Свештеник Јовица Јовановић: Наши се плаше њихових

[Guest]

Један такав Авганистанац неће постати први комшија Аустријанцу него нашем Балканцу

 

 

Док нас свет, а и сами себе, тапше по рамену за примеран, хуман и простосрдачан однос према ненаданим гостима – избеглицама, приметио сам и нешто што одудара од ове идиличне слике. Као и сви који нисмо, или још увек нисмо, отишли из ове земље, и ја сам у сталном контакту с пријатељима који су тамо далеко. И док су они који живе и раде баш, баш тамо далеко (Канада, Америка, Аустралија...) пуни солидарности и разумевања за ове „ходочаснике европског начина живота”, они други, који и нису толико далеко (Немачка, Аустрија, Шведска...) немају ту врсту саосећања. Напротив, згрожени су овом најездом тамо неких избеглица. Смета им што „њихове” владе уопште дозвољавају тим странцима да долазе у њихове нове „отаџбине”. Данас су они више забринути за будућност Аустрије од Аустријанаца. Или су забринути за своју будућност? Јер, такорећи, ономад су баш они с кофером у руци, пасошем у џепу и много неизвесне наде дошли тим путем. Откуд онда толико неразумевања туђе муке?

 

Можда зато што Авганистанац с пластичном кесом у руци и с азилантским статусом није претња за посао просечном Аустријанцу него просечном Балканцу? Један такав Авганистанац неће постати први комшија Аустријанцу него нашем Балканцу итд. Наши се плаше њихових. Знају по себи на шта је све спреман гладан човек без игде ичега. И сад, кад су се таман мало интегрисали, долазе нови. Још гладнији, још очајнији и још дрчнији од њих самих. Ту престаје интернет саосећајност, муком стечена толеранција и било каква објективност. Ту се само наставља борба за живот. Ја све те наше разумем, али не могу да их оправдам. Дојучерашњи инфериорни „верници” постају листом забринути за будућност европске хришћанске традиције. „Мало морген”, како рече Слоба.

 

 

По подацима Уједињених нација данас у свету статус избеглице има 600 милиона људи. Ових неколико стотина хиљада, или милиона, како год, само је кап у мору избегличке популације. Али, ови остали нису кренули пут Европе. Њихову муку не прате телевизијске екипе и никад нећемо видети чије униформе носе они који их прскају сузавцем и ко их саплиће док беже преко границе са дететом у наручју. Њихови животи остају неиспричане приче, јер су кренули у погрешном правцу. Тамо где је разлика између оних који имају и оних који немају – незнатна. Јер сви подједнако немају. А ми, гоњени жељом да се има, подигли смо зидове у себи и око себе, за све оне који немају. Увек је тескоба већа у малим душама него у малим собама. На соби постоје врата и увек може да се изађе.

 

Јереј 

Јовица Јовановић

објављено: 08.10.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Nasi-se-plase-njihovih.sr.html

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[о.Небојша]

Занимљиво размишљање, школски.

Сад колико они желе да се интегришу и нађу посао или ће остати да живе од социјале и дјечијег додатка, све зависи од сваког човјека посебног.

Један мој бивши парохијанин је отишао у Шведску и кад сам га видио после пар година и питао како живи, он ми је објаснио да је нашао смисао у животу тамо да буде на боловању или на бироу, јер има довољно за жену и њега, а дјеца су се довојила и имају своје породице.

А да се цима да свако јуро устаје и иде на посао за мало пара више.....

[о.Небојша]

Човјек је избјегао из РСКрајине али по причама његових комшија ни прије рата се није отимао за посао. Док је један од његових рођака остао овде, научио аутолимарски занат и из туђе гараже доашо до свеоје радионице са комором за фарбање, радницим и сталним редом аута који чекају на поправку.

[МилошБГ]

evo moj komsija otisao u Nemacku i tamo on i zena i dete dobijaju tu pomoc koja je recimo 500 eura plus placene dazbine i stan...kad se zaposlio imao je 1200 eura platu ali se onda ukida ta pomoc za stan i tih drugih 500 eura,dakle radio je fakticki za samo 150.200 eura koje je ionako trosio putovanjem do posla i time sto bi tamo nesto pojeo i slicno i covek dao otkaz,kaze bolje na pomoci nego sa radom.