KRVAVA PETOKRAKA-Priča o herojstvu dečaka čije ime ponosno nosi jedan vrtić

[Милан Ракић]

Siromašnog dečaka Slavoljuba Kovića sa samo 17 godina ubili su Nemci. Pre smrti na čelu mu je urezana krvava petokraka.

 

Svega nekoliko meseci nakon što se priključio grupi partizana, u decembru 1941. u Milini na Ceru zarobljen je od strane Nemaca.

 

Odveden je u logor Zabran kod Šapca sa ciljem da pomoću njega saznaju imena partizana i njihovih saradnika.

 

Tamo je na svirep način mučen.

 

- Što su ga više mučili i tukli on je glasnije govorio "Tucite, ubite, pobeda je naša" - rekao nam je Ljubivoje Ršumović, koji je napisao poemu "Poema o ćutanju" u čast malog Slave.

 

Na Badnje veče 1942. godine, Nemci su bajonetom urezali zvezdu petokraku na čelu ovog mališana i tako krvavog ga fotografisali. 
 

Tri dana kasnije, 10. januara 1942. Slava je streljan sa svim ostalim zarobljenicima. 
 

- On je bio samo dečak kada su ga na svirep način ubili. Zbog toga smo odlučili da našem vrtiću damo naziv po njemu – rekla je direktorka vrtića u Bogatiću Ljubica Knežević.

 

Slava, kako su ga zvali, rođen je 21. avgusta 1924. godine u Bogatiću, u siromašnoj porodici. Imao je teško detinjstvo. Sa tri godine ostao je bez oca, a zbog neuhranjenosti i loših uslova života, školu je upisao sa zakašnjenjem od dve godine. 
 

Posle osnovne škole, upisao je krojački zanat, ali ga nije završio zbog Drugog svetskog rata, koji je počeo u to vreme.
 

Slavoljub se 1941. godine priključio mačvanskom partizanskom odredu i tamo izrađivao bombe, popravljao naoružanje, šio odela.

 

Pored toga, obavljao je i kurirske i stražarske dužnosti.

 

Kako bi mu odali počast narod je napravio njegovu  bistu koja stoji u spomen-parku na Jabuci kod Prijepolja, uz biste njegovih vršnjaka Boška Buhe i Sirogojna.

 

Blic.rs

 

Slavoljubova zvezda

 

"To što si ti učinio nije mogao svako,

to mora da se pamti

i kada nesreće odu,

svetli sa tvoga čela,

sunce petokrako,

kao najljubavnije reči:

- Slava voli slobodu"

 

Deo poeme Ljubivoja Ršumovića koju je napisao u čast malog Slave

 

 

[Милан Ракић]

Љубивоје Ршумовић: Цврк о ћутању

 

ЋУТАЊЕ је злато, гласи једна народна, које нема у Вуковој књизи српских пословица и загонетки. Да ли то значи да се пре 200 година ћутање није плаћало златом, и ако није, да ли је уопште било исплативо ћутати, прећуткивати, тајити, заташкавати? Да ли је транспарентност, данас тако актуелна у Европи, зачета у Србији са Карађорђем и Милошем?

 

Ето задатка за доконе политикологе, да истражују и доносе закључке. Али, у овом времену, кад сиромаштво народа и богатство појединаца постаје модел живота и голог опстанка, помињање злата у било каквом значењу превазилази пословичну поруку и прераста у изазов да се јавно и јасно говори о свему.

 

Сетимо се да је Милош био миран док је народ гунђао и говорио, и да је захтевао од жбира и доушника да му јаве кад народ заћути. Данас, пак, немудри силници хоће да зачепе уста народу, па не презају ни да убију оне који неће да ћуте, новинаре пре свих.

 

Тако нас убеђују да ћутање понекад бива кукавичко злато. Човек може ћутати као мула, као пањ, као риба, као камен, као заливен оловом, али и као свиња. То је оно кад је ко срдит, па ћути, објашњава Вук свињско ћутање. Народ је давно смислио ову увреду сам себи, да би нам послао поруку да грокћемо и гуричемо кад смо срдити, бесни, да не ћутимо као свиње.

 

Наравно, било је, па и данас има и позитивних примера ћутања! Ваљало је под мукама издржати, ћутати, не одавати јатаке, у хајдучка времена.

 

Дирљив је пример из Другог светског рата, који се може поредити са античким драмама. Сиромашни дечак Славољуб Ковић из Богатића, слуга и бескућник, прикључио се партизанима. Заробили га Немци у Милни на Церу и спровели у логор Забран код Шапца. Немци су мислили да ће имена партизана и њихових сарадника најлакше извући од слабашног дечака. Обећавали му новац, угодан живот, Слава је ћутао. Онда га тукли, зверски мучили. Што су га јаче тукли, Слава је тврђе ћутао, па су помислили да он ћути о неким великим, чудесним тајнама. А Слава је ћутао, не о великим, него о највећим стварима, о другарству, о оданости, о честитости.

 

Срдити фашисти су му на крају урезали крваву звезду петокраку на челу, сликали га тако, и стрељали са осталима. Славино златно ћутање спасило је оне који су га примили у своје друштво, борце Мачванског одреда. Његова биста стоји у спомен-парку на Јабуци код Пријепоља, уз бисте његових вршњака Бошка Бухе и Сирогојна. А нама, после свега овога о чему смо цвркутали, остаје да научимо: Добро је говорити, а још боље ћутати, треба само знати кад је чему време, како каже једна румунска пословица.

 

Вечерње новости

[о.Небојша]

Треба рећи истине ради да је тај Мачвански партизански одред познат по терору над неистомишљеницима, да су за кратко вријеме побили доста људи којима је једина грешка била што су били антикомунисти. Најпознатији од њих је доктор Млађа Милошевић, чијим убиством је Мачва остала без љекара http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/t50038.lt.html

 Својим акцијама навукли су казнену експедицију на Мачву која је ишла истим траговима као и њихови страи у 1.свј.рату.

[Милан Ракић]

Треба рећи истине ради да је тај Мачвански партизански одред познат по терору над неистомишљеницима, да су за кратко вријеме побили доста људи којима је једина грешка била што су били антикомунисти. Најпознатији од њих је доктор Млађа Милошевић, чијим убиством је Мачва остала без љекара http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/t50038.lt.html

 Својим акцијама навукли су казнену експедицију на Мачву која је ишла истим траговима као и њихови страи у 1.свј.рату.

Да... Доктор Млађа је рехабилитован тек пре неку годину и једна улица (где ми тазбина живи ) у Богатићу је понела његово име. Једини "грех" докторов је тај што је део своје куће (мислим да је у питању била соба за послугу) "дао" немачком капетану да станује ("дао" је под наводницима, јер је окупатор дошавши у Мачву и у Богатић, намерио дом докторов као најлепши у вароши и наложио овоме да има примити официра на стан)..

 

Но то оче нема везе са фашистичким оргијањем са једне и молчанијем овог детета са друге стране...

[о.Небојша]

Има , јер ти другови нису били неки борци за слободу, него авантуристи који су углавном убијали Србе и понеког Швабу, па кад је постало густо, дали петама вјетра, а народ оставили на милост и немилост окупатору. А и да је знао не би им могао рећи гдје су се крили остаци разбијеног одреда. Него су се Швабе иживљавале над њим јер им се тако могло.

Као и над осталима који су били у логору, па су их тјерали да у трку прескоче буре и направе салто, па пошто нико није могао сви су били бијени.