Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

[Мара]

 

 

[Мара]

 

 

[Мара]

 

 

[Мара]

 

 

[Мара]

Братски састанак свештенства Архијерејског намесништва приштинског

 

12. Март 2014 - 21:46 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, у среду 12. марта, у Приштини је одржан редовни годишњи братски састанак свештенства Архијерејског намесништва приштинског. Свештенство се првобитно сабрало око свога Епископа на Литургији пређеосвећених Дарова, да би након Литургије у сали храма светог Николе наставили и радни део састанка. На састанку се говорило о текућим стварима са којима се сусреће свештенство и верни народ Архијерејског намесништва приштинског, али и о конкретизовању планова и пројеката које треба реализовати у блиској будућности.

 

[Мара]

Духовни семинар у Грачаници: ''О покајању и Светој Тајни исповети'' говорио Aрхимандрит Сава игуман Високих Дечана

 

13. Март 2014 - 22:39

Циклус предавања на теме православне духовности и културе, који организује Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у сарадњи са Домом културе Грачаница, настављен је и овога четвртка. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија, на тему ''Покајање и Света Тајна исповести'' гoворио је Високопреподобни Архимандрит Сава Дечанац игуман Царске Лавре Високих Дечана.

У присуству великог броја верника,отац Сава је говорио о извору, потреби али и о самом начину покајања. Предавање, које је скуп огромног интелектуалног богатства али и дубоког духовног искуства предавача, привукло је пажњу слушалаца који су по завршетку предавања постављали питaња да би добили потпунији одговор на детаље који их посебно занимају.

Подсећамо да се предавања из области православне духовности и културе одржавају свакога четвртка у галерији Дома културе  Грачаница са почетком у 19 часова.

Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси предавање оца Саве
 

Предавање Архимандрита Саве Дечанца

[Мара]

 

[Мара]

Емисија о Православљу радио Грачанице - гост Архимандрит Сава Дечанац

 

16. Март 2014 - 21:55

Сваке недеље са почетком у 12 часова на таласима радио Грачанице емитује се емисија о Православљу у организацији Епархије рашко-призренске и радио Грачанице. Данас је емитована трећа емисија овог циклуса. Гост радија Грачанице био је Високопреподобни Архимандрит Сава игуман Царске Лавре Високих Дечана.

 

Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси разговор са оцем Савом.

 

Разговор са оцем Савом Дечанцем

[Мара]

Канцеларија за Косово и Метохију: Мартовски погром - 10 година касније

 
17. Март 2014 - 16:53
 

Обележавањем десетогодишњице од мартовског погрома 2004. желимо, ко зна који пут, да скренемо пажњу међународној и домаћој јавности о некажњивости злочина над људима и баштином данас сем, ако за то не постоји интерес неких спољашњих политичких и војних центара моћи.
Питање културних идентитета на Косову и Метохији у непосредној је вези с препознавањем и опредељењем аутентичних баштиника на Косову и Метохији у дужем временском периоду. Постојећи културни идентитети нису настали истовремено. Сходно томе, статус баштиника условљен је конкретним стваралаштвом народа који су живели и данас живе на Косову и Метохији. Српски народ и Српска православна црква баштине најбројније и најзначајније културно наслеђе и оно је недељиво по било ком основу. Када је реч о албанском културном наслеђу неизбежно се намеће питање да ли је албанска етничка заједница баштиник свеукупног културног наслеђа исламске провенијенције? Ако отоманско културно наслеђе на Косову и Метохији датира пре досељавања албанског становништва на те просторе и ако се зна да је процес исламизације текао поступно, оправдано је поставити питање – да ли албанско становништно може бити баштиник отоманског културног наслеђа чак и када су, после примања ислама, за верске обреде користили већ постојеће отоманске богомоље? И није реч само о верским објектима.
Евидентне су претензије албанске етничке заједнице на Косову и Метохији да за потребе утемељења тзв. државе Косово испослују статус новог културног идентитета који би сада, исто тако једнозначно и линеарно, апсорбовао и хришћанско, посебно наслеђе Срба на Косову и Метохији. Сматрајући себе за једине баштинике исламског наслеђа и упорним својатањем српског културног наслеђа настоје да баштину подведу под окриље тзв. косоварског културног наслеђа. Та агресивна политика, лишена свих цивилизацијских тековина, у заштити културног наслеђа допринела је да се на очиглед светске јавности у континуитету уништава један од најзначајнијих драгуља европског средњовековног наслеђа.
Мартовски погром над српским народом, српским културним наслеђем и српским гробљима на Косову и Метохији по свом интензитету и екстремизму садржи сва обележја етноцида. Данс, десет година од Погрома, суочавамо се с чињеницом да последице овог нецивилизацијског чина и даље трају без изгледа за суштинске промене у заштити националног и културног идентитета Срба на Косову и Метохији.
Подсећамо, да је после рата 1999. године Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, додељен мандат Мисији УН (УНМИК) који је требало да гарантује и штити универзалне вредности и неотуђива права свих грађана у Покрајини без обзира на националну или верску припадност. Тако је заштита слободе и безбедности људских живота на Косову и Метохији постала обавеза јавне међународне власти - Администрације УНМИК и међународних војних снага - КФОР. Та обавеза је, нажалост, још јуна 1999. године и касније, до марта 2004. године, драстично нарушена. Преко две стотине двадесет хиљада Срба и припадника других неалбанских етничких заједница изгнано је с Косова и Метохије, више од 120 хришћанских светиња и споменика културе и неутврђен број надгробних споменика, девастирано је и уништено.
Изостанак адекватне заштите основних људских права српског народа као и заштите српског културног наслеђа у складу с мандатом Мисије УН, охрабрио је албанске екстремисте и терористе да наставе на још бруталнији начин убијање и протеривање српског народа и затирање свих сведочанстава о постојању српског културног идентитета на Косову и Метохији. За само два дана, од 17- 19. марта 2004. године, протерано је преко 4.000 Срба, запаљено преко 800 српских домова, уништено и оштећено 35 православних храмова и споменика културе, убијено неколико десетина недужних људи и рањено више стотина лица укључујући и припаднике међународних власти на Косову и Метохији. И у овом случају, као по правилу, овај стравични злочин није примерено политички осуђен нити су непосредни налогодавци и извршиоци кривично процесуирани у складу с међународним правом.
За боље разумевање садашњег статуса културног наслеђа као и могућности за заштиту и одрживи развој српског културног идентитета на Косову и Метохији, потребно је имати релевантна сазнања о природи српско-албанских односа у дужем временском периоду. Ове односе могуће је чињенично пратити од времена када су ова два народа дошла у позицију да деле исти животни простор. Потребно је нагласити да је реч о простору који данас називамо Косово и Метохија. Осовна карактеристика тих односа јесте да су били током читаве историје супротстављени, често непријатељски. Такви односи су у континуитету подстицани и усмеравани са стране различитих спољашњих центара моћи и то редовно на штету српског народа.
Првo драстичније нарушавање српско-албанских односа догодило се после отоманских освајања и с мањим прекидима траје до данас. Основни подстрекач лоших српско-албанских односа јесте претензија Албанаца да овладају српским животним и националним простором на Косову и Метохији. После Великог аустријско-турског рата крајем 17. века долази до масовне колонизације албанских племена праћене репресалијама и злочина према хришћанском народу. Неподношљиви услови живота присилили су значајан број Срба на егзодус познат као Велика сеоба Срба 1690. године. Исте или сличне несреће пратиле су српски народ на Косову и Метохији све до најновијег прогона Срба 1999. године, нажалост, у присуству међународних војних и цивилних власти. Ако је пустоносни турски поход отворио границу албанским усељеницима, онда ће ратни догађаји 1999. године бити одлучујућа фаза варварског пустошења српске супстанце у средишту српске државности и културе развијане од Средњег века до данас. Ураво, пред очима међународних институција уништено је преко 150 споменика културе српске провенијенције.
Кратка оцена карактера српско-албанских односа сигурно неће задовољити све оне који су заинтересовани за дубље и објективније сагледавање овог изузетно комплесног питања. Зато указујемо на богату изворну грађу, односно, бројне научне публикације како домаћих тако и иностраних аутора. Такође, у корисну литературу убрајамо и извештаје путописаца који на основу непосредних сазнања доносе своја запажања и оцене о многим догађајима од значаја за свеобухватније разумевање не само српско-албанских односа, већ и ширих политичких процеса који су се неминовно рефлектовали на српско-албанске односе са свим негативним последицама.
Посебну пажњу желимо да усмеримо на оне политичке процесе на Косову и Метохији који су обележили другу половину 20. и почетак 21. века чији смо савременици и непосредни сведоци. Реч је о континуитету политизације међунационалних односа све у циљу позиционирања албанизоване политичке олигархије на Косову и Метохији према институцијама тадашње Савезне државе Југославије, посебно према институцијама Републике Србије у чијем саставу је Покрајина Косово и Метохија. Сталним наглашавањем наводне обесправљености Албанаца у Југославији, односно у Србији, а у чему су поједине иностране владе виделе свој интерес и потпомогле интернационализацију албанског питања, утрт је пут сатанизацији српског народа и тако је у свет одлазила црно бела слика о међунационалном сукобу на Косову и Метохији.
Зашто инсистирамо на објективном сагледавању и представљању политичких процеса на Косову и Метохији, посебно, у времену чији смо савременици? Пре свага, зато што су ти догађаји део наших живота, догађаји који су оставили трауматичне и трајне последице како на појединце и породице, тако и на свеукупно стање српског народа, посебно на простору Косова и Метохије.
Стиче се утисак да међународна и домаћа научна и шира јавност још нису спремне да демистификују учинке диктатуре Јосипа Броза која је под геслом „братства и јединства“ у ондашњој Југославији у институционалном и уставноправном смислу, свела државност Србије на ниво посматрача без права гласа. Илустративан пример је чињеница да је Покрајинска скупштина имала могућност утицаја на одлуке Скупштине Србије, док Скупштина Републике Србије није имала никакав политичко-правни инструмент да утиче или оспори било коју одлуку Скупштине Косова и Метохије. Таква анахрона политичка стварност омогућила је мајоризацију албанске већине над српским народом и другим етничким заједницама и уз примену тзв. националног кључа који се кретао до 9:1 у корист Албанаца, убрзала је процес албанизације живота на Косову и Метохији. У створеном политичком амбијенту у којем је великоалбански сепаратистички покрет изашао из илегале и ступио на политичку сцену 1968. године, дошло је до увећања скале притисака на Србе. Последице су се одражавале на масовна исељавања с Косова и Метохије, уништавања споменичког наслеђа и рушење надгробних споменика и других обележја. Даље, уследило је потискивање српског језика и писма из службене употребе, као и преименовање географских назива и топонима. Чак ни равноправан статус српског и албанског језика није био могућ. Уклањајући доследно симболе државе Југославије, односно Републике Србије, у употребу су уведена државна обележје суседне државе Албаније.
Напред изнето чињенично стање је проверљиво. Не чини ли се логичним да матична држава заштити уставноправни поредак и сигурност свих својих грађана на Косову и Метохији, а што се и догодило 1989. године. Међутим, великоалбански сепаратистички покрет није устукнуо, нити одустао од идеје велике Албаније. Зато ће после 1989. године систематски прогон Срба заменити стратегијом стварања паралелних албанских институција власти. Тада већ интернационализовано „албанско питање на Косову и Метохији“ ишло је у прилог новонасталим политичко-безбеденосним околностима за које је добијена подршка одређених међународних политичких и војних центара моћи. Стратешки интереси су однели превагу над међународним правом и ратни сукоб је био неизбежан. Данас видимо да опција рата није донела правично решење вишевековног српско-албанског конфликта. Даље коришћење двојних стандарда утицајних међународних фактора и задржавање црно-беле слике у јавности, редовно на штету српске стране, не само да није одрживо решење, већ је понижавајуће и онеспокојавајуће за све људе који демократију и правду доживљавају као највише достигнуће цивилизованог света.

О кршењу људских права српског становништва на Косову и Метохији, атаци на живот и српску имовину у последње две године

На простору Косова и Метохије, пуних десет година након погрома над српским становништвом 17. марта 2004, када је погинуло неколико десетина грађана, 900 људи претучено и тешко повређено, око 4.000 протерано из својих домова, 935 неалабанских кућа запаљено и оштећено, 6 градова и 10 села етнички потпуно очишћено, насиље не престаје. Да етничко угњетавање не јењава, укрос отвореном преговарачком процесу у Бриселу и тежњи ка међуетничком помирењу, сведочи велики број напада усмерених према српском становништву и српским историјским, културним и духовним тековинама.

2012. ГОДИНА

6. јануара. – Албански екстремисти блокирали приступ манастиру Дечани, каменовали колону возила са председником Србије и малтретирали вернике.
21. јануара. – Косовска поверилачка агенција најавила је да ће приватизовати Господарску кућу – сарај, важан културно историјски споменик Срба у Великој Хочи, општина Ораховац.
14. фебруара. – Опљачкана црква Св. Николаја у Косовској Каменици.
25. фебруара. – У акцији специјалне јединице Косовске полиције на простору општине Гњилане ухапшено шесторо Срба и испољене бруталности према цивилима међу којима су седамдесетогодишњи Живојин Стојановић из Шилова и једно малолетно дете.
3. марта. – Обијена и оскрнављена православна црква Св. Георгија у селу Станишор, у Косовском поморављу.
31. марта. – На манастирском зиду Високих Дечана освануо натпис „Својина UCK“, као подршка намери албанских власти да изграде саобраћајну магистралу преко земљишта српског манастира из 14. века.
4. априла. – У селу Пејчић, у области Средска, из ватреног оружја пуцано на православни храм Успења Пресвете Богородице са почетка 18. века.
5. априла. – Поруке мржње исписане на зиду цркве Св. апостола Петра и Павла у селу Брод, општина Штрпце.
12. маја. – Инцидент у горњем, српском делу Ораховца, који је изазвао албански младић дошавши са аутоматском пушком у рукама и пиштољем за појасом у српски део града, малтретирао и застрашивао Србе на које је наишао.
13. јуна. – Монах манастира Црна Река Митрофан Булајић претучен у јужном делу Косовске Митровице.
28. јуна. – У одвојеним инцидентима повређено више од тридесет Срба; двадесет особа повређено је у сукобу са припадницима Косовске полиције на прелазу Мердаре, а при нападу на аутобусе који су, у повратку са Газиместана, пролазили кроз Приштину повређено 16 путника.
7. јула. – Пронађена тела двоје мртвих Срба у повратничком селу Талиновц код Урошевца.
19. јула. – Оскрнављена и опљачкана црква Св. Арханђела Михајла у Штимљу.
21. јула. – Нови апад на храм Светог Архангела Михаила у Штимљу, са храма је однет оловни кров и продат на отпаду.
30. јула. – Регионална дирекција Косовске полиције донела одлуку да од 26. 7. 2012. преузима просторије Центра за мир и толеранцију у Приштини, који постоји од 1999.године, и у чијем оквиру је радила амбуланта у којој су Срби, који су остали да живе у Приштини (њих 40-так од 40.000 колико их је раније живело у том граду), добијали основне медицинске услуге.
2. августа. – Напад на српске повратнике у селу Грабац, општина Клина.
8. августа. – Осамдесетогодишњи Србин претучен код села Пасијане. Пуцњи на српске повратнике у Жачу код Истока.
14. августа. – Бачена експлозивна направа на српски ресторан „Тиха ноћ“ у северном делу Косовске Митровице.
15. августа. – Србин Милош Чукић (65) претучен у центру Пећи.
16. августа. – У Ракановцу код Штрпца оскрнављен споменик српским родољубима стрељаним 1944. године.
28. августа. – Око 60 расељених Срба из Мушутишта код Суве Реке, који су посетили порушене домове и имање, узнемирила је снажна експлозија након литургије одржане на рушевинама сесоске цркве.
30. августа. – У селу Жач, општина Исток, каменована кућа Срба повратника.
5. септембра. – Бачена експлозивна направа у двориште куће др Милана Јаковљевића у Звечану.
6. септембра. -- У Лепосавићу бачена експлозивна направа у двориште породичне куће Бојана Јаковљевића, члана Општинског већа у истој општини и челне личности СНС у Покрајини.
9. септембра. – Пуцано на шесторицу Срба из Пасјана код Гњилана док су у оближњој шуми секли дрва за огрев.
10. септембра. – Пуцано на двојицу Срба из села Осојане.
20. септембра. – Куће Срба повратника у селу Бича, у општини Клина, поново на мети пљачкаша.
27. септембра. – Каменована зграда СО Косовска Митровица.
2. октобра. – На седници Сената Универзитета у Приштини предложено да се недовршена српска православна црква у том граду или сруши, или претвори у „музеј патње косовских Албанаца“ (извор албански лист „Коха диторе“).
6. октобра. – Оскрнављено српско гробље у Жачу.
3. новембра. – Истакнута албанска застава на српској цркви у близини Штрпца.
10. новембра. – У општини Исток рањен Момир Пантић; из аутомобила који је препречио пут изашао је маскирани нападач и пуцао из ватреног оружја.
12. новембра. – Поновни напад на Србе у Сувом Долу.
26. новембра. – Пуцњи на дежурну смену Ватрогасног дома у северном делу Косовске Митровице.
28. новембра. – Каменована кућа Ралета Петронијевића у Сувом Долу надомак Косовске Митровице.
30. новембра. – Каменована ОШ „Браћа Аксић” у Липљану у којој се налазио и објекат предшколске установе.
19. децембра. – Запаљен аутомобил посланика Демократске странке Србије Марка Јакшића у Косовској Митровици, на паркингу испред зграде у којој станује.
20. децембра. – Група албанске деце претукла дечака Марка Станојевића испред Основне школе „Десанка Максимововић“ у Косовској Каменици.
24. децембра. – На улазу у село Суви До каменован аутобус који је превозио Србе из правца Косовске Митровице.

2013. ГОДИНА

6. јануара. – Албански екстремисти покушали да онемогуће долазак Срба у храм Пресвете Богородице у Ђаковици ради обележавања Бадњег дана.
7. јануара. – После божићне литургије у Грачаници Косовска полиција, без стварних разлога, привела девет младића српске националности.
14. јануара. – Порушено преко педесет надгробних споменика на српском гробљу у Косову Пољу.
20. јануара. – Порушено 27 надгробних споменика на српском гробљу у Клокоту; демонстрације Албанаца пред црквом у Ђаковици; на зграду општине Косовска Митровица бачена два „молотовљева коктела“.
21. јануара. – Оскрнављена српска гробља у Прилужју и Племетини; срушен споменик антифашистичкој борби у Витини, у присуству Косовске полиције; запаљена кућа Миодрага Петровића, повратника у село Бело Поље код Пећи; у селу Бабљак, између Приштине и Урошевца, група Албанаца провалила у локалну српску цркву, затим обила и три куће сазидане за Србе повратнике.
22. јануара. – Оштећено 7 споменика у српском гробљу код храма Светог Николе у Приштини, од којих неки датирају из 1903. године; оскранављена четири гроба на српском гробљу у селу Суво Грло, општина Србица; домаћинство браће Александра и Небојше Јовановић из Бресја у општини Косово Поље нападнуто са два „молотовљева коктела“.
23. јануара. – Двојица Албанаца из Заблаћа пуцала су на жену у селу Осојане.
24. јануара. – Поломљени надгробни крстови у Сувом Грлу, општина Исток; припадница Косовске полиције оптужили свештенике у храму Св. Николе у Приштини да су сами ломили гробљанска обележја.
29. јануара. – Протести против одлуке Врховног суда Косова да потврди имовинска права манастира Високи Дечани.
1. фебруара. – У току три дана обијене две српске цркве – у Штрпцу и Биначу код Витине.
2. фебруара. – Поново обијена црква у Клокоту, у Косовском поморављу.
3. фебруара. – Обијена и оскрнављења српска црква у Доњој Будризи ког Гњилана, четврти пут у протеких недељу дана.
4. фебруара. – Рањено двоје српске деце у бомбашком нападу у Бошњачкој махали, Косовска Митровица.
8. фебруара. – Косовска полиција и КФОР кордонима спречили покушај албанских екстремиста да блокирају манастир Високи Дечани.
9. фебруара. – Организатори демонстрација код Високих Дечана прете да ће упасти у манастирско имање.
17. фебруара. – У насељу Бошњачка махала у Косовској Митровици, из два возила у покрету, окићена албанским заставама, бачене две експлозивне направе на кућу Слободана Машића, прогнаника из Истока.
18. фебруара. – У општини Штрпце, на путу од куће до школе, група Албанаца претукла Петра Ивановића (9 година), ученик трећег разреда из села Доња Битиња.
20. фебруара. – На путу Косовска Митровица–Суви До у селу Муађере, настањено Албанцима, каменован комби који је превозио ђаке српске националности.
24. фебруара. – Напад на зграду филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у Косовској Митровици.
5. марта. – Детонација експлозивне направе постављене поред мотела „Бели двор“ у северном делу Косовке Митровице.
20. марта. – Срушена два надгробна споменика у српском селу Скуланево, у општини Липљан.
7. априла. – Каменоване су просторија Српске напредне странке у Косовској Митровици.
11. априла. – Напад ручним бацачем на кућу Жарка Ђурића у Истоку.
13. априла. – Бачена експлозивна направа на кућу породице Ђаковић у насељу Колонија у Звечану.
16. априла. – Пуцњава на зграду Радио-Колашина у Зубином Потоку.
23. априла. – Ученици осмог разреда Филип Здравковић и Горанац Албин Шерифи избодени ножем у леђа од стране Албанаца у насељу Бошњачка махала у северном делу Косовске Митровице.
7. маја. – У васкршњој ноћи група албанских екстремиста узвикивала антисрпске пароле пред српском црквом у Ђаковици.
3. јуна. – Каменована кућа Радоње Магића, повратника у селу Грабац, општини Клина.
18. јуна. – У двориште школе „Бранко Радичевић“ у Косовској Митровици бачена је експлозивна направа.
28. јуна. – Албанци каменовали аутобусе са Србима који су се враћали у Грачаницу са прославе Видовдана на Газиместану.
26. августа. – Маскирани нападачи претукли Марка Станковића из Горњег Кусца код Гњилана.
13. септембра. – Проваљен храм Св. Спаса у Призрену, 14. век.
2. октобра. – Албанаци вербално напали оца Дионисија, монаха манастира Свети Врачи у Зочишту; командир полицијске станице Ораховац оптужио монаха да провоцира децу.
5. октобра. – Петоро Срба у селу Гојбуља, општина Вучитрн, нападнуто од веће групе Албанаца из суседног села Мироче.
8. октобра. – У повратничком селу Бело Поље код Пећи запаљена је кућа Славомира Грубановића.
8. октобра. – Каменована некадашњеа зграда СО Косовска Митровица.
19. октобра. – У северном делу Косовске Митровице на терасу Нинослава Ђерића бачена је бомба.
19. октобра. – Двојица Албанаца напала деветнаестогодишњег младића српске националности у северно делу Косовске Митровице, у мултиетничком насељу Бошњачка махала.
30. октобра. – Косовска полиција привела тројицу радника, запослених у српским институцијама у Партешу, током посете кориснику социјалне помоћи, и одредила им притвор од 48 сати. 
19. новембра. – Основној школи „Браћа Аксић“, у селу Суви До код Липљана данима се искључује електрична струја.
26. новембра. – У полицијску станицу у Гњилану приведен без образложења Зоран Стојановић из Пасјана, члан бирачког одбора испред Грађанске иницијативе „Српска“.
27. новембра. – Косовске полицијске службе привеле на инфомативни разговор Ненада Филиповића, носиоца листе Грађанска иницијатива „Српска“ у Штрпцу и двоје активиста „Српске“, Јулијана Добросављевић и Милан Русимовић.
10. децембра. – Покушај крађе два трактора у повратничком селу Кош код Истока, власништво породица Обрадовић и Савић.
13. децембра. – Припадници специјалне јединице Косовске полиције РОСУ упали у куће Слађана Младеновића и Драгана Максимовића у Пасјану, активиста Грађанске иницијативе „Српска“, на основу наводне дојаве да поседују илегално оружје.
29. децембра. – Министарства образовања Косова донело одлуку о рушењу школе у селу Драјчићи, општна Призрен, основане пре више од једног века, у којој се настава одвијала на српском језику.

2014. ГОДИНА

6. јануара. – Две стотине албанских демонстраната спречило обележавање Бадњег дана у Ђаковици.
7. јануара. – Срушен споменик српском песнику Лазару Вучковићу у Горњем Селу код Пизрена.
27. јануара. – Уочи великог хришћанског празника Светог Саве оскрнављена и опљачкана цркве Свете Петке у Лапљем Селу код Грачанице.
1. фебруара. – Напади на имовину Срба повратника; опљачканa je кућa Предрага Сташића; на кући Душана Микића полупани врата и прозори.
3. фебруара. – Опљачкана црква Покрова пресвете Богородице и Парохијски дом у Бабином Мосту код Обилића.
Недвосмислено, сви ови немили догађаји срачунати су на застрашивање мањинског српског становништва, на спречавање повратка расељених лица и притисак на Србе да „својевољно“ напусте Косово и Метохију, и најзад затирање трагова који сведоче о вевековном животу Срба на овом простору.
Посебно забрињава што се према учесницима у актима физичког и психолошког насиља не предузимају адекватне мере нити санкције, нити их осуђује шире окружење, што се може тумачити и као индиректно „одобравање“ притисака на српско становништво.

Преузмите прилоге:

МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004-2014.
 

Извор: Канцеларија Владе Републике Србије за Косово и Метохију

[Мара]

Подсећање на Мартовски погром 2004

 

17. Март 2014 - 18:05

Архива вести о дешавањима на Косову и Метохији у пролеће 2004. године

 

 

Овде можете преузети и поглавља књиге "Мартовски погром на Косову и Метохији" коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем).

Судбина културне баштине на Косову и Метохији (PDF, величина датотеке 864KB)

Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (PDF, 3,48MB)

Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (PDF, 3,41MB)

Угрожена културна добра на Косову и Метохији (PDF, 4,63MB)

Библиографија (PDF, 536KB)

 

 

 

ФОТОГАЛЕРИЈЕ МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004

Prizren, Prizren2 Devic Obilic, Obilic2 Pristina Lipljan Kosovo Polje Djakovica Caglavic Gnjilane Podujevo Podujevo2 Belo Polje, Belo Polje2 Vladika u Prizrenu Mitrovica St. Sava Mitrovica neredi Svinjare, Svinjare2 Vucitrn St. Sava, Mitrovica 1 St.Sava, Mitrovica 2

 

Паљење Призрена
http://www.kosovo.net/www.besimi.com/prizreni/default.htm

Kosovsko proleće/Kosovo Spring from kim on Vimeo.

  ДЕСЕТ  ГОДИНА ОД ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Остали су голи живот и нада

Током насиља 17. марта 2004. убијено 19, а 900 особа је повређено, запаљено око 800 српских, ромских и ашкалијских домова, протерано 4.000 људи, срушено и оскрнављено 39 српских црква и манастира

Испод гомила поломљеног црепа избијао је, на неколико места, модар пламен без дима. Премештали смо се с ноге на ногу и тешко дисали од врелине и јаре. Под нама су горели последњи остаци Цркве Светог Николе у Приштини. Догоревао је иконостас, изузетни дуборезачки рад дебарских мајстора, један од највреднијих и најлепших у Српској православној цркви, нестајале су стотине библијских сцена, ликова и орнамената, у пепео се претварала успела композиција са десетинама икона. Иза су били филигрански крстови, два јеванђеља – дар руске царице Катарине. Од храма су остали само зидови. Отпао је један слој фресака, а испод њега се појавио стари први живопис, сагорелих боја, сив и невешто рађен за приштинску православну сиротињу почетком 19. века. Излазили смо брзо, као из кречане и прошли поред дворишног зида уз који су стајале гомилице камења. Каменице је скупљао приштински парох Мирослав Попадић. Њима су, годинама од 1999, гађали цркву, њега, попадију Бранку... Он је одавде извучен у последњем тренутку 18. марта док му је парохијски дом горео изнад главе. Данас се у овом дому, иза овог истог зида поново играју свештеничка деца Милијана, Анастасија, Новак и Филип.

Погром 17. марта 2004. године захватио је скоро сваки сегмент живота косовских Срба, од културе и вере до голе егзистенције и опстанка. Ретко када се, на тако великој територији, један народ сусрео са потпуним нестанком, чак и на местима где су, уместо њега, остали споменици, гробља или неколико немоћних стараца или монахиња.

Етничка стихија, добро организована и вођена, кренула је и на манастир Девич у Дреници. Задужбину деспота Ђурђа Бранковића обнављао је ондашњи владика рашко-призренски Павле. Свуда се видела његова скромна рука и труд да, са сестринством манастира, подигне и опорави оно што је до темеља било разорено у Другом светском рату. Девич није заборављао и враћао му се, као српски патријарх, и у годинама када је ту област контролисала Ослободилачка војска Косова. Једном су га, на прилазу манастиру, зауставили и легитимисали:

– Стари, дај личну карту – каже униформисани припадник ОВК.

Он мирно даје своју стару призренску личну карту.

– Ово је наша држава – љутито говори патријарху и враћа му личну карту.

– Кад је ваша држава, шта онда радите по шумама – упита га патријарх Павле и његов аутомобил продужи пут манастира.

Његов труд није преживео ватру 17. марта, али је преживела воља монахиња да се врате оскрнављеном гробу светог Јоаникија Девичког и започну обнову. Некима од њих ово је други повратак на згариште. Сада већ старице, излазе из војничког шатора француског Кфора и лопатама полако почињу да чисте пепео последњег погрома. У Девич се вратио живот.

Никада у свој историји Српска православна црква, у тако кратком времену, није претрпела тежи ударац и то на територији која се сматра српским Јерусалимом. У самом њеном центру, у Призрену, није остало ниједно српско обележје које није рушено, паљено и скрнављено. Систематично уништавање Богородице Љевишке трајало је сатима, а палитељи, у ово културно добро са Унеско листе, доносе старе аутомобилске гуме, како би ватра брже прогутала нека од најлепших сликарских дела прве половине 14. века. Сликарство живих боја, нове динамике и осећања, што је стотинама година чекало да се са њега склони малтер и креч отоманских освајача, поново је падало у мрак и црнило погрома 17. марта. Данас се, с тешком муком, с лица Богородице призренске, хранитељке гладних, скида гар и оживљавају мајсторски потези сликара Николе и Астрапе. Али, није то најгоре што се догодило Призрену. Тамо је нестао град, градски дух, мултиетничност, уништено је старо српско језгро града, оријентално и господско. Срби су, први пут, престали да буду градски људи и постали интерно расељена лица, у свом граду, у бази немачког Кфора.

Ипак, у међувремену, град се претворио у идеју, у сваки повратак, у појединца и његов труд и рад. Друга генерација ђака обновљене призренске Богословије „Свети Кирило и Методије”, два пута је увећала број српских становника Призрена. Недавно им је припремио ручак архимандрит Михаило који живи у рушевинама манастира Светих Архангела на Бистрици, спаљеног до темеља 17. марта. Богослови су са собом понели фудбалску лопту, поделили се у четири екипе и на заравни између зидина са бодљикавом жицом и гробном Црквом српског цара Душана играли фудбал цело поподне

Иза свега је, у већини случајева, остао само голи живот и потреба да се обнавља уништено. Јасно је да ништа не може, или бар Срби не могу, затворити зјапећу празнину уништене Поткаљаје у Призрену, обесмишљен је садржај за повратак у Приштину, Липљан, Обилић, Косовску Митровицу. Гето се конституисао као једини облик преживљавања, а најмоћније силе међународне заједнице су, док се ватра погрома још није ни стишала, одлучиле да признају независност Косова.

– Два дана сам покушавао да добијем Рамуша Харадинаја и нисам успео – правдао се у Грачаници Грегори Џонсон, командант јужног крила НАТО.

Док се ова „грешка на везама” отклањала погинуло је 19 особа, 900 људи је претучено и тешко повређено, запаљено је и оштећено око 800 српских, ромских и ашкалијских домова, протерано је 4.000 људи, срушено и оскрнављено 39 српских цркава и манастира. Изузимајући животе, можда се све ово може обновити и залечити, али се никада не може повратити аутентичност, лепота, љубав и понижење сиротиње, слике Уроша Предића, гробља, десетине хиљада књига и икона, звона. Мајсторски, генијални потез четкицом неког фрескописца више нико неће видети и обновити.

-------------------------------------------------

Жртве погрома

Лажна вест Радио-телевизије Косова о томе да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дечака у реци Ибар, код села Чабра на северу КиМ,била је непосредни повод за погром. У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљенојпризренској Богословији страдао јеДраган Недељковић. У селу Драјковце, убијенису Добривоје Столић ињегов син Борко.У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти. У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић,који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

Све што је служило Србима у Косову Пољу је уништено, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и на очиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо.У Липљанује страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.

Живојин Ракочевић

[Мара]

У храму Св. Николе у Приштини одслужен парастос пострадалим Србима у Мартовском погрому 2004.год.

 

 

17. Март 2014 - 19:49

Парастос за жртве Мартовског погрома

Обележавање десете годишњице Мартовског погрома започело је парастосом жртвама у храму Св. Николе у Приштини. Парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије уз саслужење свештенства Епархије Рашко-призренске
 
Владика Теодосије је у својој беседи након парастоса жртвама 17. и 18. марта 2004. год. подсетио и на пострадале православне храмове, српске домове и на протеривање више од 4000 Срба са Косова и Метохије.

“Оно због чега је наше срце данас тужно је што су наши суграђани и наши ближњи који су отишли са ових простора у избеглиштву и расејању. Мало њих се вратило, такорећи да нема повратка. И то је браћо и сестре оно за чим ми данас жалимо. После 10 година од мартовског погрома и овај град овде и многи градови на Косову и Метохији су готово без Срба који су живели пре 1999. и 2004. године“.

Сећајући се тих трагичних мартовских догађаја пре 10 година, Владика је рекао да су то били дани великих искушења за Србе на КиМ и да је Божије чудо да су спасени неки од највећих православних храмова. "„ Иако су наши непријатељи мислили да ће затрти сваки траг нашег постојања на Косову и Метохији, ми се данас, после десет година, сабрани у овом храму сећамо немилих догађаја, када су екстремисти јуришали са намером да униште све оно што припада српском роду, палили куће , храмове…. Али и поред тога Црква никада није престала да позива на заједнички живот свих који живе на овом простору", нагласио је Владика Теодосије указавши да после Распећа увек долази Васкрсење и да као хришћани живимо у сталној нади коју крепи вера у Господа Христа.

„Косово и Метохија припада свима. Видели смо да је немогуће да један народ потисне други народ, без обзира ко био у питању, и да није добро за један народ ако мисли да може сам живети, и да себично приграби све себи, да себи гради срећу на болу и тузи својих суграђана, својих комшија“, рекао је владика након парастоса.

У храму Светог Николе, који је и сам пострадао у Мартовском погрому, данас се окупило стотинак верника, међу којима су били и градоначелник Општине Грачаница, Бранимир Стојановић, представници Канцеларије за Косово и Метохију, представници Срба у косовским институцијама, као и неколико међународних дипломатских представника у Приштини. Директор канцеларије за Косово и Метохију, министар Александар Вулин нажалост није могао да допутује на Косово и Метохију јер му је то поново забрањено од стране приштинских власти (видети вест)

Након парастоса званиници Владе Србије и представници косовских институција дали су изјаве за медије:
 
Помоћник директора Канцеларије за КиМ Мирко Крлић рекао је да погром Срба и даље траје. „Не прође недеља, а да се не направи неки инцидент, нека неправда, неки притисак на штету Срба. Наравно, ово је већ предуго, а тако пролазе сви злочини који немају свој судски епилог, судски процес. Све што тражимо јесте једнакост, једнакост у праву на безбедност за сваког грађанина, једнакост у праву на економски развој и просперитет, једнакост у праву на опстанак на свом простору, опстанак у својој колевци на Косову и Метохији“.

Коментаришући забрану доласка министру без портфеља Александру Вулину и данашње задржавање споменика на Мердару, г. Крлић је рекао да је то покушај косовских власти да се угуши сећање на овај дан. „Покушај да се заборави, да се не види оно што су све светске камере забележиле пре десет годна. Наравно, заборава нема, наше је да неки догађаји као што је 17. март остану и морални и духовни путокази нашем народу, како не би имали нове негативне репризе и негаитвне билансе“.
 
И заменик косовског премијера г. Слободан Петровић рекао је да се 17. март не сме заборавити али и да се не сме поновити. „Ево и на данашњи дан желим да упутим поруку свима онима који имају мандат да пронађу пончиниоце да то и ураде. Ја ћу са своје позиције коју имам да дам свој максимум. Оно што је јако важно је да са овог парастоса иду поруке помирења, поруке суживота што је посебно важно за све даље процесе који нас заједно чекају“, рекао је Петровић.
Јевтић: Мартовски погром зауставио процес повратка.

Министар за заједнице и повратак у Влади Косова Далибор Јевтић изјавио је да је мартовски погром у великој мери зауставио процес повртака Срба и да је утицао на међусобно поверење двеју заједница. „Још увек нисмо добили оговор на питање ко су организатори насиља које се дешавао током мартовског погрома. Још увек тражимо одговор на то питање јер желимо да они коју су то урадили буду у складу са законом и кажњени, јер једино тако можемо изградити поверење и послати јасну поруку свима онима који размишљају на такав начин да неће проћи некажњено, уколио желе да тако нешто понове. Надам да се тако нешто никада више неће поновити“, казао је Јевтић.

Живка Савић је једна од ретких Српскиња која је остала да живи у згради YУ програма у Приштини која је у насиљу из марта 2004. спаљена.

"Увек када дође тај датум сећам се тих слика, поготову зато што је мој унук тада имао три године. Нисмо смели да укључимо телевизор или да изађемо напоље. Након десет година живота у Приштини у једном тренутку помислите да се нешто променило, а када опет доживите нешто онда се разочарате и схватите да је све то само маска".

У вечерњим часовима у Дому културе у Грачаници биће одржана академија на којој ће бити евоцирана сећања на ове трагичне дане пре десет година, као и на целокупно страдање српског православног народа на Косову и Метохији, нарочито у периоду међународно гарантованог мира.

 

Прилог ТВ Центар

 

[Мара]

Академијом обележена десетогодишњица мартовског погрома над Србима

 

18. Март 2014 - 17:42

Академијом у Дому културе у Грачаници синоћ је обележена десетогодишњица мартовског погрома над Србима. „Никада не треба да заборавимо ужасне слике страдања“, рекао је владика рашко-призренски Теодосије.

На десету годину страдања 17. марта у Грачаници су први пут приказани снимци из Подујева, у којем је, неколико стотина Албанаца палило и рушило цркву св. Илије. Слика Албанца који покушава да откине крст са цркве одавно је обишла свет, али је овом приликом приказано и како је немио догођај планиран и шта се све дешавало пре тога.

На академији уприличеној поводом сећања на деценију мартовског погрома, говорио је владика рашко-призренски Теодосије који је рекао да слике страдања никада не треба да заборавимо.

„Нека 17. март буде свима опомена да се сећамо и да никада не заборавимо те тешке тренутке. Пред нашим очима стално треба да буду те ужасне слике страдања, али због тога не треба да  очајавамо и да будемо у безнађу већ то треба да нам буде подстрек да учврстимо нашу веру“, рекао је владика Теодосије.

Присутнима су своја сећања на погром забележена кроз поезију и прозу говорили др. Митра Рељић, књижевник Ратко Поповић и професор Драгомир Костић.

Хор Бранислав Нушић из Косовске Митровице и хор обновљене призренске богословије свети Кирило и Методије, извођењем црквених песама обогатили су синоћњи догађај.

Извор:Радио КИМ

[Мара]

 

 

[Мара]

Споменик као брана забораву

 

18. Март 2014 - 17:53

Плато испред Дома културе у Грачаници место је где се сада налази споменик који сећа на све нестале у рату 1999. године . Уметничко дело MISSING које је на дан сећања на мартовски погром постављено у Грачаници рад је аутора Горана Стојчетовића .

 

" Не могу да прихватим да се многе ствари гурају у ћошак и да нису друшвено актуелне . Ја се као уметник иначе бавим темама које друштво избегава , тако да је ово део моје личне уметничке поетике . Ово овде ми је било и лично потребно јер на овим сликама су моји рођаци , пријатељи и комшије , а 15 година о њима се ништа не зна " , рекао је Стојчетовић .

 

Из Удружења породица киднапованих и несталих кажу ће и даље бити истрајни у својој борби за истину и правду за све нестале и страдале на Косову .

 

" Трудимо се да будемо истрајни у борби да се сазна истина за свако нестало лице , да се процесуирају ратни злочини и да се дође до правде за све жртве . Желимо да овај споменик буде трајна опомена и показатељ да се никада и никоме на овим , и било којим просторима , не догоди оно што се догодило нама " , рекла је председница овог удружења Наташа Шћепановић .

 

Градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић рекао је да је чекање на правду нешто што ће нас увек подсећати на 17. март .

 

" Оно што ће нас свакако подсећати на 17. март је чекање правде и судских пресуда . У наредном периоду тражићемо да се покрену судски поступци не само за 17. март него и за све оно што нас и даље боли " , истакао је Стојановић .

 

Извор: Радио КИМ

 

[Мара]

Непознати починиоци уништили и прекинули рад пољопривредника организације "Мајке девет Југовића"

 

19. Март 2014 - 10:45

Рано у јутро, 18. марта, пољопривредни радници добротворне организације ''Мајка девет Југовића''  дошавши на радно место затекли су несвакидашњи и узнемирујући призор. Наиме, у ноћи са 17. на 18. март, непознати починиоци извршили су крајње вандалски чин на црквеном имању у селу Могила на којем се налази башта за потребе народних кухиња на Косову и Метохији. Призор је био следећи: жица којом је башта ограђена је била исечена , мањи пластеник је исечен ножем док је расад у пластенику потпуно уништен. Украдени су пумпа и црева која служе за наводњавање баште.

 

 

''Реч је о башти површине једног хектара и тридесет шест ари. Штета је велика, јер кад исечете најлон на пластенику, он мора да се промени, исечена је жица, уништен је расад који је требало ускоро да се засади. Украдени су пумпа и црева за наводњавање баште.Страшно је што се овакви напади на црквену имовину дешавају у тренутку када обележавамо 10 година од мартовског погома и молимо се да се немили догађаји више не понављају" изјавила је председница добротворне организације ''Мајка девет Југовића" Светлана Стевић.

Случај је пријављен полицији Косова која је изашла на место догађаја и извршила службени увиђај.