Народна енциклопедија = Азбучник Српске цркве

[Ћирило]

У преинтернетској ери за старију литературу морало се обавезно ићи у боље библиотеке, наручивати књиге. чекати... А данас много тога има на нету и то сјајна ствар. Прва српска, и не само српска, енциклопедија општег типа била је Народна енциклопедија српско-хрватска-словеначка којој је уредник био чувени српски историчар проф. Станоје Станојевић.

Историчари Радослав Грујић и Владимир Ћоровић су написали већину чланака везаних за СПЦ и њену историју, а Грујићеви чланци су објављени пре двадесетак година као Азбучник Српске православне цркве.

Поменутог Азбучника још нама на нету, али је Народна енциклопедија, истина стара али и поуздана, доступна на нету и у ћирилићном екавском и у латиничном ијекавском издању:

Латинични дјву:

https://archive.org/details/NarodnaEnciklopedija

Ћиричилни и латинични пдф:

https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Media_by_University_Library_Svetozar_Marković

[Ћирило]

Латинички чланак о Светоме Сави:

SAVA SVETI, prvi srpski arhiepiskop (oko 1174—14/1 1235, Trnovo). S. je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i zvao se Rastko. U Nemanjinoj porodici se obraćala pažnja na odgajanje djece, naročito i u književnom pogledu. 0 tom daje najbolji dokaz lijepa i rijetka književna kultura dvojice Nemanjinih sinova, Stefana i Rastka. Kao mladić, negdje oko 1192. Rastko je, oduševljen životom svetogorskih monaha, otišao s jednim monahom, koji bješe došao na Nemanjin dvor po milostinju, u Svetu Goru, u ruski manastir. U Svetoj Gori S. se pokaluđerio i uzeo ime slavnog srpskog monaha Sv. Save. Iz ruskog manastira prešao je poslije u manastir Vatoped, gdje je bila lijepa zbirka svakovrsnih rukopisa. Kada se Nemanja, poslije abdikacije, zamona-šio, pošao je i on, na S. pozive, u Svetu Goru (1197). U sporazumu sa S. on je podigao u Svetoj Gori za srpske kaluđere manastir Hilandar. Manastir je bio gotov 1199. S. je za nj napisao darovnu povelju u Nemanjino ime. U Hilandaru je Nemanja naskoro umro. 1200 S. je za taj manastir preveo i nešto preradio tipik Euergetidskog manastira u Carigradu, koji je poslije, s malim izmjenama, upotrijebio i za Studenicu. Hilandar se S. nastojanjem razvio ubrzo u jedan od najvećih svetogorskih manastira, i postao je glavno mjesto književnog i crkvenog odgajanja za srednjovjekovne srpske kaluđere. S. se poslije povukao u Kareju, u jednu malu ćeliju s crkvicom, gdje je provodio gotovo asketski život prema strogom ustavu, koji je sam propisao.

Poslije Nemanjine smrti u Srbiji je došlo do građanskog rata. Najstariji Nemanjin sin, Vukan, koji je 1195 bio dobio na upravu Zetu i još neke oblasti, ali je bio obiđen u naslijeđu prijestola, bio je ogorčen takom odlukom. On je stvorio bliske veze s papskom kurijom i madžarskim dvorom, dobio je pomoći od Madžara, pa je napao Stefana i jedno ga vrijeme po-tisnuo s vlasti. Stefan se međutim, iskorišćavajući madžarske borbe s Bugarima, već 1203 vratio na prijesto. Uskoro su na Balkanu nastale velike promjene. 1204 srušeno je bizantsko a osnovano latinsko carstvo. Snage se na Balkanu znatno pomjeriše. Grčka se država razbila u tri dijela. U Niceji, u Maloj Aziji, obrazovano je novo bizantsko carstvo, koje se smatralo kao nastavak carigradskog. U Niče ju je bilo preneseno i sjedište patrijaršije. Druga je država nastala u Trapezuntu, pod Komnenima. Na Balkanu su se Grci održali u zasebnoj državi, pod Anđelima, u Epiru. U toj državi nalazio se i Ohrid, gdje je bilo sjedište arhiepiskopa, pod čiju je jurizdikciju potpadala srpska pravoslavna crkva. Ove promjene imale su znatan uticaj i na srpske prilike. Dubrovnik je priznao 1205, a Zeta 1208 vrhovnu vlast Mlečića. I sam Stefan Nemanjić je izveo promjenu svoje politike. Već ranije on je bio otpustio svoju ženu, bizantinsku princesu, a sada se je oženio s jednom unukom moćnog mletačkog dužda Henrika Dandola, jednog od glavnih tvoraca latinskog carstva. Pomoću novih prijatelja on je 1217 dobio iz Rima kraljevsku krunu i njome bio vjenčan za kralja.

Takav obrt srpske politike izazvao je S. reakciju. On se 1208 vratio iz Svete Gore u Srbiju, s očevim moćima, i živo je nastojao da izravna protivnosti među braćom. Iz Studenice, gdje je živio po povratku, on je u dva tri maha diplomatski pomagao Stefanu. Išao je da umiri prosječkog vladara Streza i učinio ga je bezopasnim. S bratom je odlično izveo, te je prošao bez potresa po Srbiju opasni savez između madžarskog kralja i latinskog cara (1216).

Poslije Stefanova primanja krune iz Rima S. je, nezadovoljan, napustio Srbiju, i otišao je u Svetu Goru. On je po svom odgoju bio strog pravoslavac i latinofob, a i kao državnik  je htio, da se nastavi Nemanjina tradicija orijentacije u pravoslavskom pravcu. Po S. koncepciji Srbija je imala biti jedinstvena pravoslavna država, u kojoj će vjera, u oskudici još nerazvijene nacionalne ideje, biti kohezivni elemenat svih plemena i pokrajina. Stoga je S. odlučio, da organizuje samostalnu srpsko-pravoslavnu I crkvu u državi i da toj organizacijipovjeri rad na narodnoj konsolidaciji. Radi toga je on otišao u Niceju, izložio tamo svoje razloge za potrebu odobrenja srpske crkvene samostalnosti, naglašujući opasnost od latinskog uticaja u Srbiji. Car i patrijarh su primili te razloge, nadajući se, da će u Srbima dobiti saveznika za borbu protiv mrskih zapadnih vitezova, koji su još uvijek držali Carigrad u svojoj vlasti.

1219 patrijarh je odobrio samostalnost srpske crkve, a za prvog arhiepiskopa postavio je S., kao najzgodniju, njima od ranije dobro poznatu i pouzdanu ličnost. S. nastojanju išle su u prilog i nove prilike. Epirski despot Teodor dao je ubiti novog latinskog cara, Petra, kad je iz Italije prolazio za Carigrad, i izazvao je time zabunu u carigradskim latinskim krugovima. Madžarski kralj se s neuspjehom vratio sa svog križarskog pohoda na istok, i imao je mnogo nezgoda s ojačalom vlastelom kod kuće. On se, istina, spremao na Srbiju radi stvaranja kraljevstva, ali nije bio u mogućnosti, da organizuje ozbiljan pohod, i S. nije imao mnogo muke, kad je išao da ga odvrati od neprijateljstva. Stefan je primijetio nazadovanje Latina i bio je, stoga, i sam spreman, da sa svoje strane pomogne S. djelo. Naročito ga je veselio S. uspjeh s dobivanjem crkvene samostalnosti, iz čisto političkih razloga. Neposredan nadzor nad srpskom crkvom i jak uticaj na nju imao je dotle ohridski arhiepiskop, Grk, koji je bio podanik tuđe države.

Kao arhiepiskop S. je vrlo energično i dobro organizirao srpsku crkvu. Arhiepiskopsko sjedište određeno je u novom manastiru Žiči, koji su podigli Stefan i S. S. je, prije svega, srpskoj crkvi dao čist nacionalni karakter. Grka vladiku, koga je zatekao u Prizrenu, svrgnuo je, i mjesto njega postavio Srbina. Srbija je razdijeljena u 8 episkopija. Ta podjela je izvedena s naročitim planom. Prema Bosni, S. je postavio episkopsko sjedište na samoj granici, u Dabru na Limu, odakle se mogao budno pratiti rad bosanskih bogumila. Prema katolicima osnovana su episkop ska sjedišta isto tako potpuno na periferiji, u Stonu za humskog episkopa i u Prevlaci, u Boki, za zetskog. S. sljedbenici u dotle pretežno katoličkoj Zeti osnivali su manastirena sve strane, čak i po primorskim romanskim gradovima. Značajno je, da je i samo arhiepiskopsko sjedište bilo stavljeno blizu sjeverne granice, prema Madžarima, i da su ga, poslije rđavih iskustava, kasniji arhiepiskopi prenijeli dublje u unutrašnjost zemlje, u Peć. U ranije vrijeme i pravoslavni su manastiri pod-vrgnuti bili nadzoru katoličkog barskog nadbiskupa. Poslije S. akcije taj se uticaj polagano mijenjao, dok u Dušanovo doba izvjesni katolički svećenici nisu postali podanici pravoslavnih manastira.

Srpsku državnu misao nemanjić ske dinastije stvorio je fizički Nemanja, a intelektualno S. On je sistematski radio, da stvori pravoslavlje kao sintetički dio srpske državne kulture. U tom pravcu S. je odgajao svećenstvo, izvršio je podjelu eparhija, vezao dinastiju za Nemanjine tradicije. Treći srpski arhiepiskop, Sava II., nosio je njegovo ime i bio je također član dinastije. S. nasljednici shvatili su odlično njegove težnje, i uspjeli su, da usko vežu crkvo i državu, i to tako, da su poslije, pod Turcima, svećenici bili glavni nosioci i predstavnici svjetovne državne ideologije i da ih ni najobilatiji turski ustupci nisu mogli skrenuti od rada u tom pravcu.

Poslije smrti svoga brata Stefana (oko 1227), S. je okrunio za kralja njegova sina Radoslava, koji je bio zet epirskog despota i solunskog cara Teodora. Iza krunidbe S. je otišao na istok, u sveta mjesta, možda ne toliko, da ispuni svoje pobožne zavjete, koliko što nije bio zadovoljan prilikama u Srbiji, na koje je uticao moćni epirski tast. Kad je 1230 Teodor bio poražen od Bugara, nije se mogao održati ni Radoslav. On je, 1233, konačno zbačen s prijestola, a na vladu je još ranije doveden njegov mladi brat Vladislav. S., koji se bio vratio s istoka, gledao je, da se ta promjena izvede sa što manje štete po Srbiju. Vladislav je oženjen kćerkom bugarskog cara Asana II., i veze su između Srbije i Bugarske postale vrlo srdačne.

Osiguravši na taj način zemlju, S. je 1233 predao arhiepiskopski položaj svom učeniku Arseniju, a sam se ponovo krenuo na istok. Ovoga puta S. je obišao Jerusolim, Sinaj, Antiohiju i Aleksandriju. Bio je, osim toga, opet i u Niceji. Po svoj prilici, to obilaženje mjesta, gdje su se nalazila sva četiri vaseljenska patrijarha, bilo je u vezi sa željom cara Asana, da se prizna trnovska bugarska patrijaršija. To se da naslutiti još više po tome, što se S., na povratku s toga puta, navratio u Bugarsku, i tu je bio svečano dočekan. U Trnovu je i umro. Iste ove godine (1235), proglašena je u Galipolju bugarska patrijaršija s grčkim odobrenjem. Iz Trnova je S. 6/5 1237 prenesen u Srbiju, u Mileševu. Tu mu je tijelo ležalo sve do 1594, kada su ga Turci prenijeli u Beograd i spalili na Vračaru.

S. bio je i prvi srpski književnik. Pored pomenutih manastirskih ustava, karejskog, hilandarskog i studeničkog, sačuvana je, u posebnom prijepisu, i njegova biografija Stefana Nemanje, koja je u stvari bila sastavni dio Studeničkog Tipika. Tu je, uglavnom, prikazan Nemanjin monaški život, s nekoliko podataka iz njegova svjetovnog djelovanja. S mnogo topline opisan je S. rastanak s Nemanjom pred smrt. Po konciznosti, po lirizmu i po ukusu, ovo djelo ide među najbolje stvari naše stare književnosti; ono i danas još ostavlja jak utisak.

Po svom širokom učešću u narodnom životu i po velikom uticaju, koji je vršio, S. je postao jedna od najpopularnijih ličnosti u našoj crkvenoj tradiciji, i potom u narodnom predanju. Njegovu biografiju napisao je svetogorski kaluđer Domentijan 1253. Tu je biografiju preradio i okitio drugi jedan kaluđer, Teodosije, na početku 14 vijeka. Ova je biografija postala vrlo popularna i prepisivana je i izdavana do kraja 18 vijeka.

S. spisi nalaze se objavljeni na raznim stranama. Uskoro će biti svi objavljeni u cjelini, u izdanju Srpske Kraljevske Akademije.

L i t e r a t u r a: A. Gavrilović, Sveti Sava (1900); V. Ćorović (Brastvo, 16, 1921); P. Povović, O hronologiji u delima Sv. Save (Glas, 110, 1924) ; V. Ćorović, Sv. Sava u narodnom predanju (1927); St. Dimitrijević, Sv. Sava u narodnom verovanju i predanju (1926). Prijevod Savine biografije Nemanjine i Teodosijeve o Sv. Savi s napomenama i uvodom dao je M. Bašić, Stare srpske biografije (Srpska Književna Zadruga, 1924).

V. Ćorović.

[Ћирило]

Ћирилички чланак о Светоме Сави:

 

САВА СВЕТИ, први српски архиепископ (око 1174—14/1 1235, Трново). С. је био најмлађи син великог жупана Стевана Немање и звао се Растко. У Немањиној породици се обраћала пажња на васпитање деце, нарочито и у књижевном погледу. О том даје најбољи доказ лепа и ретка књижевна култура двојице Немањиних синова, Стевана и Растка. Као младић, негде око 1192, Растко је, одушевљен животом светогорских монаха, отишао са једним монахом, који беше дошао на Немањин двор по милостињу, у Свету Гору, у руски манастир. У Светој Гори С. се покалуђерио и узео име славног сириског монаха Св. Саве. Из руског манастира прешао је после у манастир Ватопед, где је била лепа збирка сваковрсних рукописа. Када се Немања, после абдикације, замонашио, пошао је и он, на С. позиве, у Свету Гору (1197). У споразуму са С. он је подигао у Светој Гори за српске калуђере манастир Хиландар. Манастир је био готов 1199. С. је за њ написао даровну повељу у Немањино име. У Хиландару је Немања наскоро умро, 1200. С. је за тај манастир превео и нешто прерадио типик Евергетидског манастира у Цариграду, који је после, са мањим изменама, употребио и за Студеницу. Хиландар се С. настајањем развио убрзо у један од највећих светогорских манастира, и постао је главно место књижевног и црквеног васпитања за средњевековне српске калуђере. С. се после повукао у Кареју, у једну малу ћелију са црквицом, где је проводио готово аскетски живот према строгом уставу, који је сам прописао.

После Немањине смрти у Србији је дошло до грађанског рата. Најстарији Немањин син, Вукан, који је 1195 био добио на управу Зету и још неке области, али је био обиђен у наслеђу престола, био је огорчен таком одлуком. Он је створио блиске везе са папском куријом и мађарским двором, добио је помоћи од Мађара, па је напао Стевана и једно га време потиснуо с власти. Стеван се, међутим, искоришћавајући мађарске борбе са Бугарима, већ 1203, вратио па престо. Ускоро су на Балкану настале велике промене. 1204 срушено је византиско, а основано латинско царство. Снаге се на Балкану знатно померише. Грчка се држава разбила у три дела. У Никеји, у Малој Азији, образовано је ново византиско царство, које се сматрало као наставак цариградског. У Никеју је било пренесено и седиште патријаршије. Друга је држава настала у Трапезунту, под Комнинима. На Балкану су се Грци одржали у засебној држави, под Анђелима. у Епиру. У тој држави налазио се и Охрид, где је било седиште архиепископа, под чију је јурисдикцију потпадала српска православна црква. Ове промене имале су знатан утицај и на српске прилике. Дубровник је признао 1205, а Зета 1208 врховну власт Млечана. И сам Стеван Немањић је извео промену своје политике. Већ раније он је био отпустио своју жену, византиску принцезу, а сада је ушао у брак са једном унуком моћног млетачког дужда Хенрика Дандола. једног од главних твораца латинског царства. Помоћу нових пријатеља он је 1217 добио из Рима краљевску крупу и њоме био венчан за краља.

Такав обрт српске политике изазвао је С. реакцију. Он се 1208 вратио из Свете Горе у Србију, са очевим моштима, и живо је настојао да изравна противности међу браћом. Из Студенице, где је живео по повратку, он је у два-три маха дипломатски помагао Стевану. Ишао је да умири просечког владара Стреза и учинио га је безопасиим. Са братом је одлично извео, те је прошао без потреса по Србију опасни савез између мађарског краља и латинског цара (1210).

После Стеванова примања круне из Рима С. је, незадовољан напустио Србију, и отишао је у Свету Гору. Оп је по свом васпитању био строг православац и латинофоб, а и као државник је хтео, да се настави Немањина традиција оријентације у православском правцу. По С. концепцији Србија је имала бити јединствена православна држава, у којој ће вера, у оскудици још неразвијене националне идеје, бити кохезивни елеменат свих племена и покрајина. Стога је С. Одлучио, да организује самосталну српско-православну цркву у држави и да тој организацији повери рад на народној консолидацији. Ради тога је он отишао у Никеју, ИЗЛОЖИО тамо своје разлоге за потребу одобрења српске црквене самосталности, наглашујући опасност од латинског утицаја у Србији. Цар и патријарх су примили те разлоге, надајући се, да ће у Србима добити савезника за борбу против мрских западних витезова, који су још увек држали Цариград у својој власти.

1219 патријарх је одобрио самосталност српске цркве, а за првог архиепископа поставио је С., као најзгоднију, њима од раније добро познату и поуздану личност. С. настајању ишле су у прилог и нове прилике. Епирски деспот Теодор дао је убити новог латинског цара, Петра, кад је из Италије пролазио за Цариград, и изазвао је тиме забуну у цариградским латинским круговима. Мађарски краљ се с неуспехом вратио са свог крсташког похода на исток, и имао је много незгода са ојачалом властелом код куће. Он се, истина, спремао на Србију ради стварања краљевства, али није био у могућности да организује озбиљан поход, и С. није имао много муке кад је ишао да га одврати од непријатељства. Стеван је приметио назадовање Латина и био је, стога, и сам спреман, да са своје стране помогне С. дело. Нарочито га је веселио С. успех са добијањем црквене самосталности, из чисто политичких разлога. Непосредан надзор над српском црквом и јак утицај на њу имао је дотле охридски архиепископ, Грк, који је био поданик туђе државе.

Као архиепископ С. је врло енергично и добро организовао српску цркву. Архиепископско седиште одређено је у новом манастиру Жичи, који су подигли Стеван и С. С. је, пре свега, српској цркви дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је, и место њега поставио Србина. Србија је раздељена у 8 епископија. Та подела је изведена са нарочитим планом. Према Босни, С. је поставио епископско седиште на самој граници, у Дабру на Лиму, одакле се могао будно пратити рад босанских богумила. Према католицима основана су епископска седишта исто тако потпуно па периферији, у Стону за хумског епископа и у Превлаци, у Боки, за зетског. С. следбеници у дотле претежно католичкој Зети оснивали су манастире на све стране, чак и по приморским романским градовима. Значајно је, да је и само архиепископско седиште било стављено близу северне границе, према Мађарима, и да су га, после рђавих искустава, доцнији архиепископи пренели дубље у унутрашњост земље, у Пећ. У раније време и православни су манастири подвргнути били надзору католичког барског надбискупа. После С. акције тај се утицај полагано мењао, док у Душаново доба извесни католички свештеници нису постали поданици православних манастира.

Српску државну мисао немањићске династије створио је физички Немања, а интелектуално С. Он је систематски радио, да створи православље као синтетички део српске државне културе. У том правцу С. је васпитавао свештенство, извршио је поделу епархија, везао династију за Немањине традиције. Трећи српски архиепископ, Сава II, посио је његово име и био је такође члан династије. С. наследници схватили су одлично његове тежње, и успели су, да уско вежу цркву и државу, и то тако, да су после, под Турцима, свештеници били главни носиоци и представници световне државне идеологије и да их ни најобилатији турски уступци нису могли скренути од рада у том правцу.

После смрти свога брата Стевана (око 1227), С. је крунисао за краља његовога сина Радослава, који је био зет епирског деспота и солунског цара Теодора. Иза крунисања С. је отишао на исток, у света места, можда не толико, да испуни своје побожне завете, колико што није био задовољан приликама у Србији, па које је утицао моћни епирски таст. Кад је 1230 Теодор био паражен од Бугара, није се могао одржати ни Радослав. Он је, 1233, коначно збачен са престола, а на владу је још раније доведен његов млађи брат, Владислав. С., који се био вратио са истока, гледао је, да се та промена изведе са што мање штете по Србију. Владислав је ожењен кћерком бугарског цара Асана II, и везе су између Србије и Бугарске постале врло срдачне.

Осигуравши на тај начин земљу, С. је 1233 предао архиепископски положај свом ученику Арсенију, а сам се попово кренуо на исток. Овога пута С. је обишао Јерусалим, Синај, Антиохију и Александрију. Био је, сем тога, опет и у Никеји. По свој прилици, то обилажење места, где су се налазила сва четири васељенска патријарха, било је у вези са жељом цара Асана, да се призна трновска бугарска патријаршија. То се да наслутити још више по томе, што се С., на повратку са тога пута, навратио у Бугарску, и ту је био свечано дочекан. У Трнову је и умро. Исте ове године (1233), проглашена је у Галипољу бугарска патријаршија са грчким одобрењем. Из Трнова је С. 6/5 1237 пренесен у Србију, у Милешево. Ту му је тело лежало све до 1394, када су га Турци пренели у Београд и спалили на Врачару.

С. био је и први српски књижевник. Поред поменутих манастирских устава, карејског, хиландарског и студеничког, сачувана је, у посебном препису, и његова биографија Стевана Немање, која је у ствари била саставни део Студеничког Типика. Ту је, углавном, приказан Немањин монашки живот, са неколико података из његова световног деловања. Са много топлине описан је С. растанак с Немањом пред смрт. По концизности, по лиризму и по укусу, ово С. дело иде међу најбоље ствари наше старе књижевности; оно и данас још оставља јак утисак.

По свом широком учешћу у народном животу и по великом утицају, који је вршио, С. је постао једна од најпопуларнијих личности у нашој црквеној традицији, п но том у народном предању. Његову биографију написао је светогорски калуђер Доментијан 1253. Ту је биографију прерадио и окитио други један калуђер, Теодосије, на почетку 14 века. Ова је биографија постала врло популарна и преписивана је и издавана до краја 18 века.

С. списи налазе се објављени на разним странама. Ускоро ће бити сви објављени у целини, у издању Српске Краљевске Академије.

Л и т е р а т у р а: А. Гавриловић, Свети Сава (1900); В. Ћоровић (Браство, 16, 1921); П. Поповић, О хронологији у делима Св. Саве (Глас, 110, 1924) ; В. Ћоровић, Св. Сава у народном предању (1927); Ст. Димитријевић, Св. Сава у народном веровању и предању (1926). Превод Савине биографије Немањине и Теодосијеве о Св. Сави с напоменама и уводом дао је М. Башић, Старе српске биографије (Српска Књижевна Задруга, 1924).

В. Ћоровић