Посета Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Г.Г. Јовану

[Александар Милојков]

Када смо 11. октобра 2015. године отац Иван Цветковић и ја (теолог Александар Милојков), испред Мисионарског одељења СПЦ и друштвене мреже Поуке.орг, путем видео стрима на Јутјубу, организовали предавање са Архиепископом Јованом, од нашег уваженог госта и предавача добили смо позив да посетимо њега и Православну охридску архиепископију. Искрено, такве позиве људи обично доживе и тумаче као чин куртоазне формалности. Ипак, показаће се да суштина Архиеписковог позива није била куртоазија, већ искрена жеља.

 

На нас као организаторе сам Архиепископ Јован и његово предавање оставило је велики и позитиван утисак. И не само на нас двојицу, већ и на многе друге који су предавање пратили, било директно било касније, на снимку. Некако, као да човек осети да му се душа уздрмала и померила и да не може бити равнодушан. Предавање Архиепископа Јована је управо тако деловало и на нас организаторе, као и на многобројне гледаоце. Речи које су пренеле реалност искуства савременог исповедника вере и савременог страдалника за јединство Цркве су на све с тргле из неке учмалости обичног живота, где се чак и вера претвара у неку дневну формалност и рутину. Речи Архиепископа Јована, а пре свега његова појава, његово лице на којем се заједно виде трагови на правди Бога измученог човека, страдалника али не и очајника, смирење и благост, вера која исијава љубав, заиста нас је покренуло, опоменуло и укрепило.

 

Родила се, тако, и код мене и оца Ивана жеља да одемо и лицем к лицу видимо тог човека Божијег, верног пастира Христовог, оног који не штеди свој живот зарад живота Цркве Христове. Родила се жеља, али је убрзо и спласла. Нажалост, то је наша сурова реалност. Град Битољ је далеко. Није лако отићи тамо. Многе нас ствари ограничавају. И тако, одложисмо остварење наше жеље на неодређено. Заправо, одложисмо је на једно реално „никад“.

 

Али, изгледа да Бог није желео да остави без плода  искреност Архиеписковог позива и искреност наше жеље да се одазовемо позиву. Снимак предавања се врло брзо раширио. Пренет је на многим сајтовима. Погледали су га многи. Међу тим многима била је и госпођа Светлана Алексић Пиљикић, позната српска естрадна уметница. И на њену хришћанску душу Архиепископ Јован и његове речи оставиле су велики утисак. Добио сам, као саговорник Архиепископа, њене честитке. Била је одушевљена. И гле, пожелела је и она да се сретне са нашим предавачем, да оде код њега. Питала ме је где се налази и да ли је таква посета могућа? Тако, рампа за коју смо ја и отац Иван мислили да је спуштена и да је немогуће подићи, почела је ипак да се диже. Врло брзо смо успоставили контакт са Архиепископом Јованом и… посета је заказана!

3. новембра четворка – Светлана Алексић Пиљикић, њен супруг Вељко, отац Иван и моја маленкост (Александар Милојков), упутили смо се пут Битоља. Четворка која је заиста профункционисала као једно Тело, као удови који један другоме служе, како би то рекао Апостол Павле. Наша Сека је обезбедила оно што је мени и оцу Ивану недостајало, а ми смо опет имали оно што је и њој и Вељку требало да дођу до Архиепископа. И тако, као мали Христов организам, срушили смо све препреке и кренули код нашег уваженог домаћина.

И све је било савршено, баш као што и бива када се људска воља сагласи са Божијом и када човека прати Божији благослов. Организација пута од стране Секе и Вељка била је беспрекорна. Време је било идеално. Сунце нас је обасјавало и кроз Србију и кроз Македонију, и у одласку и у повратку. Само путовање је било веома пријатно и без лутања, иако је Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог смештен у планинском подручју надомак Битоља, које ауто навигација не региструје. Било је ту и смеха. Наш отац Иван се телофоном чуо да Архиепископом који му је објашњавао пут од Битоља до манастира. Отац Иван је за време тог разговора само понављао: „Да…Да…Да…“ Ја сам шапнуо Секи и Вељку: „Пазите сад, појма неће имати шта му је Архиепископ објашњавао.“ И тако је и било. „Да..да..“ оца Ивана није било „да“ афирмације већ куртоазно „да“. Ипак, Вељков непогрешви возачки инстикт нас је одвео на право место – до скретања где нас је чекала једна од монахиња манастира. Са њом смо лако дошли до коначног циља. А тамо, дочек који ћемо памтити целог живота. Наш домаћин, Архиепископ Јован, чекао нас је на вратима манастира. Поздрависмо се, целивасмо му руку, након чега смо се упутили са њим у манастирску трпезарију. А онда све по реду: ракија, слатко, вода, уз благи осмех и љубав нашег домаћина и пријатан разговор са њим.

 

Уследио је и ручак. Спремљен са пуно молитве и љубави сестринства манастира. Оно што нас је посебно дотакло било је служење нашег домаћина. Доживели смо да нас све Архиепископ служи, да нам једном по једном ставља храну у тањир. Видесмо на делу Христове речи из Јеванђеља – И који хоће међу вама да буде први, нега вам буде слуга. (Мт 20, 27). А нас није служио само први (епископ) већ први међу првима – архиепископ. И то служење није било само формално испуњење јеванђелских речи. Било је суштинско. Из тог служења зрачили су радост због нашег присуства и љубав Архиепископа према нама. Указана нам је велика част, али, искрено, и велика хришћанска, јеванђелска лекција. Заиста, само велика љубав и смирење могу да ненаметљиво сједине и пројаве дужности једног епископа – да буде први и да буде учитељ. И ми смо управо ту његову првину и његово учитељство, једном речју његово архиепископство, осетили као његово блаженство и његову љубав према нама.

 

Наш домаћин нас је провео кроз манастир који је у изградњи, причајући нам о даљим градитељским плановима. Али, причајући нам и о свом и манастирском страдању, о рушењу и паљењу. Заиста, онолика страдања и онолики Крст може да понесе само неко ко чврсто верује у Васкрсење. Та вера и покреће Архиепископа Јована да из рушевина и паљења поново подиже и гради. Поново гради, иако пред њим стоји и даље неизвесност судбине саме грађевине. Једина нада јесте вера, а она Архиепископу не мањка. Живот и страдање овог манастира заиста личи на Христово страдање али и на Христово Васкрсење.

 

Сутрадан смо време провели у родном граду Архиепископа Јована, Битољу. Започели смо доручком у хотелу. И ту сада морам да поменем један детаљ који нас је све здраво насмејао. Овога пута актери су оба клирика – Архиепископ Јован и отац Иван. Наиме, била је среда, постан дан. На доручку је било самопослуживање, тзв. „шведски сто“. Није баш био неки избор посних јела, тако да смо узимали оно најосновније. На нашем менију су се нашле и маслине. Оне су се налазиле у једној чинији на столу. Онако велике, фине, тамно плаве боје. Узимали смо по мало од те посне хране, свако у свој тањир. А маслине… Е њих је отац Иван све, комплет са чинијом, донео за наш сто. Уследила је реакција Архиепископа: „Нееее, оче, није то све за нас!“ На то је отац Иван одговорио: „Без бриге, владико, већ су сви отишли, неће нико тражити маслине.“ И наравно, смех свих присутних.

 

Уследила је шетња градом, чувеним Широким сокаком. Тај Широки сокак је главно шеталиште у Битољу. Препун је локала који су крцати људима. Традиција испијања кафе у Широком сокаку, причао нам је Архиепископ. Чак, како рече, и његови мајстори који раде у манастиру, око поднева прекидају посао да би дошли у Широки сокак на кафу. Шетајући улицом, Архиепископ нам је рекао да својим родним градом, овим шеталиштем, није шетао пуних 15 година. И то је такође био један од разлога зашто му је веома драго што је са нама. На његовом лицу се видела помешаност љубави према свом народу и свом граду и туге због неразумевања и страдања кроз које је пролазио. Поново је Архиепископ својим изразом лица сведочио Христа и оно јеванђелско – К својима дође, и своји га не примише (Јн 1, 11). Ипак, нису нас заобилазили погледи околних људи. Како због присуства добро познатог Архиепископа, тако и због присуства наше Секе. Шкљоцале су камере мобилних телефона из околних кафића. Прилазили су људи да се фотографишу, али и да поздраве Архиепископа Јована. Та шетња са Архиепископом је поново код нас четворо изазвала осећај указане части и несебичног служења. Били смо заиста поносни што нас је Бог овако привилеговао и што нас је наградио оваквим благословом. Имали смо осећај да су очи читаве васионе упрте у нас, да се свет окреће око нас. Осетили смо се важнима. Али не горди, већ радосни и Богу благодарни.

 

Вратили смо се у манастир на ручак. И поново… Архиепископ служи. Бескрајна љубав. Фотографисање. Поклони за све нас од Архиепископа – његова књига „Слобода у затвору“, са посветом свакоме поименично. Крст са његовим иницијалима. Још једна књига о историји Охридске архиепископије. Икона Светог Јована Златоустог, манастирски мед… А највећи поклон од свих – чињеница да смо се лично упознали и да се сада познајемо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским Г.Г. Јованом. Радост на поласку кући и вера у поновни сусрет. Радост и жеља да и ми њему будемо барем делимично добри домаћини као што је он нама био. Од срца му желимо – на многаја љета, владико!

 

Када се утисци слегну, рекао бих да смо нас четворо – Светлана, Вељко, отац Иван и моја маленкост (Александар Милојков) били они „обични“ које је Архиепископ помињао у свом предавању. „Обични“ који га нису остављали у својим молитвама док је био у затвору, како је рекао. „За ту Цркву која се моли, вреди страдати“, закључио је Архиепископ тада своје предавање. Нас четворо је Бог изабрао да Архиепископу дођемо и да му се на тој страдалној љубави захвалимо. Као народ Божији, као Црква за коју је страдао. Ово смо доживели као велику Божију благодат. Нашој радости нема краја. Душе су нам пуне.

 

Слава Богу за све!

 

У Београду

5. новембра 2015.                                                                Александар Милојков, теолог

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Александар Милојков]

[Дејан]

Jeu li ovi zidovi oko manastira novi ili neki od ranije?

[Банатски деран]

Одлично и морам рећи да вам завидим мало     
Мора да су људи у пешачкој зони били изненађени кад су видели Архиепископа после 15 година на улици,  а са њим и Секу и ништа им није било јасно гарант...  
 

[Дејан]

Ovo je pre svega jako lep gest, vrlo jaka poruka da mitropolit nije sam. da je mnogo onih koji ga vole i brinu.