Епископ Бачки Иринеј о збивањима у Рашко-призренској Епархији

[Milan Nikolic]

РТС "Упитник", 1. март 2010. год.

"Да је посреди један проблем који траје, не само тиња него траје интезивно годинама то није непознато. Да је Синод и читав Сабор српске Цркве годинама молио и преклињао владику Артемија да реши те проблеме сам у својој надлежности, и то је чињеница. На крају се испоставило да он није спреман на то - он је и на последњој седници 13 феб. када је дошло до сусрета, пошто је претходно одбио да дође на седницу Синода, али тада је дошао, изјавио да ми немамо никакве надлежности да се бавимо питањем његових постављења, да он може да постави... -, (...) а одлуке Сабора су биле јасне. Оне су указивале на то шта владика треба да уради, а што је он одбио да уради – било је да склони са свих административних дужности, личности за које је пре било какве потернице или било каквог кривичног гоњења, од стране државних органа, сам Сабор тражио да се испита, комисијски, и испитало се, и констатовале су се страховите неправилности. Међутим, када је на крају било јасно, да владика треба да преломи, или да се сагласи са мишљењем свих, - постоји једно древно правило, да на Сабору ако постоје различита мишљења држи се мишљење већине – дакле, у том случају се покреће канонски поступак, и у овом случају није тачна ова погрешна интерпретација, коју неки лансирају, тендециозно, и злонамерно, да је Синод прекорачио своја овлашћења. Не, Синод је извршио одлуку Сабора. Најпре је Сабор у новембру, тачно 14 новембра 2008г. наложио владици Артемију да ове сумњиве личности, склони са тих положаја и да прими обновљене светиње – стави их у функцију итд. – и дат му је одређени рок. Он то није урадио. После је Сабор у мају 2009г. то исто поновио. Он то опет није урадио. Сад на овом последњем састанку опет смо га то молили, он није хтео да пристане. Одлука Сабора је била оваква, да уколико, до одређеног рока, најпре до фебруара, после до јуна, да не идемо у детаље, владика одбије, онда се цела ствар ставља у надлежност Синода, ради покретања даљег канонског поступка. И управо ту одлуку је Синод извршио."

''Дакле, да владика Артемије није поставио Симеона Виловског, који је сад на потерници и не зна му се последња адреса, - да га није поставио за свог заменика, иако већ има викарног епископа, - и де факто му предао у руке потпуно и дефинитивно управљање епархијом, ми бисмо и даље њега молили, разговарали, покушавали да га убедимо, аргументима, братски, као што смо чинили годинама. Међутим, он је то урадио. Дакле, личност за коју Сабор каже да не може заузимати никакву административну функцију ни у једној епархији српске Цркве, да мора бити предата Црквеном Суду, он поставља за свога заменика, са свим овлашћењима уместо себе. Одбија да прихвати нашу сугестију. Последица - то можда није у јавности познато - је била да и Његове Светости Патријарху и неколицини суседних епископа су почели да се обраћају најугледнији игумани и игуманије манастира са Косова и Метохије, и многи угледни свештеници који су опстали свих ових година у условима за које знамо какви су, да траже отпуст из те епархије, јер они воле, сви поштују владику Артемија и спремни су да буду њему послушни, али нису спремни да буду под влашћу неког Симеона Виловског. И ми нисмо могли – ја ћу бити потпуно отворен и искрен до бруталности у овом нашем разговору пред јавношћу нашом, црквеном и општом, - ми нисмо могли никако дозволити да они који нису побегли од арбанашког терора толике године, да побегну од терора једног човека са потернице. Дакле, ми смо морали да спасавамо основне структуре и основни живот Цркве тамо. Ево видите како је сада стање. Чим нема тих сумљивих и опскурних ликова – наравно изузимам лик Божији који у сваком човеку постоји, па и у тим људима – ви видите да нема у народу никаквих проблема, ни међу свештенством ни међу огромном већином монаха и монахиња, да све почиње да функционише, врши се богослужење, посећују се сва та места, нема неке тензије, неких сукоба. Колико видимо ситуација се хвала Богу смирава. Људи виде да ту нема ничега ненормалног, да владика Атанасије поступа сасвим нормално, врши онај задатак који му је Црква поверила. И то је све наравно привремена мера, нема прејудицирања. Докле се год не установи, и на Црквеном суду и на грађанском суду свачија одговорност, сви су невини дотле, укључујући и Виловскога. Дакле ми ништа не прејудицирамо. Али са друге стране, апсолутно је било немогуће трпети једну ситуацију која разара живо ткиво и живи организам наше Цркве и нашег народа на најугроженијем подручју које је уједно, што сви знамо, буквално наш духовни јерусалим и наше средиште.''