Трилогија ортодоксне харизме 3/3

[Драгана Милошевић]

У духу актуелне дигитализације јеромонах Рафаило Бољевић даје најбољи могући савет шта да урадите са вашим тв апаратом: “Направите свечану литију до контејнера, и убаците телевизор.” Ово је завршетак прве српске трилогије ортодоксне харизме. 

 

 

Апокрифна прича из Свете Земље казује да је патријарх јерусалимски једне године забранио Православним арапима да уђу у храм са све бубњевима. Ударањем у бубњеве арапи славе Бога, док је патријарх то сматрао недоличним за хришћанство. Те године Благодатни Огањ није силазио дуго, све док патријарх није променио одлуку и саопштио полицији да морају да пусте и „бубњаре“ у храм. Господ не осуђује начин на који га неко прославља, они на истоку силазак Огња прослављају са одушевљењем, веселе се, док ми из Европе свему прилазимо драматурски, скрушено и са „смирењем“.

 

Ово је наставак тријаде у коме су харизма и искреност надвладали лажно смирење.
Зима, јутрење, шаљивџија у мантији. Два попа за певницом, трећи у олтару. У цркви свега неколико људи, махом баке… Иду наоколо и љубе иконе редом. Како је једна бака пролазила испред олтара, а испод кандила, закачио јој се крстић са кандила за косу. Скочи један са певнице у спасилачку мисију, кад га други поп ћушне лактом уз осмех:
– „Гледај, гледај, сад ће да буде миропомазање“.

 

На црквеној слави, старија дементна госпођа запиткивала је монаха да ли је ожењен. Он је упорно одговарао није јер је посвећен Богу. И тако, жена заборавна па га пита још пар пута. Монаху то досади и на крају јој рече: “Госпођо, знате, моја ташта је нероткиња.”

Игуман подмаински Рафаило

 

 

У духу актуелне дигитализације јеромонах Рафаило Бољевић даје најбољи могући савет шта да урадите са вашим тв апаратом: “Направите свечану литију до контејнера, и убаците телевизор.”

 

Седамдесетих се градила пруга близу Ваљева. Међу радницима је био један муслиман, али није хтео да каже јер се плашио да ће имати проблема. И дође недеља Света, радници крену у Ћелије да се причесте, шта ће, крене и он са њима. Почне причешће, сви прилазе путиру, гледа па крене и он да се причести, само да се не ода. Погледа га Ава Јустин и каже: „Оооо, пријатељу, па где си ти, откад те нисам видео, баш лепо што си дошао. Стани са стране молим те, ти ћеш на крају, да се прво испоздрављамо и изгрлимо.“ И тако га Авва не ода, спаси га од светогрђа док осталим радницима није било јасно одакле овај тако добро познаје оца Јустина.

 

У време изградње цркве у Јован Долу, парох мајсторима даде молитвенике и краће молитвено правило јер ипак се храм гради. Обилази мајсторе други отац из Острога, па описује шта је видео: “Моле се мајстори: Оче наш… Па, сви поглед ка небу, па Богородице Дјево, па сви поглед ка небу…“ Небески народ, закључи.

 

На опелу држи говор неки чика: “Сећаш ли се друже мој како смо се напили ономад 1963…” Свештеник рече помоћнику: “Сећа се, сећа, како се не би сећао, ево управо му читају на другом митарству…”

 

У Црној Гори поп Никола Симовић добро је стајао код књаза Николе. Непријатељи дошаптали књазу да поп не зна ни да пише ни да чита. Господару немило, али га позва на Цетиње и упита:

– Како ти, попе Никола, крштаваш и вјенчаваш народ?
– Ја ка најбоље!
– Како ка најбоље, кад не знаш читати ни писати?!
Поп Никола, видећи да су га Црногорци цинкарили без много правдања одговори:
– Кога сам вјенча није се развјенча, а кога сам крстио није се потурчио.

 

Код неког свештеника дошла су два типа, рекло би се директно из кафане и тражили од попа да их побратими. Објасни им отац да не постоји такав обред, а они навалили: хоће да плате, ал кажу док их не побратими не иду кући.
И тако се натезали, свештенику дојадило јер су већ мало постали и агресивни. Стави епитрахиљ и прочита им молитву за сумашедше (за оне који су „сишли с ума“). Допинговани „побратими“ су се на крају лепо изљубили, оставили прилог и отишли срећни.

 

Свети владика Николај

 

Почетком Првог светског рата 1915. Никола Пашић, позове владику Николаја те му рече да одмах крене на Запад да се бори за утицај Србије. “Па, шта да им кажем?” тражио је Николај инструкције. Пашић је имао пуно поверење у Николаја који је већ био славни беседник и богослов. За четири пуне године Николај је по Енглеској и Америци одржао безброј предавања: у црквама, Универзитетима, у биоскопским дворанама, хотелима, трговима, објашњавајући српску ослободилачку борбу против Аустроугарске. Написао је двадесетак сепаратних књига и безброј чланака у западним новинама. Начелник Енглеске армије изјавио је после рата да је владика Николај био трећа српска армија. Један официр додао је: “Да је Николај остао мало дуже, из Британије би на балкански фронт отишле чак и жене у рат!”

 

Када је Чедомир Јовановић дошао да се крсти под Острог, отац Јоил му је рекао да скине минђуше. Како је Чеда одбио то да учини, отац Јоил је одбио да га Крсти. Како не би пукла брука пред новим демократским властима, митрополит Амфилохије рече оцу Јоилу: „Па, не крстимо ми минђушу, него човека!“Отац Јоил остао је при своме па је на крају сам Амфилохије морао да крсти Јовановића. Након неколико година, долази Амфилохије код оца Јоила и рече му: „Оче, изгледа да ми ипак нисмо крстили човека, него минђушу…“

 

У некој изборној кампањи, Томислав Николић је посетио Милешеву. На растанку, епископ Филарет је три пута враћао Тому из аутомобила, да се опет изљубе. Док су се разилазили, епископ је великим позлаћеним крстом благосиљао радикале. Пола сата касније, ауто је слетео с пута. Како нико није био повређен, Вучић је закључио да је само Филарет спасао Николића.

 

У време опште грабежи, када толикима није било довољно ма колико блага да су зграбили и наслагали, нашао се један коме није требало ништа. И од целог материјалног богатства, које је стекао за својих 95 година живота, патријарх Павле, тестаментом је синовцу оставио један будилник. Тај будилник симбол је и онога што је оставио своме народу у аманет, како бисмо увек држали будном своју душу и своју савест.

 

 

Снажан духом, материјално скроман, када су му пребацили: „Какав си ти то патријарх када имаш само једну мантију?!“ Павле је одговорио: „Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!“

 

На путу ка цркви Свете Петке на Калемегдану, Павле је застао и убрао пар листова маслачка које је јео без ичега. Нови ђакон који га је пратио упитао је:
„Шта ће вам то, ваша светости?“
„Па, за салату“, одговорио је патријарх.
„У праву сте, укусно је када се маслачак помеша са маслиновим уљем, капима од лимуна, и парадајзом.“
Патријарх га само погледа и одговори: „Ждероњо!”

 

Кад год је чекао тролејбус, људи су се нудили да га повезу. Он би им одговарао да му је лакше аутобусом јер не мора да се сагиње као када улази у ауто.

 

На питања је одговарао са пуно духа. Када га је један дечак питао како увек зна шта треба да каже, одговорио му је: “Кад будеш имао деведесет година као ја, знаћеш и ти!“

 

Један наш лист, који се низ година одупирао комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун патријарха Павла: вештом монтажом монтирали су га тако да је обучен у џинс, у десној руци му је био калашњиков, за појасом бомбе и пиштољ, а на левој руци налазио се скупоцен сат.
Када су видели фотомонтажу, у патријаршији је настало ванредно стање, падале су осуде, љути погледи. А, онда је патријарх видео ту монтажу и смирено рекао:

 

– „Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!“

Говорио је да је превелика брига исто што и небрига. У цркви, после службе, поучавао је народ: Певајте тише да се и други чују, није наш Бог глув!“ Када је саветовао једног млађаног богослова да се не дере када пева, овај му је одговорио да у шуми свака птица пева својим гласом. „Да – одговори патријарх – али ми смо у цркви, а не у шуми“.

 

Једном је нови возач возио патријарха Павла на дужу релацију. Дан је био тежак, киша је лила као из кабла, ноћ је кренула да се спушта… А, онда је пукла гума. Возач је изнервиран кренуо на киши да мења точак и потпуно заборавивши кога вози почео је да псује Свеце набрајајући их именима. А, онда се скаменио када је иза својих леђа угледао патријарха Павла.
Патријарх му је мирно рекао: „Колико их само наброја, па ти их знаш више него ја.“

 

Патријарх је замолио да му следећи пут доделе другог шофера, али је забранио да дају отказ возачу који псује.
Трезвено је процењивао приче о чудима које је чуо. Када се појавила књижица неког аутора који је тврдио да је повезао колима Светог Петра и Свету Петку који су му се јавили у виду монаха и монахиње, на питање да ли је то могуће, патријарх је одговорио да је то могуће, али да је питање да ли је то истина.

 

 

Мудро је процењивао људе. Једној дугогодишњој искушеници која се жалила што нису хтели да је замонаше господин Павле је рекао да је боље да буде добра искушеница, него лоша монахиња.

 

Када је један београдски боем истрчао из кафане „Знак питања“ која се налази преко пута патријаршије, преплитао је језиком и рекао патријарху: „Ваша светости, јел тако да смо нас двојица најбољи људи на свету?!“ Мудри Павле му на то одговори: „Јесмо, ал’ кад попијемо ништа не ваљамо.“

 

Једном је у патријаршију дошао човек који је тражио да га прими патријарх Павле лично. Када су га питали како се зове, тип се представио као архангел Михаило. Каже, сишао је са неба и има нешто важно да прича са патријархом. Патријарх му је веома смирено одговорио да архангеле прима само четвртком.

 

Након његовог упокојења наставиле су да се препричавају духовите анегдоте и мале приче о великом човеку. Једна од њих је и порука: „Дете моје драго, поручи поповима тамо да не узимају паре народу, овде се џиповима не долази.“
И са 90 година је био духовит, ведар и насмејан, као када је унуци рекао да је напунио деведесет година и да је дошло крајње време да се уозбиљи. Кад су га лекари на ВМА питали како се осећа, у даху је изустио: „То ме питајте када остарим, а не сада.“

 

 

http://hazardermagazin.rs/trilogija-ortodoksne-harizme-iiiiii/

[obi-wan]

A `de su 1/3 i 2/3? Ako moze, dodaj jedan linak za to...

[Драгана Милошевић]

Поставићу целе текстове, јер сам уживала док сам читала.

[Драгана Милошевић]

Трилогија ортодоксне харизме 1/3

 

 

Када су Светог Јустина Ћелијског упитали да ли постоје атеисти, одговорио је: „Наравно да постоје, пун богословски факултет атеиста!“ Хазардер представља анегдоте из СПЦ које вас неће оставити равнодушним.

 

Ниједан однос без слободе нема никаквог смисла, па и сам однос са Богом је однос слободе. Православље није суморно, суморан је грех. Слобода духа у складу са Божјим заповестима која наликује јунаку филма Острво, који на самрти сабрату манастира на питање „како да живим“ одговара: „Живи како знаш и умеш, само немој чинити неке велике грехе.” Док невесела и без радости атмосфера више одговара истинским покајницима, али и преподобним дубитељима на глави, дотле су бројни велики духовници као по правилу били ведри и духовити. По речима епископа Данила Крстића: „Није никакав верник онај који не уме барем понекада да се пристојно и умерено нашали“. Да не дужимо, прелазимо на анегдоте јер како смо чули у једном фрушкогорском манастиру од искушеника Петра: „Време је новац.“

 

Познато је да се монаси не жене, а када је један млађи епископ обилазио епархију, учтиви, али не претерано информисани домаћин на испраћају му је рекао:
„Свако добро и поздравите супругу.“
Епископ рече да нема супругу, на шта домаћин дода:
„Млади сте, има времена…“

 

Слично је прошао и митрополит Амфилохије који је био у посети код једног директора који баш и није верник. На растанку директор се обраћа Амфилохију најљубазнијим тоном: „Довиђења, поздравите митрополију…“

 

У женском манастиру у Темској једна стара монахиња пришла је полако олтару са кадионицом у руци. Погледала нас је, и са осмехом рекла: „Идем да окадим ове наше Свеце. Да им буде лепо.“

 

А, кâди се и испред Богословије. Иако важи за „пушницу“ јер добар део студената теологије пуши, односно „каде ђаволу“ како примећује духовник отац Јоил Булатовић, плато испред Богословије био је поприште драме око пљескавице. Усред Великог поста група студената теологије напала је колегу због тога што је јео пљескавицу. Тада је наишао умировљени епископ Атанасије Јефтић. Када је видео о чему је реч, отео је пљескавицу из руке студента. Потом је исту смазао у два залогаја. Праведници са цигаретама остали су затечени. Атанасије се, могуће је, водио речима Светог Серафима Саровског који је, када су га питали шта да једу у току поста, одговорио: “Једите шта год хоћете, само немојте да једете једни друге.”

 

 

Присутни су забележили када је епископ Атанасије Ракита држао беседу на Видовдан. Почео је речима: „Данас је Видовдан. То је све што је потребно рећи и нема потребе даље објашњавати.“ А, онда је беседио наредних пола сата…

 

Када се испред оца Јоила из Ћириловца појавила изразито дебела жена, упитао ју је да ли пости. Жена је одговорила да не пости, да никада није постила, те да не жели да пости јер ништа није згрешила у животу. Тада је отац Јоил направио метанију, прекрстио се и рекао: „Радујте се црви, имаћете три године шта да једете.“ Исти духовник упитао је другу жену „Шта си згрешила, кћери?“ на шта је одговорила: „Ништа, ја нисам грешна.“
„Баш ништа?“

„Ништа.“

„Имаш ли ти свекрву, кћери?“ упита отац, на шта жена одговори:

„А, ту кучку ми не помињи!“

 

Упечатљив и препричаван одговор отац Јоил упутио је и „реформаторима“ Литургије: „Они научили високе школе па им се не свиђа што је Јован Златоусти написао Литургију, но и они `оће. Светом Јовану Златоусту се јавио апостол Павле и три дана и три ноћи му говорио како ће Литургију написати. А, овима ни комарац није на уво запјевао, а хоће Литургију да мијењају.“

 

Као велики противник пушења, архимандрит Јоил не причешћује пушаче. Када је то чуо митрополит Амфилохије, рекао му је да то мора да се промени.
„Јел тако?“ упитао је Јоил?
„Тако је.“ Потврди митрополит.
Сутрадан на Литургији, када је дошло време за причешће, приступила је особа за коју је отац знао да пуши. Како је послушање по речима оца Тадеја изнад поста и молитве, отац Јоил пристао је да причести пушачицу, али уз речи:
„Причешћује се слушкиња Божија… На душу митрополита Амфилохија. Амин.“

 

 

Када је то чуо митрополит, одмах је дојурио у Ћириловац, ужурбано ушао у манастир обративши се архимандриту: „Ради како год хоћеш, само ме више не помињи!“
Отац Јоил доследан је ставу да је дуван кâд ђавољи, те ни данас не причешћује пушаче.

 

Једном је код епископа Хризостома дошао студент богословије са молбом да га епископ прими на разговор. Секретар епархије обратио се преосвештенству: „Тражи вас неки богослов, пита јел може да разговара са вама?“
Хризостом се насмеја и одговори: „А, који је то богослов? Григорије, Јован, или Симеон Нови, има их тројица…“

Парохијану коме је један прота дошао да свети водицу жена је затурила кадионицу. Након дуже потраге човек је потпуно усхићен дошао са кутлачом и питао: „Јел може ово?!“

 

Улазећи у двориште, једног свештеника напао је пас. Прво је лајао, а потом појурио за њим. Све се добро свршило, мада је свештеник прокоментарисао како ће дуго имати трауму због власника који је све време урлао на пса говорећи: „Немој на оца! Пусти оца!“

 

Одлука Светог архијерејског сабора СПЦ из 1969. да се млади владика Лаврентије постави за епископа епархије западноевропске и аустралијске, са седиштем у Лондону, многе вернике у Београду је онерасположила. Пред полазак на аеродром и нову дужност, ходници Патријаршије у Београду били су закрчени од верника који су дошли да се поздраве. Наиђе на ту гужву владика Никанор, па видевши шта се дешава, оде и извести браћу архијереје који су били на доручку: „Доле пред вратима владике Лаврентија као на даћи, сви плачу!”

 

Верници радо препричавју дијалог две монахиње из једног нашег познатог манастира, пре него што ће да целивају икону Светог Георгија:
„Мати, пазите да не целивате коња!“
„А ви, мати, пазите да не целивате аждају!“
Владика Данило Крстић потукао је све рекорде тиме што је у Патријаршији 21 годину био викарни епископ. На питање, ко је то викарни епископ, Данило би се слатко насмејао и одговорио: “Па то је онај на кога сви вичу.”

 

Када су Светог Јустина Ћелијског упитали да ли у Србији има атеиста, одговорио је: „Наравно да има, пун богословски факултет атеиста!“ А, када су га комунисти приводили, до истражног бироа путовали су возом. У једном тренутку Свети Јустин је упитао командира:

„Да ли си Србин?“
„Јесам“, одговори комуниста.
„Верујеш ли у Бога?“
„Не верујем.“
„Па, како си онда Србин?“
„Па ето тако што сам рођен на српској земљи!“ одбруси командир.

Свети Јустин му показа кроз прозор, па рече:
„Видиш ли овог бика на ливади? И он је рођен на српској земљи…“

 

 

На братском састанку један епископ критиковао је браћу свештенике. Говор је започео са вицом о некрштеном човеку кога је свети Петар пустио у Рај али под условом да нађе неког свештеника да га крсти, па да остане унутра. У том вицу човек се покуњен враћа из Раја јер је тражио, али није могао цео дан да нађе ни једног јединог свештеника који би га крстио. На ту шалу одговорио је један старији прота: „Преосвећени, што није нашао неког владику, и они могу да крштавају…“

 

Када је након Бајдендана у Бајденграду уследило разрешење епископа Артемија, један револтирани јеромонах изговарао је измењене речи Литургије говорећи: „Најпре опомени Господе најсветијег патријарха нашег Иринеја“, да би „опомени“ касније изменио у „пРомени Господе најсветијег патријарха нашег…“

 

На испиту на Богословији један богослов је на питање „када звоне звона ван службе?“ дао следећи одговор: „Кад неко умре, кад је поплава, пожар, мобилизација, кад дође владика изненада у посету и кад је неко друго зло.“

 

Један ђакон нашао се на мукама након што га је парохијан упитао колико новца да остави за освећење водице.

 

Дајте ето толико да вас не буде срамота када дате“, одговорио је ђакон на шта домаћин реплицира:
„А, колико вас није срамота да узмете?“

 

Да речи Литургије нису лаке почетницима у вери потврђује питање једног верника коме није било јасно због чега се изговарају речи: „Ви који сте озлоглашени изиђите, нико од озлоглашених да не остане…“ Иначе, чита се „оглашени“, не озлоглашени. Слично је прошао и јереј који је морао једном почетнику да објасни због чега се у Симболу вере помиње време извесног Понтија „пилота“.

 

 

На свечаном чину рукоположења млади свештеник је на архијерејској литургији погрешио приликом помињања архијереја. Гледајући у епископа изговорио је:

„Архијерејство ваше да помене Господ…“

А, епископ ће: „Није ваше него твоје.“

Млади свештеник је исправио речи, али опет на криви начин:

„Архијерејство моје да помене…“

Епископ: „Ма, није твоје него моје!“

Свештеник већ „помало“ збуњен произнесе:

„Архијерејство и твоје и моје и ваше и наше да помене Господ Бог у царству своме свагда сада и увек и у векове векова!“

[Драгана Милошевић]

Трилогија ортодоксне харизме 2/3

 

 

Игуман Јустин Тасић: „Видите ви ове монахе и монахиње. То су све фини људи који вредно раде по манастиру. Кад би ми имали везу са девојком? Немаш кад…“

 

Причајући блажене успомене епископ Данило Крстић присетио се једног Сабора архијереја: “Сви епископи ушли су у Саборну цркву, дал’ на призив Духа Светога или на Литургију. Ту се затекла једна побожна жена, и сва збуњена ускликнула је:
– „Боже мој, колико епископа, па ово је као да сам у Рају!“
Један од владика на то одговори:
– „Сестро, у Рају нема оволико епископа…“

 

Свети Серафим Саровски говорио је да веселост није грех јер је пријатно Господу да сви имамо радост у срцу. У првом делу трилогије писали смо да Православље није суморно, суморан је грех. А, духовитост је управо оно што одваја цивилизацију од фундаментализма.

 

Једно време, у манастиру Горњи Острог, неки чикица помагао је оцу Јоилу. Ко за инат, чикица је пушио ко Турчин. Отац Јоил говорио му је да може да га намирише „на километар“ те да му се брци жуте од дувана. Шта ће јадан, суздржавао се. Неколико дана је вредно извршавао сва послушања, али је све јаче кризирао. Баш тада дошли су неки гости у манастир, пар аутобуса, а Јоил пошаље чикицу да почисти шуму испод манастира од ђубрета које „гости“ редовно остављају за собом. Чикица оде сав нервозан, мученик, и све време док је купио ђубре молио се Светом Василију да му некако помогне.

 

Док је он тако кризирао, гости дођу до улаза у капелу, а Јоил, по обичају, нареди свима да побацају сав дуван који имају код себе. Шта ће, нема контејнера горе, крену да бацају преко зида, и то баш када је чикица чистио испод. И тако, усред молитве, чикици почну „с неба“ да падају цигарете. Страшно се обрадовао: „Хвала ти, Свети Василије!“

 

 

Време када је епископ Јован Ћулибрк обављао функцију „викарног“, није било најсрећније за полицајце који су обезбеђивали Патријаршију. У мрклим ноћима, када би се звезде посакривале, на сцену би ступао Јован. Дошуњао би се до кућице са полицајцима који су углавном спавали, а онда би их слатко испрепадао. Ћулибрк, специјалиста за падобранство и за рокенрол, необријан две деценије, обрео се на улицама Харлема.

„Био сам у Њујорку, када је један црнац почео да виче ка мени: „Зи – Зи, то си ти! Волим твоју музику, човече! Слушам твоју музику годинама, и најзад те срећем! Дај ми пет долара!“

 

Црква не служи да је ми бранимо, већ да она нас брани, и то углавном од нас самих. Тако је једна сестра на ћошковима апостасије пребацила пароху што не уме да јој покаже физички доказ вере. Слутећи њену намеру, парох одговори:

„Види, сестро, кисеоник је пронађен тек 1874. године. Није утврђено како су људи дисали пре тога.“

 

Неколико верника са Пала уочи последњег Васкрса ишло је на ходочашће у манастир Враћевшница. У повратку свратили су код игумана Јована у Дражевину. Упита их Јован за утиске.

 

“Било је као у Рају, предивно, молитве, Литургије, а монахиње дивне, певају све, као пчелице звуче… Пуне љубави, тако су нам срца растопиле…”

Слуша их харизматични игуман, дуге беле браде, маркантан, намргођен, па прокоментариса:

“Видим да сте се намолиле, сијате ко лампе!”

 

На Васкрс је и у цркву у Сарајеву стигао Благодатни огањ. Тим поводом окупили су се Срби, Католици, леви и десни… А, онда је жени која продаје свеће пришла накинђурена бака, истакнута комунисткиња, и рекла:
– „Даћете ми три свеће и један Благодатни огањ.”

 

Устоличење епископа Данила Крстића догодило се под чудним околностима. Пошто је повредио ногу, морали су да га унесу у цркву док је седео на столици. Након што је устоличен, добацише му како су га носили као римског папу. Крстић се слатко насмејао, па рече:

Једина разлика је у томе што њега носе због његове “свемоћи”, а мене због моје немоћи.

 

Мета шале био је и један прота који је на братском састанку свештеника епархије говор започео речима: „Драга браћо и сестре!“

 

Другачији облик братства виђен је у Аранђеловцу. Старији свештеник крштавао је једног младића. Младић пред само крштење каже: “Знате, оче… Нешто вам нисам рекао… Овај… Знате… Ја сам геј.”

А, овај му каже: “Ма буди ти шта хоћеш, али `ајде да се лепо крстиш.” Када се завршио чин крштења, свештеник се замислио. Прилази помоћнику и пита га збуњено: шта је то геј?

“Па, то вам је, оче, хомосексуалац.”
“Е, наздравље. Ја управо крстио једног…”

 

Изреку да се у друштву и калуђери жене доказује пример једног фрушкогорског игумана који нам се пожалио како у манастир долазе девојке удаваче и како му све искушенике одведоше. Каже да му није жао седам, осам млађих искушеника, али да му је криво што му удаваче одведоше и оне који су били пред монашењем.

 

По речима Светог Аве Јустина, ништа у животу нема тачку, већ само запету, зарез. Овај Светац, рођен на Благовести, девет дана пре упокојења доживео је јак срчани удар. Молио се Господу да га поживи још тих девет дана. И поживео је, Ава Јустин – до Благовести. Срчани удар задесио га је док је писао. Последње што је написао било је „Мојсије,“ доказавши да ништа нема тачку, већ само запету. Наставак је уследио тај исти дан – гром је ударио у Саборну цркву у Београду. Овај бескомпромисни доктор наука у критици Универзитета рекао је да је на њега посебан утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао за време студија. Објаснио је да је од ње више научио него на целом Универзитету. Говорио је како је сваки човек мали бог у блату, те истицао да ми Православни, нисмо непогрешиви.

“Најбољи доказ за то су патријарси јеретици”, објаснио је.

 

Човек из околине Младеновца већ годинама ратује са парохом. Сазидао је кућу, и позвао свештеника да је освешта. Питао га је за тарифу, а овај упита: “Колико квадрата имаш?” Човек се наљути, па му каже: “Па, нећеш да ми изводиш зидарију него да освешташ!” Међутим, свештеник је инсистирао на тачној квадратури тако да оста кућа неосвештана.

 

Ђакону који је делио нафору после Литургије, досадило је да гледа како се неки по пет пута враћају „да узму још.“ Тада изјави гласно: “Следећи пут, ко је гладан, нека носи сендвиче!”

 

Игуман Јустин Дечански и Савински, ведар и готово увек насмејан, монашки постриг примио је из руке епископа рашкопризренског Павла, 1963. године. Као игуман Дечана имао је читаву историју односа са Шиптарима. Међу локалним становништвом уживао је огромно поверење и поштовање па је понекад морао ићи код њих да изјављује саучешће, а онда би га домаћини поставили поред хоџа и најближе родбине па је и сам често примао саучешћа. А, преживео је и разне догодовштине од обичаја бацања цигара, испијања безбројних чајева, до питања која су му по сто пута постављали: ​​“Како ти је фамиљија, како су ти деца, жена?”

 

Јустин Тасић, човек какав се само једном рађа, тврдио је да је радовање здравље душе. Његови савети спасли су на хиљаде бракова. Хируршки прецизно водио је армију духовне деце.

 

Постоји опасност што ти неуки монаси, или неуки људи говоре мужу и жени: „не смеш имати однос уочи среде, не смеш уочи петка, не смеш уочи недеље, не смеш у недељу, не смеш за цео пост, не смеш…“ Треба, људи, објаснити шта пише у Светом Писму. Тамо каже: „Човек је дужан да жени врши брачне односе, љубав. Не смеју се уздржавати изузев за време поста, али у договору – да их ђаво не би искушавао“, остало су све људи додали.

 

 

Јустин је говорио како ни монаси нису лишени сексуалних енергија, али како и за то постоје калуђерска правила по којима се живи. Према њима: „не смеш да се обнажујеш, не смеш ово, не смеш оно, не смеш да дишеш ако треба!“

 

„Погледајте само какви дођу на венчање! Ко осушена на пајван. Човече, пуна жена, па треба да је сисата, гузата, па да има у њој „сто кила“ да има од чега жена да изађе… Нема је ко црв, па куд ћеш јадна у брак? Треба радити, треба свекрву слушати, треба свекра слушати, треба децу дизати. А, онда дође мушки и пита: „Ја кад спавам са женом, дал` да стављам гуму, ил` да не стављам гуму?“ Па, кажем: „Забога, са рођеном женом да стављаш гуму, па ти си коњ!“

 

Отац Јустин говорио је да му је најтеже било када би долазили стари људи по благослов за развод.

„То је срамотно, 27 година у браку, човек и жена, а хоће да се разведу. Замисли! То је за мене катастрофа. Боже ме `прости, ја би то пострељао… Бацио у Дунав да се `оладе.“

 

Када се неколико аутобуса са верницима обрело у манастиру Куманица, старешина упита: ко није венчан? Јавила су се три старија пара. Потом их јеромонах ухвати за руке, кренуше сви око манастира, и набраше цвећа. Оплели венце и – младенцима на главу. У року од сат времена старешина их је венчао. Одушевљени сапутници направили су импровизовану свадбу, а било је и поклона колико је ко могао да прикупи…

 

Са друге стране, испред Патријаршије се појавио један епископ у новом аудију. Незадовољни верник добацио је у пролазу: “Што не узе, оче, неку Заставу или руску Ладу?”

“Не дирај у вољу Божију, није на нама да судимо” зачу се из Аудија.

 

Када је Свети владика Николај 1954. године летео из Енглеске у Америку, авион је кренуо да се руши изнад океана. У општој паници путници су падали са седишта, посада је вриштала, једино је Николај замишљен понављао “Праведно је, Господе.” Када је пилот повратио контролу над летелицом, упиташе Николаја о чему је тако мирно говорио док су сви вриштали.

 

“Помислио сам да ћемо се срушити, и да ће моје земне остатке појести рибе. Сетио сам се колико сам ја риба појео док сам био у Охриду, те сам помислио како би било праведно да и моје тело рибе поједу.“

 

 

Након Другог светског рата, када су комунисти преузели контролу над Краљевом, највећи непријатељ био им је владика Николај. У Жичи су окачили велику Николајеву фотографију са још већим натписом: „Владика Николај, државни непријатељ број један!“ Потом су издали наређење да се ухапсе сви који се пред том сликом прекрсте. Када је то видео један стари монах, пришао је, осенио се крсним знамењем руског крста, и рекао: „Е, мој владико, у свему си морао да будеш први, па и у овоме.“

 

У то време, у манастиру Дајбабе живео је и подвизавао се монах Рафаило. Ни њега нису волели комунисти, а многи верују у то да је страдао управо од те „Божије власти“. Црвени су га толико волели да му ни мртвом нису дали мира. Монах Рафаило морао је да буде закопан уз кућицу за псе. Тек са неким новим временима подигнут му је споменик на монашком гробљу. Једном се код оца Рафаила, на вратима манастира појавила згодна ђевојка у мини сукњи. Угледавши га, бојажљиво је застала, и шапатом питала може ли тако „више гола но обучена“ да уђе у манастир? Монах Рафаило погледа је, насмеја се те баци металну кованицу у ваздух и изговори: „Уђи, дуушо… Што си голија, то си Богу милија.“

 

[Драгана Милошевић]

ТРИЛОГИЈА ОРТОДОКСНЕ ХАРИЗМЕ 4

 

 

 

Када је објашњавао смисао поста једној старијој верујућој жени, јеромонах јој је предложио да се уз пост одрекне нечега што много воли. На пример кафе. Жена се на месец дана одрекла онога што највише воли – одласка у цркву.

 

Када је патријарх Павле, са епископима возом путовао за Аустрију, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на њихов вишак килограма одговорио: „А, мени није имало шта да се смрзне.“

 

Говорио је отац Тадеј како су за човека најважнији мир и радост. Мир као смиреност духа, мирна опуштеност и веселост што се манифестује добрим расположењем. О томе колико су Срби ревносни у одласцима у цркву говори реплика коју је поп Никола Симовић из Братоножића, упутио краљу Николи на речи: „Да се како може, па да све три вјере буду у једну“. На то је поп Никола одговорио: „Ваистину Господаре, све то може да буде и то врло лако, а ево како: да сви постимо као католици, да се сви женимо као Турци, а у богомољу да идемо као ми православне вјере!“

 

Поука једне баке: "Чедо, кад ме више не буде било на земљи, овде ћеш ме наћи,

преко свеће."

 

Екуменизам је свејерес и тешка духовна болест новоградитеља херетичке куле вавилонске. И у Ватикану су почели да схватају да више нема сврхе потплаћивати православни клир, када је народ – носиоц православне вере – против тог мешања блата и злата. Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи „О једном стаду и једном Пастиру“, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове, занемарујући чињеницу да није важно спољашње уједињење већ уједињење у истини. Имајући у виду сукобе мишљења и вековима наталожене разлике у црквеном хришћанском свету, бивши римокатолички надбискуп у Београду др Франц Перко, на питање „када ће се хришћани ујединити?“, одговорио је: „Оптимисти кажу на Судњи дан до подне, а песимисти тврде да ће уједињење бити Судњег дана поподне.“

 

Београдом се и даље препричавају речи старог жупника, иначе Словенца, који је служио мису у катедрали у Београду. Тај Словенац никада није научио течно да говори српски. Говорио је на разделе, а упамћена је његова култна проповед баш у време рата, деведесетих:

• „Мари-ја је да-ла Сина За-четника!“

Када је монах Калист након Другог светског рата већ до пола одмакао у послу, градећи храм у Станишинцу, дошли су комунисти како би га спречили у изградњи. Биле су то главешине из Александровца. Монах Калист био је на зиду, високо од земље, када су стигли.
– „Од кога си, Калисте, добио дозволу да зидаш цркву?“, упитали су.
– „Овде је била црква, и опет ће бити. Шта ће ми дозвола?“
– „Не може тако да се ради, попе. Прво мора да се добије дозвола од надлежних власти!“
Тада се у оцу Калисту нешто окренуло, каже да ни сам не зна шта му је било. Црквене старешине је морао да слуша, али комунисте није хтео по цену да га поново испребијају. Калист говори:
– „Плануо сам, махинално дохватио овећи камен и потегао онога који ме питао уз речи: „Ево ти дозвола!“
– „Ти си луд! Чуо сам за тебе да си наопак човек, а сада видим да си и луд!“
– „Луд сам, него шта! Зар бих иначе отишао у монахе?!“ изговорио је велики Калист.

[Драгана Милошевић]

Знао је он да се са Крста не силази, да са Крста скидају. Знала је то и плејада светитеља и исповедника који су имали веру живу па се нису бавили плотским компромисима и логиком. У дворишту манастира Ваведења на Топчидеру, сахрањен је митрополит Скопски Јосиф Цвијовић. Када је Јосиф слао протосинђела Стевановића у епархију у којој су комунисти чинили зло, дао му је Крст уз речи: „Сећаш ли се како је Спартанка мајка испраћала сина у бој, дајући му копље? Ја теби дајем Крст Христов и шаљем те у бој са безбожницима. Ево ти сине Крст и аманет: Са њим или на њему!“

 

У последње време свештеницима се пребацују високе тарифе, те настају и нове кованице: „Сатанизам је када поп вози мерцедес, а верници немају за хлеб. Е, то је сатанизам!“ У једној парохији, омиљени парох и попа, чије колеге терају скупоцене кочије, кад уђе у цркву пред почетак Литургије, каже свима: „Помаже Бог народе Божији!“ А, онда уђе у олтар и другим поповима каже гласно, да се чује и у припрати: „Здраво другови!“

 

У Карном, на тераси након Литургије, са неколико верника седи игуман Лука. Разговарају. Тада долази неки свештеник којег сви први пут виде. Каже му игуман:

– „Седите, оче“, а свештеник одговара како би он прво да иде у цркву.
– „После ћемо у цркву, седите мало“.
– „Не могу, морам прво у цркву“ – и крене ка улазу.
Гледа га игуман Лука, пријатно изненађен, па закључи: „Види неки побожан поп, ваљда је наш – Православни!“
Разлику међу монасима објаснио је игуман Јустин Савински и Дечански:
– „Каже ми један сељак: Имамо у селу једнога ждријепца који скаче на кобиле, с њим се никад не зна, он се не вата. А, ови други нису имали кобиле и с њима је лако, они само пиште, вриште – они нису никада скочили на кобилу. Они су невини па с њима можеш да управљаш како хоћеш“. Е, такви су и монаси. Монаси су људи који су дошли чистога срца и чистог тела у манастир. Али, није такав сваки монах. Ако је оставио жену живу, децу живу, не знам, женио се десет пута па потрчао сад у манастир, `вамо да се спасава… То је калуђер, што би рекли – то је нека безвезна ствар.“

 

"У историји људског рода постоје три главна пада:

Адамов, Јудин, папин."

 

 

Игуман Јустин, та дивна душа, пожали се једном како Срби из Дечана којих је тада било доста, нити су долазили у манастир, нити су се Богу молили. Али зато се тада могло видети како на десетине Немачких бајкера вредно и послушно врши манастирска послушања, како саде цвеће и раде најтеже физичке послове. Кренули су на пут на море, али су добар део одмора уместо на мору проводили у разговорима са оцем Јустином. Осећали су Јустинову љубав кроз коју су созерцавали речи Светог владике Николаја: „Ништа вам не вреди пост ако немате љубави, јер није речено: „Бог је пост“, него „Бог је љубав.“

 

Код оца Милета Јовановића у Глушцима, налази се извор са лековитом водом. Мештани су финансирали изградњу чесме, па су људи почели да долазе са свих страна. Међутим, постоје људи од којих отац Миле ритуално трпи разне злочестоће. Када су остали без идеја, ухватили су се за – чесму, прогласивши воду затрованом. Неко је изнад чесме ставио натпис:

• “Извор је затрован, вода није за пиће!”
• „Да, али за невернике!“ дописао је неко испод. Верници је и даље пију.

На Литургији у Аранђеловцу, за славу парохије, била је гужва. Свештеник је држао проповед пред дверима. У цркву је кроз звоник још раније ушао слепи миш, и гужва га у том тренутку узбуди, те полети ка олтару, изнад иконостаса, лево-десно, и спусти се попу на раме. Непријатно свештенику, народ почео да се смеје, колеге у олтару такође се смеју… Храбро отац настави проповед, а оком да знак црквењаку да му склони шишмиша. Прикрада се црквењак са најлон кесом и некако зграби животињицу и изнесе је напоље. После Литургије, у малој порти, свештеник који је беседио, прилази једном од колега и каже му, шалећи се:

 

– „Видиш оче, ово је било као код неког светитеља – и животињице ми прилазе, и не плаше се!“
А, овај му кратко рече:

– „Према свецу и тропар.“
А, у време оно када је „светом столицом” министарства финансија столовао Божидар Ђелић, алиас Божа Дерикожа, затражио је од патријарха Павла да црква плати порез на екстра-профит. Патријарх Павле му је у мудрој смирености одговорио:
– “Није проблем, платићемо екстра-профит, али видите… Не морате баш сва црквена имања да вратите, ето вратите само имање манастира Раковица и платићемо тај ваш порез.”
Ђелић сав одушевљен склопљеним послом брже боље пристане и оде у свој кабинет одакле зове катастар од којег тражи целокупну документацију. Ликујући победнички Божа погледа у документацију, а тамо пише… Имање манастира Раковица је цело Баново брдо, Петлово брдо, Жарково, Беле воде… Безмало 100.000 стамбених јединица. Облио је Божу хладан зној, док се захтев за плаћање екстра-профита неким чудом изгубио.

 

"Волим Бога једносмерно не очекујући узвратну симетрију"

 

Грешимо, падамо, кајемо се, устајемо, стојимо усправно међу рушевинама