Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

[Guest]

Старији српски брачни пар претучен у Брестовику

Извор РТС, 12. мај 2011. год.

Наоружане особе ноћас напале брачни пар Џаврић у Брестовику, код Пећи. Крсто Џаврић пуштен после лекарске помоћи, његова супруга Стана задржана на дијагностици. Стари брачни пар се на Косово вратио пре пет година.

Двоје косовских Срба, брачни пар Џаврић, повређени су ноћас, када су у њихову кућу у селу Брестовик код Пећи упале наоружане особе.

Стана Џаврић (70) задобила је повреде у пределу главе и задржана је на лечењу у болници, у северном делу Косовске Митровице.

Начелник Максилофацијалне хирургије др Трајко Богески каже да је старица задобила повреде главе са великим хематомима у пределу ока и потиљка.

Крсто Џаврић (75) каже да се инцидент догодио јутрос око 1.30, када су у њихову породичну кућу упала двојица непознатих наоружаних нападача, који су почели да туку њега и његову супругу.

Он каже да су нападачи од њих тражили новац и да су побегли када је његова жена успела да изађе у ходник дозивајући помоћ.

Случај је пријављен Косовској полицијској служби, која је обавила увиђај и покренула истрагу о том инциденту.

У селу Брестовик живи око 40 Срба, а Џаврићи су се у то метохијско село вратили пре пет година.

Епархија

[Guest]

ПОЛИТИКА - Мр Живојин Ракочевић - Подела Косова је гора од независности

МР ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ - ПОДЕЛА КОСОВА ЈЕ ГОРА ОД НЕЗАВИСНОСТИ

Политика 17. мај 2011 http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Podela-Kosova-je-gora-od-nezavisnosti.lt.html

Заговорници поделе у српској политици одлучили су да покрајином прогласе делић севера Косова који би се добио приликом разграничења

Подела Косова је тренутно најгоре решење за Србе јужно од Ибра и сигуран знак да се избегли никада неће вратити тамо одакле су истерани. Подела је порука да Срби, њих 80.000, јужно од Ибра могу да нестану. За њихов коначни нестанак постоје две опције: прва је насиље великих размера, изазвано поделом, и сеоба према северу; друга је постепено цурење и меко етничко чишћење. Многи од 230.000 расељених, а и оних који су остали већ су искусили оба метода. Политичари који мисле да ће сеоба према северу оснажити Косовску Митровицу и поправити етничку крвну слику грдно греше, јер једном покренути људи са југа неће и не могу остати код својих 35.000 сународника на северу. Неће се задржати чак ни у Рашкој (близу је границе), избегаваће и Краљево, они беже што даље – према Београду или западу. Тако ће север Косова заувек изгубити залеђе, универзитет студенте, болница пацијенте, трговина какве-такве послове... Постаће слепо црево где су једино криминалци способни да нешто размене.

Идеја о подели Косова траје отприлике колико и конфликт, постоји као решење, као нужда кад се ништа друго не може добити, као коначно раздвајање Срба и Албанаца, као прагматично и реално решење, као терет који нико нема храбрости да уврсти у свој програм. Она се јавља у тешким моментима као некакав излаз за који нико не зна како изгледа и ко и када треба да плати цену њене примене. Њен највећи промотор и заговорник је Добрица Ћосић, последње године свог рада Зоран Ђинђићје подржао поделу, а Ивица Дачић је први српски политичар из власти који се након њега јавно заложио за то решење.

Тренутно умиривање косовске савести српских политичара и дела јавности постигло би се добитком делића „своје територије”, вечном опсесијом балканских губитника. Група заговорника поделе покрајине ће, ако и наметну идеју поделе, имати проблем са Српском православном црквом чије ће највеће светиње Дечани, Патријаршија, Грачаница, Љевишка... остати с оне стране границе. Ако Албанци који су тренутно пристали на нове српске општине и посебне мере заштите СПЦ баштине буду изгубили север Косова тражиће компензацију која ће нанети разорну штету и Србима и светињама.

СПЦ никада неће подржати поделу Косова и Метохије. То може озбиљно угрозити иначе добре односе државе и цркве. СПЦ нема намеру да било шта дели на Косову јер је то на штету народа и цркве. Јужно од Ибра су највеће вредности наше цркве, државе и уметности, познати је став СПЦ.

Препрека подели је и Устав земље који гарантује територијални интегритет и неодвојивост АП Косово и Метохија. Да би се овај проблем решио заговорници поделе у српској политици одлучили су да покрајином прогласе делић севера Косова који би се добио приликом разграничења. Тако би формално могао да се испоштује Устав Србије. Овим се, уколико се догоди, показује да је суштински циљ Србије проста територија и прање образа пред бирачима и историјом, а не интереси већине српског народа који живи на КиМ. Дугорочно одрицање од културног и верског наслеђа,које представља одвећ помињану душу српског народа и државе,може имати фаталне последице по ионако нестабилни и једва пронађени српски идентитет.

Зато Косово српској политици и њеним актерима јесте нека врста лека. Његово прекомерно узимање значи да можете проћи као Демократска странка Србије и Војислав Коштуница, а избегавање коришћењатог лека подразумева да пролазите као Либерално-демократска партија и Чедомир Јовановић. И на крају, трећа опција као лек узима Косово за болест која се њиме не лечи. Е, они пролазе као Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића, данас Ивице Дачића. Већина, па и од ових поменутих, зна просту дијагнозу: рад, одговорност, вишедеценијско решавање проблема, добри кадрови, излаз из бедног економског стања Срба и Албанаца...

Етничке државе Балкана или оне које су након „чишћења територија” своје грађане друге нације и вере свеле испод „прихватљивих” пет одстонису ни близу пројектованог етничког раја који се чинио тако достижан и реалан пре почетка крвопролића. Исто је и на микроплану, јужно од Ибра – рецимо у Пећи, Срби готово не постоје, па Албанци не живе ништа боље: криминал је – кажу – већи, свађају се око политике страсније и теже неко кад су комшије биле ту, деца се једнако дрогирају,а посла нема.Према истраживању УН 80 одстомладих жели да истог тренутка одавде иде на запад. Како је то могуће, кад Срба више нема да их тлаче, терају и мрзе? У десет километара удаљеној српској енклави Гораждевцу (мање од 1.000 становника) локална мржња, завист, политичка подељеност, злоба гета и фатална депресија условљена нерадом и херметичком изолацијом унизили су живот преко границе бесмисленог. Бесмислена је спољашња албанска пресија, зверско убијање деце на реци – више од бесмисла је мржња у мојој кући. Зато је подела, мржња у нашој кући без обзира на то који се језик у њој чује и ком Богу се молимо, (ако то и чинимо); зато је подела могућност да никада не сретнете другог и другачијег – о њему ћете „научити све из историје и из приче својих дедова и очева”; зато је пут те историје лепо поплочан и води према паклу кроз који смо прошли; зато је подела први услов пропасти и храна за маргиналне, профашистичке, екстремне, фундаменталистичке групе које увек имају решење и за своје и, што је горе, за туђе проблеме. Они на крају увек дођу у нашу кућу, па макар она била Косово, Прешево, Санџак...

Подела је горе решење од данашњег облика независности Косова. Подела ће створити независност Срба од Косова јер ће њоме нестати и они и њихове светиње, па и оно мало љубави и стрпљења према другима.

Члан Савета РРА

Мр Живојин Ракочевић

објављено: 17.05.2011.

[Guest]

Светогорски пустиножитељи поводом секташког деловања м. Артемија Радосављевића и његових присталица

Антицрквени сајт монаха Артемија Радосављевића објавио је 6. фебруара ове године писмо подршке коју је под утицајем нетачних информација потписала група светогорских пустињака коју предводи схијеромонах Рафаил. Поводом овог писма поменути пустињаци доставили су ових дана на адресу Епархије Рашко-призренске своје најновије саопштење у коме се објашњава како су "после непосредног упознавања са стањем и чињеницама у Србији, а после упознавања са самим монахом Артемијем и његовим следбеницима" схватили да је поменутим писмом подршке начињена "велика грешка са не малим последицама". У свом саопштењу светогорски пустиножитељи обраћају се смирено христољубивом верном народу СПЦ и других помесних цркава у нади да ће "милошћу Божијом штета бити отклоњена и да како на Светој Гори, тако и у Србији Русији и даље, нико више неће подржавати ову обманом заведену, застранелу и ванцрквену групацију". Будући да следбеници секте м. Артемија Радосављевића и даље манипулишу наводном поршком Светогораца сматрамо за потребно да упознамо наше читаоце са овим саопштењем.

Саопштење поводом писма светогорских пустињака:

Цркви Христовој која је у Србији свима који стоје у истини православља и ходе путем светитеља Саве Србског.

Христос Воскресе !

У обраћању вама нашој једноверној браћи у Христу од пре неколико месеци ми недостојни не имајући тачан увид у чињенично стање сагрешисмо истини и вама. У писму смо не знајући у потпуности шта се дешава у случају бившег епископа Рашко-Призренског г. Артемија, а верујући у нетачне податке који су до нас дошли, стекли погрешну представу о свему и тако у незнању упутили и подршку монаху Артемију и његовим присталицама. Нажалост, после непосредног упознавања са стањем и чињеницама у Србији, после упознавања са самим монахом Артемијем и његовим следбеницима, схватили смо да је учињена велика грешка са не малим последицама. Са великим жаљењем због причињене штете Цркви у Србији молимо за опроштај, јер то учинисмо у незнању. Сада после реалног сагледавања ситуације и догађаја схватамо и јасно нам је да монах Артемије и његови следбеници не иду правим путем и да су сви који их следе у великој опасности. Сасвим је јасно да су и поред наведених разлога за своје деловање и поступке који на први поглед изгледају исправни и оправдани у смислу борбе против свејереси екуменизма и како они кажу нарушавања канонског поретка, ипак знатно застранили, кршећи и сами каноне и нарушавајући светоотачко предање па и сам образ монашког живљења. Кроз наше писмо упућено верном народу у Србији, али и усмено кроз обраћање многима који су тражили наше мишљење из Србије, Русије, Грчке, Грузије . . . по питању догађаја око бившег епископа рашког призренског, сада монаха Артемија, ми у незнању заузесмо погрешан став да м. Артемија и његове следбенике треба подржати.

Сада, по непосредном упознавању са чињеницама и ситуацијом после разговора и са самим м. Артемијем и његовим следбеницима сматрамо да је сасвим јасно да су они у озбиљној заблуди и да су скренули са пута истине. Евидентно је да је наша погрешна процена произвела не малу штету како за Цркву у Србији тако и у многим помесним Црквама, Господ да нам се смилује и опрости. Уверени смо да ће милошћу Божијом уз наше свесрдно залагање штета бити отклоњена, и да како на Светој Гори тако и у Србији, Русији и даље, нико више неће подржавати ову обманом заведену, застранелу, ванцрквену групацију. У јеванђељском духу и искреној бризи за своју залуталу браћу сви се усрдно молимо Господу да их просветли и поврати са пута пропасти, да Милостиви Господ погледа на заведене душе и поврати их из мрака странпутица и левих и десних. Следити било кога апсолутно и без икаквог расуђивања неизбежно проузрокује заблуду и пропаст. Христос Бог наш је једини Пут, Истина и Живот. Једино Њему требамо, можемо и морамо безрезервно веровати и апослутно се покоравати, у писму стоји „Нека је проклет сваки који се узда у човека“ дао Бог да сви ово схвате и прихвате. Смирено просимо ваше свете молитве и опроштај за проуроковано смућење и штету, ваша у Васкрслом Господу браћа недостојни Атонски пустиножитељи.

Молитвама Светога Саве Србског, Светог Симеона Мироточивог, Светог Николаја Жичког, Светог Јустина Ћелијског, Светих Атонских Отаца и свих светих да нас помилује Васкрсли Господ наш Исус Христос и свима нам дарује вечни живот.

СХИЈЕРОМОНАХ РАФАИЛ

СХИЈЕРОМОНАХ ЈЕФИМИЈ

СХИМОНАХ ХАРИТОН

СХИМОНАХ СИМЕОН

СХИМОНАХ ВАРНАВА

СХИМОНАХ СОФРОНИЈЕ

СХИМОНАХ ПАЈСИЈЕ

СХИМОНАХ СТЕФАН

СХИМОНАХ ВИСАРИОН

СХИМОНАХ СИМОН

ЈЕРОМОНАХ АВЕЉ

ЈЕРОМОНАХ НИКОЛАЈ

МОНАХ ГЕРМАН

МОНАХ ЈОВ

МОНАХ ВАСИЛИЈЕ

МОНАХ СИЛУАН

МОНАХ РАФАИЛ

МОНАХ ПАМВО

МОНАХ ДАВИД

МОНАХ АМРОСИЈЕ

МОНАХ ПАНКРАТИЈЕ

МОНАХ ГРИГОРИЈЕ

МОНАХ ИСАК

МОНАХ ЈОАНИКИЈЕ

МОНАХ ГЕРМОГЕ

МОНАХ АРТЕМИЈЕ

МОНАХ РОМАН

МОНАХ МЕЛХИСЕДЕК

[Guest]

Meштани српских села у околини Звечана потписали петицију против деловања секташа Артемијеваца

Ових дана житељи српских села Жеровнице, Житковца, Бановог Дола, Дољана и Сенда у општини Звечан, на северу Косова и Метохије, потписали су петицију у којој траже од Цркве и надлежних државних органа исељавање рашчињених монаха, следбеника секте Артемијеваца, са своје територије. Петицију је потписало готово целокупно становништво ових села. У тексту петиције се изражава незадовољство због деловања поменуте секташке групе која врши злоупотребу симбола и обележја СПЦ, лажно се представљајући као црквена лица и монаси. Следбеници монаха Артемија, кажу мештани звечанских села, ремете јавни ред и мир, шире клевете и мржњу против Српске Православне Цркве и њених великодостојника уносећи немир у народ овог краја.

Његовој Светости Патријарху Српском Г. Иринеју

Светом Архијерејском Синоду СПЦ

Његовом Преосвештенству Епископу Рашко-призренском г. Теодосију

Министру Унутрашњих послова Републике Србије г. Ивици Дачићу

Начелнику косовскомитровачког округа г. Раденку Недељковићу

Председнику општине Звечан г. Драгиши Миловићу

Ваша Светости,

Ваша Преосвештенства, поштована господо

Ми, православни хришћани, житељи села Жеровнице, Житковца, Бановог Дола, Дољана и Сенда у општини Звечан на Косову и Метохији, упућујемо ову јавну петицију поводом деловања секташке групе коју предводи монах Артемије Радосављевић и која делује на простору наше општине уносећи немир у наш верни народ.

Недуго после насилног упада и покушаја узурпације оближњих манастира Дубоки Поток и Девине воде, почетком ове године у селу Житковац настанила се група следбеника ове секте и почела да ради на подели српског народа овог краја. Поред ширења бројних клевета на рачун наше Свете Цркве, Његове Светости и наших Епископа, следбеници монаха Артемија, које народ зове Артемијевци, почели су да иду по кућама и уносе немир и пометњу међу народ поручујући да је Српска Православна Црква издала Светог Саву и Православље. Они су одржавали „молитвене скупове“ (на којима се скупља око четрдесетак њихових следбеника) и подстичу вернике да не одлазе на богослужења у цркве него да се окупљају код њих. У међувремену, у Жеровници код Звечана и Артемијевци су купили кућу и поручују да ће ту основати свој манастир.

Овим деловањем следбеници секте Артемијеваца, заједно са самим Артемијем који је прошле недеље дошао у Жеровницу и који ту још борави, дубоко вређају верска осећања и православну традицију српског народа овог краја. Наш народ је своју веру у Христа, веру Светосавску, сачувао у најтежа времена, под турском влашћу и албанским прогонима, али се никада није одрекао своје Цркве и верности својим духовним пастирима. Они који нам долазе са клеветама против те наше Свете Цркве доносе мржњу и немир међу нас и нашу децу и газе све оно за што су наши преци страдали не жалећи ни свој живот.

Ми не желимо да овај крај у коме је наш народ сачувао светиње у најтежа времена постане легло секташа који нису из овог краја и који овде међу нас долазе, да не би Бог одузео свој благослов од нас наших домова. Ова секта чак и није пријављена пред надлежним органима и њени следбеници се лажно представљају као свештена лица и не снебивају се чак да наговарају оне који су необавештени да им они могу вршити црквене обреде. Такође, ови секташи заједно са људима њима сличним по мржњи према нашој Цркви прете да поново заузму наше манастире које смо подизали у славу Божију.

Зато се обраћамо вама и целој јавности овим апелом у нади да ће се чути глас овог народа са јасном поруком да они који газе по Светом Сави и нашој вери никада и нигде међу нашим народом Косова и Метохије, а посебно у нашем крају немају и неће имати било какву подршку. Од Цркве очекујемо да предузме све што је у њеној моћи да заустави оне који се лажно представљају као пастири, а ходе као лукави вукови, а од надлежних власти да законски заштите наша верска права, достојанство и наше светиње од грабљиваца и клеветника. Дубоко верујемо да су и Црква и наша држава способне да нас заштите од деловања секташа Артемијеваца. Ми сами остајемо чврсто решени да своје светиње и своју веру, бранимо ако треба и својим животима. Оно што нам непријатељи рода нашега вековима отели нису, неће отети ни они који носе обележја хришћанска, а који се Христа и Цркве Његове делом и својим понашањем на сваком кораку одричу.

[Guest]

Председник Европске Комисије Жозе Мануел Барозо и Комесар за проширење ЕУ Штефан Филе посетили манастир Грачаницу

Председник Европске Комисије Жозе Мануел Барозо данас је у оквиру једнодневне посете Косову и Метохији посетио манастир Грачаницу. У пратњи председника Бароза били су европски комесар за проширење Штефан Филе, заменик генералног директора Директората ЕК за проширење Стефано Санино, директор службе за спољне послове ЕУ Мирослав Лајчак, новоименовани специјални представник ЕУ за Косово Фернандо Ђентилини, шеф Еулекса Гзавије де Марњак и други званичници. Уважене госте је у име Епископа Рашко-призренског Теодосија дочекао дечански архимандрит Сава (Јањић) са секретаром Епархије јерејем Савом Шмигићем.

Након упознавања са историјом манастира Грачанице и обиласка цркве за госте је приређено послужење, у току кога је отац Сава упознао званичнике ЕУ са условима живота у којима живе косовско-метохијски Срби. Посебно је наглашена потреба стварања бољих услова за повратак расељених и заштита српске православне духовне и културне баштине. Висока делегација ЕУ посетила је јуче Београд где су одржани састанци са политичким врхом Србије. У току данашњег дана председник Барозо са сарадницима разговарао је са представницима самопроглашених косовских институција, да би пре посете манастиру положио камен темељац зграде општинске управе у Грачаници.

фотографије

[Guest]

Помоћ народним кухињама на Косову и Метохији

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, Верско добротворно старатељствo Архиепископије београдско-карловачке и Његово Преосвештенство викарни Епископ хваостанки Г. Атанасије покренули су и спровели у дело акцију прикупљања помоћи верном народу многострадалне Епархије рашко-призренске.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј предао је данас Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Г. Теодосију новчани део прикупљених прилога у износу од око 9.000 евра.

Јереј Владимир Марковић, секретар ВДС, и Милосрдна секција ВДС прикупљену помоћ у намирницама из београдских храмова јуче је предао невладиној организацији "Мајка девет Југовића" која организује рад народних кухиња у сарадњи са Епархијом рашко-призренском.

Да подсетимо, у току акције, која је покренута почетком априла 2011. године, прикупљала се помоћ у храни и новцу за народне кухиње на Косову и Метохији. Прилози од верног народа су прикупљани у свим храмовима Архиепископије београдско-карловачке уз пуно ангажовање свештенства и велики одзив парохијана. Посебан пример дали су свештеници својим сопственим прилозима, тако да је акција до краја спроведена с љубављу и из љубави свих учесника што јe, поред конкретне помоћи народним кухињама, чини драгоценом подршком верном народу на Косову и Метохији у животним искушењима и ношењу њиховог крста.

Извор: ВДС

фотографије

[Guest]

Учестале провале и пљачке цркава у Сиринићкој жупи

23. Мај 2011 - 7:28

Дана 20.маја 2011. године у поподневним сатима у селу Драјковце обијена је и опљачкана црква светих 40 мученика Севастијских. У овом селу у Сиринићкој жупи живи око педесетак српских породица. Један од мештана је приметио, пролазећи поред цркве да су врата цркве разбијена, па је пришао да погледа о чему је реч. У цркви је затекао троје албанских тинејџера, док је један дечак истог узраста успео да побегне. Провалници су задржани док није дошла полиција, која их је привела у станицу на саслушање. Пре пет месеци ова црква је такође била проваљена и опљачкана, а починиоци нису пронађени.

У селу Поповце, у Сиринићкој жупи, такође је обијена парохијска црква и то два пута за недељу дана, а полиција још није пронашла починиоце. Слично је и са црквом у селу Брод, која је такође више пута обијана и пљачкана, а да починиоци ниједном нису пронађени.

Из извештаја пароха друге парохије сиринићке јереја Станише Арсовића

[Guest]

Протојереј мр Велибор Џомић - Одговор на питања рашчињеног протосинђела Симеона Виловског

23.05.2011 • 20:38

Протојереј мр Велибор Џомић

http://velibordzomic.blogspot.com/2011/05/23-2011.html

Рашчињени Протосинђел Симеон, сада и на даље Дејан Виловски, не престаје да сеје мржњу у каквој се год заједници или друштву налазио и нађе. Својом најновијом серијом политичких анализа, апсолутно несвојстених човеку који себе и даље сматра ”монахом”, па чак и ”архимандритом”, само је потврдио да се још увек налази на послу, који је започео крајем 2003.г. након повратка са студија из Грчке у Манастир Грачаницу. Од тада до данас Виловски ради исти посао - шири заваду и сеје клевете против свакога ко се не уклапа у његове концепте и интересе. Лаицима се, руку на срце, није много бавио у периоду од 2003. до 2010.г. Тада је имао преча посла. Прво је кренуо у обрачун и шиканирање свештеника на Косову и Метохији, а потом и у суштинско подривање и разарање духовништва тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија - сејање подела и изазивање сукоба међу монасима у бројним манастирима у којима је боравио. Тај посао је окончао до свог неславног бекства из Србије у фебруару 2010. године. Данас се бави лаицима, тј. интелектуалцима који су више пута исказали свој став према збивањима у Епархији Рашко-Призренској.

Узгред, у најновијем обрачуну са лаицима, а пре свега са Владимиром Димитријевићем, не прође много времена, а да не помене и моју маленкост, иако са узроцима и последицама те полемике немам никакве везе. Сматрам да је више него корисно и добро да се Виловски на овај начин што чешће оглашава, јер многима све више постаје јасна његова улога и његов допринос у стварању небивалих проблема како тадашњем Епископу Рашко-Призренском Артемију тако и монаштву које је пошло за њим ”у егзил”, али и оном које је остало верно Светињама на Косову и Метохији.

Очевидно је да Виловски већ дуже време има неодољиву жељу да чује моје мишљење о неким питањима која ми у својим писанијама поставља што јасно говори да ме, ипак, не доживљава као ”квази-експерта”, како ме, иначе назива. Узгред, Виловски није компетентан да оцењује знање и стручност правника, али, што би у Црној Гори рекли, одавно му баста да оцењује све и свакога.

Пре свега, уочавам више важних чињеница. С једне стране, услед необавештености /с обзиром да Свети Синод још увек није објавио комплетну документацију у вези рашчињеног Епископа Артемија, иако се за то јасно и гласно залажем још од маја 2010.г./, још увек има људи, и заиста угледних и часних српских националних интелектуалаца, који имају одређене замерке на рачун синодских и саборских одлука од привременог разрешења преко умировљења до рашчињења тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија. Нико од њих са сигурношћу никада није тврдио да је у тадашњем раду Епископа Артемија све било ”чисто као сунце”, али имају приговоре процесне природе /потрудићу се да ускоро напишем текст ”Зашто је и како је разрешен, умировљен и рашчињен Епископ Артемије?”. Многи заборављају да је тадашњи Епископ Артемије у мају 2010.г. прихватио од Сабора утврђену канонску одговорност и изречену канонску осуду разрешења дужности епархијског архијереја и својим потписом на саборски записник је ту одлуку потврдио. Нисам превише сигуран у Артемијева накнадна тумачења да је то учинио ”ради мира у Цркви” посебно ако се зна да је годинама својом самовољом, непоштовањем и неспровођењем саборских одлука уносио немир и ширио беспоредак у Цркви/.

Такође, неки од тих људи су, на основу сопствене процене и политичке оријентације, црквене одлуке доводили у везу са интересима спољашњих, домаћих и међународних политичких фактора. Посебно је била спорна Артемијева теза ”да рушитељи не могу обнављати Светиње које су порушили на Косову и Метохији”. Међутим, и они су, након што смо објавили факсимиле српског и енглеског текста првог Меморандума о обнови цркава, који је тадашњи Епископ Рашко-Призренски Артемије на Видовдан 2004.г. без знања и одобрења највиших црквених власти потписао у Приштини са Заном Крејзиу, схватили да је управо Артемије устројио такав начин обнове и у тај процес самовољно укључио ”компаније са Косова” које је поменуто равноправно са Србијом и Црном Гором и другим независним и међународно признатим државама.

С друге стране, нико, нигде и никада није довео у питање ваљаност и валидност црквено-судског поступка, који је вођен против тадашњег Протосинђела Симеона Виловског и правоснажне пресуде Великог црквеног суда СПЦ којом је лишен свештеномонашког чина и изопштен из Српске Цркве на три године. А једино се Виловски грчевито упире да између та два поступка стави знак једнакости и доведе себе у исту раван са тадашњим Епископом Артемијем не би ли како створен убедљивији утисак у јавности о ”његовој жртви и жртвовању”. Једина ”процесна замерка”, осим громопуцатељних теза о наводном ”прогону на верској и политичкој основи”, коју је изнео Виловски односила се на то да је он, наводно, ”клирик друге помесне Цркве” те да ”црквени судови СПЦ нису надлежни за вођење црквено-судског поступка против њега”.

Виловски је, у свом стилу, прескочио да обавести јавност да је Митрополит Пирејски Серафим 4. марта 2010.г. службеним актом /бр. протокола 308/ вратио његов свештенички досије Патријарху Српском на даљу надлежност. ”Заборавио” је да своје читаоце упозна са чињеницом да му је Митрополит Серафим, како је и навео у писму које је упутио Патријарху Иринеју, саопштио ”да православни хришћански став, који произилази из Јеванђеља и светих канона, налаже хитно суочавање са кривичним оптужбама, отворено и са савешћу о истинској правди, а не избегавајући појављивање пред надлежним органима”. Дакле, саветовао му је да би за њега било најбоље да се врати у своју земљу и пред црквеним и државним судовима докаже своју невиност. Наравно, Виловски га није послушао.

Уместо тога, Виловски је барјачио са одлуком Ареопага којом је одбијен захтев Министарства правде Србије за његово испоручење. Познато је да су поступци за изручење страних држављана веома сложени, а Виловском ни мало не смета што се нашао у истој правној позицији са Агимом Чекуом, Ејупом Ганићем, Јованом Дивјаком и другима који нису испоручени Србији. Сумњам да би се данас нашао нормалан човек који би тврдио да су Чеку, Ганић и Дивјак невини само због тога што нису испоручени по захтеву Републике Србије. Ареопаг уопште није одлучивао о његовој кривици, јер за то није надлежан, него о испуњености услова за изручење, али то Виловском није сметало да своје читаоце увери да га је Ареопаг ”ослободио кривице”!?! Према мојим сазнањима, документација коју је припремило и грчким властима доставило Министарство правде Србије је била више него недовољна. На жалост, уопште нису користили црквене изворе и доказе о бројним злоупотребама Виловског у Епархији Рашко-Призренској. Из тога се јасно извлачи закључак да ”сарадња између Цркве и Тадићеве владе у прогону Виловског” није баш на таквом нивоу ”симфоније” каквим га представља Виловски /да је постојала ”симфонија између Синода и Тадићеве владе” Виловски, сасвим сигурно, не би утекао преко границе непосредно пред долазак друге синодске комисије у фебруару 2010.г./.

Црквено-судски поступак против Виловског је завршен, пресуда је правоснажна, а у поступку је, сходно Правилима и поступку за црквене судове СПЦ, учествовао и Виловски /примио је оптужницу Црквеног суда, али на њу није одговорио у року од 14 дана, што је његово право, али такав став оптуженог не може да утиче на прекид и валидност црквено-судског поступка/. Виловски није обавестио своје читаоце да је оптужница црквено-судског тужиоца против њега поткрепљена са, ни мање ни више, него 49 доказа. Касније је, преко сајтова, дакле на начин који није дозвољен у црквено-судском поступку, слао некакве одговоре на оптужницу ”да је клирик друге Цркве”, али су акта Митрополита Серафима, иначе придружена његовом предмету, сведочила другачије.

Виловски пред кривичним већем Суда у Београду још увек није ослобођен кривице, а одлука Ареопага, сасвим логично, са тим нема никакве везе. Судиће му се у одсуству, има свога браниоца, а Суду су у међувремену достављени и нови докази о финансијским злоупотребама у Епархији Рашко-Призренској. Познато је да такви поступци нису брзи, а време ће показати да ли постоји и његова кривична одговорност. Из тих разлога, писанија Виловског у том делу једино могу да схватим као својеврстан медијски притисак на Суд.

Треба имати у виду да Црквени суд Виловском није судио само за финансијске кривице него пре свега за канонске кривице. Да је Виловски пред Црквеним судом био оптужен само за финансијске кривице онда би евентуална ослобађајућа пресуда државног суда представљала правни основ за преиспитивање пресуде Великог црквеног суда.

Признајем да је Виловском данас из Грчке много лакше да оптужује Српску Цркву и пише о свом наводном ”прогону” него да објашњава где је новац од обнове Манастира Бањске, где је новац који је свака влада, па и Тадићева, уплаћивала за монахе тог манастира, где је новац од закупа локала у Призрену који је, са различитим црквеним печатима, издао Албанцу, како је отуђио скупоцени манастирски ауто, као и на које је начине ненаменски трошио средства из наменских фондова Епархије /довољно је да подсетим да је ревносно из средстава за Народне кухиње себи повезао радни стаж, док такву љубав и ревност није показао за свог духовног оца Артемија за којим неки јадикују што није добио пензију/.

Виловски од мене као ”квази-експерта” тражи да јавности појасним судски поступак против његовог кума Предрага Суботичког, дојучерашњог монополског извођача грађевинских радова у Епархији Рашко-Призренској о народном и државном трошку. Судећи по Виловском, изгледа да Синод, па и Митрополит Амфилохије немају право да подносе кривичне пријаве, али да тужбе и све остало против њега и Владике Атанасија могу да подносе и он и Артемије. Суботички се, као што је познато из медија, налазио у истражном затвору. Трајање притвора одређује суд, а не Синод. Истражни поступак у кривичним стварима води истражни судија, а не митрополити и епископи. Истрага траје онолико колико је потребно да се прикупе докази и саслушају сведоци. Боравак у истражном затвору може да траје онолико колико прописује закон, а нисам до сада уочио приговор Предрага Суботичког и његових адвоката у погледу прекомерне и незаконите дужине боравка у притвору. Не треба губити из вида да је боравак у притвору Суботичком заправо продужавао Виловски својим непојављивањем пред судом као оптужени. О доказима, у које спадају и изјаве сведока, решава Суд, а не Виловски. Није тачно да су све изјаве сведока ослобађајуће за Виловског и Суботичког. Довољно је само да поменем изјаву благајника Епархије Миливоја Марковића из које се јасно види да ова тврдња Виловског није тачна. Суботички, као и сваки други грађанин, има право на равноправан третман у притвору и кривичном поступку. Уколико сматра да му је неко право прекршено, Суботички има право да се обрати на адресу државних органа који су за то надлежни. Као и у случају Ареопага, и излазак из истражног затвора Предрага Суботичког је тенденциозно приказан као ”доказ” његове невиности.

Потпуно разумем журбу и активности Дејана Виловског, који се још увек налази у бекству. Потребно му је да редовно уверава и острашћује читаоце својих сајтова конструкцијама и јадиковкама, а ових дана и поређењима као што је ово између Питера Фејта и Владимира Димитријевића.

И, на крају, критикујући Димитријевићев ”предлог помирења”, уз дрско оспоравање неспорне Димитријевићеве добре намере и тенденциозно везивање за ”кухиње” Епископа Атанасија, Иринеја, Митрополита Амфилохија и других, Виловски би, у свом добро познатом менаџерском стилу, за Артемија, себе и остале радо истрговао - повратак у пређашње стање!?! Интересантно је да Виловски у свом ”предлогу помирења” није навео и захтеве у вези ”екуменизма и Светског савета цркава”. Заиста, занимљиво! Након тога, само се намеће питање: зашто би се он уопште враћао у Цркву за коју јавно тврди да је пала у јерес екуменизма? Или, приче о екуменизму само служе за скретање пажње читалаца и јавности на другу страну?

[Guest]

Прослављена храмовна слава цркве Св. Николе у Приштини

На празник преноса моштију Св. Николаја Чудотворца свечано је прослављена храмовна слава обновљене цркве Св. Николе у Приштини. Св. Литургију је с благословом Епископа Теодосија служио старешина храма Св. Николе парох приштински, јереј Дарко Маринковић уз саслужење другог пароха приштинског јереја Стеве Митрића. Након празничне литије око храма, благословљени су и преломљени славски колачи. Домаћин овогодишње славе био је гос. Живојин Ракочевић из Приштине, а за наредну годину домаћинство је преузео Небојша Бараћ такође из Приштине.

Приштински парох Дарко Маринковић истакао је важност окупљања верника и додао је да је храм Св. Николе одржан управо захваљујући упорности верника који су се окупљали редовно на рушевинама цркве

"Ово Свето место је намучено и напаћено. Под ведрим небом је стајало, киснуло и пропадало. Али оно што је најбитније сада за нас је да нисмо поклекли, него издржали и веру имали. Да смо се окупљали на рушевинама и да смо славили Светог Николу, да смо палили свеће за своје живе и за своје покојне, да смо се молили Богу да нас врати у наше домове и храмове који су не нашом вољом, не нашом жељом, били разрушени, запаљени и уништени до темеља ", казао је отац Дарко и додао да је важно да се храмови обнављају и да се настављају редовна богослужења.

Литургији је присуствовало око 150 верника, који су дошли из различитих крајева Србије, углавном расељених, али било је гостију, који су специјално због славе дошли из Републике Српске. Један од њих је и Драган Пајић који каже да воли да долази на Косово и  када види радост у људима који овде живе, увек размишља о томе када ће поново доћи.

Коло Српских Сестара из Приштине, са привременим седиштем у Београду је наставило да помаже цркву Св. Николе. Овога пута приложене су иконе, венчане круне, прибор за крштења и богослужбене одежде за свештенике.

Представница Кола Српских Сестара Загорка Павловић казала је за да је увек срећна када дође у свој град и да се нада да ће се Коло Српских Сестара, чије је седиште тренутно у цркви Св. Марка у Београду, поново вратити у Приштину.

"И ово парче неба и ова земља где стојимо, то је наше ја се надам да ћемо се ми вратити на наше. Надам се и да ће прибор који смо донели за крштења и круне за венчања бити употребљавани што више", казала је Павловићева.

Овогодишњи домаћин славе Живојин Ракочевић рекао је да је обновљена црква Св. Николе постала острво за све који су протерани из града и који преко својих долазака у цркву, желе да врате живот Приштину.

По први пут након 1999. године у Приштини зачуо се звук хармонике. Након што је пререзан славски колач, у порти где је приређено послужење домаћин славе заједно са гостима је уз звуке хармонике, повео коло.

фотографије

[Guest]

Епископ Теодосије служио Св. Литургију у Кончулу поводом прославе храмовне славе манастира

23. Мај 2011 - 21:50

У манастиру Кончул свечано је и ове године прослављена храмовна слава, пренос моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца. Св. Литургију у храму Св. Николе служио је Епископ Рашко-прирзенски Теодосије уз саслужење свештенства митровичког и новопазарског намесништва. У Св. Литургији учествовало је око стотињак верника, већином са севера Косова, али и других крајева Србије. Владика Теодосије је говорио о лику Св. Николаја и о манастиру Кочул који прославља овог светитеља и који је вековима био духовно огњиште за народ овога краја. Након Св. Литургије Владика је благословио и пресекао славски колач, а потом је игуманија манстира Кончул, мати Минодора са сестрама приредила славски ручак.

фотографије

[Зоран]

Леди Кетрин Ештон, висока представница ЕУ за спољну и политичку безбедност, посетила саборну цркву Св. Ђорђа у Призрену

С благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија, архимандрит манастира Високи Дечани Сава (Јањић) данас је заједно са призренским парохом јерејем Слободаном Ђорићем и монахом Нифонтом Дечанцем примио у саборном храму Св. Ђорђа у Призрену  високу представницу ЕУ за спољну и политичку безбедност, леди Кетрин Ештон. Упознавши високог званичника ЕУ са и даље тешком ситуацијом у којој живе Срби на Косову и Метохији, посебно у призренској регији, о. Сава је апеловао на ЕУ да још више подржи повратак расељених косовских Срба и еконосмко јачање српске заједнице на Косову и Метохији.

О. Сава је леди Ештон објаснио да је српски народ на Косову и Метохији прошао веома тежак период послератног страдања и да је у Призрену остало само двадесетак Срба. Показао јој је и фотографије запаљеног храма Св. Ђорђа и Владичанског двора, који су захваљујући напорима Цркве и добрих људи из међународне заједнице и локалног становништва обновљени и у Призрену поново успостављена парохија са младим свештеником.

У наставку разговора архимандрит Сава је нагласио да је веома важно да српски народ на овим просторима мора да има своју будућност и да у томе у великој мери очекује помоћ Европе у институцијалној заштити, економској, политичкој и у свакој другој области. Политичка решења морају да имају у виду пре свега потребу очувања српског народа на овом простору, јер је он у најтеже време уз сва страдања успео да остане на Косову и Метохији.

На крају разговора о. Сава је поручио леди Ештон да је неопходно обезбедити и дугорочну заштиту српске духовне и културне баштине на Косову која је кључни  део српског идентитета, али и као део целокупног европског културног наслеђа на овом простору.

Изразивши задовољство због посете саборном храму, леди Ештон је потврдила да ће ЕУ и даље радити на томе да се створе услови за нормалан живот за све заједнице на Косову, имајући у виду нарочито оне којима је помоћ најпотребнија.

[Guest]

Свечана прослава Спасовдана у манастиру Високи Дечани

У Манастиру Високи Дечани свечано је прослављен празник Вазнесења Христовог (Спасовдан). Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење десет свештенослужитеља. Према већ устаљеном обичају у Светој Литургији су учествовали верници из метохијских енклава али и ходочасници из осталих крајева Србије. Након Литургије на којој су се причестили скоро сви присутни, Владика и свештенство кренули су у празничну литију око храма, после чега је извршено освећење воде и преломљен славски колач. Владика се том приликом обратио присутним верницима говорећи о празнику Вазнесења Христовог и чудесном Божијем домостроју спасења у коме је Син Божији постао човек и узвео људску природу "о десну страну Бога Оца". Дечанско братство приредило је за служашче свештенство и верни народ празничну трпезу у великој манастирској трпезарији.

БЕСЕДА И ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

На сабору монашког братства изабран нови игуман манастира Високи Дечани

                                   

Након што је свечано прослављена манастирска слава Вазнесења Христовог, у манастиру Високи Дечани је у вечерњим часовима одржан сабор монашког братства којим је председавао Епископ Рашко-призренски Теодосије. Говорећи о животу обновљеног дечанског братства, којег је као игуман водио деветнаест година, Владика Теодосије је нагласио да је након његовог ступања на дужност Епархијског Архијереја потребно да монашко братство изабере новог игумана манастира, који би преузео непосредну одговорност руковођења дечанским братством. На предлог Владике Теодосија, братство манастира је једногласно за новог игумана манастира изабрало архимандрита Саву (Јањића), који је протеклих деветнаест година обављао дужност заменика игумана.

[Guest]

Фонд Б92 помаже народној кухињи у селу Прековце

Председник Управног одбора Фонда Б92 Веран Матић посетио је породицу Савић у селу Коретиште код Гњилана и народну кухињу у Прековцу.

18-члана породица Савић живи свакодневно на ивици егзистенције. Њима је потребено све. Од хране, одеће и основних ставри у кући.

Они се храном обезбеђују у Народној кухињи у Прековцу, којој је пре два месеца Фонд Б92 донирао скоро 100 тона хране. Тада је Тодора Савић пренела директору Фонда Верану Матићу да им не недостаје само храна.

Тодора Савић прехрањује целу породицу. Укућани не раде нигде, примају минималац. Новац зарађују радећи на сезонским пословима, а неопходна им је и помоћ за лечење трогодишње Магдалене која болује од парализе.

Матић је породици Савић уручио намештај и белу технику.

"Увек настојимо да се о правом стању у којем живе грађани које помажемо уверимо у њиховим домовима. И заиста, тежина живота људи који су остали у енклавама, нарочито у Косовском Поморављу где их је највише, око 40.000 заиста захтева сталну акцију помоци, велики напор и државе али и појединаца и предузећа, невладиних и хуманитарних организација", казао је он.

"Јер ако узмемо да је то око 10.000 породица то не би требало да буде нерешиво за организовање помоћи која би подигла квалитет живота ових људи. Неки минимиму за достојанствено преживљање четворочлане породице је око 30.000 динара месечно. Премало је присуства оваквих активности на Косову, очигледно да је несразмера између оног што се издваја и онога сто можемо видети на самом терену. Мислим да највише недостаје те очигледне сталне неопходне бриге и упознавање са конкретним проблемима сваке породице", рекао је Матић и додао да би било неопходно константно радити пројекат достојанствен живот за све.

"Укључивањем Фонда Б92 смо продужили живот народних кухиња, а надамо се да ће тако бити и у будућности, с тим да ћемо моћи да отворимо нове и помогнемо породицама, као сто је породица Савић".

Светлана Стевић је на крају рекла да очекује обећана средства Владе Републике Србије за отварање нових Народних кухиња на Косову.

Након посете Савићима председник УО Фонда Б92 обишао је Народну кухињу у селу Прековце.

Он је објаснио да је Народној кухињи у Прековцу хитно потребно обезбедити хладњачу како би могли да складиште и безбедно чувају храну како би могли рационално да је распоређују и чувају квалитет.

Цена хладњаче је око 600.000 динара, али је потребно помоћи Народној кухињи и да сама производи храну на два хектара која поседује. "За то им је потребна помоћ у прикључцима за трактор ИМТ 539 (плугови, тањирача, дрљача, сејалице yа кромпир, купус, пшеницу, копачица прскалица и вадичица за кромпир, растурач ђубрива, фреза и бубањ) као и семе и хемикалије", казао је Матић.

"Идеално би било када би се набавио и пластеник који би обезбедио веће приносе. Тиме би започели и процес стварања самоодрживости Народне кухиње уз додатно запошљавање незапослених. Кухињи је тренутно неопходна већа количина конзервираног грашка, бораније, ђувеча, затим зачини, а пре свега вегета, бибер, со, затим пасуљ и кромпир", додаје Матић.

"Треба учинити све да се помогне изузетно квалитетан и пожртвован рад запослених у Народној кухињи и невладиној организацији 'Мајка девет Југовића' како би проширили своју активност и покренули још једну кухињу у Штрпцу где постоји потреба за најмање 500 оброка дневно", каже председник Фонда Б92.

Помоћ можете упутити и слањем СМС-а на број 2500. Цена једне поруке је 100 динара у свим мрежама у Србији.

Све информације о начину да помогнете уплатом одређене суме новца или доставом неопходних намирница можете добити на телефон 064 815 12 42.

ВИДЕО И ФОТОГРАФИЈЕ

[Guest]

Свечано прослављен празник иконе Богородице Пећке у манастиру Пећкој Патријаршији

У манастиру Пећкој Патријаршији свечано је прослављен празник чудотворне иконе Богородице Пећке. С благословом Патријарха Српског Свету Литургију служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење старешине храма Св. Саве у Београду, протојереја ставрофора Радивоја Панића и протојереј ставрофор Недељко Божић. Поред сестринства манастира на челу са игуманијом Февронијом у светој Литургији учествовала је група верника из Београда и Панчева.

Обраћајући се присутнима Владика Теодосије је рекао да је одлуком Св. Архијерејског Сабора на овогодишњем мајском заседању празник иконе Богородице Пећке, који је до сада обележаван локално, добио општецрквени карактер и одређено је да се прославља сваке године сутрадан по празнику Вазнесења.

Повест ове чудотворне иконе је веома занимљива. Њу је по предању сликао св. апостол и јеванђелист Лука, у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, ту је боравила у храму Мајке Божје све до 898. када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез, св. Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа. Око 989. икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју. Њу је од цариградског патријарха добио на благослов св. Сава Српски, када се хиротонисао и донео је у Србију. По преносу патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком. Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних, чије су молитве пред њом услишене.

Икона Мајке Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање.

С времена на време икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Пре седамдесет година била је и у Београду, необично свечано дочекана, о чему је писала сва тадашња штампа. Касније је посетила и Земун. Овој икони је посвећен посебан Акатист, дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога! У Пећи је у прошплости на празник иконе Богородице Пећке чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали.

ФОТОГРАФИЈЕ