Нерукотворени лик преподобног Гаврила

[Данче*]

У манастиру свете Нине, у месту Мцхета, на чудесан начин појавио се лик светог Гаврила Ургебадзеа.

 

 

Лик се појавио на месту где су после обретења једно време почивале његове свете мошти.

Саопштено је да је то место посетио Његова светост патријарх Илија II и казао да је то велико чудо и да он чак тамо види и натписе.

Архимандрит Гаврило Ургебадзе уснуо је у Господу 2. новембра 1995. године, а канонизован је 20. децембра 2012. године. Безбројна исцјељења су се десила на његовом гробу, где долазе верни са свих страна молећи његову помоћ и заступништво.

 

 

 

http://www.pravoslavie.ru/news/87000.htm

[Данче*]

«ОДВЕДИТЕ МЕ НА ГРОБ СТАРЦА ГАВРИЛА!»
 

О чудесним исцељењима по молитвама старца Гаврила (Ургебадзе)

 

 
Многа чудесна исцељења дешавају се људима који су макар једном ишли на гроб оца Гаврила (Ургебадзе). Била су таква чуда и са мном, и у мојој породици, и са мојим друговима и блиским људима. Чудо – то је један тако велики догађај који сигурно човеку није откривен потпуно.

Пре десет година иза левог уха појавила ми се израслина величине препелициног јајета. Јако сам била забринута, због великих болова нисам могла да спавам ноћу, било је немогуће да ставим главу на јастук. Болест се погоршавала такође сваки пут при промени времена. Нисам могла да изађем на улицу: питали би ме шта се дешава са мном и све је то било веома непријатно.

Доктор је рекао да обавезно треба урадити пункцију а затим и операцију. Упозорили су ме да се израслина налази на месту где су основе за говор и слух и да због тога може да се деси да последице не буду баш сјајне, то јест – може да се деси да изгубим слух или да престанем да говорим. Решила сам да не радим ништа. Од такве пресуде доктора није ми било лако.
 

Моја комшиница Наира Болквадзе, знајући све то, пажљиво ми је рекла да постоји једно чудотворно уље старца Гаврила, од кога се људи лече. Она ми је објаснила како је потребно користити то уље, сама је долазила и два три пута дневно стављала на болесно место уље из кандила старца Гаврила. Тада о оцу Гаврилу нисам ништа знала. У року од три месеца израслина је сасвим ишчезла. То је било такво чудо да сви који су видели ту израслину нису могли да схвате на који начин је она могла да нестане. Ето тако је у мој живот ушао отац Гаврило. Ишла сам у цркве и хвалила Господа за све. Сигурно да ни ја сама тада до краја нисам разумела и схватала све оно што се десило.

Кроз неколико година се разболела моја ћерка, Надежда Меликишвили. Њена болест: леукемија, обољење крви – целу породицу је оставила у таквом шоку да смо једва преживели то тешко време. Одвели смо је у Институт за крвна обољења. Резултати анализа су били час добри час лоши. Једног дана ћерка нас је сама замолила да пођемо на гроб старца Гаврила у Мцхету. Ми смо се, разуме се, сложили са тим и брзо пошли. Молили смо се непрестано, мазали је уљем и оставили све у Божијим рукама. Дошло је до тога да се она - потпуно излечила.

Господ, Пресвета Богородица и старац Гаврило, дали су ми по други пут моје дете.

Мој муж има друга кога су болели зглобови. Током дугог низа година он је користио разне лекове али ништа му није помагало, никаквог резултата није било. Имао је такве болове да није могао ни прст да подигне, да савије колена. Предложила сам му да на оболела места ставља уље са гроба старца Гаврила. Гледао је на мене и смејао се. Видела сам да је у њему остало сасвим мало вере.

Једног прелепог дана он је дошао до нас у таквом стању да није могао ни да савије руке, ноге..једва се попоео уз степенице и изговорио: „Молим вас, одведите ме на гроб старца Гаврила“. Супруг, ја и наше две ћерке смо без речи кренули. На путу сам са ужасом гледала како човек не може да ухвати волан и како једва држи ногу на педали. Молила сам се и одједном ми је пришла мисао, да је он, наш пријатељ, по вероисповести грегоријанац а ми га водимо на гроб православног старца. Нисам знала шта да радим, да ли је могуће или погрешно њега водити на гроб старца Гаврила, али видевши са каквом је вером пошао ућутала сам и у души изговорила: ако је то грех, нека тај грех на мене иде. Када смо дошли у Мцхету, у манастир Самтавро, он је једва изашао из аутомобила. Када смо дошли до гроба није могао да се поклони и ми смо му помогли. Он се молио и ми смо се молили такође за њега код благословеног старца Гаврила. Прошло је отприлике 15-20 минута и он је устао, исправио се и ми смо у тишини пошли ка колима. Удивили смо се тој лакоћи са којом је устао, а када је са обе руке узео волан од радости нико није могао ни реч да изусти. И тек када смо дошли у Тбилиси он је схватио шта се десило!

После тога се излечио и није осећао више ужасне болове.

Ето таква чуда ствара наш старац Гаврило, прослављајући име Божије а ми, грешни људи, настављамо да грешимо.

На томе се чуда оца Гаврила не завршавају већ се продужују!
 

2010 године родила ми се унука, Анастасија Зурабашвили. Детету се, када је имала 4 месеца, иза увета појавила црвена флека. Показала сам унуку педијатру и почели смо да водимо рачуна о томе. Флека је почела да мења боје, из јарко црвене прешла је у бордо да би се затим увеличала и почела да крвари. Педијатар је дао дијагнозу: хеманигиом. Послали су нас на онколошку клинику. Анастасији је било тада 4 месеца. Главни хирург болнице је рекао да је потребна операција. Питали смо: „Ако сада не уради операцију, колико још имамо времена?“ Доктор је рекао, неколико месеци и то под условом да хемангиом не настави да се шири. И наравно, знали смо куда треба да идемо, са криком за помоћ следећег дана смо дошли у Мцхету на гроб старца Гаврила. Наше молитве су биле услишене, и кроз неколико месеци хемангиом је сасвим нестао. Доктори су говорили да је са медицинске тачке гледишта то потпуно необјашњиво. А ми већ знамо ко је направио чудо!
 

Господ је заступањем старца Гаврила спасио моју унуку, која сада има три године. Када смо ишли у Мцхету, она је села на колена и својим малим ручицама је мазила гроб старца, прислањала главу на гроб, крстила се. Када смо је питали шта ради, рекла нам је да разговара са вољеним оцем Гаврилом. Чак и то мало створење разуме и осећа каква благодат долази од нашег вољеног старца Гаврила.

Драга браћо и сестре, са љубављу у Христу вас молим: не очајавајте, молите Бога, замолите оца Гаврила, и сваком ће бити дато по вери његовој. Старац Гаврило је је увек сејао и изливао љубав на оне који га окружују, укрепљавао људе ка вери и давао им наду.

 

Марија Меликишвили
Материјал припремио Константин Цервадзе
Са грузинског Мариами Горгадзе
Са руског Слађана Митровић

Извор: Православие.ру

[Данче*]

«Хајде, ја ћу тебе сада излечити...» О једном од чудa старца Гаврила (Ургебадзе)

Са Ираклием Гоголадзеом упазнао сам се у манастиру Самтавро. Савршено случајно, тај млади човек од 25 година дошао је до мене и рекао: „Знате, са мном је старац Гаврило створио више од једног чуда...Чуо сам да се прави колекција у коју ће се уврстити и такве приче. Да ли можете да ми кажете можда коме могу да се обратим тим поводом?“ Са великом радошћу сам рекао: „ Ја сам преводилац и тај који прави руску верзију књиге „Диадема Старца“...“ Не дајући ми времена да завршим реченицу он је, преплављен емоцијама почео да говори. Укључио сам диктафон и ...слушам о једном од много чуда старца Гаврила (Ургебадзе). Ту причу и желим да поделим са вама, драги читаоци.

 

    

Старац Гаврило је у мојој породици учинио многа чуда.

Старац Гаврило још увек није био канонизован, када сам први пут чуо за њега. Наш први „сусрет“ се десио када сам ја, ученик седмог разреда, заједно са друговима посетио манастир Самтавро. Мене, тада још увек дечака, запањило је све што сам видео на гробу старца. На првом месту – невероватан број људи који су долазили и клањали се на гробу. Сасвим несвесно и ја сам такође пришао гробу и управо ту је почело моје друговање са старцем Гаврилом. Приклонивши главу гробу, осетио сам огромну благодат. Моје срце се напунило љубављу. Осећао сам унутрашњу радост и хтео сам да вичем јако-најјаче: „ЈА ВАС СВЕ ВОЛИМ!“ Мнонахиња Параскева нам је поклонила јелеј из кандила са гроба старца Гаврила и објаснила нам је како се може помазивати њиме. Имао сам осећај као да сам добио неку огромну силу. Тако је и било!

Прошло је неколико месеци и у наш дом је дошла несрећа. Мој отац је добио псоријазу. Обишли смо све болнице, но видевши тежак и компликован стадијум болести ни једна болница нас није примила. Кроз неко време, захваљујћи ажурности наших рођака, мог оца су примили у болницу за кожне и венеричне болести у Тбилисију. Лечење је ишло споро. Лекари су говорили да ће требати да прође минимум четири месеца до пуног излечења. Једном у току ноћи мој отац је имао срчани удар и једва су га вратили у живот. Тада сам се сетио старца и гроба на коме се дешавају многа чудесна исцељења. Потрчао сам кући и узео уље из кандила са гроба старца Гаврила и дошао у болницу. Доктори никога увече нису пуштали у собу али када сам им објаснио о чему се ради допустили су ми да тајно уђем. Пришао сам оцу, он је спавао. Малим прстом сам га помазао три пута крстообразно јелејем, прочитао „Оче наш“ и свим срцем замолио старца за исцељење мог оца. Затим сам немо изашао.

Ујутру сам са мајком дошао у болницу. Долазимо до собе мог оца и са ужасом трчимо ка крику медицинске сестре: „ Није могуће!“ Помислили смо, ево – ово је крај! Мама се онесвестила. Мене је ухватила дрхтавица коју нисам могао да смирим. Ушао сам у собу и видео свог оца како седи на кревету. Био сам затечен. Није имао никакав осип на телу ни на лицу-кожа му је била као код бебе. Ускоро је у собу ушао и главни доктор-исти тај који ми је дозволио да посетим оца. Никада нећу заборавити његов израз лица, тог момента када је видео савршено чисту кожу свог пацијента! Доктор је почео да плаче и да се крсти говорећи: „Слава Богу...Слава том старцу...“ У том тренутку отац нас је прекинуо и питао о каквом старцу говоримо. Нисам успео ни да почнем да говорим о старцу Гаврилу када је мој отац сам почео да нам прича о томе да је видео у сну, некаквог свештеника са седом брадом који је ушао у собу и рекао му: „Е мој брате...Ти се никада ниси ни причестио ни исповедио, али имаш верујућег сина и верујућу жену, који су ме позвали. Не могу да гледам како они плачу. Хајде, ја ћу тебе сада излечити а ти почни да живиш црквеним животом. Често иди у цркву, исповедај се и причешћуј. Тако ћемо се дружити. У супротном случају-ја нећу бити твој друг. Разумеш?“ Он је намигнуо оцу, осенио га крсним знамењем и изашао.

Плакао сам, и сви у соби су плакали! Упркос томе што мој отац никада није видео старца за живота, опис који је дао за „свештеника“ у потпуности се поклапао са ликом старца Гаврила.

Слава Теби Боже! Слава теби, баћушка Гаврило!

Иракли Гоголадзе

Записао и превео са грузијског Константин Церцвадзе

Са руског Слађана Митровиђ

26 / 01 / 2016

Православие.Ru.

[Данче*]

Чудо старца Гаврила

Фебруара 2010, мој млађи син се онесвестио у школи. Учитељ је позвао хитну помоћ и дете је било одвезено у болницу на време. Када сам стигла у болницу и видела свог сина у тако тешком стању и сама сам се онесвестила. Када сам се освестила видела сам свештеника у мантији који је нешто помагао медицинској сестри. Одједном ме је погледао и рекао ми да ме чека код Самтавро. У том тренутку нисам обраћала пажњу на њега и његове речи.

Ускоро су ми показали налаз скенера који је показивао да мој син има тумор на мозгу са метастазама. Доктори у тој болници нису могли да му оперишу мозак и посаветовали су нас да продамо све што имамо и да идемо, или у Немачку или у Израел, за медицинску помоћ. Све ово ме је довело до очајања. Већ сам размишљала да све продам и да идем у Немачку и тада сам угледала једну фотографију која је била на зиду ординације хитне помоћи. Човек који је помагао медицинској сестри је био на тој слици. Питала сам ко је он, а они су ми одговорили да је то старац Гаврило Ургебадзе, који је имао духовне дарове и на чијем се гробу догађају многа чуда. Остала сам без гласа и нисам могла да кажем докторима да сам га видела у болници. Одлучила сам да одмах идем у Мтскхету. 

Када сам питала где се гроб старца налази, рекли су ми у граду Мтскхета, у Самтавро Манастиру. Самтавро…? То је оно што сам чула од старца у болници. Сада ми је јасно. Нисам оклевала ни секунде и одмах сам кренула ка старчевом гробу. Када сам стигла изненадила сам се колико је много верника било на његовом гробу. Молили су се на коленима и својим крстићима и прстеновима додиривали гроб. Молила сам старца да нам помогне да продамо све наше ствари и кућу и одемо што пре у Немачку на операцију.
 
Следећег дана  мом сину је било веома лоше. Онесвестио се и морао је да буде пребачен у болницу где су му дали много јаких лекова. Инсистирала сам да му поново скенирају главу да видимо колико брзо болест напредује. Тако да су му урадили ЦАТ скенирање поново.

Време је пролазило, а резултати су каснили, тако да сам се много бринула. Одједном су ме позвали код начелника службе. Била сам престрављена кад сам ушла. Али доктор ми је рекао да има добре вести, да је мом сину добро и да нема ни тумор нити метастазе, и да не може да објасни овај феномен. Још двапут су му скенирали главу и потврдили да је са мојим сином апсолутно све у реду.

Била сам пресрећна и поново сам угледала нашег старца Гаврила који се смешио и који нас је благословио. Овај догађај сам испричала докторима и медицинским сестрама, а они су плакали и захваљивали Богу за овако велико и неочекивано чудо. 

Након овог чуда почела сам да идем у цркву. Сада свакога дана захваљујем Старцу Гаврилу и читам Акатист овом великом подвижнику који помаже људима у невољи и моли се Богу за нас у Небеском Царству.  

Елена Гетсадзе     
Извор: monkgabriel.ge

[Данче*]

Марамица за свеца

Приче о грузинском старцу

Преподобни Гаврило (Ургебадзе) био је православни монах у пуном смислу те речи. Њега је Бог благословио молитвеним и пророчким даром. Он је проповедао реч Божију, певао, плесао, смејао се, шалио, раскринкавао, забрањивао, подучавао, молио се, па опет плакао, смејао се... Требало је уз њега провести барем неколико месеци, како бисте схватили сву дубину његове духовности, и како би престала да вас шокира његова јуродивост. У њему је била сила, пред којој се сви клањају, тојест сила молитве и љубави.

Данас на дан када славимо овог свеца, можемо прочитати неколико прича из његовог живота. Те приче су испуњене великом љубављу и натераће нас да се осмехнемо. Без сумње, старац Гаврило, ни на један трен, никада не напушта православце и наставља да нас, на себи својствен начин, радује и пружа утеху у ово бурно доба.

 

    

 

Сестре Ната и Манана памте, како су сусреле оца Гаврила у граду, што их је јако обрадовало, те су пожелеле да их он благослови. Тог дана је падала киша и оне су стајале пред једном баром. Нису успеле ни да трепну, а старац Гаврило је на колена пао у бару и затражио благослов од њих. Оне су пратиле његов пример и отац Гаврило их је, посред те локве, благословио. На крају им је намигнуо и рекао: «Један – нула, за мене“.

* * *

У њему је била толика љубав према Богу и ближњима, да њој није могла да се супротстави никаква сила. Он је заиста у себи имао благодат Светог духа. Сликовит пример тога је прича, како је отац Гаврило за време прославе Првог маја у Тбилисију спалио портрет Лењина. После тог догађаја, био је подвргнут тешким мукама, али то није могло да га заустави. Продужио је да распламсава огањ вере, наде и љубави у срцима људи.

Једном приликом је седео на булевару Руставелија у Тбилисију. Покрај њега су лежале иконе, а у рукама је држао крст. Смело је и гласно проповедао и није се освртао на претње полицајаца. Пошто претње нису уродиле плодом, полицајци су га ставили у мотоцикл и одвезли у полицијску станицу. Отац Гаврило је искористио ту могућност, устао са седишта мотоцикла и на сав глас почео да проповеда: „Љубите Господа нашега Исуса Христа. Љубите животворни крст!“. Мотоцикл је нагло скренуо и мантија старца се завијорила и постала знамење. „Шта то радиш?!“, гневно га је упитао полицајац. „Ви сте ми приредили ову лепу шетњу по граду“, одговорио му је светац. Полицајци су зауставили мотоцикл и викнули: “Иди одавде!“.

* * *

Његов пророчки дар, често се испољавао на чудне, не сасвим разумљиве, а понекад и смешне начине. Духовно чедо старца Гаврила, Кетеван Бекаури се сећа: «Пре него што је монахиња Параскева (Петка) дошла у наш манастр, старац Гаврило се често шалио и говорио: „Их, баш сам остарио, скоро као Робинзон Крузо. И мени треба један Петко... Да, да, треба и мени неки Петко“. Прошло је неколико недеља и у манастир нам је дошла искушеница Серафима, коју смо у калуђерству назвали Параскева (Петка). Ето колико је он био прозорљив».

* * *

Многи, испрва, нису разумевали његове чудне поступке, и тек много година касније су схватили да су у ствари причали са свецем. Он је имао свеобухватни приступ свему. Монахиња Параскева се присећа једне такве приче: «Једном су код старца дошле две жене из Тбилисија. Они су дуго разговарали, и отац их је позвао у своју келију. Пошто су мало тамо поседеле, те жене су замолиле оца Гаврила да запале цигарету. И он им је, чудна ли чуда, то допустио. Оне су биле јако задовољне и почеле да пуше, кад наједном у келију долази монахиња, прочитала је молитву и замолила за дозволу да уђе. Ове две жене нису знале шта да раде, постиделе су се, и бациле су запаљене цигарете старцу Гаврилу у руку. И тако је он седео у својој келији, са две жене, а у руци му цигарете које се диме. Када је монахиња то угледала, почела је да замуцкује и једва проговорила: Шта? Како? Оче Гаврило ви сте почели да пушите?“. Оне две жене се заруменеле од стида, не смеју ни реч да проговоре, а отац подигао обрве, погледао на монахињу, и каже јој: „Да, и шта са тим? Понекад ми се хоће цигарета, па понекад пушим левом руком, а понекад десном!“ Монахиња се извинила и побегла из келије. После тога, ове две жене више нису пушиле».

* * *

 

Једном смо се смејали и пришао нам је отац Гаврило: „Шта се ви ту без мене церекате, нисте ваљда добили уговор на поседовање Царства небеског?“, упитао је и сам почео умилно да се осмехује.

 

Духовна деца оца Гаврила су његов осмех називали благодатним. И заиста, у сваком његовом осмеху, у свакој његовој речи крила се спасоносна сила. Кетеван Бекаури нам прича: «Мој деда се упокојио. У Грузији постоји обичај да када човек премине, његова породица раздели покојникове ствари другима. Тако смо ми све разделили, осим једне, сасвим нове, платнене марамице. Она је била јако лепа и хтела сам да је поклоним оцу Гаврилу. Хтела сам то да урадим, али ми је било непријатно. Како да се усудим на то, како том побожном старцу да поклоним обичну марамицу ,тако сам помислила и решила да му је ипак не поклоним. И тако, након неколико недеља, дошла сам у манастир Самтавро и видела старца Гаврила. Успео се на врх степеница и говорио из свег гласа: „Идите сви до мене! Хоћу да вам испричам нешто занимљиво!“. Сви су дошли и ја сам се, наравно, приближила њему. Старац се усправио и почео да прича: „Ви знате да ја имам таленат за глуму. У младости сам наступао у позоришту. Глумио сам Отела, Отела!“. Одједном је пришао мени и рекао: „Дездемона, Дездемона где је моја марамица, где?!“. Сви су се засмејали, а ја сам се скаменила и схватила о чему се ради. Разумела сам да он чита наше мисли!»

* * *

„Светац и после смрти наставља да чини јуродива дела“, истиче монахиња Параскева, келејница оца Гаврила. Баш о томе нам прича уредник житија старца Гаврила под називом „Дијадема старца“, Лејла Сихурулидзе: «Када сам приводила крају рад на житију старца Гаврила, седела сам са његовом духовном децом у његовој келији. Шалили смо се, и присећали се разних тренутака из живота јуродивог старца и невољно се осмехивали. Ја сам исто хтела да испричам нешто духовито и пошалила сам се: „Ето, завршићу ову књигу и отац Гаврило ће ми наћи мужа (а тада сам већ имала преко 70 година).“ И тада ми је отац Гаврило намигнуо са фотографије. Од изненађења сам онемела и нисам могла да проговорим ни реч. Монахиња Параскева ме је само мирно упитала: „Намигнуо ти је левим оком, зар не Лејла?“. Испоставило се да су и други то приметили и још неко је додао: „То још није ништа, понекад нам лупа и чврге по челу!“».

* * *

Хтео бих да додам још неколико личних сећања на оца Гаврила. Снимили сам филм о оцу Гаврилу, који је премијерно приказан овог августа, у Москви. На филму смо радили тачно годину дана. Ја нисам хтео да се филм заврши са последњим речима старца Гаврила. Објашњавао сам да је то превише тужно, и нисам хтео да то буде крај филма. Покушали су да ме убеде, али ја се нисам дао. И једанпут сам уснуо сан: «Седим, а старац улази у собу и говори: „Еј, ти дебељушкасти. Моје завештање да ставиш на крај филма. И промени музику и убаци у филм монахињу Параскеву.“ После тога сам отворио очи и зове ме продуцент филма Дато Дарџанија. И шта ви мислите шта се десило? Испоставило се да је и он сањао старца, који му је рекао: „Дебељушкасти има да уради са филмом то и то“. Ми смо, разуме се, променили музику и ја сам пристао да његово завештање буде на крају филма. А и прихватио сам да ме зову дебељушкасти.»

 

    

 

Желео бих још да испричам нешто што ми се догодило на Божићну ноћ. Ноћу је била одржана служба у цркви Свете тројице, а ја сам служио уз патријарха Илију Другог. По завршетку службе пошао сам кући. Ушао сам у стан, укључио светло, помолио се пред иконом Спаситеља и легао да спавам. Без обзира на велики умор, никако нисам могао да заспем, али та несаница је била посебна! У сличним приликама сам се осећао лоше, све ме је болело, али тог пута је било другачије! Био сам радостан. „Не, Коста, рекао сам себи, одмах устај!“. Погледао сам на средину собе и наједном сам се сетио како сам плесао пре 5 година.

Мислим да људи различито изражавају страхопоштовање пред Господом, али се сви радују: неки певају, други говоре здравице, трећи седе за спремљеним столом (ја нисам празнично спремио свој сто и не умем да певам), а ја сам пожелео да заиграм за новорођеног Исуса! Управо тако, да укључим музику и почнем да плешем.

Пустио сам грузински народни плес „Аџарски“ и у 4 сата ујутру почео да играм и обраћам се Исусу: „Мој драги Христосе, сви Ти честитају, сви се радују, па и ја!“. Тако сам отплесао, поклонио се пред иконама и пошао на спавање. Ускоро сам уснуо сан. Иста ситуација. Ја плешем, кад у собу улази старац Гаврило у мантији и говори: „И шта, Котико, не прекидај“ и почео је да игра са мном. Ја сам се смејао на сав глас! Ујутру кад сам се пробудио, мојој радости није било краја, али нисам могао ни да претпоставим шта ме још чека! Када сам се прошле ноћи вратио кући, закључао сам врата и још сам двапут проверио да су забрављена, а ујутру су она била широм отворена, иако нико није улазио, а очигледно ни излазио. Наравно нико, осим старца Гаврила!

Припремио Константин Церцвадзе
С руског Александар Ђокић

 

Православие.Ru.

[МилошБГ]

Прочитах скоро књигу о старцу Гаврилу...и заиста свима препоручујем да ишчитају мало о њему...невероватна личност и просто Божији угодник.

[PredragVId]

И ја сам је некад давно читао. Жеља ми је да одемо у Грузију, у Мцхет, да се поклонимо моштима светог Гаврила Грузијског. Упознао сам пре 6 година митрополита Грузијског Герасима на Хиландару. А пре пар година био је код нас у Нишу на прослави Миланског едикта, 2014. године.