Др Пре­драг Дра­гу­ти­но­вић: „Слаби“ и „јаки“ у вери (Рим. 14, 1; 15, 1) Други део

[Поуке.орг инфо]

 

Сла­би у ве­ри: ју­де­о­хри­шћа­ни или хри­шћа­ни из не­зна­бо­штва?

 

У Рим. 14 Апо­стол Па­вле на­во­ди да „сла­би“ у ве­ри из­бе­га­ва­ју да је­ду ме­со, већ је­ду зе­ље (14, 2), не пи­ју ви­но (14, 21) и раз­ли­ку­ју да­не, сма­тра­ју­ћи јед­не ва­жни­јим од дру­гих (14, 5). На­во­де­ћи ове мо­мен­те, Апо­стол не го­во­ри екс­пли­цит­но да су ове вер­ске прак­се по­сле­ди­ца др­жа­ња То­ре, нпр. да се раз­ли­ко­ва­ње да­на од­но­си на су­бо­ту. Уоч­љи­ва је слич­ност са по­ле­ми­ком ко­ју Апо­стол во­ди са ју­де­о­хри­шћа­ни­ма у Га­ла­ти­ји и то баш у по­гле­ду ју­деј­ског ка­лен­да­ра: „Гле­да­те на да­не и ме­се­це и вре­ме­на и го­ди­не!“ (Гал. 4, 10). С дру­ге стра­не, иа­ко се у ју­деј­ству пра­ви раз­ли­ка из­ме­ђу чи­стих и не­чи­стих је­ла, То­ра у прин­ци­пу не за­бра­њу­је ме­со и ви­но. Сто­га не­ки ис­тра­жи­ва­чи сма­тра­ју да „сла­би“ у ве­ри у рим­ској за­јед­ни­ци ни­су би­ли ју­де­о­хри­шћа­ни, већ хри­шћа­ни из не­зна­бо­штва ко­ји су у Цр­кву уне­ли сво­је ра­ни­је фи­ло­соф­ско-ре­ли­гиј­ске прак­се, као што су астро­ло­шко су­је­вер­је и екс­трем­на аске­за ко­ја се огле­да­ла у уз­др­жа­ва­њу од хра­не жи­во­тињ­ског по­ре­кла и ви­на. Ме­ђу­тим, за­вр­шна из­ла­га­ња у Рим. 15, 7–13 су­че­ља­ва­ју хри­шћа­не из об­ре­за­ња („да утвр­ди обе­ћа­ња оци­ма“, ст. 8) и хри­шћа­не из не­зна­бо­штва („да про­сла­ве Бо­га због ми­ло­сти“, ст. 9) и по­зи­ва­ју их на је­дин­ство ко­је је ус­по­ста­вио Хри­стос. Сто­га се чи­ни да су „сла­би“ у ве­ри би­ли хри­шћа­ни из об­ре­за­ња, од­но­сно ју­де­о­хри­шћа­ни ко­ји су би­ли скло­ни чак и за са­мо ју­деј­ство ати­пич­ној аске­зи. По­што су би­ли хри­шћа­ни ве­ро­ват­но су сма­тра­ли да та вр­ста аске­зе пред­ста­вља су­штин­ски део њи­хо­вог хри­шћан­ског иден­ти­те­та и има чак со­ти­ри­о­ло­шки ка­рак­тер, што се ви­ди из Па­вло­ве ар­гу­мен­та­ци­је (14, 10–12). За „ја­ке“ у ве­ри то је би­ла очи­глед­на бе­сми­сли­ца: ве­ри у Хри­ста аскет­ске прак­се не да ни­су по­треб­не, већ ако јој се при­до­да­ју по­ка­зу­ју „сла­бост“ у ве­ри. У рим­ској за­јед­ни­ци су, да­кле, раз­ли­чи­те вер­ске прак­се – уз­др­жа­ва­ње од све­га и став да је ве­ра до­вољ­на – иза­зва­ле под­ва­ја­ња.

 

 

прочитајте и први део овог текста

 

 

Ре­ак­ци­ја Апо­сто­ла Па­вла

 

Апо­стол Па­вле не на­во­ди ода­кле му са­зна­ња за ова­кво ста­ње у рим­ској цр­кве­ној за­јед­ни­ци, већ се од­мах обра­ћа „ја­ки­ма“ апе­лом да при­ма­ју „сла­бо­га“ у ве­ри, „без рас­пра­вља­ња о ми­шље­њи­ма“ (14, 1), чи­ме ће уве­сти и за­вр­ше­так сво­јих из­ла­га­ња на ту те­му (15, 1). Они ко­ји­ма се Апо­стол обра­ћа су пр­вен­стве­но „ја­ки у ве­ри“, да­кле они хри­шћа­ни ко­ји сма­тра­ју да су аскет­ске прак­се су­ви­шне та­мо где је ве­ра ја­ка и да оне, ка­да се на њи­ма ин­си­сти­ра, са­мо по­ка­зу­ју да је ве­ра сла­ба. Обра­ћа­ју­ћи се пр­вен­стве­но ја­ки­ма Апо­стол раз­ви­ја осно­ве хри­шћан­ске ети­ке ко­ја ци­ља ка пре­вред­но­ва­њу сва­ке свет­ске ло­ги­ке, на­и­ме да онај ко сма­тра да је у пра­ву и да је исти­на на ње­го­вој стра­ни тре­ба за њу да се бо­ри, да је де­мон­стри­ра у сва­ко вре­ме на сва­ко­ме ме­сту, без об­зи­ра на по­сле­ди­це по дру­ге. Та­кав при­ступ Апо­стол на­зи­ва „уга­ђа­њем се­би“ и упра­во из­вр­ће ње­го­ву ло­ги­ку хри­сто­ло­шким ар­гу­мен­том: „Јер и Хри­стос не уго­ди се­би, не­го као што је пи­са­но: Ру­же­ња оних ко­ји ру­же те­бе па­до­ше на ме­не“ (Рим. 15, 3). Апо­стол сма­тра да аскет­ске прак­се не тре­ба да бу­ду по­вод за по­де­ле ме­ђу хри­шћа­ни­ма, већ да сва­ки тре­ба да при­ма оно­га дру­го­га (14, 13). На­ро­чи­то ја­ки тре­ба да па­зе да њи­хо­во по­на­ша­ње не по­ста­не са­бла­зан и спо­ти­ца­ње сла­би­ма у ве­ри (14, 21). Чи­ни се да су ја­ки у ве­ри има­ли оби­чај да на са­бра­њи­ма на­мер­но де­мон­стри­ра­ју сво­ју сло­бо­ду од би­ло ка­квих огра­ни­че­ња и то та­ко што су је­ли од­ре­ђе­не вр­сте је­ла и пи­ли ви­но, са­бла­жња­ва­ју­ћи сла­бе у ве­ри. Апо­стол сма­тра да је то пот­пу­но не­при­мер­но и стра­но цр­кве­ном ето­су: зар је нео­п­ход­но да не­ко ко је уте­ме­љен у ве­ри свој став де­мон­стри­ра на на­чин ко­ји са­бла­жња­ва и са­мим тим ни­по­да­шта­ва дру­го­га (14, 22)? Зар због је­ла да жа­ло­стиш бра­та сво­га? Зар због је­ла из­гу­би­ти оно­га за ко­га Хри­стос умре? (Рим. 14, 15). Сви тре­ба да жи­ве сход­но сво­јим убе­ђе­њи­ма и сви ће за свој жи­вот да­ти од­го­вор на Су­ду (14, 10–12). Због то­га не тре­ба да бу­де ме­ђу­соб­ног осу­ђи­ва­ња (14, 13), већ са­мо ме­ђу­соб­них об­зи­ра. Тај, пак, об­зир тре­ба да бу­де бре­ме ја­ких: „Ду­жни смо пак ми ја­ки, сла­бо­сти сла­бих но­си­ти, а не се­би уга­ђа­ти“ (15, 1). Апо­стол не зах­те­ва од ја­ких да се од­рек­ну сво­јих убе­ђе­ња, за ко­ја и он сма­тра да су ис­прав­на, али зах­те­ва од њих да их у кон­крет­ним си­ту­а­ци­ја­ма жр­тву­ју на ол­та­ру љу­ба­ви пре­ма бли­жњем ко­ји ни­је ка­дар да та убе­ђе­ња раз­у­ме и при­хва­ти (14, 15.20). За­то уо­ста­лом и не тре­ба рас­пра­вља­ти о ми­шље­њи­ма (14, 1), јер се гу­бит­ник зна уна­пред, а то је у ве­ри сла­би брат. Апо­стол, да­кле, раз­ви­ја је­дин­стве­ну цр­кве­ну ети­ку чи­је је је­ди­но ме­ри­ло љу­бав пре­ма бли­жњем. Љу­бав пре­ма оно­ме за ко­га је Хри­стос по­стра­дао од­но­си пре­ва­гу над сва­ким убе­ђе­њем, ма ко­ли­ко се ве­ро­ва­ло у ње­го­ву ис­прав­ност, што Апо­стол на јед­ном дру­гом ме­сту ве­о­ма оштро фор­му­ли­ше: „За­то, ако је­ло са­бла­жња­ва бра­та мо­је­га, не­ћу је­сти ме­са до­ве­ка, да не са­бла­зним бра­та сво­је­га“ (1. Кор. 8, 13).

 

Епи­лог

 

Апо­стол се­бе убра­ја у ја­ке у ве­ри (15, 1) али ње­гов циљ ни­је да за­у­зме стра­ну ја­ких про­тив сла­бих, већ се на­про­тив ста­вља на стра­ну сла­бих, ко­ји­ма сам не при­па­да. Он се чак као јак и не тру­ди да убе­ди сла­бе да про­ме­не сво­је ста­во­ве. Не, он убе­ђу­је ја­ке да бу­ду об­зир­ни пре­ма сла­би­ма. Ка­ко раз­у­ме­ти овај по­сту­пак и ка­ко га спро­ве­сти у жи­во­ту? Зар ни­је на­ша гру­па, на­ша „ствар“, на­ша „оп­ци­ја“ нај­ва­жни­ја? Ка­ко ра­су­ди­ти из­ме­ђу бор­бе за соп­стве­но убе­ђе­ње и љу­ба­ви пре­ма бли­жњем по ко­га мо­је убе­ђе­ње мо­же би­ти по­губ­но? Апо­стол се обра­ћа пре све­га ја­ким, ра­чу­на­ју­ћи да упра­во они мо­гу да по­не­су ово бре­ме жр­тво­ва­ња соп­стве­ног убе­ђе­ња, и то упра­во за­рад ве­ре на ко­јој то­ли­ко ин­си­сти­ра­ју да је не­по­ко­ле­бљи­во има­ју (14, 22). Онај ко­ји у Хри­ста ве­ру­је и ко­ји ње­му сле­ду­је мо­ра би­ти спре­ман и на ње­га да се угле­да. Он ни­је тра­жио ни­шта сво­је, он „ко­ји бу­ду­ћи у об­лич­ју Бо­жи­јем, ни­је сма­трао за оти­ма­ње то што је јед­нак са Бо­гом, не­го је се­бе по­ни­зио узев­ши об­лич­је слу­ге, по­стао исто­ве­тан љу­ди­ма, и из­гле­дом се на­ђе као чо­век, уни­зио је се­бе и био по­слу­шан до смр­ти, и то до смр­ти на кр­сту“ (Фил. 2, 6–8). Угле­да­ње на Хри­ста је им­пе­ра­тив цр­кве­ној за­јед­ни­ци у ко­јој ни­ко ни­шта не тре­ба да чи­ни „из пр­ко­са, ни­ти за пра­зну сла­ву“, не­го хри­шћа­ни сми­ре­њем тре­ба да сма­тра­ју јед­ни дру­ге ве­ћим од се­бе (Фил. 2, 2). Упра­во ово Па­вле же­ли да по­ру­чи и ја­ки­ма у Ри­му: је­дан хри­шћа­нин је он­да јак ка­да је слаб (уп. 2. Кор. 12, 10), ка­да је спре­ман да се „ис­пра­зни“ од сво­је ја­чи­не за­рад дру­го­га.

 

 

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 14–15.

Online извор: Поуке.орг

 

 

Преузмите оргиналну страницу из новина Православље

P. Dragutinovic, Slabi i jaki u veri 2 Pravoslavlje 1154, str. 14-15.pdf

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!