свега и који нису имали где другде да оду. Вероватно само ови људи знају како изгледа живот  у 12 квадратних метара адаптираних бродских контејнера, где су лета паклена и зиме ледене.

 

Овај снимак је настао пре осам година у контејнерском насељу. Пуно је времена прошло, па се не сећам конкретних података, али се јако добро сећам да је ова госпођа у контејнеру живела са тешко болесним сином, као и да јој је муж (на фотографији), страдао  након мартовских немира од директних или индиректних  последица пребијања.

 

Икона са ликом новомученика Харитона. Био је монах и страдао јуна 1999. године у Призрену, када су га у сред дана отели Албанци, мучели и на крају одсекли главу. Нико никада није одговаро за овај злочин.

 

 

dimitrijeostojic.com

[Милан Ракић]

Остаци манастира Светих Архангела

 

Манастир Светих  Архангела је задужбина Цара Душана и уједно његово гробно место. Налази се на прелепој локацији у кањону реке Бистрице, неколико километара од Призрена. Манастир су први пут уништиле Османлије у 14. веку, да би се разарање наставило почетком 16. века, када се наставило рушење манастирске цркве да би се од њеног камена саградила Синан-пашина џамија у центру Призрена. Крајем 20. века манастир је обновљен и рестауриран, али је 2004. године поново разрушен и спаљен од стране Албанаца. И овог пута немачки контигент Кфора није хтео да заштити манастир.

 

Занимљив је податак да је током рата 1999. године постојала идеја да се Синан-пашина џамија сруши и да се камен врати у манастир одакле је и узет, и на тај начин исправи историјска неправда. Међутим, локални Срби су се успротивили таквом чину. Хтели су да сачувају историју свог града, не слутећи да ускоро то више неће бити њихов град.

 Приштина, 17. фебруар 2008. – Славље поводом проглашавања независности

 

 

Није се пуно променило од те 2008. године. Данас, као и тада, политичари обећавају бољи живот Србима на Косову, а ситуација се из године у годину прогресивно погоршава. И даље је лични интерес политичара изнад интереса државе и народа.

 

Марта 2004. година на Косову је убијено десетак Срба, спаљено или уништено преко 30 верских објеката и скоро 1000 кућа, а више од 4000 људи трајно протерано са својих огњишта. Од четири локалитета са Унескове листе, сва четири су нападнута, а један спаљен до темеља. Манастири су спаљени и поред заштите јаких снага Кфора. Не могу ни да замислим шта би се данас десило када манастире чува по неколико албанских полицајаца.

 

#noKosovoUnesco

 

photo copyright © Dimitrije Ostojić

 

dimitrijeostojic.com