Devedesete ponovo marširaju...

[GeniusAtWork]

Svaka sličnost sa vremenom od pre 25 godina je namerna.

 

 

 

Autor: Peđa B. Đurović 15.07.2015.

 

Ozbiljno smo zagazili u 21. vek. Leto gospodnje 2015. je, oni koji su rođeni krajem prošlog ili početkom ovog milenijuma već su svršeni osnovci. Zemlja se i dalje okreće oko svoje ose, ali i oko Sunca, ozonske rupe su sve veće, planeta je sve prenaseljenija, tehnologija napreduje, civilizacija dekadentno evoluira, samo je jedno malo pleme na Balkanu rešilo da ide u nazad. Uz onu stvar svima! Dok napredna društva traže rešenja za novonastale probleme i suočavaju se sa njima, Srbija se zakucala tu gde jeste, na balkanskoj vetrometini, i iz naftalina vadi ono što smo već odavno svi zaboravili. Devedesete. Za one koji su ih zaboravili, ili koji još nisu bili rođeni u vreme kada nas je ta pošast pogodila, sledi mali podsetnik. To je ono vreme kada je lansiran turbo folk, muzika po mnogo čemu slična onoj koja se sada preko televizija sa nacionalnom frekvencijom servira širokim narodnim masama. Što razgolićenije pevaljke, što gluplji tekstovi, koji veličaju tamne strane života. To je ono vreme kada su IN bili sredovečni bumbari sa „4P“ – pejdžer, pištolj, plavuša, Pajero. Redosled nebitan. Pejdžer je evoluirao u iPhone, Pajero u BMW X6 ili Audi A8, a sponzoruše su sada starlete. To je ono vreme kada su gladnom i poniženom narodu umesto hleba servirane igre. To je ono vreme kada se nesposobnost i izdajnička politika vlasti maskirala raspirivanjem nacionalnih strasti, podsticanjem nacionalne i religijske mržnje, ono vreme kada je ceo svet bio protiv nebeskog naroda. To je ono vreme kada su na beogradskim ulicama dizani u vazduh džipovi i luksuzni automobili „kontroverznih biznismena“, i kada je čaršija – baš kao i policija – znala sve detalje o ubistvu, ali su svi slučajevi ostali nerešeni. To je ono vreme kada su političari pljačkali društvenu imovinu, puneći svoje račune u bankama na egzotičnim ostrvima, i kada su nas ubeđivali da treba još malo da se strpimo, pa će da nam krene bolje.

 

I kažeš ti sada meni, čitaoče namerniče, da primećuješ dosta sličnosti? Kažem i ja tebi, sve je ovaj režim preslikao iz onog vremena, samo su malo usavršili neke stvari. Unapredili su mehanizme tlačenja i manipulacije, a posledice po narod ostaju iste. Beda, glad, gorak ukus u ustima, osećaj poniženosti, kriza nacionalnog i svakog drugog identiteta, i očajničko gledanje u Rusiju. U tog velikog pravoslavnog brata, koji je uvek spreman da nam pomogne. Jer nas i Rusa – 300 miliona! Nema veze što iz davnina potiče izreka „Sačuvaj bože onoga koga Grk hrani i Rus brani!“. To smo zaboravili, ne odgovara nam u ovom trenutku. Mi smo našem velikom prijatelju Vladimiru Putinu upriličili vojnu paradu, čak smo i Dan oslobođenja glavnog grada pomerili za 4 dana, da bi nekadašnji načelnik KGB-a za istočnu Evropu mogao da prisustvuje demonstraciji vojne sile, na čijem čelu se nalazi propali švercer kafe, sa izraženom sklonošću ka alkoholu. Diplomu srednje škole je svakako kupio, to nije ništa novo, a da li je bio baštovan ili keramičar, to nikako da se usaglasimo. Svakako je odgovoran i za sedam ljudskih života, koji su izgubljeni u helikopterskoj nesreći 13. marta 2015. godine. Kad god se pokrene priča o Beogradu na vodi, ili kakvom drugom za državu presudno važnom projektu, pred očima mi prođe prilog pušten na televiziji tokom ratnih devedesetih. Idu tadašnji predsednik Srbije (Slobodan) Milošević i predsednik srpskog parlamenta (Radoman) Božović nekom njivom, sve ruku pod ruku i sa ribarskim čizmama na nogama, a izveštač sa lica mesta ushićeno obaveštava vaskoliko srpstvo kako je u Srbiji pronađena nafta, i kako su naši problemi rešeni. Svaka sličnost je namerna!

 

I kažeš ti sada meni, čitaoče namerniče, da sam maliciozan i da ti ne vidiš ama baš nikakvu sličnost sa devedesetim godinama prošlog veka? Pa dobro, mišljenje je kao guzica, svako može da ga ima, i lepota, ali i percepcija, uvek su u oku posmatrača. Može biti da ne vidiš kako se mediji i danas, baš kao i tada, koriste da bi se formiralo javno mnjenje, i da bi se probudili primitivni porivi kod već dovoljno naelektrisanog plebsa. Može biti da ne vidiš kako se manipuliše i laže, i možda ne vidiš da je savetnik u Vladi Srbije – a ti ga plaćaš, čitaoče namerniče, iz svog džepa – isti onaj britanski hohštapler koji je vrlo uspešno vodio kampanju za agresiju NATO-a na SR Jugoslaviju. Možda ne vidiš kako je državni aparat narastao toliko da nam već i poslednje kapi krvi ispija iz organizma. Možda ne vidiš da se na rukovodeće funkcije u zdravstvenim i ustanovama kulture dovode monteri klima uređaja, geodeti sa srednjom školom, auto-mehaničari za specijalna vozila. Možda ne vidiš da politikanti za svoje slikanje pred kamerama na sebe obuku garederobu koja košta više nego što prosečan građanin ove države može da zaradi za godinu dana. Možda ne vidiš sve veće gužve po narodnim kuhinjama, i sve veći broj onih koji koru odbačenog hleba traže po kontejnerima. Možda ne primećuješ kako se sve više forsiraju priče o ustašama, balijama i četnicima, i ne shvataš da je cilj raspirivanja takvih sukoba očajnička potreba da se opstane na vlasti. Možda ne vidiš da je to isto radio i Slobodan Milošević, koji se u Karađorđevu uredno i uz ogromne količine viskija o ishodu rata dogovorio sa Franjom Tuđmanom, a onda su dva balkanska kasapina pustili ljude da ginu.

 

Ja, za razliku od tebe, sve to vidim. I slagao bih kada bih rekao da nisam zabrinut. Jesam, jako, i strah me je. Nije me strah onoga što bi moglo da se desi, strah me je toga što za deceniju ili dve treba da pogledam sinu u oči. I što treba da mu dam neki razuman odgovor na pitanje šta sam učinio da sprečim da se istorija posle samo 25 godina ponovi. Već sada znam da odgovora nema. Samo se budala ne plaši, i samo kompletan idiot ne zna za strah. Samo kompletan idiot može da proguta priče koje se putem medija serviraju, i može da poveruje u dobre namere režima koji je sada na vlasti. Da ne bi bilo nesporazuma, i vrlo pogrešnog etiketiranja, ništa bolje ne mislim ni o prethodnim režimima, smatram ih podjednako lošim i zrelim za sudske procese. Oni, ipak, nisu doveli Srbiju još jednom na ivicu vrlo opasnih sukoba, i nisu ponovo učinili aktuelnim parole „Nož, žica, Srebrenica“ i njima slične. Ma koliko i njih sve smatrao pljačkašima i profiterima, oni su pokušavali da održavaju koliko toliko pristojne odnose sa zemljama u okruženju, ali i sa celom međunarodnom zajednicom. Radikalska mašinerija, presvučena u dresove tobožnjih naprednjaka, vuče ovu zemlju u glad, bedu i rat. Ko to ne vidi, neka se zabrine što ne vidi. Ili neka uživa u dobrobiti koju mu donose Vučić i njegovi poslušnici. Ja sam za kraj ovog teksta ostavio refren Balaševićeve pesme „Devedesete“. Na svakom je čitaocu odluka da li će reč „devedesete“ zameniti sa „petnaeste“.

 

LINK

[w.a.mozart]

To je to... dao je dijagnozu. Kuda dalje?

[МилошБГ]

Ne kontam samo ovo...Protiv sam i bivsih rezima,ali oni nisu doveli na ivicu sukoba... cekajte sta to Vucic radi sto nije Tadic radio? Sta to Vucic ne odradjuje za EU sto nije Tadic? osim Kosmeta koje Tadic nije smeo da ovako odigra.

[Плутон]

Ne kontam samo ovo...Protiv sam i bivsih rezima,ali oni nisu doveli na ivicu sukoba... cekajte sta to Vucic radi sto nije Tadic radio? Sta to Vucic ne odradjuje za EU sto nije Tadic? osim Kosmeta koje Tadic nije smeo da ovako odigra.

 

Вучић има неупоредиво слабију опозицију па може све те „послове“ да заврши брже. Код Тадића је постојао неко ко би незадовољство народа његовим одлукама могао да каналише, Вучић таквог још увек нема. Замисли да је Тадић нпр. довео Блера у Београд?