Пинокиов парадокс

[Човек Жоја]

 

Уколико чувени дрвени лутак изговори реченицу: „Мој нос сада расте” – настаје гомила невоља!

 

олико људи би дало потврдан одговор на питање: „Знате ли ко је Карло Колоди?”? Сигурно много мање него на: „Знате ли ко је Пинокио?”. Творца надалеко и нашироко познате бајке о дрвеном лутку који је по жељи оца Ђепета оживео, његов јунак престигао је у слави и чувењу. Можда је томе допринела и чињеница да данашњи нараштаји за Пинокија знају због гледања истоименог „Дизнијевог” цртаног филма, а не због читања књиге овог италијанског писца.

 

   Колоди (негде на оном свету), у сваком случају може да буде задовољан, пошто велики број деце широм планете данас зна за причу о италијанском дрвеном дечаку и његову особину да му, кад год лаже, расте нос! А Пинокио то ради често, из разних разлога. Колико пута су нас у детињству старији упозоравали да не смемо никад да лажемо јер ће нам порасти нос као Пинокију? Неко, ко би се, ипак, одлучио да каже неистину, покривао би нос да се не виде како „расте”... И тако се разоткривао у лажи.

 

   Међу мноштвом деце која су слушала причу о Пинокију или је гледала као цртани филм је и Вероника Елдриџ Смит, девојка из Аустралије. Она је 2001. године, тада као једанаестогодишња девојчица, смислила један логички проблем, познат као Пинокиов парадокс.

 

   Вероникеин отац Питер Елдриџ Смит, иначе професор логике на Аустралијском државном универзитету у Канбери, објашњавао је кћерки и сину такозвани парадокс лажљивца. Реч је о проблему у филозофији или логици који се тиче изјава као што су: „Ја сад лажем”, или „Овај исказ је лажан”. Покушај да се такви искази прогласе истинитим или не доводи до парадокса. Питер, очигледно страствени љубитељ логичких проблема, тражио је од деце да покушају да смисле нови пример за овај парадокс. После неколико минута Вероника је одговорила: „Пинокио каже: ‘Мој нос сад расте’.”

 

У смишљању парадокса Вероника је пошла од једноставне и широм света познате чињенице: Пинокију расте нос кад лаже. Уколико говори истину, нос би требало да остане исте дужине. Али, он каже да му нос сада расте. Уколико говори истину, то значи да нос расте, а добро знамо да се то Пинокију не дешава осим ако лаже... Које год објашњење да примените – не пије воду! Замршено, зар не?

 

   Поносни отац убрзо је објавио текст о новом логичком проблему у једном аустралијском научном часопису и Пинокиов парадокс постао је светски познат. Да би с логичке стране објаснио овај проблем, професор Елдриџ Смит је рекао: „Пинокију нос расте ако и само ако не расте”, што је парадоксално! Нема логике.

 

   Међутим, овај проблем чисто је теоретски и постоји само у филозофским и логичким расправама. Које могу да трају унедоглед. Изван њих може да буде тек једна заврзлама или, како би то старији рекли, главоломка. Начин да прекратимо време и развијамо моћ решавања логичких загонетки. 

 

   Током претходних четрнаест година јављали су се гласови из научних кругова који су покушавали да реше овај парадокс или да различитим објашњењима укажу да исти заправо и не постоји, односно да за њега постоји (логично) решење. Нису још успели у тој намери. Покушајте и ви. Ништа вас не кошта, а можда успете у нечему у чему су многи поклекли.

 

   Што се тиче Пинокија, добро је да њему никад није пало на памет да изговори ову реченицу. Већ има довољно невоља са честим лагањем и носем који расте. Како би се тек снашао с логичким парадоксом? Ипак, он је једини који би тачно могао да одговори шта би се десило када изговори „Мој нос сада расте”.

 

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/pinokiov

[javor]

Пинокио је Карло Колоди који лаже да Пинокију расте нос када лаже.

 

Јер, Пинокио је дрвен, ако Карло Колоди не лаже.

Мада, и дрво расте, што јес' јес'.

 

А нос расте свима који га, уопште, имају, без обзира да ли лажу или имају парадокс.

 

Мислим, уопште.

А шта ћемо са носоњама ?

И мислим да ту има неког скривеног сексуалног значења и да су се и у Колодијево време у вртићу играли сексија.

Није логично, али ипак. :.mislise.

[RYLAH]

Заправо и нема проблема, јер је лаж или истина питање свести онога ко нешто изговара, у тренутку када га изговара. Ако је Пинокијева свест у том тренутку усмерена ка томе да он лаже, и ако је сигуран да лаже, њему ће нос да расте.

 

Зато, ако у тренутку када му нос не расте, каже "Мој нос расте", то је лаж и нос ће порасти. Чињеница да је нос касније заиста и порастао не значи да он у том тренутку није слагао и није заслушио да му нос порасте.

 

Проблем се јавља због грешке састављача проблема - превиђа фиксирање временског тренутка који се посматра, без чега нема ни поставке логичког задатка.

[cloudking]

Заправо и нема проблема, јер је лаж или истина питање свести онога ко нешто изговара, у тренутку када га изговара. Ако је Пинокијева свест у том тренутку усмерена ка томе да он лаже, и ако је сигуран да лаже, њему ће нос да расте.

Зато, ако у тренутку када му нос не расте, каже "Мој нос расте", то је лаж и нос ће порасти. Чињеница да је нос касније заиста и порастао не значи да он у том тренутку није слагао и није заслушио да му нос порасте.

Проблем се јавља због грешке састављача проблема - превиђа фиксирање временског тренутка који се посматра, без чега нема ни поставке логичког задатка.

You must be fun at parties... :-D

[Џуманџи]

U trenutku kad izgovori tu reenicu, nos ili prestaje ili pocinje da raste...... Da ipak mi ispratimo rasprave tipa "Eshaton vs. nase poimanje vremena".

[Човек Жоја]

ПАРАДОКСИ

Да ли ми верујете да лажем?

 

Класична формулациjа парадокса лажљивца гласи: „Jа сада лажем“. Овај чувени парадокс већ вековима задаjе проблеме логичарима

 

 

Замислите да се на насловноj страни новина поjави наслов „Све новине лажу“. Шта бисте прво помислили? Можда: „Да, то jе истина“, али сетите се да сте то прочитали у новинама, а  ако све новине лажу, онда jе и то лаж.

 

Ако jе лаж да све новине лажу, то значи да у новинама може писати и истина. Да ли може бити истина да све новине лажу, ако смо ту „истину“ прочитали у новинама? Из овог круга лажи и истине можда и нема излаза. Сличне проблеме већ вековима задаjе логичарима чувени парадокс лажљивца.

 

Класична формулациjа парадокса лажљивца гласи: „Jа сада лажем“. Ако заиста лажем, овом реченицом говорим истину, што значи да не лажем. А ако говорим истину када изричем ову тврдњу, то значи да у исто време лажем и да jе реченица коjу изговарам истинита.

 

Оваj парадокс нам показуjе да наша схватања о истини и лажи могу да нас доведу до контрадикторне ситуациjе и да реченице могу да се констуишу тако да граматички и семантички буду исправне, а да им се ипак не може доделити истинитосна вредност.

 

Не зна се колико jе тачно стар оваj парадокс, али претпоставља се  да jе први пут формулисан у шестом веку пре нове ере када jе филозоф Епименид рекао „Крићани увек лажу“, а и сам jе био Крићанин. Може се рећи да jе Епименид у одређеном смислу био претеча новинара коjи тврди да сви новинари лажу. 

 

Међутим, веруjе се да Епименид ниjе имао намеру да ову тврдњу постави као парадокс, па се почеци парадокса лажљивца везуjу за четврти век пре нове ере и Еубулида из Милета коjи jе наводно рекао: „Човек каже да лаже. Да ли jе то што говори истина или лаж?“.

 

 

Иако се не зна ко jе тачно први поставио оваj парадокс, сасвим jе извесно да он окупира људе jош од античких времена, па jе тако по предању извесни Филипес умро покушаваjући да реши оваj проблем.

 

У савременом свету свакодневно смо окружени лажним и истинитим тврдњама, али ретко застанемо да размислимо о овом парадоксу. Са друге стране, научно-фантастичне књиге и филмови нас стално подсећаjу на овај стари парадокс коjи jе многим великим умовима задавао главобоље.

 

Парадокс лажљивца се не поjављуjе само у западноj мисли, већ jе познат и индиjскоj филозофиjи и исламскоj традициjи, а у свим овим традициjама постоjи у више облика. Класична формулациjа jе самореферентна jер реченица покушава да одреди своjу истинитосну вредност, али постоjе и формулациjе овог парадокса коjе нису самореферентне.

 

Jедна од вариjанти jе парадокс лажљивца по коме имамо jедну карту и са обе њене стране се налази текст. На jедноj страни пише: „Реченица са друге стране карте jе истинита“, а на другоj страни пише „Реченица са друге стране карте jе лажна“. Исти jе случаj са формулациjом: „Следећа реченица jе истинита. Претходна реченица jе лажна“.

 

Сада реченице нису самореферентне али нас доводе до истог проблема. Jедна верзиjа парадокса лажљива jе инспирисана причом о Пинокиjу и поставља питање шта ће се десити ако Пинокио каже: „Моj нос ће сада порасти“.

 

http://elementarium.cpn.rs/elementi/da-li-mi-verujete-da-lazem/