Самодржавље

[Натан]

                                                                

 

НЕКОЛИКО МИСЛИ СВЕТИХ О САМОДРЖАВЉУ (МОНАРХИЈИ)

Поводом прослављања Царских дана у спомен на св. Царске мученике Романов, овде доносимо неколико мисли светих отаца и наших савременика о том од Бога једино благословеном виду државног устројства, које се, као и сва друга добра, пред Богом морају заслужити ибо ''Царствие небесное нудится, и нуждницы восхищают е / Царство небеско са напором се узима и подвижници га задобијају (Мт, 11, 12)''.

Осим тога, објавићемо и неколико текстова на ту тему, које можете читати у одељењу ''Самодержавие''.

 

Теодулија (Бого-служење) је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. “Раб Христа Бога” тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стефана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стефан Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божији на том путу укрепио.”
“Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само Црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава нимало мање него Црква, и краљ ни мало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и Цркве и државе подједнако.”

Свети владика Николај Велимировић

 

 

                                                               

 

 

 “Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народне покрете, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га. Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То јесте оно што задржава. Када пак свугда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам – тада ће антихрист отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми одречење од Христа, као што је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог стољећа. Неко мора да има власт да каже “вето” (не дозвољавам, забрањујем), а смирено исповедање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви поретци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист. До тога доба ће сачекати, биће задржан.”

Свети Теофан Затворник

 

 

                                                                        

 

 

 “Свештеник који није монархиста недостојан је да стоји крај Светог Престола. Свештеник – републиканац свагда је маловеран. Монарха на царство помазује Бог, председника бира народна гордост; цар се држи на власти испуњавајући заповести Божје, а председник – угађајући руљи; цар своје верне поданике Богу приводи, а председник – од Бога их одводи”.

Свештеномученик митрополит кијевски Владимир

 

 

                                                              

 

 

Свети Јован Шангајски је био велики монархиста, и сматрао је монархију јединим Богом благословеним државним устројством.

У два писма упућена приватним лицима Свети Јован је укратко изложио своје ставове по том питању:

“Поводом Ваших мисли о монархијској власти рећи ћу само то да у пракси заиста бива нарушавања и противречности у односу на принципе, али у начелу монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље којој треба угађати, или од оних који имају капитал“ (27.12.1950).

“У односу на идеју монархије Ви уопште нисте у праву. Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру, а у републици све се своди на удовољавање маси, на било који начин. Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу. (07.01.1959. године).

Свети Јован Чудотворац Шангајски 

 

''Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога племства сваког србског дома. Наш породични светац је небески аристократа који нас својим примером води у Јерусалим Небески.

Што се Срба тиче, они никада не могу заборавити своју прву љубав – династију Немањића.
Православни ромејски цар, свети Јустинијан, сажето је исказао тајну да је Бог дао човечанству – кроз Цркву – два велика дара: свештенство и царство (sacerdotium imperium). Он подразумева да је то дато Старом и Новом Израилу.
Велики патријарх цариградски, свети Фотије, указао је на идеал сагласја („симфоније”) између те две власти. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству. Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине – у двоглавом орлу који је символ равнотеже на врху недељивога организма -православнога Хришћанства -у којем највећу одговорност носе Цар и Патријарх''.

Епископ Данило (Крстић)

 

 

                                                                            

 

 

  “Од свијех царстава у коначном смислу православне може задовољити само вечно Царство, Царство Божије. Али, то не значи да се земаљско Отачаство може и сме препустити ђаволу; напротив! Борба побожних за православну монархију, вођена свагда часно и витешки, борба је за државу која ће бити штит православне вере и мач против слугу ђавољих, ма како се они звали. Наше је да свима сведочимо о могућностима изградње једног чистог и Богу драгог народнодржавног дома, који ће имати домаћинску вертикалу (Бог – Монарх – Отац) у своме средишту.”

Владимир Димитријевић

 

 

http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/samoderzavie/90-misli-o-samodrzavlju

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Натан]

                                                                          

 

МИХАИЛ НАЗАРОВ

СМИСАО И ИЗВОРИ МОНАРХИЈЕ

Као владавина једне личности, монархија је позната још од најстаријих времена. Она проистиче из природне јерархичности људског друштва, почев од главе породице. И прве познате демократије, у Атини и Риму, појавиле су се тек после пада монархије.

 

Свето Писмо (1Сам. 8-11) бележи како је од Бога установљена монархија у изабраном народу: то је учињено на молбу Израиљаца, који су осетили да више нису способни да самостално управљају и да живе према Божјим законима без вође који ће од Бога бити посебно посвећен за такву мисију. Другим речима, цар није самоме себи циљ, него је он помоћна „потпора“ за подржавање народа на путу на којем он следи Божју замисао. 

Ово постаје посебно очигледно уз православно схватање околности да се човечја природа и васцели свет налазе у стању повређености а што је последица првородног греха, услед чега је људима потребна спољашња, помоћна сила, која не зависи од њих, него од Бога; сила која ће ограничити људску бунтовничку огреховљеност и деловање зла у свету.

Када људи прихвате такву силу, онда то не значи испољавање ропства, него аскетског самоограничења у борби са сопственом грешном самовољом. Заменити монархију аристократијом већ значи снизити идеал власти која долази од Бога до прагматичног савеза „најбољих људи“ који делују руководећи се својим несавршеним разумом. Демократија, која одређује истину простом аритметиком већине, представља најотвореније следбеништво сатанског позива на испољавање непослушности Богу и на расуђивање о смислу живота на основу сопствених, овоземаљских, грешних потреба. Из тог разлога управо демократија даје силама зла највећу могућност манипулисања „народном вољом“ посредством народних овоземаљских потреба. 

 

                             

 

На тај начин, поређење ове три основне форме власти - власти једног човека (монархија), власти неколицине људи (аристократија) и власти „већине народа“ (демократије) - показује да се коначни циљ спасавања од греха што је могуће већег броја људи најлакше постиже у случају да постоји владар који је посебно припремљен за то и који служи Божјој замисли, независно од овоземаљске политичке борбе за власт, односно владар којега духовно руководи и усмерава благодатна Црква. Монарх при том узима у обзир „глас народа“ и његове потребе, а такође се, у конкретном управљању државом, увек ослања и на аристократију, с тим што никада не допушта превласт тих фактора у доношењу одлука. Опасност да се таква, православна монархија, претвори у тиранију далеко је мања, него да се аристократија (која власт није добила од Бога, него према својим „заслугама“) претвори у егоистичну олигархију, а да и не говоримо о демократији која најчешће представља привремену (а самим тим и незаситу) олигархију оних владара којима успева да, посредством огромног новца, (који зато треба „оправдати“) и вештог самохвалисања у средствима масовног информисања, сакупе аритметичку већину гласова превареног становништва, неупућеног у истинску расподелу снага у политичкој закулиси.

 

Дегенерација монархијске власти

До дегенерације монархијске државне власти долази онда када се она одвоји од својих религиозно-духовних циљева. Познато нам је да се, из тог разлога, још старозаветни цареви нису увек показивали као достојни свог узвишеног задатка, али све то говори само о моралној непостојаности човека (а што се може испољити код овога или код онога монарха), а не о непотребности саме монархије као руковођења народа у складу са Божјом замишљу. Управо се у томе и садржи стожерна традиција Царства у људској историји, која је управо уз Божју помоћ почела да се установљује у богоизабраном народу у виду цара као помазаника Божјег, а завршава се са православном монархијом, којој је такође на челу цар-помазаник. 

Требало је да старозаветна монархија (у којој посебно имамо у виду псалмопојца и цара Давида) припреми свој народ за примање Сина Божјег. Она се, међутим, у тој мери изопачила, да је јудејска религија одбацила Месију - Христа. Православни знају каквог „месију“ Јудеји очекују и кога ће, на крају времена, прихватити као свог овоземаљског цара: антихриста (на ово је упозоравао сам Христос: Ја сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примати... Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините (Јн 5,43; 8,44). 

Као што је познато, хришћани у првим вековима постојања нису имали свог цара. У личностима паганских императора хришћани су поштовали само принцип власти која ограничава деловање сила зла, тј. који је супротан принципу анархије. Појава хришћанског императора Константина (којега је Православна Црква убројала међу светитеље) представљала је огромну победу за хришћане. Он је престоницу царства пренео у Византију и тамо основао „други Рим“ - престоницу првог православног царства. 

У Византијском царству, материјална сила државе и духовна сила Цркве ујединиле су се на начелу „симфоније“ („сагласности“) ове две власти (тумаче овог учења, императора Јустинијана и патријарха константинопољског Фотија, Православна Црква такође поштује као светитеље). У складу са православним учењем, општи циљ Цркве не ограничава се овде на овоземаљске мере, него подразумева и спасење људи за вечни живот у надисторијском Царству Божјем. Приликом свог ступања на престо, цар је давао такво обећање пред Богом. 

Чак је и такав историчар као што је Карташев (који је своју делатност започео као либерал) у зрелом добу превазишао своје заблуде и почео да пише у одбрану симфоније, сматрајући да је у несливено-нераздељивом сједињењу Православне Цркве и државе по аналогији примењен принцип несливено-нераздељивог сједињења божанске и човечје природе у Христу. Преостала два типа сједињења црквене и државне власти водила су ка посветовљавању Цркве: то је, као прво, онај тип у којем она самовласно испуњава и функције цезара, све до оних казнених, услед чега се појавила и римокатоличка „инквизиција“, немогућа у православној „симфонији“; као друго, то је онај тип у којем је Црква потчињена вољи цезара, претварајући се у једно од „министарстава“ у протестантским државама.

 

                                                                          

 

 

Како је Лав Тихомиров приметио у „Монархијској државности“, однос две власти у православној симфонији подсећа на однос душе и тела. У складу са тим, овде темеље поставља Црква, која приликом крунисања над царем врши Свету Тајну Миропомазања. Ово га, наравно, не чини аутоматски праведним, али му - посредством патријарховог полагања руку (а што означава увођење у свештенички чин), помазања светим миром и причешћивања на исти начин како се причешћују и свештеници - даје посебне дарове Светога Духа, права и обавезе помазаника да, заједно са Црквом и као њен посебан члан, служи извршавању Божје воље. Ово убеђење да православни цар припада свештеним лицима било је општеприхваћено у Цркви; њега су исказивали и константинопољски патријарси, и папа Лав Велики, и многи руски светитељи (св. Филарет Московски, св. праведни Јован Кронштатски), и историчари Цркве.

У Византији је, још од самог почетка, император Константин, према његовим сопственим речима, вршио функцију епископа спољашњих послова Цркве. Он је имао право да сазива Васељенске саборе, и било је прихваћено да ниједан државни закон не буде на снази уколико противуречи црквеним канонима - таква је била јуристичка основа православне симфоније (а што ће се касније одразити и на руске законе).  

Несумњиво је да су, после појаве православног царства, Свети Оци управо за њега везивали речи Светог апостола Павла о „ономе који задржава“, који спречава да се зацари антихрист. Након што су Турци срушили Византију, та мисија је била пренета на Русију, а што се изразило у формули „Москва - Трећи Рим“. 

У Русији се монархијска идеологија коначно формирала онда, када су све неруске Православне Цркве признале руског великог кнеза за цара, који се, током богослужења, посебно помиње у свим земљама. Другим речима, он се сматра покровитељем целокупног васељенског Православља (крунисање Ивана Грозног Константинопољ је признао 1561. г), а резултат тога било је и канонско установљење руске Патријаршије (1589. г). Како истиче Тихомиров, у Русији при том нису само подражавали стварну Византију, колико су је идеализовали и створили монархијску власт у далеко савршенијој форми.

 

 

Принцип прворођености

При том је принцип прворођености (који се односи на синове) најприроднија форма предаје власти код свих народа и у свим временима. То обезбеђује јасно и неоспорно наслеђивање монархијског служења од стране наследника који је унапред припремљен за њено прихватање - без уплитања људских прорачуна и интрига. Принцип прворођености је неопходан у православној монархији, али он није довољан. Наследник престола неминовно  мора одговарати правилима Цркве, будући да је православни монарх носилац посебног, јединственог посвећења, које га издваја од свих осталих мирјана. Само у том случају монархијска власт, за разлику од обичне људске власти, постаје проводник божанског промисла и сила која „задржава“ свет од разуларености зла.

Легитимност православног престолонаслеђа заснована је на поверењу у промисао Божји, којим се одређује и сам монарх - према свом рођењу, независно од жеље људи. Наиме, човечји разум зависи од грешне људске природе, док монарх, који је веран Православљу и Божји помазаник, својим служењем Богу задобија Његову благодат и, услед Свете Тајне коју Црква извршава над њим, постаје проводник те благодати за цео народ. Монарху, који је своју власт добио наслеђивањем, нису потребни пропагандно-политички прорачуни помоћу којих ће је задобити, и он може слободно да се преда бескомпромисном служењу моралном идеалу.

Тако се, на пример, руски народ више пута уверио у то. Након што се угасила владарска кућа Руриковича, наступило је „смутноје времја“ произвољно изабраних царева, које је потрајало око 15 година. Ова „смутња“ превазиђена је онда када су 1613. на Сверуском сабору сви изасланици и народни представници обећали верност династији Романових „из поколења у поколење и у векове векова“, као „Божјим изабраницима“, односно, најближим рођацима (по мајци) последњег цара Фјодора Ивановича. При том је отац цара Михаила Фјодоровича Романова, који је у монаштву добио име Филарет, био савладар свога сина пошто је, истовремено, он био на челу Руске Цркве као патријарх.

Православни монарх је, дакле, призван на најтеже служење: да води свој народ Божјим путевима. У том погледу је православна монархија, за разлику од западног апсолутизма (који означава ничим неограничену власт) или паганског деспотизма, ограничена условом служења Богу. 

Пред православног монарха постављају се, дакле, посебни захтеви. Нажалост, Петар Први је подражавао западни апсолутизам, тако да је пореметио појам о обавезама православног цара, као и појам о предаји престола путем наслеђивања. Чврст поредак престолонаслеђа обновљен је законима које је донео император Павле Први 1797. године, на дан свога крунисања, како би прекинуо самовољу и дворске преврате послепетровског периода.

 

 

                                                               

 

За разлику од Петра Првог, господар император Николај Други био је дубоко свестан свог царског служења. Његова несрећа била је у томе што се на нивоу владавине пометња све више испољавала у недостатку сарадника који би у себи сјединили радне способности, духовну будност и оданост. „Свуда унаоколо издаја, плашљивост и превара“, записао је господар Николај Други у свој дневник на дан одрицања од престола. Због тога, у условима готово свеопште издаје, његово смирено одрицање од борбе за власт није било условљено само тежњом да се избегне грађански рат, који би земљу ослабио пред спољашњим непријатељем. Његово одрицање од борбе по нечему подсећа на Христово одбијање да се пред распеће бори за Свој живот - ради будућег спасења људи. Можда је и цар Николај Други, најправославнији од свих Романових, интуитивно осећао да више нема другог пута за спасење Русије - осим пута самопожртвовања, а са циљем уразумљења потомака, уз уздање у вољу и помоћ Божју.  Цар Николај Други никада није заборављао да је рођен на дан помена многострадалног Јова, и схватао је то као знак са небеса. Његов крсни подвиг, међутим, у том тренутку нису схватиле чак ни преплашене старешине Цркве, као што ни Христови преплашени ученици нису одмах схватили Његову крсну жртву.

Чак и после формалног одрицања од престола, које му је изнуђено обманом и револуционарним насиљем (а услед чега је у правном погледу сасвим ништавно), руски цар Николај Други није престао да буде помазаник Божји, будући да тог својства нико није могао да га лиши. Из тог разлога је његово убиство имало не само историјско-преломни, него и ритуални значај, без обзира на то да ли су тога биле свесне саме убице, које су свет бациле у предапокалиптичка времена припремања антихристовог царства.

 

 

http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/samoderzavie/93-smisao-i-izvori-monarhije

[Volim_Sina_Bozjeg]

Gde god nema prvog, dobro je.

[Натан]

                                                                      Православни монархизам: извори и смисао

 

 

                                                                                     

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

СА ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

Монархизам цени пре свега верност човека. Та верност га одмах повезује с националним духом народа, с државном формом врховног једновлашћа, и с личношћу (а самим тим и родом, династијом) Господара. Монархист је човек који је веран поданик. Могло би се рећи да он живи пре свега срцем, при чему је срце одевено у форму воље, руководи се начелом части (националне, царске и личне) и тражи путеве савести“, каже велики философ Белих, Иван Иљин, у својој књизи „О монархији и републици“. И ове речи сваког православног Србина, који верује да су, по Светом Николају Жичком, три највеће вредности српског народа: Бог, Краљ и Дом, обавезују да буде на висини захтева који монархизам поставља.

 

       

 

За православне, монархија није обична форма - она је део историје Цркве. Без благоверних царева и царица, не би било ни хришћанства као слободне вере и темеља  Римске империје (цареви Константин и Теодосије), ни наласка Часног крста у Јерусалиму (царица Јелена, Константинова мајка, која је саградила храм у Витлејему и храм на Голготи), ни базилике, царске форме првих храмова, ни Свете Софије и Јустинијановог кодекса, ни сазивања Васеленских сабора, ни спречавања јереси да цепају Тело Христово, ни славне Византије, државе која је, под Покровом Божјим, трајала преко хиљаду година, ни цара Михаила и моравског кнеза Растислава, који су се договорили о доласку Светих Кирила и Методија Словенима. Шта би Руси били без кнеза Владимира, сунца јарког, и Владимира Мономаха, који је учио своје синове да творе Исусову молитву где год да иду? А без Светог Александра Невског, који спасава Русију од папске јереси, и Димитрија Донског, који спасава Москву од Татара? А без Ивана Грозног, у чије име Јермак Тимофејич улази у Сибир? А без Александра И који спасава Русију од Наполеона? А без Александра ИИИ чију епоху је Никита Михалков опевао у „Сибирском берберину“? Шта су Бугари без цара Бориса Михаила? А Срби без Немањића, Лазаревића, Бранковића, Петровића, Обреновића и Карађорђевића? Монархија нас је толико прожела у историји да је наша историја, осим историје ропства и растакања, у ствари историја монархије. Колико је људи гинуло с вером у Бога, за Краља и Отаџбину? Та крв, крв верних синова Круне и Отачаства, обавезује нас да питању монархије не приступамо као новинари жуте штампе, него са свештеним трепетом с којим се приступа иконама и моштима Светих. Јер, и иконе и мошти су нам у великом броју случајева остале од Светих владара наших, миропомазаних слугу Божјих.

 

                            

 

 Српска средњевековна симфонија не само да је имала два свеца као осниваче, браћу Саву и Стефана, синове Немањине, него је заиста и стремила светости као својој мери и провери. У дечанској представи светородне лозе Немањића дато је стремљење читаве династије ка поистовећењу са узорима свештене библијске историје. Свети Сава је свог оца поистоветио са Јаковом - Израиљем, праоцем изабраног народа - тако сведочи Доментијан, који наводи речи Савине упућене Симеону: „Подобниче боговиднога Јакова, из тебе ће прорасти други Израиљ... и паства твоја Богом узраставши назваће се избрање Божје“. Владари Србије доживљавали су своју земљу и народ као наслеђе Свете Тројице, које треба приводити у Царство Небеско личном храброшћу и врлином, али, на првом месту, побожношћу.

 

Презирање монархије

Уплив нашег лево-либералног времена умногоме се осетио и у животу Цркве, у којој је, ођедном, велики број учених људи почео да говори како савез Цркве и Царства није био успешан, како је све то, ипак, било ропство, како је за Цркву много боље да буде слободна од сваке државотворности, итд. Али, да ли је баш тако? Како каже уводничар за први број часописа „Регнум Аетернум“: „Да би се заиста оценио подвиг царева, довољно је рећи да је у тренутку зацарења Светог равноапостолног Константина, по најоптимистичнијим проценама, Хришћана било највише десетина целокупног становништва Римске империје, а да је крајем 4. века христијанизација била готово свеопшта. Очите су многе предности нове „константиновске“ епохе црквене историје, која је постала и њена најдужа епоха, од 4. века до 1917: догматско учење, Васеленски Сабори, Литургија, целокупно велелепно здање хришћанске културе. Упркос жељама неких „протестантвујућих“ душа, после свега тога не можемо се вратити „простоти апостолског века“. (...)

Садашње судбоносно време нас призива, као минимум одговорности мишљења, пројави нашег историјског памћења, уздизању оних узора које нам историја и савременост нуде као пример, у двојствености између онога што се мора и што се не мора, што је спасоносно и што је погубно, Божанско и сатанско.

Призвани смо да усвојимо Божји Промисао о Цркви: треба ли да Црква буде кружок интелектуалаца, нихилистички слободних од оне прошлости коју је изаткао Божји Промисао, слободних од љубави према Светима који су у тој прошлости заблистали, али слободних и од љубави према човеку који се неизбежно мучи и јауче у савременом безбожном свету, ван граница те малене и комфорне „секте“ у коју постконстаниновски свет неизбежно угони Цркву, или је Она, Црква, од самог почетка била призвана да, у сверадосном приопштењу Христу, у надилажењу људске греховности и ограничености, спрегне све народе и времена, то јест, да буде - Црква царска!

Углавном се чују приче да монарси често нису били на висини свог дуга, да је било одступника и гонитеља Цркве, цезаропапизма, итд. Али, у питању је Богом благословена власт монарха, а не њене конкретне пројаве. Колико је људи крштено, па изгубило душу због непокајаних греха? Колико их се причешћивало себи на осуду? А бракови? Можда више од пола бракова у историји хришћанства нису били успешни, па зар треба укинути Свету тајну Венчања?

Једном речју, начело монархијске власти, послушне Христу, треба државотворно исповедати. А сваки конкретни владар даје одговор Богу за то како је служио Цара над царевима.

 

  

 

Пад Адамов  и држава

Када су Адам и Ева, не покајавши се пред Оцем небеским, отпали од заједнице с Њим, Бог, по Свом милосрђу, „начини /.../ кожне хаљине и обуче их у њих (Пост. 3, 21)“. Под „кожним хаљинама“ Свети Оци подразумевају последице Пада, које је Господ ублажио, да би човек могао да опстане у свету који је потпао под смрт и трулежност. („Кожне хаљине“ нису тело као такво: тело је Бог створио као добро. Душа без тела је утвара, као што је и тело без душе леш.) „Кожне хаљине“ су стање „живљења у смрти“. Постојање у благодати, после Адамовог греха, претворило се у „борбу за опстанак“ у свету који се противи човеку. Људско биће се уподобљава бесловесним животињама, и потчињава се природном поретку, мада је од Бога створено да влада над њиме (васкрсли Христос пролази кроз закључана врата показујући да за обожено тело природни поредак не важи). По Светом Григорију Нисијском „кожне хаљине“ подразумевају оно за шта изворно нисмо били створени: полно сједињење, зачеће, рађање, дојење, храњење, излучивање, постепени раст до пуне величине, зрело животно доба, старост, болест, смрт. Тело постаје грубо, а душа се предаје чулним задовољствима, иако је саздана за словесну насладу благодаћу Свете Тројице. Док му је одежда у рају била светла и „Богом ткана“, сада је тамна и тешка. „Кожне хаљине“ су, како вели Панајотис Нелас, „преображај живота у преживљавање“.

Међутим, Свечовекољубац Бог хоће и може да и „кожне хаљине“ употреби на добро.

Последице Пада, ако се узведу у благодатно заједничарење са Богом, губе своју оштрину, и, благосиљајући се, освештавају се. Бог је пресаздао човекову смрт у средство да се прекине грех, и отворио их као врата ка вечности („Срб је Христов, радује се смрти“, каже Свети Авакум Београдски управо због тога). Бог допушта смрт да зло не би било обесмрћено. Сједињујући се са земљом, по Неласу, човеково тело додирује дубине творевине (тако ће тело Господње у гробу заувек освештати стихију земље). Полно сједињавање, зачеће и рађање деце благосиља се браком, који постаје чувар целомудрија. Чедородни удови, ако се правилно користе, постају „најсветији удови тела људског“, јер свим осталим удовима човек служи себи а чедородни удови служе продужењу људског рода, па је посао смрти безуспешан. Деца су икона васкрсења (тако учи Свети Григорије Нисијски). Чулна задовољства, ако су умерена и освештана молитвом, допустива су; учење, ако је у страху Божјем, благословено је; рад, наука, уметност, култура - све су то последице Пада, али, ако се узводе Богу, могу бити начини на који човек служи свом спасењу.

Тако је и са државом, као организовањем људске заједнице после Пада. Право и држава нису средство да се земља претвори у рај, него начини да на земљи не завлада пакао.

Када „кожне хаљине“ постају извор човекове пропасти? Када се аутономизују, одвоје од Бога. Полно сједињење које је циљ самом себи постаје разврат, храњење бива прождирање, уметност је саблазан, култура идол, ученост извор надмености, рад - робовање. Држава без Бога је голо насиље у коме моћнији тиранишу слабије.

Каква држава је Богом благословена? Наравно, она чији је циљ да своје поданике приведе Христу, помажући Цркви у делу Господњем. И ту долазимо до суштинског питања - какво је хришћанско учење о власти?

 

                                                                       

 

Власт је од Бога

Тврдња Светог Павла да је „власт од Бога“ у наше време је често бивала злоупотребљавана од стране оних који су желели да Црква остане пасивна и да не мисли о политичкој будућности народа који јој припада. Редовна је појава да политичари свим силама теже да Цркву сведу на „сервис за обављање религиозних услуга“, тобож чувајући је од „прљавих игара“ страначких. С тим у вези, треба рећи следеће: „Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6) и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога... Властима се треба покоравати све док одржавају Божански поредак у свету, док су слуге Божје и као слуге Божје... Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола“ (Отац Јустин Поповић). „Како то“, пита Свети Златоуст, „зар је сваки властодржац од Бога? Не говорим да јесте; сада није реч о сваком властодршцу посебно, него о самој власти. Постојање власти, при чему једни владају, а други потчињавају, и та околност, да се ништа не збива случајно ни произвољно, да се народи не би комешали тамо и овамо слично таласима, све то ја и називам делом Премудрости Божје. Зато Апостол није ни рекао да нема властодршца који није постављен од Бога, него расуђујући уопште о суштини власти говори: нема власти да није од Бога, и што су власти, од Бога су постављене...  Свети Исидор Пелусиот понавља ту исту мисао у писму Дионисију: - Павле није рекао: Нема властодршца да није од Бога, него је расудио о самој власти, рекавши: Нема власти која није од Бога. Сама чињеница да код људи постоји власт, да једни владају, а да су други подвлашћени - није просто ни случајно нешто, што би народима омогућавало да се као таласи комешају тамо-амо, него је, по речима Павловим, дело Божје Премудрости. Зато што равноправност обично веома често распаљује сукоб, Бог није допустио народу да влада, него је установио царску власт, а потом, након ње, и многе друге видове власти. Какве?, питаћеш. Начелника и потчињеног, мужа и жене, оца и сина, старца и младића, господара и слугу, учитеља и ученика. Чак се и код бесловесних животиња може видети нешто слично овоме. Пример за то су - пчеле, које се покоравају царској власти, мрави и стада дивљих оваца. (...) Јер је безвлашће увек страшније од свега, и бива узроком хаоса и замешатељства. Зато и у телу, макар да је оно нешто јединствено, једни удови владају, а други су потчињени. Стога имамо право да кажемо да је сама власт, тј. началствовање и власт царска, од Бога установљена, да не би дошло до друштвеног растројства. Али ако неки зликовац безаконо дочепа ову власт, то ми не тврдимо да је он Богом постављен, него говоримо да му је допуштено или да избљује своју злобу као Фараон, и да у том случају прими најстрожу казну од Бога, или да умудри оне којима је потребна и суровост, као што је цар вавилонски уразумио Јудеје“.

Према томе, Свети Оци јаснији бити не могу: ако је на власти зликовац и безбожник, онда је он казна Божја непослушном народу, а не „Божји изабраник“.

Ако је власт безбожничка и богоборачка, Црква јој се мора супротставити. Али како? Пре свега, духовно, мученичким и исповедничким сведочењем Христовог Еванђеља. Кад власт тражи од Цркве да јој се клања уместо да се клања Богу, онда важи начело: „Богу се треба већма покоравати него људима“ (Д. Ап. 5, 29). Православље је гоњено од самог почетка, следећи у страдању свог Распетог Учитеља, Господа Исуса Христа. И оно је увек тријумфовало над својим прогонитељима: римским царевима, јеретицима, папистима, мухамеданцима, комунистима... Тријумфовало је Љубављу Божјом, а не мачем. Црква је, побеђујући, лила своју, а не туђу крв. Никада, пак, није остајала „ван политике“, јер је њен циљ да се сви људи спасу и уђу у Царство Небеско. Ако њеним народом владају безбожници или кривославци, како Црква може да се „не меша“? Њој је стало до, како се у молитви каже, „благоверног и христољубивог“ владара и до власти која за Богом иде.

То, да је власт од Бога, има још једно значење. Власт, наиме, од Бога може да буде на два начина: или по вољи Божјој или по допуштењу Божјем.

По вољи Божјој је онда кад се стара да испуњава заповести Господње и да оне који су јој поданици васпитава као честите Хришћане, пре свега правичним и човечним законима. По вољи Божјој је власт оличена у Монарху који прима Миропомазање од стране Патријарха, а са Миропомазањем благодат Духа Светога која књазу, краљу или цару просветљује ум и срце и учи га да испуњава вољу Свете Тројице. Таква власт, власт по вољи Свевишњег, међу православнима је постојала од Светог Цара Константина до Светог Цара Николаја II Романова, а међу Србима од Светог Симеона Немање до Петра II Карађорђевића...

С друге стране, могуће је да власт буде по допуштењу Божјем. Онда је реч о владавини безбожника и крволока, тлачитеља и мучитеља, пљачкаша и кабадахија. Она је нека врста педагошке казне Божје због народних грехова, због гажења светиња, истине и правде... Кад су се „великаши, проклете им душе“ (Његош) борили око Душановог царства, заборављајући све осим „воље за моћ“, дошли су Турци... Кад су се Срби, стварањем прве Југославије и окретањем секуларизованој Европи која је својим устанком против Христа постала заиста „Бела демонија“ (Владика Николај), огрешили о све завете Христа и Светог Саве, на власт је, после крвавог грађанског рата, дошао Тито, творац србождерске грозоморе. Многи се питају: зашто смо имали и имамо безбожнике на власти? Одговор је јасан: зато што је већина народа обезбожена, од Еванђеља и живота по Еванђељу отпала... Само кад се служи Крсту Часном могућа је слобода златна.

Искрени родољуби и даље маштају о обнови Српске монархије и повратку предачке, јуначке и витешке Србије. При том заборављају да обнова мора почети изнутра, из срца. Многи Срби данас лажу, краду, убијају, пљачкају, блудниче, а српске мајке побачајима убијају двоструко више деце но што роде. Каква је ту обнова могућа? Још је у Старом Завету Бог рекао: „Даћу вам пастире по срцу вашем (Јеремија 3, 1)“.

 

С тим у вези, поучан је пример који Свети Анастасије Синаит наводи у свом спису „О недостојним властодршцима“: „Када је Фока Тиранин постао Цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Цариграду неки монах, човек светога живота и велике храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара? Како је у многе дане понављао ово исто питање, удостојио се Божјег одговора: Зато што нисам могао да нађем другог горег од овог.“ „Према томе“, наставља Свети Атанасије, „ако некад видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божји Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.“ Нека сваки читалац горе наведену мисао Светитеља примени на анализу савременог стања духа у свом народу, па ће му бити јасно - откуд нам овакви властодршци.

 

http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/samoderzavie/92-pravoslavni-monarhizam

[Deja Vu]

Монарха на царство помазује Бог, председника бира народна гордост

 

Јест, роди се неки балавац у краљевској породици који за 20 година постане краљ и он је као помазан од Бога и то је сјајно. Пре ће бити да је намазан него помазан, а некад му фали да буде подмазан не штимује добро.

[Натан]

Јест, роди се неки балавац у краљевској породици који за 20 година постане краљ и он је као помазан од Бога и то је сјајно. Пре ће бити да је намазан него помазан, а некад му фали да буде подмазан не штимује добро.

 

“Поводом Ваших мисли о монархијској власти рећи ћу само то да у пракси заиста бива нарушавања и противречности у односу на принципе, али у начелу монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље којој треба угађати, или од оних који имају капитал“. (27.12.1950).

 

“У односу на идеју монархије Ви уопште нисте у праву. Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу. У православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру, а у републици све се своди на удовољавање маси, на било који начин. Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу''. (07.01.1959. године).

 

Свети Јован Чудотворац Шaнгајски

[Deja Vu]

монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље којој треба угађати

 

Samo pred Bogom? Znaci ovo je opravdanje monarhove apsolutne vlasti koja dolazi od Boga? 

 

Nije li predsednik odgovoran pred narodom? 

 

монарх је одговоран пред Богом и савешћу.

 

Ovo je inace stara ideja, potice jos iz praistorije kada se desavao prelaz iz poglavistva na prvobitne drzave gde su vladari pokusali na nadju nekakav legitimitet za svoju vlast, pa su isti pronasli u narodnim verovanjima i magiji proglasivsi sebe ''sinovima bozjim, bogovima na zemlji, polubogovima, poslatim od boga''  i tome slicno.  U Kini su verovali da vladari dobijaju ''mandat sa Neba'', rimski car Avgustin je prozvan ''sinom bozjim'' i tome slicno. 

 

Tako da nam to ne treba, danas znamo odakle dolaze legitimiteti zbog cega je praksa istog znatno bolja od ove stare. 

 

У православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру

 

који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу

 

Moral i politika tesko da mogu zajedno, pokazao Makijaveli odavno, a danas su te ideje razradile serije poput Game of thrones i House of cards. 

 

Jedino sto mozemo da uradimo jeste da kreiramo institucije tako da manje dovode do samovolje vladara, nasilja, da se moc rasiri sa vrha po dnu decentralizacijom, razvijanjem lokalne samouprave i veceg ucesca samih gradjana u donosenju vaznih odluka, da se vlast podeli jer ''vlast kvari a apsolutna vlast kvari apsolutno'' - lord Akton, ali ne treba njega spomenuti ta izreka postoji u narodu da vlast kvari ljude cak i najpostenije, onda da se moc predstavnika na vlast sto vise ogranici, da vladaju zakoni i ustav a ne volja nekih ''pravoslavnih kraljeva'' i tome slicno. 

A to tesko da moze da postoji u pravoslavnoj drzavi gde legitimitet vladara dolazi od Boga i gde se mi trebamo uzdati u njegovo pravoslavlje i nagadjati jel on moralan ili nemoraln, hoce li da cini po pravoslavnoj veri ili nece, kad mu damo svu moc. 

[Deja Vu]

Otac Sava Janjić je nedavno pisao nešto na tu temu, tačnije nije to bila tema ali se i na to osvrnuo. Njegov zaključak i savet je bio da se ne zanosimo time, da ne idealizujemo, i da je taj model, po ugledu na Vizantiju, apsolutističke monarhije u kojoj je car simbol hrišćanstva čist anahronizam. I ja se slažem sa tim.

 

Pa zna covek da je to mastarija, a i zna da je hriscanstvo humanisticka religija radikalno drugacija od onog sto je postojalo u vreme kad se pojavilo, bas kao i neki grcke skole koje su osnovali Sokratovi ucenici poput kinika, stoika koji su ustanovili neke humanisticke ideje nasuprot onih kakve su imali Platon i Aristotel koji su vise uzdizali kolektiv, drzavu, pleme nego pojedinca, a Hristos je uvek uzdizao pojedinca, licnost, Marka, Janka, a spustao nacije i plemena zbog cega su ga Jevreji videli kao laznog Mesiju. Kad kaze ''u Carstvu Nebeskom nece biti Grka ni Jevrejina nego svi jednaki i sinovi bozji'' sta je to nego jedna kosmopolitska egalitarna humnisticka ideja koja nikako ne moze da se uklopi sa ovim ''pravoslavnim drzavama, kraljevima'' i tome slicno.