Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

[Предање]

НАСТАВАК ОФАНЗИВЕ НА МАНАСТИРЕ

Данас око поднева радници КЕК-а искључили су струју манастиру Светих Архангела код Призрена.

Струја је такође искључена и у објектима око саборне цркве Светог Ђорђа у Призрену у којима од средине јула живи протосинђел Михаило.

Замољен да прокоментарише новонасталу ситуацију Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Артемије назвао је овај поступак КЕК-а ''наставком офанзиве на манастире Српске Православне Цркве''.

Раније су без струје остали манастири Гориоч, Девич и Грачаница.

Извор: www.eparhija-prizren.com

[И.стојковић]

12. септембар 2009. 11:51

Слава манастира и освећење споменика у Великој Хочи

У присуству више стотина верника, јуче, на празник Усековања главе Св. Јована Крститеља у манастиру Светог Јована у Великој Хочи прослављена храмовна слава овога манастира. Свету архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Артемије уз саслужење свештенства и монаштва наше епархије, манастира Григоријата са Свете Горе и митрополије црногорско-приморске.  Литургији је присуствовало и педесетак верника из Херцег Новог са свештеником и чланицама Удружења Кола српских сестара Херцег Нови.

На Литургији је причешћен велики број деце и старијих верника, а после Литургије је обављено освећење славских колача и жита. Осим манастира, овогодишњи домаћин који је на жртвеник принео славски колач и жито био је Урош Поповић са породицом из Велике Хоче, а за наредну годину јавио се Срђан Петровић из Велике Хоче.

После Литургије је одржан парастос и освећен споменик подигнут свим жртвама из ораховачке општине пострадалим од шиптарског терора у периоду од 1998-2000. године. Споменик је подигнут у подножју манастира Свети Јован на самом улазу у Велику Хочу. На споменику се налазе имена 84-оро пострадалих Срба, а на средини је и спомен чесма са мозаиком на којем је приказана икона усековања главе св. Јована.  Владика је у беседи поводом освећења споменика рекао:

,,Данас када славимо празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег сећамо се свих оних који су пострадали од злочинаца од 1998. године  и молимо се за покој њихових душа. Свети Јован је пострадао за истину, за правду Божју, јер се противио греху Ирода, цара јеврејскога. И ови наши сродници су пострадали такође невини од руку злочинаца који су мислили да ће скидањем њихових глава уништити име Божје, име Господа Христа, име народа нашега. Али као што је Господ сачувао успомену на Светог Јована тако је сачувао и успомену на ове наше страдалнике и њихова успомена ће трајати исписана са њиховим именима поред овога крста. Трајаће и у нашим срцима уписана, док је нашега рода, имена и спомена. Сећаћемо се њих који су пострадали невини и недужни само зато што су били православни хришћани и што су носили име српско.

Бол и туга су нас овде сабрали да с разних страна дођемо. Али, авај, данас је извршен још један злочин после десет година. Сродници ових наших мученика који су кренули прогнани са ових простора, расејани широм мајке Србије, хтели су да данас буду са нама, да се заједно моле са нама Богу, да обележе успомену на њихове сроднике. Али, исти они који су ове жртве побили у своје време, они су данас спречили њихове сроднике да дођу овде на овај тужни спомен. Враћени су аутобусима из Косовске Митровице преко Мердара за Београд. Зато данас нису овде, али ми који смо овде памтићемо и овај најновији злочин извршен над нашим народом. Не може се свећа сакрити да не светли ако је упаљена, ако је вера наша у нашим срцима упаљена, ако су успомене на ове жртве уписане у срца наша, не може се њихово име заборавити.,,

Владика је принео молитву Господу да ово буду и последње жртве нашега народа на Косову и Метохији, да Господ дарује мир, слободу роду нашем, да нас расејане сабере, да нас поклекле охрабри и подигне, да нас оборене усправи да би смо увек и свуда славили име Господа нашега Исуса Христа у све векове векова.

Окупљенима се обратио и Негован Маврић, председник Удружења породица киднапованих и несталаих лица из општине Ораховац,  рекавши да је део програма промењен, јер је родбина (њих око 80-оро чланова породица) страдалника чија су имена на споменику, враћена из Косовске Митровице за Београд без објашњења, али су ученици ОШ ''Светозар Марковић'' из Велике Хоче и ученици Гимназије из Ораховца говорили стихове наших песника посвећене страдањима Срба, а Оливера Радић је прочитала хронологију страдања Срба из ораховачког краја чија су имена исписана на споменику.

Иначе, споменик је грађен пуне две године донацијама појединаца, прилозима Срба из дијаспоре, Министарства за Косово и Метохију и других. На споменику се између осталих налазе и имена  38-оро киднапованих Срба за којима се још увек трага.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

[И.стојковић]

Уништавање српске културне баштине на Косову и Метохији се наставља

15. септембар 2009.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Крајем августа ове, 2009. године монаси манастира Светих Архангела код Призрена незванично су сазнали да је негде почетком августа Косовска полицијска служба ухапсила шесторицу косовских Шиптара, и запленила им разне алате и оруђа којим су у рушевинама манастира Св. Петра Коришког, који се налази изнад села Кориша, десетак километара североисточно од Призрена, копали велики тунел у потрази за неким сакривеним благом.

Будући да Епархија рашко-призренска и косовско метохијска ни од кога званично није била ни обавештена о овом инциденту, њени представници почетком септембра 2009. обишли су ову светињу да се лично увере о чему се ради.

Најпре да кажемо неколико речи о манастиру, некад чувеном због светости места на ком се подвизавао Св. Петар Коришки и његових моштију које су ту точиле благодат и исцељења. Овај манастир са испосницом у којој се подвизавао Св. Петар Коришки био је својевремено метох Хиландара и стециште бројних подвижника и поклоника. Испосница се помиње у време краља Милутина, који ју је и приложио манастиру Хиландару, али је вероватно да потиче још из дванаестог века.

Око испоснице- пећине у којој су почивале мошти Св. Петра Коришког постепено се развила монашка заједница. Након турског освајања Призрена, у немогућности да мошти сачувају од турских зулумћара, монаси, вероватно 1572. године преносе их у манастир Црна Река у Ибарском Колашину. Манастир је пред налетима турског башибозука и локалних Шиптара запустео крајем 18. века и његова имања пренесена на оближњи манастир Св. Марка Коришког.

Фреске у пећини Светог Петра из два су раздобља, из 13.  и 14. века. Старији слој фресака представља  хронолошки најстарији пример монументалног фрескописа у Срба и досада најстарији познати рад српских пустиножитеља и као такав има непроцењиву вредност.

Манастир Светог Петра Коришког

Варварства над овом светињом нису се зауставила одласком Турака. Шездесетих година прошлог века урађени су детаљни конзерваторски радови на читавомкомплексу остатака цркве, монашке трпезарије и келија које су некада биле на неколико спратова. Они малобројни који су од 1999. године на овамо ишли да манастир посете и поклоне се благодатном месту где се подвизавао један од најстаријих познатих словенских и српских пустиножитеља, Св. Петар Коришки, били су сведоци да сваке године варварска рука причињава све више оштећења, поготово остацима фресака, непроцењиве вредности. Осим многобројних шиптарских имена и знакова урезаних у малтер фресака, ископаних очију и ликова светитеља, посвуда се виде и натписи УЧК.

Монументално фреско сликарство 13. века у пећини Св. Петра Коришког

Свеже изгребана оштећења на ликовима светитеља

Обавезан део шиптарског фолклора – натписи УЧК чак посвуда и по фрескама

Ипак, навикнути већ да гледамо ова варварства по фрескама, којих је сваке године све више, ове године видесмо и нешто што још до сада није бивало. Већ са саме капије, на улазном степеништву запазисмо гомилу камења посвуда, од којих су неки били и праве громаде, тешке више стотина килограма.

Улазно степениште затрпано камењем

И како смо се пењали степеницама видесмо да је неко, лево од степеница, на месту где је вероватно био доњи спрат монашких келија, ископао рупу у зиду. Пришавши ближе, уверили смо се да се иза рупе крије читав тунел, дугачак шест-седам метара, широк на местима и до три метра, а исто толико местимично и висок. Готово читав тунел подупрт је дрвеним трупцима или гвозденим шипкама од скеле.

Рупа ископана у зиду, са гомилама камења испред

Улаз у тунел

Тунел

Испред капије нашли смо још неупотребљених дасака и делова скеле, који вероватно треба да послуже подупирању при даљем копању тунела. Све у свему, слика тужна и суморна, слика затирања и рушења велике српске светиње и места драгоценог не само по својој благодати и духовности, него и по непроцењивој историјској и културној вредности.

Позивамо међународне чиниоце да спрече и даље уништавање и затирање и да заштите ову светињу од варварстава и вандализама. О професионалности, објективности и непристрасности КПС- довољно, пак, говори чињеница, да Епархију рашко-призренску нису обавестили ни о овим криминалним активностима које су тамо вршене, нити о хапшењу, ако га је, као што чујемо, било, виновника и починилаца. То засигурно показује да ће ''чувари'' светиња свој посао обавити професионално, ''до перфекције'', исто као и ''обновитељи''.

О каквој се потрази за благом ради, није нам јасно. Оно што је јасно је да се напади и разарање српског културног наслеђа настављају, иако, како с поносом истичу међународни званичници на Косову и Метохији, мањим интензитетом, што је и разумљиво, јер има све мање и мање тога да се разара, а шиптарски екстремисти се надају да посао полако приводе крају.

Оно што не униште, на крају ће да прогласе за неко ранохришћанско, византијско наслеђе, како су већ урадили шиптарски археолози при откопавању и конзервисању остатака једне од цркава у оближњем селу Кориша. Питање је, чиме им ми помажемо више, својим ћутањем и нечињењем или, пак, својим чињењем и предавањем наших светиња у руке њима, новим ''обновитељима''.

Монаси манастира Светих Архангела

[Зоран]

Манастир Грачаница и даље без струје

18.09.2009 09:17

Манастир Грачаница и још неколико других цркава, као и богословија и парохијски дом у Призрену још увек су без електричне енергије, каже секретар епархије рашко-призренске протојереј Радослав Јанковић. Према његовим речима манастир Грачаница без струје је већ 16 дана: "Струју немамо још од 2. септембра, када су радници КЕК-а исекли каблове за довод струје. Са КЕК-ом не водимо никакве преговоре. Обавестили смо Министарство за КиМ, али до данашњег дана нисмо добили још ни један одговор." Отац Радослав наводи да плаћање струје није проблем, већ да су спорни уговори које КЕК тражи да црква потпише. "Ми не желимо да потпишемо те уговоре које су они припремили, сматрамо да потписивањем тих уговора на неки начин, и ми признајемо њихову самопроглашену државу". У КЕК-у наводе да се струја мора плаћати и да ће са мреже бити искључене све неплатише.

Радио КиМ

[Зоран]

Прослављена слава у новооснованом Малогоспојинском манастиру - Ковачево

На дан Рођења Пресвете Богородице, у народу познатог као Мала Госпојина, у селу Ковачеву, крај Новог Пазара је прослављена манастирска слава. Једнобродна црква датира из XVI-XVII века. Била је у рушевинама до пре пет година, када је и обновљена залагањем мештана из села Ковачева. Благословом Епископа Артемија 2. јуна 2009. ова светиња је добила статус манастира, са пуним називом Малогоспојински манастир.

Ове године домаћин славе  био је надлежни јереј Дарко Маринковић са породицом. Заједно са њим службу је служио и о. Георгије, јеромонах манастира Ђурђеви Ступови. Поред сестара манастира Кончул служби је присуствовао и верни народ села Ковачево. Домаћин славе, о. Дарко, преломио је колач и том приликом одржао пригодну беседу где је поменуо да ће наредни домаћини славити ову славу заједно са сестринством манастира, на челу са настојатељицом монахињом Евпраксијом. За наредну годину јавио се нови домаћин којем је, по обичају, предат део славског колача.

Планира се изградња сестринских конака, а за почетак ће бити обезбеђена мала монтажна кућа. Радови су у току, изливен је темељ, урађен је базен за воду, а довођење воде је у завршној фази. Тако почиње да оживљава и ова светиња на утеху и укрепљење верног народа.

[Предање]

Монашење у манастиру Кончул

Јесен је време када у Епарихији рашко-призренској почиње прикупљање плодова са њива Господњих - време када манастири добијају нове чланове и умножавају своју снагу.    Први јесењи плод дао је женски манастир Кончул крај Рашке. Замонашена је бивша сестра Ана (Стојковић), сада монахиња Анастасија, рођена 1977. године. Монашење је извршено у суботу 3. октобра.

Након одслуженог Великог вечерња игуманија Сара привела је искушеницу Царским дверима где ју је Његово преосвештенство епископ Артемије замонашио. Владика се затим обратио присутнима:

«У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Какав необичан дан, браћо и сестре. Необичан дан за нас овде сабране. За оне који су изван овога храма, изван ове свете обитељи дан је обичан као и многи други у години.

Људи јуре за ситним земаљским стварима, за ситним жељама, за пролазним циљевима, и у томе им време пролази. Пролазе дани, пролазе недеље, пролазе године, пролази цео живот, а да се никада или скоро никада не сете и не упитају ради чега је човек овде на земљи, који је главни циљ нашега постанка, ради чега нас је Господ створио и послао у овај свет. Да ли зато да проживимо педесет, осамдесет или сто година па да нас нестане, да нас црви поједу у гробу и да то буде крај наш? Не, није ради тога човек створен! Човек је створен ради узвишенога циља да постане грађанин Царства Небескога, да буде наследник вечнога живота, да живи са анђелима и са светитељима у Царству Христовоме.

За нас, овде сабране, ово је веома необичан дан. Ово што смо вечерас овде доживели не догађа се свакога дана. Не може се видети свуда, не може се доживети овај моменат када једна млада душа, чувши речи Христове: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34), полази за Господом Христом.

Било је овде више таквих вечери - свечаних, духовних, узвишених. А ево и вечерас уочи свете недеље имали смо прилику да присуствујемо једноме монашењу када једна сестра, до сада искушеница, а од сада монахиња овога светога манастира, постаје слушкиња Божија, предаје себе на службу Богу у потпуности као што сте чули из ових дивних молитава које су овде читане.

Завети монашки које је она положила вечерас овде драговољно по својој вољи, не из принуде, не из морања, не зато што ју је неко наговорио или је неко преварио као што многи тумаче у свету оне који одлазе у манастир! "Ко ли је превари, ко ли га превари да остави овај свет, да остави ове радости земаљске и да иде да се затвори у четири зида" - тако размишљају они који о Богу не мисле никада! А они који о Богу мисле, који у Бога верују, они се радују таквоме моменту, таквој одлуци младога човека, младога бића људскога, било мушкога или женскога пола.»

Преосвећени Владика је објаснио колико је тежак монашки завет и како се не може испуњавати само својим снагама, него увек уз Божију помоћ, чега је и сестра Анастасија свесна, а затим наставио:

«Вечерас овај манастир, ово сестринство, цела наша Епархија и цео наш народ, добио је још једну молитвеницу пре престолом Господњим која ће се молити не само за себе, не само за своје сестре овога манастира, него за све нас. Али и ми смо дужни, браћо и сестре, да се у својим молитвама молимо за њу и за све оне који кренули монашким путем, да им Бог дарује снаге, духовне и телесне, да им дарује благодат своју, да их укрепи и оснажи да истрају на томе путу, да га доврше богоугодно и да се удостоје оне награде коју је Бог обећао онима који га љубе. Обећао је оно што око не виде, што ухо не чу, што у срце човеку не дође. То обећа Бог онима који га љубе и који се труде да живе по Његовим заповестима, по Његовом Светом Јеванђељу. А ми сви, браћо и сестре, сви смо позвани да испуњавамо заповести Господње, да чинимо оно што је добро, што Бог од нас очекује, да се клонимо греха и зла. А ако као људи некад и погрешимо да се кајемо за своје грехе, да их исповедамо пред духовником и да се поправљамо свакога дана док смо у овоме животу, јер после смрти покајања нема, после смрти промене нема. Док смо овде на овоме свету треба да се трудимо да се удостојимо када пођемо одавде да нас Господ позна и призна као своје верне слуге и да нас прими у Царство Своје Небеско.

Нека би дао Бог, молитвама свете Богородице, светог оца Николаја коме је манастир посвећен и свима светима из рода нашега, да сви ми пригрлимо веру своју православну, да примимо Јеванђеље Христово, да живимо по њему и да дочекамо крај свога живота овде непостиђено и да живот свој предамо Господу и да нас Он прими у Царство Своје Небеско, да бисмо и тамо и ми са свима светима славили Оца, и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин».

По завршетку монашења организована је вечера за бројне госте из других манастира и верни народ који је присуствовао овом догађају.

П.С. Приметите да и женска деца и жене већином имају главу прекривену марамом у храму.

[Предање]

Домаћински дух српски

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Окупациона власт на Косову и Метохији покушава да анулира своје злочине над српским православним светињама, почињене у мартовском погрому 2004. године, тако што поједине порушене објекте затрпава, а поједине обнавља тамо где Срба више практично нема, и где прогнаним Србима није дозвољен повратак. Прогнани Срби не могу да дођу на та места чак ни на једно преподне, да у миру одслуже Свету Литургију на рушевинама храма, као што се показало у Ђаковици, нити могу мирно и безбедно да бораве у тим објектима, као што се показало у Призрену, нити могу да излазе на улицу, као оне четири старице које су се вратиле у обновљени црквени објекат у Ђаковици, где сада живе у затворском режиму. Креатори и идеолози такве обнове заузели су став да порушене светиње на местима где Срба више нема треба да обнављају они који су их рушили. Тако, уместо да су рушитељи изведени пред лице правде, они сада граде православне храмове, али граде за себе, тј. за потребе самопроглашене независности Косова, а не за Србе, јер Србима не дозвољавају ни повратак, ни безбедан боравак на тим местима.

За то време, по благослову владике Артемија, духовни живот Епархије рашко-призренске цвета и буја у оним деловима где још увек има српског народа. Братства и сестринства постојећих манастира се роје и стварају нове духовне кошнице, нове центре православне духовности у страдалној Епархији. Претходних месеци су по благослову владике Артемија основана четири нова манастира, и благодаћу Христовом у њима започиње духовни живот, на радост читавог Српства и Православља. То су манастир Вазнесења Господњег у Тушимљи (настојатељ - протосинђел Сергије који је раније био у Сопоћанима), манастир Пресвете Богородице Тројеручице у Девиним Водама (настојатељ јеромонах Роман који је раније био у Црној Реци), манастир светог Лазара Четвородневног у Бањама (настојатељ јеромонах Висарион који је раније био у Црној Реци), Малогоспојински манастир у Ковачеву (настојатељица монахиња Евпраксија која је раније била у Кончулу).

Све ове светиње подижу православни Срби, без помоћи злочинаца и терориста, чије «задужбинарство» не само да није природно, него ни Богу није угодно. Богу је угодно када православни хришћани подижу православне светиње за потребе свога монаштва, што потврђују дивни примери светих српских неимара и задужбинара, чија су дела златним нитима уткана у славну историју хришћанства. Задужбинарство, колико год да је велико пред Богом, није веће од монашког подвига, и никада у српској историји није претходило успону монаштва. Успон монаштва увек је био на првом месту, а задужбинарство је из њега произилазило. Увек су се најпре ројила монашка братства, па се тек онда градиле светиње.

Тако је и сада у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској. На сва четири поменута места раније су биле цркве, а сада су то манастири, у којима се уз Божију помоћ наставља успон монашког живота, толико карактеристичан за читав период епископског служења Његовог преосвештенства др Артемија. То је нит српске историје која се не може прекинути ни стварним рушењем, ни лажном обновом српских светиња. Једина права и истинска обнова духовности у српском народу јесте обнова која се одвија у духу светлих примера из српске историје, у «домаћинском духу српском», како је то лепо рекао свети владика Николај у своме делу «Српски народ као Теодул», из кога наводимо овде један фрагмент, ради поуке и подсећања.

Прес одељење Епархије рашко-призренске

- - - - - - - - - - - - - -

«Монаштво је код Срба једна огромна историjска стварност, која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје, а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и пример младића Растка деловао је зазорно и делује и дан данас на старце и младиће српске да се отресу свега и пођу путем уским и скорбним, путем монашког подвига.

Монах је стварно стављен у српској историји изнад сваког другог звања и сваке друге титуле, не због неке спољашње силе, него због моралног значаја. У црквеном прологу говори се о визији некога, који је видео монахе у оном свету небеском изнад великог цара Константина. Српски аристократи од памтивека повлачили су се од света у манастире и пустиње исто као и прости људи. Света Петка српска – преподобна мати Параскева – била је племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јован Рилски. Они су живели далеко пре Немање и Саве, и служили су Господу. Но служба Господу овим путем монашким, у великом стилу и са великим замахом, почиње тек од два ретка мужа, од којих је почело све што је велико у историји српског народа.

Замонашио се моћни Немања, па његов син кнез Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Владислав, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотица Ефимија, и мајка Ангелина и Максим син њен са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи племићи српски после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси окончали. Толики број њих испунио је манастире српске и грчке у Палестини. Чак је и Синајска Гора имала Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти – ко је од рођених икада успео у томе? Него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот. Нити су одлазили у манастире да би се исхранили. То никако. Напротив, они су односили у манстире своје сачувано благо и свуда су остављали добар спомен било зидањем и оправљањем манастира, било писањем икона и преписивањем књига. Свуда су они радили са познатим домаћинским духом српским. Нигде Србин монах у Светој Гори и на истоку није јео туђи хлеб, нити је умро без заслуге и без добра спомена. И до данас спомињу се у Јерусалимским манастирима по добру српски монаси и у неким показују се њихове рукотворине. Они су служили Богу, а не себи. И Бог је благословио њихов спомен у далеким туђим земљама.

Монаштвом и мучеништвом за веру, српска је властела запечтила своју истинску службу и своје савршено приволење Царству Небеском, царству непроменљиве и вечне стварности. Шта је монаштво него једно драговољно мучење себе ради највишег циља живота како га је Спаситељ објавио? На то мучење себе решавала су се српска властела лако, имајући пред собом пример Немањин и Савин. Старци су следовали пример старога Немање, а младићи примером Савиним. Извесно је да ниједан православни народ није имао толики број владара, који су драговољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси послуже Христу подвигом монашким. Заиста, Срби у томе имају првенство пред целим хришћанским светом».

Свети владика Николај Велимировић,

Српски народ као Теодул,

Глас Цркве – Ваљево 2003. стр. 80-82.

[Зоран]

Отворена четврта народна кухиња на Косову и Метохији

У Косовском Поморављу, у селу Кормињане, Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Артемије служио је у недељу, 10. октобра 2009. године, свету архијерејску литургију и извршио освећење нове народне кухиње са пекаром.

    Кормињански храм Успења Пресвете Богородице је малих димензија, па је због присуства великог броја верника литургија служена под тремом цркве. Епископу је саслуживало осам свештеника и три ђакона.

    По завршетку литургије владика Артемије је извршио чин освећења нове народне кухиње и пекаре.

    Ово је четврта по реду народна кухиња коју је Епархија рашко-призренска отворила у српским енклавама на Косову и Метохији, где преостали Срби живе у веома тешким условима, и немају могућности да сами себи и својим породицама обезбеде парче хлеба и голи опстанак.

    После освећења кухиње и пекаре Епископ Артемије обратио се присутнима беседом:

  «У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево, браћо и сестре, извршили смо освећење ове кухиње и ове пекаре, четврте по реду, овде у поморавском крају.

  Данас су наша осећања подељена. С једне стране осећамо велику радост и благодарност Богу на овоме дару који нам је Бог омогућио преко добрих људи - донатора, приложника, да се отвори и ова кухиња поред постојеће три, које ће служити нашем народу из ових околних села.

    Али с друге стране, осећамо данас и једну дозу туге у срцима нашим, што и после десет година наш народ није у стању да слободно брине о себи као што је то радио раније, пре деведесет девете године. Ево већ десет година како наш народ и наша црква живи и ради у изузетно тешким условима и околностима. Зато је и била потреба да се Епархија рашко-призренска заузме, да отварањем народних кухиња омогући останак и опстанак нашега народа на овим нашим светим косовско-метохијским просторима.

    Почело се са малим - са једном кухињом, онда и са пекаром, па су се после отварале по потреби и остале.

    Са овом четвртом народном кухињом нису решени сви проблеми на Косову и Метохији. Има много потребе на другим местима, али Епархија није у стању да истовремено задовољи све потребе. Ипак, надамо се, уз помоћ Божију и добрих људи нашега народа из осталих крајева, из дијаспоре, да ћемо у своје време отварати још кухиња тамо где је потребно, а има таквих места много на Косову и Метохији.

    Дело које смо данас овде постигли захваљујући заузимању протинице Светлане и оца Богомира - удружења "Мајке девет Југовића" које ради под благословом и покровитељством Епархије рашко-призренске, ми се трудимо да радимо и даље, и радићемо све док буде потреба за оваквом помоћи нашем народу. Али верујемо и надамо се да ће дати Бог да ускоро наш народ доживи слободу и могућност не само слободнога кретања, него и могућност живота и рада, и живота од дела руку својих, тако да ће потреба за корисницима ових пекара и кухиња временом престати. Али докле год буде било потребно ми ћемо се трудити да те потребе задовољимо».

  Отварањем нове народне кухиње и пекаре обезбеђен је оброк за још 200 људи из 20 села на територији општине Каменица, а повећан је и укупан број корисника народних кухиња и пекара на Косову и Метохији, који у овом тренутку износи око хиљаду људи. То значи да дневно треба припремити 3.000 оброка, или 800.000 оброка годишње. Потребе српског становништва у енклавама су, међутим, много веће, и без помоћи целокупног српског народа из Отаџбине и расејања оне неће моћи да буду задовољене.

  Помоћ српског народа у отварању народних кухиња до сада се највише огледала кроз хуманитарну акцију «Један СМС за један оброк гладнима на Косову и Метохији». Акцију је покренула Епархија рашко-призренска фебруара 2008. године, захваљујући доброј вољи наших мобилних провајдера. Та акција је још увек у току. Довољно је послати једну СМС поруку на број 1033. Цена СМС поруке износи 50 динара без ПДВ-а. Такође, помоћ се може послати и уплатом на жиро-рачун 360-0012622700003-39 на име Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Манастир Грачаница бб 1, 38205 Грачаница.

  Најзаслужнијима за прикупљање помоћи додељене су Архијерејске захвалнице: агенцији «Леон Олаф» из Београда, удружењу «Тројство» из Лондона, Србима из Чикага, хуманитарној организацији «Срби за Србе».

    О свим знаним и незнаним приложницима и донаторима Епископ Артемије је у литургијској беседи рекао следеће: «Многи су помогли, ми их не можемо све набројати, али су они познати Богу, "јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће открити" - каже Господ. Тако и они који су давали своје прилоге и своје донације тајно - то ће Бог објавити јавно када дође време, на Другоме доласку Христовоме и Страшноме Суду. Нека нико не брине да ће његово дело остати непознато свету. Бог ће објавити наша добра дела, али исто тако и наша рђава и зла дела. Зато се треба чувати од свега онога што је грешно, што је зло, што није Богу угодно, него да чинимо дела Богу драга, а нашој браћи, нашем народу корисна».

    Након свечаног отварања кухиње уследила је подела првих оброка, а Владика је присутнима као благослов делио хлебове из нове пекаре. За све окупљене организован је ручак у порти цркве.

[Зоран]

Сложна одбрана српске културе

Усвајањем закључака у недељу је на Филозофском факултету у северној Косовској Митровици завршен четвородневни међународни научни скуп “Косово и Метохија у цивилизацијским токовима”.

Учесници скупа сложили су се у оцени да је присуство српске културе и народа на КиМ историјско, као и да ова територија никада није била у саставу неке друге државе до Србије, пружају снажну основу за став да КиМ треба да остане неотуђиви, интегрални део Србије под њеном сувереном влашћу.

Оцењено је да је континуирано смањење српске популације на Косову и Метохији током 20. века,

осим ниже стопе наталитета него што имају Албанци, резултат и масовних злочина који су чињени над Србима. Истакнуто је да се питање КиМ мора посматрати кроз међународне односе, са становишта међународног права и правде, и указано да се на уравнотежен начин мора решити статус језика у правној пракси покрајине. Најављено је да ће Филозофски факултет у Косовској Митровици и убудуће бити организатор сличних скупова.

Изражена је и солидарност са научним радницима и становништвом Републике Српске у њиховом настојању да очувају принципе Дејтонског споразуме.

[Предање]

Освећен храм Светог Јована Богослова у Сочаници

Тешки услови живота на Косову и Метохији нису зауставили црквено градитељство. Према духовним потребама, парохијске цркве и манастири ничу на разним странама Епархије рашко-призренске.

У петак 9. октобра, на дан Светог Јована Богослова, у Сочаници, Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Артемије извршио је освећење нове парохијске цркве посвећене светом Јовану Богослову. Са градњом храма започело се пре пет година и залагањем надлежног свештеника о. Бранислава Дикића и бројних донатара који су помогали на разне начине стигло се до краја. Од пратећих објеката изграђен је звоник и црквена сала са помоћним просторијама која се налази у подножју храма и чија је горња плоча, због конфигурације терена, искоришћена као плато испред цркве.

Чину освећења храма и литургији присуствовао је велики број верника. Епископу Артемију саслуживало је двадесет и четири свештенослужитеља.

На крају литургије извршено је ломљење славских колача, а онда се Владика Артемије обратио свима сабранима:

«У име Оца, и Сина и Светога Духа. Којим речима, браћо и сестре, да достојно захвалимо Богу на овој милости и овоме дару који нам је данас поклонио. Којим речима да изразимо нашу радост духовну, наше задовољство што смо дочекали овај дивни дан, овога дивнога празника, да осветимо ову новоподигнуту и саграђену цркву, посвећену најмилијем ученику Христовоме - светом Јовану Богослову.

Сећам се пре пет година када смо тражили место за дом Бога Живога, да смо изабрали ово овде место, у Сочаници, да подигнемо овај храм. У току пет година било је доста муке око градње, доста напора, доста жртве захтевало. Али данас, када имамо храм завршен и освећен благодаћу Божијом, ми се тих невоља и непријатности не сећамо. Све се заборавља, остаје само благодарност у души и у срцу, благодарност Богу Који нам је помогао да ово богоугодно дело довршимо, на Његовој благодати и милости.

Овај храм је посвећен светом Јовану Богослову, апостолу љубави, апостолу који се удостојио да се наслони на прса Господа Христа на Тајној Вечери и да поцрпе отуда мудрост Божанску, да се уздигне као небопарни орао и да нам отуда објави највише тајне неба и земље. Мало је храмова у нашој отаџбини посвећених њему, зато нам је овај овде утолико милији што је један од малобројних посвећен светом Јовану Богослову.

Свети Јован Богослов је био један од дванаесторице ученика Христових који се показао и највернији. Када је Господ страдао на Голготи и сви се ученици разбежали, он је остао и стајао под Крстом Господњим са Његовом Пречистом Мајком и удостојио се оних речи  "Ево ти мајке" (Јн 19, 27), које је Господ са Крста изрекао, обраћајући се њему. Њему је Господ предао на старање свету Богородицу као другоме сину њеном да он о њој брине и да се стара. И он је то верно и достојно чинио. Зато је и Господ њега прославио и наградио таквом мудрошћу да је он написао Јеванђеље Господа Христа које почиње: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог" (Јн 1, 1). Написао је још много што-шта и рекао је између осталог да је Бог - Љубав и да је из љубави послао Сина Свога на земљу да спасе људе и оне које верују у Њега.

Градећи овај храм, браћо и сестре, ми смо и сами себе надоградили. Сви они који су на било који начин допринели да се овај храм подигне и стигне до освећења, они су њега градили у својој души, у своме срцу, а тек онда овде на овоме дивноме простору. И Господ зна свачију жртву коју је принео било у новцу, било у раду, било у материјалу, било у молитви, било на који начин са добром жељом. Сви смо ми, дакле, учествовали у подизању овога храма и сви данас имамо разлога да се радујемо и Богу благодаримо. Али, ипак, међу нама овде сабранима има и оних коју су се посебно потрудили око подизања овога храма. То је пре свега ваш свештеник отац Бранислав Дикић, који је овде већ неколико година на служби Богу. Он се много заузимао и трудио око подизања овога храма. Није жалио труда, није жалио зноја, обилазио је своје парохијане, обраћао се на много страна и тражио помоћ и прилог како би се овај храм довршио. Зато ми данас њега награђујемо чином протонамесника. То је одликовање за свештеника прво после рукоположења и он је од данас протонамесник овога храма. Одликовање дато њему припада и свима вама, браћо и сестре, јер он сам без вас не би могао ништа учинити, а и ви сви без њега не бисте могли ово дело учинити. Оно што каже наш народ: "Триста без попа ништа", тако и овде то важи. Али поред њега имамо још неколико људи који су се посебно истакли у градњи овога храма па и они заслужују да буду посебно поменути и награђени Архијерејском захвалницом».

Затим је Епископ Артемије за посебан допринос изградњи храма доделио Архијерејске захвалнице Министарству за Косово и Метохију, Комбинату Трепча из Косовске Митровице, општини Лепосавић, г. Драгану Радаковићу из Обилића који је помагао и помаже не само овај храм него и многе друге, г. Ненаду Мијајловићу из Мошница, г. Јовану Чоловићу из Аранђеловца. Након доделе захвалница Владика је завршио своју беседу:

«Наравно да нисмо могли да поменемо све, а још мање да наградимо све који су допринели, сваки на свој начин, подизању овога храма. Оно што ми нисмо у стању, што нисмо могли, Бог који све види, све зна, свачију мисао, свачије срце, свачије дело, Он нека све њих награди сваким својим небоземним благословом, и њих и њихове сроднике.

Нека је још једном срећна и Богом благословена ова храмовна слава. Сваке године на данашњи дан да се овде сабирамо на сабор народни, да прослављамо овај празник, али и да редновно испуњавамо ову цркву Божију сваке недеље и празника. Подигли смо је не да бисмо је гледали споља него да бисмо се унутар ње Богу молили. Зато нека је сретно и Богом благословено сада и увек и у векове векова. Амин».

Свечари прве славе новог храма били су отац Бранислав Дикић и Ђорђе Лакушић. За следећу годину јавили су се Ненад Гвозденовић, Бојан Миладиновић и Горан Милићевић - сви из Сочанице.

За овај догађај приређен је и културно-уметнички програм, а после њега славски ручак у току кога је црквена општина поделила своје захвалнице.

[Зоран]

Преосвећени др Артемије Јерархији Српске Цркве

Православни Епископ

Епархије рашко-призренске

и косовско-метохијске

Бр. 815

28.09.2009. године

Призрен - Грачаница

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

                                      Б Е О Г Р А Д

  Оци и браћо,

    За десет дана навршиће се пуне две године од РАВЕНЕ која је дуго времена била извор саблазни и смутњи у читавом православном свету, па и у нашем српском народу. Много се о Равени, одн. о РАВЕНСКОМ ДОКУМЕНТУ, говорило, писало, дискутовало, па ипак су многа питања у вези тога остала без одговора, бар што се тиче учешћа и улоге представника Српске Православне Цркве у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве.

    У циљу разјашњења неких од тих питања, Наша смерност је 19. маја 2008. године поднела ПРЕДСТАВКУ Светом архијерејском сабору (Ебр. 363) са девет (и бројем: 9) конкретних питања у вези Равене, али им тада није поклоњена одговарајућа пажња, те су остали без одговора.

    А кључно питање у тој Представци Сабору било је: «Како је могуће расправљати о  "положају римског епископа у Цркви", када римски "епископ - папа" и није у Црви него у јереси, ван Цркве? Зар није неопходан предуслов расправе о његовом положају у Цркви, његов повратак у Цркву? Није ли  "равенским документом" прејудицирано уједињење Православне и Римокатоличке Цркве»?

    Након две године на помолу су нова изненађења и нови потреси у Православном свету. Наиме, Од 16. до 23. октобра ове 2009. године одржаће се ново заседање Мешовите међународне комисије за дијалог на Кипру, где ће се наставити разговор о теми којој је Равена ударила темељ, а то је питање «положаја римског епископа у Цркви», односно питање примата Папе, његовог ауторитета и власти у читавој Цркви Христовој.

    Тема је врло озбиљна и судбоносна. Она се не може и не сме превидети и препустити једном или двојици наших представника на том заседању. О њој треба да се изјасни и заузме став целокупна Јерархија наше Свете Цркве. Стога сматрамо неопходним  да умолимо Свети архијерејски синод да по најкраћем могућем поступку, пре Кипарског скупа, сазове Свети архијерејски сабор са главном и кључном темом учешћа наших представника на том заседању, да се саборно одреди став наше Цркве који ће наши представници у Мешовитој међународној комисији заступати и бранити.

    Колики се значај придаје том предстојећем скупу на Кипру у другим Православним Црквама, најбоље сведочи пример проф. Димитрија Целенгидиса из Солуна, чији текст обраћања Јерарсима Грчке Православне Цркве достављамо у прилогу.

    Уверени да ће и наш Свети архијерејски синод схватити озбиљност момента, те да ће уважити Наш смирени предлог, остајемо

    Светом архијерејском синоду одани у Господу

Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ

Достављено:

Свим Епархијским Архијерејима

Српске Православне Цркве

http://www.eparhija-prizren.com/default.asp?s=vestiep

[Зоран]

Архиепископ Иларион у посети Епархији рашко-призренској и Владици Артемију

Његово високопреосвештенство Архиепископ волоколамски Иларион, шеф Одељења за спољне послове Московске патријаршије, допутовао је у четвртак 27. октобра у вишедневну посету Епархији рашко-призренској и Епископу Артемију.

    Високог госта и његове пратиоце на приштинском аеродрому је дочекао Владика Артемије са својим најближим сарадницима. Затим су сви заједно допутовали у манастир Грачаницу, где их је са радошћу дочекало сестринство манастира на челу са игуманијом Ефросинијом, монаси и свештеници - службеници Епископије, као и присутни верници.

Архиепископ Иларион поделио је свима свој архијерејски благослов, а затим су Архијереји кренули према манастирској цркви, праћени црквеним звонима и појањем тропара. У цркви се Високопреосвећени Архиепископ Иларион, заједно са својим домаћином Владиком Артемијем, поклонио иконама и светом Престолу, након чега се обратио присутнима следећим речима:

    «Ваше Преосвештенство, драги оци, братијо и сестре!

    Допутовао сам данас да бих се поклонио светињама земље која је једна од најстаријих колевки православног хришћанства. То је земља на којој су просијали велики светитељи, на којој су се одигравали велики историјски догађаји, земља на којој су саграђени величанствени споменици Православне Цркве, храмови који ће увек подсећати човечанство на оно што се догађало на овој земљи и како су људи овде исповедали православну веру. То је земља која је последњих година претрпела страдања, земља на којој су многи храмови били порушени и где су многе хиљаде људи остале без крова над главом и биле принуђене да напусте свој завичај.

    Руска Православна Црква је увек била и увек ће бити заједно са Српском Православном Црквом у свим оним невољама које јој по допуштењу Божијем падају у део. Када је Београд био бомбардован, покојни Свјатјејши Патријарх Алексије допутовао је да заједно са Патријархом Павлом подели невоље које су људи овде трпели. После тога, заједно са Митрополитом Кирилом, данашњим Свјатјејшим Патријархом, такође за време бомбардовања Београда, и ја сам долазио у Србију, и сећам се шта се тих дана догађало.

    Ја сам први пут на Косовској земљи, и допутовао сам да се поклоним светињама ове земље, допутовао сам да поделим са вама невоље и тешкоће које ви преживљавате, да се помолим заједно са вама, и да би духовно јединство, које вековима постоји између српског народа и руског народа, увек било сачувано и посведочено овде, на овој многострадалној земљи, умивеној крвљу мученика.

    Вама, драги Владико, желим помоћ Божију у Вашем исповедничком служењу на овој многострадалној земљи. И вама, драга браћо и сестре ове обитељи желим да узрастате у православној вери. Не напуштајте ову земљу, не напуштајте ове храмове, јер све док сте ви овде - чуваће се овде и православна вера. А Господ ће за ваше страдање и за ваш исповеднички подвиг награђивати вас обилном благодаћу.

    Свима желим помоћ Божију, нека вас чува Господ на многа и блага лета».

    На ове дирљиве речи Архиепископа Илариона Владика Артемије је одговорио:

    «Ваше Високопреосвештенство, драги Владико!

    Ја сам веома благодаран Богу за ову радост коју сте нам Ви Вашим доласком донели.

    Благодарни смо Вама на Вашим дивним речима које сте упутили сестринству и братији овога манастира. Благодарни смо Руској Православној Цркви и братском руском народу што су увек били са нама у нашим страдањима, у нашим невољама. То јединство између два народа и две Цркве није од јуче - оно је старо вековима, јер ми смо један народ, једна крв, једна вера. Мени је Господ дао прилике да више пута будем у Светој Русији, да осетим душу и срце православног руског народа и његову љубав за страдални српски народ, посебно на Косову и Метохији.

    Ова Ваша посета остаће записана не само у аналима ове Епархије, него пре свега у срцима нашим. Ваша посета јесте доказ Ваше љубави и Ваше бриге за нас као своју браћу. Ми Вам желимо да се у нашој средини осећате пријатно, као код најрођеније браће своје.

    Ми ћемо се потрудити да Вам покажемо оно што је могуће за тако кратко време, да бисте упознали право стање Косова и Метохије, и да Ваше утиске пренесете Његовој Светости Патријарху Господину Кирилу и братском руском народу.

    Још једном, ми Вас поздрављамо са добродошлицом, добро сте дошли и нека Бог благослови овај наш сусрет, на многаја љета!»

    Владика Артемије је обавестио сестринство манастира и братију Епископије да је Архиепископ Иларион изразио жељу да ујутру одслужи литургију. Затим су Архијереји са својим пратиоцима отишли у просторије Епископије, где су гост и домаћин разменили поклоне и провели цело вече у братском разговору и пријатној атмосфери.

[Зоран]

Интервју са Архиепископом Иларионом

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

   Током своје посете Косову и Метохији Архиепископ Иларион дао је интервју Информативној служби Епархије рашко-призренске.

Ваше високопреосвештенство, први пут сте на светој косовској земљи. Можете ли бар укратко да нам опишете своје утиске?

   Утисци су веома снажни и јарки. И наравно, ти утисци су двојаки - и радосни и тужни. Радосно је за мене то што сам први пут посетио косовску покрајину, колевку српског хришћанства, што сам видео велике светиње, манастир Грачаницу, манастир Дечане, видео сам древну Пећку Патријаршију, видео сам изузетне споменике православне уметности који су по милости Божијој остали читави. Видео сам изванредне фреске, нарочито у манастиру Дечани, које су се, слава Богу, одлично очувале, и поред свих историјских недаћа и трагичних околности у овој покрајини. Упознао сам се са изузетним људима који овде живе и поред свих претрпљених тешкоћа и искушења - са владиком Артемијем, са владиком Теодосијем, са сестрама манастира Грачаница, са братијом манастира Дечани, са братијом манастира Бањска, са клирицима епархије, са благочестивим мирјанима који овде раде и помажу. Све то спада у радосне утиске.

   А тешки и тужни утисци везани су за то што сам први пут својим очима видео оно о чему сам много читао и много слушао, о чему сам чак више пута јавно и говорио: видео сам варварско пљачкање хришћанског наслеђа ове покрајине, које се овде догађало последњих година, видео сам уништавање светиња и уништавање храмова које се и данас наставља. Заједно са владиком Артемијем посетио сам не само сачуване светиње, него и оне храмове који су разрушени и сада леже у рушевинама, и оне који се обнављају, али су још далеко од тога да се може рећи да су заиста обновљени. Посетили смо и она места где је некада био храм, а сада је једноставно ледина, једноставно је посађено дрвеће. Када сам посећивао та места, много тога је било у мојим мислима. Размишљао сам какав огроман негативни потенцијал живи у људима, и како је важно држати тај негативни потенцијал под контролом, и учити људе да се у њима испољава све што је добро, а све што је у њима лоше, да се постепено исправља. Ако се злом потенцијалу пусти на вољу, ако се подржава насиље, тада неограничена слобода може да изазове убијање људи, као што се догађало овде, и геноцид, и да један народ прогони други народ, и да један народ варварски руши и уништава светиње другог народа.

   Такође, сећао сам се историје моје земље - Русије. И код нас су храмови били рушени, оскрнављени, претварани у магацине, јавне клозете, музеје атеизма... Све то нису чинили некакви инострани варвари, све су то чинили наши људи, становници Русије. И то наводи човека да се дубоко замисли. Ми треба врло пажљиво да чувамо духовно наслеђе које смо добили, и никада не треба да заборављамо своје порекло.

   Ево о чему сам још размишљао и шта сам говорио монасима када сам посећивао ове светиње. Данас монаси и у Дечанима, и у Грачаници, и у другим манастирима Српске Православне Цркве, који се налазе на косовској земљи, живе као на острвима, окружени бодљикавом жицом, окружени, још увек, хвала Богу, одредима међународних мировних снага, а унаоколо је непријатељски настројено локално становништво. Ти људи који овде живе и раде, ти монаси и монахиње, то су исповедници православне вере, и ја бих желео да им се дубоко поклоним због подвига који они овде подносе. Ове светиње ће бити очуване све док у њима има живих људи. Ако би, не дај Боже, монаси изгубили духовну снагу, ако ти манастири не би имали довољно снаге да се и даље попуњавају младим монасима, они ће се у најбољем случају претворити у музеје, а у најгорем биће исто тако опљачкани и уништени као што се то догодило са многим другим храмовима и манастирима ове земље. Због тога је најважније да они који су овде остали, и поред свих тешкоћа и недаћа, наставе овде да живе. Верујем да ће им Господ помагати, да ће штитити њих, а заједно са њима и света места чији су они чувари.

   Колико се разликује оно што човек може да сазна и осети читајући књиге и гледајући фотографије и филмове о Косову, од онога што може да осети када све то види својим очима?

   Када гледаш својим очима, онда све примаш у своје срце. Нараво, и када читаш, и када слушаш сведочанства очевидаца, ти такође долазиш са тим у додир. Али веома је важно доћи и видети. За мене је било важно да дођем овамо пре свега зато што сам не тако давно постао председник Одељења за спољашње црквене односе и у Руској Цркви сам одговоран за везе са Помесним Православним Црквама, то је моја службена дужност. Али поред службене дужности постоји и нека потреба моје душе да лично посетим она места где је људима тешко. Моја посета је скроман знак солидарности са људима који овде живе, који овде раде и који овде страдају. Уједно, то је подсећање да је Руска Црква увек била и увек ће бити уз Српску Православну Цркву у свим њеним искушењима.

   Нас веома радује што сте Ви најпре дошли управо на Косово, где Срби, православни хришћани, тешко живе. Ми осећамо бригу Руске Православне Цркве. Истовремено, осећамо и бригу Руске државе. Осећамо и јединство напора који и једна и друга улажу у том правцу. Данашње сагласје између Руске Цркве и Руске државе је зачуђујућа појава новијег времена, после толиких година прекида везе између државе и Цркве. Сада се оне приближавају једна другој и оној врсти односа која се у византијско време називала «симфонијом». Може ли се рећи да данас у Русији постоји тако нешто?

   Може се говорити о «симфонији» између Цркве и државе у савременој Русији, мада је термин «симфонија» у Византији означавао одређени идеал који никада није био достигнут. Ми знамо да је у византијској симфонији ипак био један диригент - а то је био император. Симфонија коју ми сада покушавамо да изградимо у Русији заснована је на мало друкчијим принципима.

   Први принцип је немешање Цркве у унутрашња питања државе и немешање државе у унутрашња питања Цркве. Црква не треба да се меша у политику. Црква не треба да подржава једну политичку партију на штету друге политичке партије, нити једног политичког лидера на штету другоме. Црква не треба да стаје на било чију страну у политичкој борби. Она увек треба да буде «изнад ситуације», увек треба да буде отворена за све људе, независно од њихове политичке оријентације, само уколико та оријентација није екстремистичка или шовинистичка. Црква треба да буде Мајка целог народа.

   Са друге стране, држава не треба да се меша у унутрашња питања Цркве, тј. на пример, не треба да утиче на избор епископа, нити да диктира своје услове приликом састављања унутарцрквених прописа. Принцип узајамног немешања треба стриктно да се поштује, и он се сада поштује.

   Други принцип је принцип узајамне сарадње Цркве и државе свуда где је таква узајамна сарадња неопходна. А она је неопходна у веома многим сферама. Црква не постоји само «ради задовољења религиозних потреба» људи, како се говорило у совјетско време. Црква постоји пре свега да би људски живот постао бољи. А живот ће постати бољи ако сами људи постану бољи. Црква има огромну моралну снагу, има способност да преображава људски живот. А држава поседује материјалне ресурсе за побољшање услова живота. Постоје такви проблеми које је немогуће решити без заједничких напора државе и Цркве. На пример, то је демографска криза. Демографска криза има економску компоненту, и ту је неопходна помоћ државе, неопходна је стратегија која би помогла да се васпостави прираштај становништва. Али постоји и духовна компонента. То је пре свега губитак традиционалног схватања породице. И ту је неопходан морални ауторитет Цркве, неопходан је напор, и ако хоћете, неопходна је стратегија која би била усмерена на васпостављање традиционалног схватања породице.

   Црква се не меша у политику, али руски народ има интересе који су важнији од политичких. Те интересе је веома добро исказао Његова светост Патријарх Кирил, када је говорио о појму «Света Русија». Колико су Црква и држава јединствени у одбрани тих интереса?

   Овде треба пре свега рећи да Руска Православна Црква није само Црква Русије. Она је у истој мери и Црква Украјине, Белорусије, Молдавије и других земаља које улазе у њену канонску јуриздикцију. Донедавно су у кабинету Патријарха московског и целе Русије у Даниловском манастиру стајале две заставе - једна зелена, патријарашка, са Патријарховим грбом, а друга - застава Руске Федерације. Патријарх Кирил је наложио да се тамо поставе заставе свих земаља које улазе у јуриздикцију Руске Православне Цркве. То су све републике бившег Совјетског Савеза, осим Јерменије и Грузије, плус Јапан и Кина. Тако да сада у патријарашком кабинету има петнаест државних застава. Руска Православна Црква не може да изражава само интересе Русије као државе. Она је по својој вишенационалној природи шира, и зато она има и друкчије виђење. На постсовјетском простору то је једина сила, способна да консолидује народе који су се донедавно осећали као један народ и који до дана данашњег чине јединствени духовно-културни простор.

   Поштовани Владико, ви представљате Руску Православну Цркву у Мешовитој комисији за дијалог између православних и римокатолика. Чули смо да је у Београду било извесних потешкоћа у вези са гласањем, па бисмо желели боље да сазнамо шта се тамо дешавало.

   У Београду се ми нисмо слагали са извесним формулацијама текста, па је то стављено на гласање. Испоставило се да смо ми у мањини, нико нас није подржао. Тада сам ја изразио протест кардиналу Касперу, који је председавао. Инсистирао сам на томе да питања у богословском дијалогу уопште не могу да се стављају на гласање, него треба да се решавају консензусом. Ако се бар једна Црква не слаже, значи да формулација треба да се мења или да се избаци из текста.

   На следећем сусрету, у Равени, појавиле су се неке друге потешкоће - делегација Руске Православне Цркве напустила је заседање на самом почетку. Реците нешто о томе.

   У Равени смо отишли зато што је тамо присуствовала «Естонска православна црква Константинопољског патријархата», коју ми не признајемо. Прошле године су се предстојатељи Помесних Цркава договорили да ће у богословским дијалозима учествовати само аутокефалне Помесне Цркве, а аутономне неће учествовати. Тако је био решен проблем учешћа «Естонске цркве» и тако је отклоњена сметња да се ми поново укључимо у дијалог. Поново смо се укључили, али смо пропустили два важна заседања. Једно је у Равени, где су прихваћене формулације које су за нас неприхватљиве и којима сам се ја противио још у Београду. А друго је на Криту, где су почели да припремају документ о улози римског епископа у првих хиљаду година.

   Равенски документ је текст у чијем састављању није учествовала Руска Православна Црква, она га није одобрила и нашег потписа под тим документом нема, нити ће га бити. А на Кипру смо почели да разматрамо нови текст, чији пројекат је припреман у нашем одсуству. Сада ми вршимо редактуру тог текста. За сада тај текст није објављен, проучили смо само половину, и због тога ја не могу сада да га оценим. Могу само да кажем да има веома много критичких примедби, и уопште нисам сигуран да ће тај текст бити прихватљив за све Помесне Православне Цркве. Али то ће постати јасно на следећем заседању Комисије, које ће се одржати у Бечу, у септембру 2010. године.

   И на крају, шта бисте могли рећи о раду Одељења за спољашње црквене везе Московске Патријаршије, којим Ви однедавно руководите?

   Руска Православна Црква увек је отворена за дијалог. Наш систем спољашњих црквених веза је веома разнолик. То су и везе са Православним Црквама, то су и везе са разним инославним црквама. Спремни смо за дијалог о најсложенијим питањима и увек смо приправни да укажемо помоћ тамо где је људима наша помоћ потребна. Надам се да ће Руска Православна Црква и даље остваривати своју спољну мисију полазећи од тих принципа.

   Веома смо Вам захвални, Владико, што сте одговорили на наша питања. Искрено се надамо да ће услови у којима живи српски народ на Косову и Метохији приликом Ваше следеће посете бити много бољи и сигурни смо да ће у томе руски народ кроз своју Цркву и своју државу дати велики допринос.

[Зоран]

Завршена посета Архиепископа Илариона Епархији рашко-призренској

Само пар дана након посете највишег представника Руске државе, председника Дмитрија Медведева, посету Србији најавио је и високи представник Руске Цркве - Његово високопреосвештенство Архиепископ волоколамски Иларион (Алфејев).

    Архиепископ Иларион дошао је по службеној дужности, као председник Одељења за спољне односе Московског патријархата, али и по тежњи свога срца, како сам сведочи, да буде присутан тамо где људи тешко живе. Од свих Помесних Цркава Архиепископ Иларион одлучио је да најпре посети Српску Православну Цркву, и то њену страдалну Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску, и да са њеним канонским Епископом, преосвећеним Господином Артемијем, посети светиње на Косову и Метохији, колико је то могуће постићи за четири дана.

    Првог дана Архиепископ је са својим домаћином допутовао са аеродрома у манастир Грачаницу, где је привремено смештена Епископија. Ту је поздравио сестринство манастира, службенике Епископије и присутне вернике, а остатак вечери је провео у разговорима са Владиком Артемијем.

    Другог дана су високи гост и његов домаћин са својим пратиоцима посетили манастир Бањску, где их је поздравио игуман протосинђел Симеон. Успут су посетили храм светог Илије у Вучитрну, који се званично води да је обновљен у организацији Савета Европе, али је Архиепископ одмах констатовао да је храм далеко од тога да се може назвати обновљеним. У повратку за Грачаницу посетили су оскрнављени храм светог Јована Крститеља у Самодрежи, а затим Газиместан.

    Трећег дана су посетили манастир Високе Дечане, где их је дочекао игуман Теодосије, викар епископа Артемија. У повратку из Дечана Архиепископ Иларион и владика Артемије са пратњом посетили су два порушена храма у Ђаковици - храм Успења Пресвете Богородице, и храм Свете Тројице у центру Ђаковице, који је потпуно уклоњен са лица земље и на његовом месту је направљен парк. Увече је владика Артемије за високог госта у Епископији приредио представљање српских православних светиња на Косову и Метохији, на коме су били присутни и шефови руске и грчке канцеларије у Приштини.

    Четвртог дана су двојица архијереја са својим пратиоцима кренули у посету Пећкој Патријаршији. Успут су посетили разрушени храм Свете Тројице у Петричу.

    У Пећкој Патријаршији архијереје је дочекала игуманија Февронија са сестрама. Архиепископ Иларион и владика Артемије дуго су разгледали цркве и разговарали о историјату манастира. У манастиру је приређен ручак, а после ручка су се архијереји са пратиоцима задржали у разговору са игуманијом и сестрама.

    Пред полазак је Архиепископ волоколамски Иларион у Пећкој Патријаршији свечано уручио владици Артемију поклон - предивну панагију, рекавши:

    «Ваше Преосвештенство, драги Владико, у овој древној Пећкој Патријаршији желим још једном да Вам од свег срца захвалим за широкогрудо гостопримство које сте ми указали ових дана. Хтео бих у знак сећања на ову посету да Вам уручим ову свету панагију. Нека Вас Пресвета Богородица чува на многа и блага лета. Сећајте се мене у Вашим светим молитвама».

    Владика Артемије, видно тронут, одговорио је уваженом госту на руском језику:

    «Велико хвала, драги Владико, веома сам ганут Вашом љубављу. И веома сам захвалан на овој Вашој посети, јер сам уверен да ћете Ви не само у Русији, него и у целом свету бити сведок истине о ономе што се догађа овде на Косову и Метохији. Ви сте видели наше велике светиње - Грачаницу, Дечане и Пећку Патријаршију, видели сте и друге наше храмове, разрушене и оне који се обнављају, али уствари нису обновљени. Видите и у каквим условима ми овде живимо и чувамо нашу православну веру. Захвални смо Вама, Руској Православној Цркви и руском православном народу. Нека Вас Господ чува на многаја љета!»

    У току своје посете Архиепископ Иларион дао је интервју Информативној служби Епархије рашко-призренске, који је објављен на епархијском сајту на руском и српском језику.

    На Архиепископа Илариона посебно снажан утисак оставила је посета срушеним и оскрнављеним српским православним светињама. Код сваке такве светиње заједно са владиком Артемијем и пратиоцима отпојао је тропар храма или молитве за покој душа Срба који су страдали или сахрањени на том месту. На улазу у оскрнављени храм светог Јована Крститеља у Самодрежи руски архијереј је дуго стајао као скамењен, и после је признао владици Артемију да је то на њега оставило најдубљи утисак. Такође, приликом посете минираном храму Свете Тројице у Петричу Архиепископ Иларион дуго је ћутке ходао по рушевинама православног српског храма, покушавајући да сагледа сву дубину трагедије нашег народа на овој светој српској земљи. На крају је високи гост из Русије рекао да ће му ова посета заувек остати у сећању.

    «Ово што сте видели само је делић свега онога што се дешавало и дешава на Косову и Метохији» - рекао је владика Артемије своме уваженом госту. «Као што је Господ казао Својим светим апостолима: "Идите по свему свету и сведочите Јеванђеље", тако и Ви, драги Владико, идите по свему свету и сведочите ово што сте овде видели». Овим речима је владика Артемије на приштинском аеродрому испратио Архиепископа Илариона са Косова и Метохије, показавши за четири дана пример српског гостопримства и указавши му част какву заслужује представник Руске Православне Цркве и братског руског народа.

Информативна служба Епархије рашко-призренске

[Предање]

У Републици Српској покренута акција за помоћ Србима на КиМ

По благослову Епископа бањалучког Господина Јефрема у Републици Српској је организована акција за помоћ Србима на Косову и Метохији. Тим поводом је у Бањалуци боравио Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Господин Артемије са својим сарадницима. Црквена општина Лазарево Епархије бањалучке, која је покретач ове акције, уприличила је конференцију за штампу, на којој су учествовали Владика Артемије и госпођа Светлана Стевић. Објављујемо транкрипт са те конференције у целини.

+  +  +

Уводинчар: Поздрављамо вас у име одбора за помоћ Србима на Косову и Метохији црквене општине Лазарево у Епархији бањалучкој. Као што знате од 1. новембра у Републици Српској је у току акција «Кад би хлеба било више» - акција прикупљања помоћи за Србе на Косову и Метохији. Позивом на телефонски број 1415 од 1. до 30. новембра дарујемо једну марку за помоћ Србима на Косову и Метохији. Тим поводом, поводом промовисања ове акције, али и детаљнијег упознавања о стању, борби и страдању Срба и Цркве на Косову и Метохији, са нама су данас Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Артемије, отац Варнава и протиница Светлана Стевић, предеседница епархијског удружења «Мајка девет Југовића» која се стара о четири или пет народних кухиња на Косову и Метохији. Молим Преосвећеног владику да узме реч.

Владика Артемије: Помаже Бог свима. Ја, као што знате, нисам први пут у Бањалуци. Био сам ту до сада више пута, и овога пута захваљујући благослову вашег Епископа, а мога брата у Христу Владике Јефрема, ја сам поново овде са вама и пред вама, а поводом, као што сте чули, те добротворне акције за помоћ српском народу на Косову и Метохији.

Наш народ на Косову и Метохији, то сигурно знате и пратите, већ више од десет година живи у веома тешким и ненормалним приликама и условима. Ми, Епархија рашко-призренска, трудимо се да нашем народу помогнемо на сваки начин да би преживели и остали на својим огњиштима на светим косовско-метохијским просторима.

Одмах после немилих догађаја деведесет девете године показала се потреба за отварањем једне народне кухиње за угоржени народ у новобрдском крају. И уз помоћ наше организације «Мајке девет Југовића», коју води протиница Светлана Стевић, отворили смо прву народну кухињу која је опслуживала преко триста и нешто корисника.

Током наредних година ситуација се није поправљала, него је бивала све тежа и тежа, и тако се појавила потреба за отварањем и нових народних кухиња. Пре једно месец дана отворена је и четврта у селу Кормињане, тако да ове четири народне кухиње опслужују преко хиљаду корисника свакога дана.

Најпре смо почели уз помоћ браће Грка, једне госпође Софије из Солуна, која је заиста у почетку много помагала, а онда смо почели добијати помоћ и од нашега народа са разних страна, из саме Србије, као и од верника Епархије бањалучке и читаве Републике Српске, као и нашега народа из дијаспоре - из иностранства. Тако до сада, Богу хвала, успели смо да одржимо у животу ове народне кухиње, али и да одржимо и сачувамо наш народ на тим просторима, јер да није било ове помоћи, кроз народне кухиње, многи од њих би били принуђени или да напусте Косово и Метохију, или да до сада буду упокојени, јер просто нису имали од чега да живе.

Ми смо у име своје и у име тога народа који користи услуге наших кухиња веома захвални свима који на било који начин доприносе или су доприносили тим потребама нашега народа. Ево у Србији, тамо, већ годину дана и више, иде акција «Један СМС за један оброк гладнима на Косову и Метохији», а у новије време, ево, и акција «Када би хлеба било више» проширила се и на Републику Српску.

Мислим да ће ова акција која је сада овде започета и која ће трајати до краја месеца новембра, да ће у многоме допринети опстанку ових народних кухиња, а вероватно и отварању још неке, јер има потреба и у другим крајевима Косова и Метохије, не само у Косовском Поморављу где су ове четири кухиње отворене. Има потреба и на другим местима па ћемо гледати све што будемо могли да уз помоћ коју добијемо омогућимо да и остали наш народ тамо где је потребно има ту помоћ и ту услугу.

Вама хвала што сте дошли да пренесете нашу поруку, да пренесете ову акцију да би народ био упознат са тим и да би се према својим моћима одазвао на тај позив. За сада толико, ако буде било питања ми ћемо се радо одазвати и одговорити на њих.

Светлана Стевић: Ја бих прво да поздравим све присутне. Хвала вам што сте дошли у оволико великом броју, то само показује да је Косово и Метохија још увек главна тема што се тиче Срба ма где они живели.

Ја бих, пошто је Владика већином све рекао о народним кухињама, само напоменула да је прва отворена у селу Прековцу, општина Ново Брдо, тренутно храни преко 520 корисника. Друга је у селу Речану - Косовска Каменица. Трећа је у Витини и обухвата шест витинских села и четврта је у селу Кормињану, такође општина Косовска Каменица.

Морам да истакнем да је ово трећа акција у Републици Српској, у Бањалуци. Прву смо повели давне 2005. године када смо били приморани да затворимо народну кухињу у селу Прековцу, јер нисмо имали средстава да продужимо рад и да тим нашим Србима омогућимо да остану и опстану на Косову и Метохији.

Захваљујући филму под истим називом који носи и ова акција «Кад би хлеба било више», прикупила се јако велика помоћ из Бањалуке која је стигла на Косово и Метохију и спасила кухињу у Прековцу, а и помогла да се отвори нова кухиња у селу Речану која тренутно храни 120 корисника.

Наша сарадња са Бањалуком и Епархијом бањалучком није прекидана, значи још увек, ево и дан данас траје, са почетком ове акције. Ја се надам да ће и даље трајати, ако не у оваквој врсти акција, онда у братској љубави која нас везује.

Да кажем само још и то да деведест посто људи не узима храну у самим кухињама, него се дистрибуција те хране врши на одређене пунктове, тако да у селу Кормињану човек дневно пређе и до 110 километара развозећи храну да би људи добили и храну и хлеб у току једног дана. Оброк садржи 750 милилитара по једној особи, јер нисмо у могућности да дневно делимо оброк три пута, него дајемо 750 милилитара, то јест једна особа одједном прима три оброка из кухиње за цео дан. Значи, он прима количину хране која је од тренутка примања до сутрадан довољна да би, ето, сутрадан изашао поново на пункт са тим кантицама и примио ту храну.

Питање: Колико је потребно новца мјесечно да би се кухиње одржале?

Светлана Стевић: Па знате како, јако је тешко говорити о тим цифрама. Морам да нагласим да је више од 22 милиона динара прикупљено путем СМС-а у Србији. Та цифра о којој је Владика мало пре говорио од 1000 до 1200 људи увек варира. Значи, неки месец се појави преко стотинак људи који дођу интервентно да моле да се приме на храну, а већ други месец имамо ту бројку која је смањена. Значи, оријентационо говорећи, без хлеба, само за храну за четири народне кухиње треба негде око 2500 евра. Само за храну, без хлеба.

Морам да напоменем и то да је у селу Прековцу, тачно пре три године, отворена и пекара где су кумови црквена општина Лазарица и одбор при тој цркви заједно са оцем Јованом, наравно уз благослов Владике Јеферма којем се ја овом приликом топло захваљујем.

Питање: Какав је тренутно живот Срба на Косову и Метохији, каква је ситуација?

Владика Артемије: Већ десет година се ништа ново не догађа, али сваким даном и сваког месеца је живот све тежи и тежи, јер је и притисак све већи у циљу да се тај народ примора или да напусти Косово и Метохију, или да призна такозвану «независну републику Косово» која је пре скоро две године, биће у фебруару, самостално и једнострано проглашена. Наш народ још увек пружа отпор томе али многи, вероватно не могући даље да издрже, продају своје куће, своја имања и одлазе са Косова и Метохије. Тако да имамо тај процес да их још увек више одлази са Косова него што има повратника на Косово, иако резолуција Савета безбедности предвиђа право свих проганих да се врате у своје домове. Нажалост, они имају право, а немају могућности и услова да би то право искористили.

За ових десет година, од прогнаних 250 хиљада, једва ако се вратило један посто прогнаних Срба на Косово и Метохију. У међувремену је много више отишло и одлази свакога дана.

Питање: Какав је положај Српске Православне Цркве тренутно и шта је са имовином која јој је припадала?

Владика Артемије: Српска црква је увек делила судбину свога народа. Када је страдао народ страдала је и Црква, и тако је и данас на Косову и Метохији. Нама је за ових десег година порушено и оскрнављено преко 150 цркава и манастира. И црквена имовина је да не кажем разграбљена, али користи је други, а не Црква. Црквене зграде су углавном порушене, тако да је Црква у веома тешком стању. Многе наше цркве наше су у веома жалосном положају. Неке су претворене у депоније, у смеће и тако даље, тешко је уопште о томе говорити. А оно што се обнавља преко Савета европе уз помоћ привремених институција Косова и Метохије - то је далеко, далеко од тога да се може назвати обновљеним, јер до сада ни једна црква није враћена у своје првобитно стање, нити је стављена у функцију којој треба да служи. Оно што се ради на обнови више је из политичких разлога, да би Албанци могли пред светом да се декларишу као демократски настројени, као они који воде рачуна о културној баштини чак и Српске Православне Цркве. Томе циљу служи та обнова, а не да би цркве заиста биле обновљене у правом смислу.

Уводничар: Прилика је, заиста, да подијелимо радосну вијест и са нашим гостима, а и са вама, јер великим дијелом и ви сте заслужни за то. За, ево, три дана трајања акције, акција је почела, дакле, првога - у недељу, па до јутрос у девет часова укупно 18568 позива је регистровано на телфонски број 1415. Заиста, захваљујемо се вама новинарима, вашим кућама, на безрезервној медијској подршци у овој акцији. Позивамо вас да и даље наставите да пратите ову акцију и пружате информације о њеном току. И желим да вас позовем вечерас да заједно испратимо и дешавања у Народном позоришту Републике Српске. Дакле, у 19 часова Његово преосвештенство владика Артемије ће бесједити о доброчинству и братској љубави. Приказаћемо и нови кратки филм о животу Срба на Косову и Метохији «Кад би хлеба било више» други дио, а заједно са нама ће бити и дјечји хор «Свети Георгије» из Звечана. Хвала вам још једном што сте дошли на ову конференцију.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска (www.eparhija-prizren.com)