Александар Павловић: У малој и скромној редакцији

[Guest]

У малој и скромној редакцији чувени новинар куцао је свој најбољи текст. Један у серији текстова који се баве афером која је уздрмала земљу и које се за месец дана нико неће сећати. Колико је само пута чуо претње, увреде и прозивања на свој рачун, али је ипак истрајао у томе да своје мало, али слатко парче поштено зарађеног хлеба, заслужи тако што ће бити део снаге која ће донети бољитак овој земљи.

„И зато, запитајмо се на крају: Сме ли један овакав олош, који је можда прикрио једно убиство, који је можда и сам убица, који се игра оружјем као што се неко игра укрштеним речима, који ни самог себе није у стању да заштити – може ли, дакле, такав човек да штити нас?“

– Хехе, овај ми је најбољи до сад…

У том тренутку зазвонио је телефон. Прво је помислио да је још један од претећих позива на које се у међувремену навикао, али када је видео број, знао је да се ради о старом познанику.

– Ало, Ђука, како је? Откуд то да ме зовеш овако касно?

– Па добро, Вучко, ‘еси ти нормалан, мајка му стара?

– Што бре, шта је било?

– Престани више да прозиваш оног човека! Испашће да смо изабрали убицу за заштитника грађана, па смеје нам се цела Европа! Не могу с грбаче да отресем ове странце, а још треба и Литванци да ми држе лекције о слободи медија!

– Слушај ме сад добро, Ђука… Ми смо пријатељи и све остало, али за то више немој да си ме позвао, ако нећеш да имамо проблем! Ај, лаку ноћ! – рекао је бесно и прекинуо везу.

„Одакле му само право? Политичарчић, јуче се испилео, а наш’о мени да соли памет, новинару који се прославио храбрим прозивањем тајкуна, мафијаша и старлета сваке врсте. Колико сам само проблема имао због ове колумне! Замерио се оном болеснику, оном монструму, који ко зна шта може да уради, а сад да станем?!? Е, па неће моћи…“, мислио је.

У том тренутку телефон је поново позвонио. Преврнуо је очима када је видео ко је.

– Реци, Бабићу… И одмах да ти кажем, ако си се с Ђуком договарао, можеш одмах да прекинеш, да не трошиш кредит џабе!

– Па добро, Вучко, је л’ ти знаш колико ми имамо проблема? Је л’ знаш колико је тај Јанковић моћан? Цео дан ми звони телефон, зову ме из Европске Комисије, прете да ће европске интеграције да стопирају. Један ме звао и претио да ће бомбу под кола… Па тај човек је опасан! А само замисли…

Није више могао да га слуша и спустио је слушалицу. Ово је већ безобразлук. Искључио је телефон.

Али човек са друге стране жице није се предавао лако. Око седам ујутро већ се нашао у Кабинету. Један други човек, који те ноћи није спавао, управо је бесно разговарао са неким телефоном.

– Слушајте, госпођо Меркел, веома поштујем Вас и Вашу земљу, али ако још једном будете пробали да нас уцењујете ми ћемо… ШТА?!? Ма немојте! Па хајде, зауставите нас, хајде да видимо шта ће да се деси! Овако се са српским премијером не разговара! До виђења! Поздравите Вашег мужа! …. Ухххх… Здраво, Бабићу. Чудо да си дошао овако рано? Или је касно? Колико је уопште сати, нисам спавао три дана?

– Хехе, шефе, ал’ сте скресали баби у брк! Ако сте, да Вам ја кажем! Ако, тако и треба! Него, шта сам хтео… Ах, да… Видите, онај Вучићевић…

– Јаооој, само не њега, молим те! Шта је сад урадио?

– Пааа… Прозива заштитника грађана, каже да је убица, да је лажов и шта све не! Хаос ће да направи са овим доконим странцима! Па сам мислио да…

– Шта си мислио, Зоки?!

– Па знате, шефе, мислио сам, ако бисте могли Ви мало да…

– Да га позовем, јелда? Да му мало премијер каже да не сме да пише слободно, у својим новинама, је л’?!? Јеси то мислио, Зоране?!?

– Па сад, испада мало безвезе кад Ви тако кажете…

– Па сигурно да је безвезе! Ја да зовем новинара на телефон? И још да му претим! Је л’ то хоћеш? Па, побогу, шта је вама људи? Је л’ то друштво које градимо? И још њега онако лудог, одмах да ме стави у те његове новине! И шта мислиш, како би после мене тек прозивали?!? … (драмска пауза) … Дубоко си ме разочарао, Зоки, дубоко! Ајде сад иди, морам да телефонирам. И, молим те, затвори врата за собом!

– Али, хтео сам само још нешто, ако може шефе, кратко ћу? Ви знате колико Вас ја ценим…

– Ајде Бабићу, кажи, па иди више, знаш ли ти колико посла мене чека данас… Реци?

– Знам шефе, па знате да бар ја то знам. Хтео сам само да Вас питам у чему је ствар с оним беспилотним ваздуплоховима и свемирским годинама, ја стварно не разумем шта сам тако страшно рекао?

– Марш напоље!

Док је покуњен и посрамљен излазио и затварао врата, последње што је чуо било је: „Ало, Волођа?!“

Пред вратима се срео са Бечићем. И он је чекао разговор код шефа.

– Охоо, Игоре, и ти си стигао раном зором. Какве тебе муке море, није ваљда рибање због оне мортаделе? Хахахахаха…

– Какве мортаделе, немам појма о чему причаш?!?

– Па знаш оно бре, кад си оног Италијана, оног Моцарелу назвао мортаделом? Хахаха, тако сам се слатко исмејао… Па зар ти не знаш да је мортадела врста саламе, знаш она велика, па има онај бибер и…

– Бабићу, није смешно, ајде иди на ону, како се оно зове… Месотерапија, јесте… Мало се среди човече, види на шта личиш. Ај здраво.

– Шта је ово аутобуска станица, је л’? Знате ли ви колико посла ми имамо, а ви се ту кикоћете? Бабићу, Је л’ данас понедељак, изгубио сам појам о времену?

– Јесте шефе, данас идете код, овај, Вучићевића, малопре баш што сам Вам…

– Ух, добро си ме подсетио. Одлично. Немој да пропустите емисију у 9, кажу ми сад да ће је гледати 4 милиона људи и да ће бити занимљивих укључења.

– Ја нећу сигурно, шефе, наместио сам да се снима, да могу и репризу да погледам.

– Нећу ни ја, видео сам јутрос синапсу за ту емисију, овај, синеопсис сам хтео да кажем, тако је исправно.

Сатиру ову за Војвођанске написао Александар Павловић

http://vojvodjanskenovine.rs/aleksandar-pavlovic-u-maloj-i-skromnoj-redakciji/

[RYLAH]

Не свиђа ми се ово. Прави спрдњу са Премијером и са новинарем од интегритета, и са још много других личности успут.

[коЖељ њацИ]

новинарем од интегритета

Новинарем или новинаром?

[RYLAH]

Новинарем или новинаром?

информером.

[Драгана Милошевић]

facenew22222222

Док сам читала, чула сам Вучков глас )