MANASTIR GORNJAK

[ribar]

Манастир Горњак

Манастир Ждрело, касније назван Горњак, на малој заравни изнад леве обале Млаве испод стрмих литица планине Јежевца, задужбина је кнеза Лазара. Околни предео толико је леп и живописан, да је Ђура Јакшић у одушевљењу певао: "Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела". Феликс Каниц је записао: "Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци". Манастир је подигнут 1378. године, када је кнез издао и оснивачку повељу, а патријарх Спиридон је својом духовном влашћу потврдио. Као мотив изградње манастира, кнез Лазар наводи жељу да учини мали принос Богородици "с надом у њену помоћ на Страшном суду Христовом". Али, осим духовних, могући су и извесни државнички разлози за подизање овог манастира. Наиме, Лазар је тек овладао овим крајевима, па је хтео да то обележи својом задужбином. Следеће зиме или пролећа, Радич син Бранка Растиславића збаци власт Лазареву, а како су манастир и ктиторска композиција у цркви, приказујући Лазара и његову породицу на то још увек подсећали, оштетио је манастир. До маја 1379. године Лазар је поново потукао Радича и одузео му имања, а манастир дао тек пристиглом Григорију Синајиту - Млађем, који се са братством потрудио "о вздвиженији и сзданији храма того и о инех вештех" али с новчаном "помоштију господина кнеза Лазара". Исте године Лазар издаје другу повељу коју је такође потврдио српски патријарх. Уколико то није каснија интерполација (фалсификат), манастир је изузет из власти надлежног епископа, осим у духовним пословима и праву помињања, а монасима је остављено право да сами бирају свог игумана. За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Горњаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу. Оригиналне повеље нису сачуване, већ су до нас дошле у каснијем и доста лошем препису, при чему су прва кнежева повеља и обе патријархове састављене уједно, док је друга кнежева повеља изгубљена. Овакву повељу објавили су: Миклошић (по препису Јоакима Вујића) и Шафарик (по препису Вука Караџића).

ИСТОРИЈА - За време трајања средњевековне српске државе манастир је уживао сва права из оснивачке повеље као и велики углед у народу и монаштву. За ово је имао захвалити пре свега угледу свога ктитора кнеза Лазара који се определио за Царство небеско, јер "земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века". Игуман манастира Горњака замонашио је око 1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђурђа од сина Стефана слепог, давши му име Максим. Ипак, турско ропство донело је многе невоље како народу тако и монасима. Први попис за турске управе бележи Ваведење у Ждрелу заједно са селом Бистрицом, и заједничким обавезама. Манастир је "настањен" тј у њему живе монаси. У првој половини XVI века попис бележи у манастиру шест калуђера, а годишњи приход султановој благајни износи 437 акчи. Каснији пописи бележе напредак манастира јер у њему живи осам монаха а годишњи приход од ушура (највише од шире) и других дажбина износи чак 2.681 акчу. Попис из времена Мурата III (1574-1595), сведочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на двојицу, а годишњи приход износи само 1.000 акчи. У овом попису јавља се први пут ново име манастира - Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од "горњег града". Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осматрачница са које се види читав предео, све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље.

Историју манастира слабо познајемо, а оскудни су подаци о његовим игуманима, монасима, инвентару и имовини. Његови су монаси учесници свих збегова и сеоба којима је био изложен цео српски народ. Летописи бележе да је деспот Ђурађ 1437. предао Турцима градове Вишеслав и Ждрело: "тогда пресељеније многим иноком от својих виталишт би". Како су монаси са собом носили и своје књиге и драгоцености, то се оне налазе расуте по многим фрушкогорским манастирима. Тако се у Ремети налази рукописни зборник проповеди светог Григорија Богослова, писан 1628. године. Аустријску окупацију северне Србије, сходно одлукама Пожаревачког мира (1718), Горњак је дочекао у рушевинама. Обновљеног га је видео Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита и описао: "црква је стара, са једним трулом (кубетом) ... озго шиндром покривена, неокречена, без звона". У манастиру живи само један монах, а сва имовина је виноград од 15 јутара. На црквенонародном сабору у Сремским Карловцима 1735. године учествовао је и Данило, игуман горњачки. Године 1743. помиње се игуман Максим чији је сребром позлаћени крст сачуван. Он је дозидао спољашњу припрату уз манастирску цркву, а на потесу званом "Кључ" подигао је скривницу у коју су се склањали монаси и манастирске драгоцености пред налетом Турака, пошто су паљења и рушења у овом веку била честа. Ускоро су га Турци 1765. године разорили и спалили, али га монах Киријак обновио. Када су га Турци поново спалили, Киријак бежи у Аустрију. Ускоро се замонашио његов син и као монах Руфим постао игуман. У рату познатом као Кочина Крајина, Турци су 1788. године спалили манастир јер је игуман Исаија сарађивао са Аустријанцима. Он је, наиме, 1784. године једну шпијунску делегацију чији је задатак био да уходе турске снаге на том простору и процене изгледе за ратне успехе (Покорни и Митесер са пратиоцима) прошетао по Хомољу и Пожаревцу. Манастир се успешно обнављао, а 1792. године, заузимањем митрополита код Мустафа паше, купљена је једна воденица, за шта је добио и уредну тапију. Београдски везир Мустафа паша издао је 1796. године дозволу да се оправи манастирско кубе. Манастир се обнављао и у прошлом веку за време устаничких борби, али и касније. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка, поклонио је Горњаку једно кандило. Карађорђе издаје 1812. године сведочанство манастиру да слободно користи планину и земљиште које има.

Кнез Милош је много учинио за обнову манастира у тек ослобођеној Србији, посебно у Браничевској епархији. То није необично обзиром на његову побожност и чињеницу да је Пожаревац био једна од његових престоница. Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али је по писању Вука Караџића, у свој двор пребацио једну од манастирских драгоцености - барјак, наводно, цара Душана Силног. На барјаку је с једне стране грб Душанов, попис области којима је владао и натпис: "Вјем твоја дела и труди, за имја моје трудилсја јеси" (Отк 2,2-3), а са друге стране благовештенски кондак: "Возбраној војеводје побједитељнаја". Касније је барјак вратио манастиру, али су га једном приликом монаси поклоне његовом сину - кнезу Михаилу Обреновићу. У прошлом веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама. У њему су издржавали казне и неки осуђеници. Тако је Народни суд српски у Крагујевцу донео 26. фебруара 1831. године пресуду да се Милосав Радосављевић из Жагубице, због убиства окује у једну ногу и пошаље у манастир Горњак где ће бити прикован за зид у једној од соба. Касније у њему издржавају казне свештеници које државни суд осуди на временске казне. Руска црква у прошлом веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро. Борбу да се манастир опорави и подигне успоравале су и поплаве које су често биле катастрофалне, као она 1825. када је срушен конак.

Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира синђел Мардарије (Здравковић) интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира. Није ништа боље било ни после рата, јер га је преузела Југословенска армија и држала све до 1953. године када је коначно враћен Цркви тј. Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. На предлог епископа браничевског, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је Горњак у женски манстир. У њега се уселило сестринство из Македоније, које није желело да остане у оквиру тзв. Македонске цркве.

Манастир Горњак је у последња два века имао веома учене монахе. Сава, игуман горњачки половином прошлог века, био је стални професор београдског Лицеја, а Доситеј (Новаковић) је изабран за тимочког епископа. У овом веку синђел Серафим (Палајда) био је дипломирани теолог, а из овога је манастира завршио основну школу, богословију и факултет Сава (Андрић), епископ браничевски (1991-1993).

ОБЈЕКТИ - Манастир Горњак, иако владарска задужбина, скромних је димензија, што је често изазивало сумњу у Лазарево ктиторство. Многи од манастирских објеката нису сачувани у првобитном стању. У другом светском рату спаљена су оба конака.

ЦРКВА - Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита - Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви.

Архитектура Манастирска црква има тролисну основу са полукружним апсидама, већом - олтарском на истоку и мањим певничким са северне и јужне стране. Димензије цркве су 14х4,5м. Кубе са осмостраним тамбуром које лежи на квадратном постољу, носе 4 пиластра. Кров је покривен оловом. Са западне и јужне стране дозидана је припрата са звоником. Иконостас је рађен 1935. године у Охриду (рад Тимотеја Полебзеја), а иконе две године касније у манастиру Раковици (Слободан Лазаревић и Милисав Јовић).

Живопис Првобитни живопис није сачуван, јер је страдао у пожарима и разарањима, а његовом уништењу допринели су и Турци скидајући оловни покривач са крова и изложивши тако цркву утицају временских непогода. Оно што сада имамо од живописа, потиче из каснијих времена, из XVIII и XIX века. Међу њима је и фреско портрет ктитора кнеза Лазара. У певничким апсидама разазнају се представе светих ратника.

КАПЕЛА ГРИГОРИЈА СИНАЈИТА - Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати, па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињенуод: келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје. (Три фотографије приказују фреске из ове капеле.) Уметник је био човек невеликог сликарског дара и вештине, са више смисла за пропорцију фигура него за колорит. Историја ове капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу, који султановој благајни плаћа годишње 200 акчи. Деценију касније, када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан. Тако је манастир постао седиште турске окупаторске власти, иако су монаси и даље остали у њему, а капела и даље плаћала своју обавезу од 200 акчи. Године 1528 манастиру припадају и 3 влашке куће од којих приход износи 150 акчи. Када се турска граница померила северније, Турци су вратили монасима ову капелу и напустили манастир.

КАПЕЛЕ - Поред капеле Григорија Синајита, у Горњаку постоје још две: тзв. Зимска капела уређена у припрати дозиданој са јужне стране манастирское цркве, и капела Светог Илије уређена у новом манастирском конаку.

СТАРИ КОНАК - Приземна зграда (24х6м) подигнута 1963. године, са кухињом, трпезаријом и скромним келијама за монахе.

НОВИ КОНАК - је подигнут и освећен 1979. године, има корисну површину око 200 м2.

Изван манастирског комплекса постоје два објекта: једноспратна зграда за духовника и госте, и трпезарија за вернике који се овде окупљају о великим празницима.

''Prema predanju, zabeleženom 1867. godine, manastir Gornjak nastao je ovako:

Lovio knez Lazar sa svojom pratnjom po planinama, ispod kojih se sada nalazi manastir. Loveći, tako, naiđu u šumi na isposnika svetog Grigorija, jednog od poznatih sinajita. Knez je želeo da razgovara sa svetim čovekom, ali on nije hteo preći na drugu stranu Mlave, te je razgovor započet glasnim dovikivanjem preko hučne reke. Kada je svetitelj shvatio da se radi o pobožnom čoveku, utiša na tom mestu, uz pomoć molitve božje, hučanje reke i mirno porazgovara sa knezom. Knez, hotevši da ispuni želju svetitelja da mu ovde podigne bogomolju, podiže crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice u Ždrelu braničevskom.

Tako veli predanje, a sam knez Lazar, ‘’samodržac vseje srbskiji zemlje’’, u povelji manastiru Gornjaku, kaže: ‘’... poštah se maloje sije prinošenije prineti vladičici mojej presvetoj Bogorodici, i sazdav crkov v mjestje rekomjem Ždrelje Braničevskom...’’ Stoga ostaje činjenica da je izgradnja ovog manastira vezana za dva velika imena, kneza Lazara i Grigorija Sinajita - Mlađeg. Skoro svi detalji o kneževom traženju ‘’odstupnice naciji’’ u Braničevu su poznati, ali malo ko zna otkud sinajit, dakle monah sa Sinaja, u Lazarevoj državi. Grigorije Sinajit - Mlađi, učenik Romila Ravaničkog, obreo se 1379. godine u još slobodnoj Srbiji, bežeći sa hrišćanskog istoka, preko Svete Gore Atoske i Parorije u Bugarskoj, zajedno sa svojim učiteljem i učenicima. Sa sigurnošću se može zaključiti da je manastir podignut između 1378. i 1381. godine, da je njegov ktitor knez Lazar, a da se Grigorije Sinajit - Mlađi samo ‘’potrudio sa bratstvom oko podizanja ovog manastira’’.

Istorija manastira je istorija naroda ovoga kraja. Rušili su ga i palili, pljačkali njegove dragocenosti, odvodili monahe, a on je ponovo nicao, tu pored Mlave, prilepljen uz kamene strmine planine Ježevca. Mošti prepodobnog Grigorija (koje se sada nalaze u manastirskoj crkvi), nosili su monasi, bežeći od Turaka, pa su tako boravile u manastirima Oreškovici, Hopovu, Vojlovici, a za vreme Drugog svetskog rata u Sabornoj crkvi u Požarevcu.

Manastir, koji je dobio ime po vetru gornjaku, koji duva ovom dolinom, čuvao je velike dragocenosti u svojoj riznici: povelju kneza Lazara, povelju patrijarha srpskog Spiridona (IV vek), barjak cara Dušana, čašu kneza Lazara, sa ugraviranim inicijalima... Kažemo ‘’čuvao je’’, jer tih dragocenosti više nema u manastiru. U Prvom svetskom ratu, Bugari su odneli, ne samo zlatni putir, koji je knez Lazar poklonio manastiru, barjak cara Dušana i sve druge dragocenosti, već i manastirska zvona.

U Drugom svetskom ratu, Nemci su zapalili manastir, pa su tako propale ili odnete i ostale vrednosti manastirske riznice i biblioteke, a među njima nestale su i povelje kneza Lazara i patrijarha Spiridona.''

(Tomislav Ž.Popović -''Danas'')

Manastir Gornjak se nalazi u dolini reke Mlave, između Petrovca na Mlavi i Žagubice, 65 km jugoistočno od Požarevca, odnosno na 18 km od Petrovca ka Žagubici. (Stari naziv je Ždrelo, ali ne treba smetnuti s uma da na ulasku u klisuru od od strane Petovca postoji drugi manastir sa istim imenom.)

Адреса: 12316 Крепољин; тел: 012/442-531

www.pravoslavlje.nl

[ribar]

Gornjak je često pohodio i znameniti srpski pesnik i slikar Đura Jakšić i u njemu su i nastale pesme- „Put u Gornjak“ i „Noć u Gornjaku“.

Put u Gornjak  

Od Velikog Sela do samoga Ždrela

ko da j' vila neka ćilim razastrela

od zelene trave i svakake šare,

da sebi domami umorne bećare;

pa dokle ti vila lakog sanka bira,

hlađan potok slabe noge ti ispira,

vetrovi ti tihi lepi miris daju,

zaslađene hrane gorkom uzdisaju...

Sa dalekog puta umoran sam seo,

ne bi l' sanka našo, setan, neveseo.

Povilo se cveće, polegla je trava,

ali mene sanak davno izbegava!

Sila se je misli vrzlo po pameti...

Mnogo li sam strado, kad se srce seti:

Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!

 

Meni noćca lako nikad ne proteče...

U mislima, tako, uzdahno sam jako,

a suze su tekle niz obraz polako:

od grudi se mojih večan oganj stvori,

da u njima duša pre roka izgori!

Po golemom svetu mlađan se potucam -

što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...

Sve što mi je bilo nedrago i drago

ostavljat sam moro ravno, podjednako!

Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!

Lepša nikad nije s uresom nevesta!

Izvezeno cvećem, okićeno goram' -

ja i ovo mesto ostaviti moram!

 

Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,

ka zapadu zlatni putuju oblaci:

torbicu sam svezo, opanak pritego,

i ja bih sa suncem nekud dalje bego;

ali jedno srce, drugo sudba želi:

ja po sudbi moram, što ona prideli.

Vidiš ono stenje što se nebu penje?

To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

 

 

Ko bolanog nada, nebu podignuta,

podiže se gora od kamena ljuta,

bonu diže glavu, a kolenom kleca,

kamenito srce Mlava joj proseca:

zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje,

i u moći teškoj proždire kamenje;

na nju, grešnu, sunce nikada ne sija

samo grom je, mraznu, sa hukom probija,

plamenita munja opali joj lica,

da većma potamni, sramna prokletnica!

U nečistom nedru večnu kletvu skriva,

zato glegde grmi i nemo počiva:

blagoslov je proklo srpski care Lazo -

kako bi joj i bog milosti ukazo!?...

Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.

Ali kuda, kuda? - Kud sam oro hodi.

Poviše oblaka, i od neba više,

jer umesto neba, pust se kamen diže...

Ne čuje se tica, bas nikakva glasa,

do večite huke bezbožnih talasa...

Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,

u 'vakoj se gori najlakše zaluta;

oslabele noge dalje ne možedu,

a i kud ću dalje... dalju tražit bedu?...

 

Iznemoglo telo survalo se dole

pored neke puste razvaline gole.

Tvrdinja je bila nekad ovo stara,

čuvala je verno svoga gospodara,

a danaske šta je razvalina ova?...

Postala je gnezdo surijeh orlova!...

Slušala je negda bojnih truba zvuke,

šta danaske sluša?... Međede i vuke!

Silena je vojska ovde stanovala -

namesto je vojske mahovina pala!

Pod mahovom leže stare slave znaci,

oružije svetlo, konji i junaci...

Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,

iz prašine njine gušteri se kote...

Na njoj danas sedim i daljinu gledim:

valjda gdegod bliže miran krov se diže,

ili dobar pastir stadu sledi belom?...

Al' ništa ne beše u okolu celom!

Kao da je kamen u ljutini puko

i u pukot svoju sve živo povuko!...

 

Al' šta se zabele u gorskome mraku?

To je bela kula na crkvi Gornjaku!

Raširila krila labudova bela,

beloću je snega na sebe uzela;

krst se na njoj blista, suncu odgovara

i po hladnoj steni zlatne pruge šara.

Jedno se je zvono s bele kule čulo,

u mome je srcu triput odjeknulo;

zapojaše tiho kaluđeri sveti...

Možete l' me, noge, bar donde poneti?

Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,

primiće me u dvor, strana, nepoznata;

odmor ce mi dati, to mi samo treba,

a blagoslov na nas bog šalje sa neba!...

(1857)

________________________________________

Noć u Gornjaku

Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,

preko koga preći pust se život boji.

Pobožna obitelj svetog manastira

grešnome je telu davno našla mira.

Onemeše stene, što neme bejahu,

umuknuše zveri u divijem strahu. -

Ne miče se listak, šuma ne šumori,

mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori...

Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,

da se ne bi njeno uzdisanje čulo.

Sama u svom strahu priroda se grozi,

strahovite tajne nema ponoć nosi...

Uzdrma se kula, zvono se zanija,

u crkvi se čuje molitvica tija,

užegu se same pogašene sveće,

kroz nemo dvorište neki duh proleće.

Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,

svetiteljska svetlost divno zablistala...

Tihim hodom prođe kroz dvoranu staru,

pokloni se triput svetome oltaru,

pa iščezne opet u ponoćnom mraku...

Tako care Lazo dohodi Gornjaku!

(1857)

[ribar]

[ВИЛМА]

Прелеп !

Као мала сам била тамо, додуше, тада ми то није било ни битно ни занимљиво ...

[CasaVode]

Bila sam tri puta tamo! Kao bebica, pa se ne secam, pa jednom kada sam imala oko 6 ili 7 godina (tamo sam imala pradedu pa smo cesto isli, i tamo i ima lekovitih voda i lepih, cistih pijacih) i jednom pre par godina, da li pre ili posle smrti pradede. Nekako me veze lepo osecanje za to mesto. I dok gledam slike, vidim sloznost, mirnocu, svi smo bili srecni, zajedno. Bas nekako lepo.

[Anette]

Steta samo sto je sestrinstvo malo. Igumanija je najljubaznije stvorenje na svetu.

[SasaJ69]

Ретро - Манастир Горњак (јун 2015.)

 

[gavrosaurus]

Јуче сам походио манастир Горњак и тешко ми је објаснити али нисам могао да се одвојим од кивота св.Григорија Горњачког, све време сам имао потребу да целивам, да кажем шта ми је на души пред иконама овог чудесног светитеља, неку невероватну љубав сам осетио и призив и још увек сравњујем (о)сећање од јуче.
А онда сам се присетио да ми је слично било и први пут кад сам походио манастир, пре пет година.

Идите, обиђите светињу, дивна је светиња манастир Горњак.