Свети Давид- евгејски праведник

Поуке.орг инфо · Април 15, 2015

Свети Давид је рођен између 1470. и 1480. године у селу Гардиница у грчкој области Локрида. Данас се село у ком је рођен Свети Давид зове Кипариси. Давидов отац, Христодулос, је био свештеник. Он и његова побожна супруга Теодора су имали четворо деце која су одгајана у духу поштовања и обожавања Господа.

Када је мали Давид имао три године, једне вечери је видео Светог Јована Крститеља у својој визији. Свети Јован га је узео за руку и отишли су до капеле посвећене њему (Светом Јовану) и када су ушли унутра, Свети Јован је ушао у своју икону, а мали Давид је одмах пао на колена пред њом. Давидови родитељи, као и читаво село, су га тражили свуда шест дана и шест ноћи.

Шестог дана, у суботу, Давидов отац је са још неким сељанима ушао у капелу Светог Јована Крститеља да обави вечерње служење и да се помоли свецу за своје дете. Када су ушли, били су веома изненађени видевши малог Давида на коленима испред иконе. Његово лице је блистало небеском светлошћу и није уопште изгледао ни преплашено, ни изгубљено. Одмах су схватили да мали Давид није попут друге деце и да у њему има нечег посебног.

Напунивши 15 година, Давид је уз благослов својих родитеља напустио родно село и пошао са јеромонахом Акакиосом – веома искусним и јако мудрим духовним оцем ког је упознао уз помоћ Господа.

У манастиру старијег Акакиоса, Свети Давид је био члан братства манастира пет година. Његови аскетизам, послушност и понизност су били истински и за пример. Разборитост и мудрсот младог искушеника су разлог што га је братство манастира назвало „Давид Старији“.

Пратећи свог духовног оца, јеромонаха Акакиоса, који је волео да упознаје способне и квалитетне монахе предане вери и Господу, обишао је велики број манастира и светих места. У манастиру у Оси, где су боравили веома дуго, Свети Давид је примио чин ђакона.

Њихово следеће одредиште је билa планина Атос. Након боравка у многим манастирима и упознавања истинских и вери преданих монаха, јеромонах Акикаос је отишао за Константинопољ да прими благослов Патријарха, док је Свети Давид остао у Великој Лаври Светог Атанасија атонског.

Патријарх не само да је благословио Акакиоса, већ је сазвао Синод и рукоположио га за Митрополита епархије Нафпактоса и Арте. Акакос поведе Светог Давида са са собом у епархију где га прогласи свештеником.

Послушност Светог Давида Акакиосу је била више него изванредна. То веома живописно описује и следећа ситуација:

Једног дана Акакиос пошаље Давида послом из Нафпактоса у Арту. Давид је из једног у друго место путовао пешице босоног. То је било уобичајено за њега, без обзира што је понекад терен био јако лош за корачање. Када је стигао пред Арту, застао је да предахне. Један милосрдни хришћанин примети да је Давид бос и даде му одмах обућу. Давид је, не желећи да увреди доброг човека који му поклони обућу, прихватио дар и обуо је на стопала, а потом и ходао у њој. Након обављеног посла који му је Акаисос задао, Давид се вратио у Нафпактос. Видевши да Давид носи нове ципеле, Акакиос га одмах укори, јер пре примања поклона није тражио његов благослов. Наредио је Давиду да изује обућу са својих стопала и врати је особи која му је поклонила. Свети Давид послуша свог духовног оца, врати се босног у Арту, пронађе милосрдног хришћанина који му остави обућу и врати му је.

Доброта Светог Давида и његов духовни напредак су били изузетно видљиви и свима очигледни. Челници епархије на челу са Акакиосом су дуго убеђивали Давида да постане игуман манастира Пресвете Богордице у Варнакови. Био је велики проблем бити игуман тог манастира, јер је било потребно контролисати немирне, бучне и непослушне монахе.

Током битисања на месту игумана манастира, Свети Давид је показивао невероватнo велику стрпљивост и смиреност.

Једног дана, константинопољски патријарх Јеремија у друштву свог беседника Емануела посети варнаковски манастир. Свети Давид је током боравка патријарха у манастиру служио Свету Литургију. Ушавши у манастир, беседник Емануел угледа Светог Давида окруженог Божанском светлошћу. Давид је лебдео изнад пода манастира, а лице му је светлело као Сунце. Беседник истог тренуткао отрча по патријарха да му покаже невероватни призор коме је управо сведочио. Када патријарх уђе у манастир, виде само Давидово лице мокро од суза. Одушевљени патријарх понуди Давиду титулу епископа, али је овај понизно одби.

Као игуман Варнакове основао је прву грчку школу у којој су предавали веома битни и учени свештеници са Атоса.

Међутим, и поред свега тога проблеми су наставил ида се нижу. Због непослушности појединих монаха који су упорно одбијали да усвоје његове савете и поуке, Давид одлучује да напусти манастир. Господ га одведе на планину Стеири у области Домвоу. Тамо је наставио своју аскетску борбу у друштву оца Серфаима који је, такође, био његово духовно дете. Без обзира на све то, Сотона је вребао да нападне Давида још једном. Оптужен је од стране мештана да је одговоран за бекство робова и због тога је утамничен и брутално мучен.

Веома добро је, уз помоћ Господа, трпео сва мучења. Након свега тога, послани од Бога, неки хришћани платише ослобађање Давида из затвора и мучилишта. Међутим, Давид није мислио да би било добро да се врати у манастир. Након неког времена лутања и размишљања, одлучује да се врати на Евбеју. На обали је видео човека на бродићу и затражио превоз, међутим када човек угледа скромног монаха у изношеној гардероби, одмах га одби и настави својим послом. Свети Давид, нимало изнервиран поступком човека, отшета пар метара даље, скиде одећу, уђе у воду, леже на њу и након што је прекрсти попе се на своју изношену гардеробу и отплови на њој кроз таласе као на једрилици. Када човек који одбио да превезе Давида то виде поче да виче и моли, јер је схватио да је одбио да повезе свеца: „Оче, уђите у мој чамац, превешћу вас. Оче, молим Вас. Оче, оче!“ Давид га само благослови из даљине и настави својим путем.

Прешавши на другу обалу, стиже до села Ровис и поче да се пење уз планину која се простирала иза села. Током пењања пронађе претходно готво уништену, руинирану цркву Преображења Господњег коју су сада средили мештани. Био је особа која је изузетно привлачила људе жељне посвећивања Господу. Као резултат тога, мало братство се брзо формирало. Ћелије направљене да покрију потребе братства више нису биле довољне. Давид одлучи да се запути у Русију и прикупи неопходна средства за изградњу новог манастира. Пре одласка је изабрао локацију новог манстира и дао инструкције занталијама и уметницима.

Давид је у брзо растућој грчкој заједници у Русији скупио много новца за изградњу манастира током година. Међутим, био је свестан опасности коју носи дуги повратак у Грчку. Одлучио је да не понесе новац са собом, него да га упути путем различитим од оног којим се он враћао. Узео је парче дрвета, издубио га и сав новац ставио унутра. Када је убацио новац, уреза крст на дрво и баци га у једну руску реку.

Када је након дуго времена стигао у Грчку, примети рибара како гледа у комад дрвета у води и лупа га секиром у намер ида га разбије на комаде. Међутим, његов труд је био узалудан јер се при сваком ударцу у дрво ломила сама секира на делове, док је дрво остајало нетакнуто. Давид приђе рибару и објасни му да се у дрвету налази новац прикупљен за изградњу новог манастира, а да то дрво може бити распарчано и отворено само Божјом вољом.

По повратку је приметио да занатлија није испоштовао његову жељу везану за локацију новог манастира, јер уместо да је кренуо са градњом на врху планине, он је манастир почео да гради поред постојеће старе цркве Преображења Христовог.

Већ је постао узнемирен. Питао је зашто се манастир не гради на врху планине како је и наредио, а као одговр је добио да на врху планине нема воде.

Повео је са собом неколико монаха и радника да се са њим попну на врх планине. На месту где је планирао изградњу манастира је клекнуо на колена и почео да се моли Пресветој Богородици. Чим је завршио са молитвом, ударио је својим штапом у корен великог дрвета и вода је почела да извире. Међутим, без обзира на све - градња манстира је настављена на месту где је и започета. Ван планинског врха. С обзиром на то да вода коју је Давид намолио д Богордице тече и данас, 1963. године је изграђен канал од врха планине до манастирског дворишта у подножју да спроводи воду.

Дарови којима Господ дарива Давида посташе нашироко познати. Многи га позиваше у своје епархије да својим духовним миром и саветима помаже вернике.

Једном га челници и свештеници Пелопонеза позваше да реши и умири њихове међусобне несугласице. Кренуо је на пут са љубављу и жудњом да реши насталу ситуацију. Без обзира што се његов брод током пута оштетио и преврнуо, Давида је спасило чудо и виђен је од монаха који су га пратили да је чак и после потапања брода плутао на води неповређен.

Једном приликом је путовао за Каристос да заврши неке послове везане за манастир. Током поута се заустваио у селу Дисто ради одмора. Тамо су га мештани замолили да из мочвара и бара уклони комарце који су им правили проблеме. Давид видевши њихову оданост поче да се моли Господу и деси се велико чудо. Облаци комараца су почели да се распадају и нестају над морем упадајући у воду.

Други пут се затекао у Елефсини да би саветовао хришћане. Ту је гостовао у кући врло оданог хришћанина. Газда куће је, измђу осталог, припремао и бундеву која је у то доба још била потпуно ново, непознато и неоткривено поврће. Међутим, када су сели да обедују, бундева је била горка. Домаћин је био јако разочаран и уплашен да је оставио утисак лошег газде. Међутим, Давид се тајно молио да бундева постане слатка и она је то постала.

Манстир који је изградио је постао срце Евбеје које је људе призивао себи и уливао им наду током тих тешких година ропства.

Свети Давид беше потрешен гледајући какви све људи долазе на врата манастира и какве су њихове несреће. Познат је по томе што је прво бринуо о духовном стању мештана, а тек после о материјалном.

Верницу су манастир који Давид изгради назвали „Милосрдни манастир“. Када је Свети Давид одлучио да се пензионише, поставио је новог игумана у манастир, док се сам повукао у оближњу пећиницу, данима се молио у њој и живео на Светој води и хлебу за причешће. Суботом поподне је долазио у манастир, недељом ујутру је служио Свету Литургију, а након саветовања верника и помагања својим монасима недељом након литургије, враћао се на своје старо место и настављао молитве.

Када је дошло време - предосетио ј своју смрт, назвао је манастирске старце и калуђере рекавши им да ће умрети за три дана. Са велико љубављу и пажњом је чак и на самрти саветовао своје монахе.

Када је дошло време да душу преда Господу, задње речи су му биле: „Посматрајте, браћо моја! Господ Исус Христос долази!“

Монаси су били убијени тугом и болом. Сахранили су његово овоземљаско тело уз огромну тугу, плач и јецаје.

Чуда Светог Давида су била јако бројна кроз векове, а многи верници су сведочили Богом даној моћи Давидовој. Људи са физичким, психичким и духовним проблемима се клањају његовој светој лобањи за излечење.