Ревизионистичка историографија на месту глинског мартиријума

[Поуке.орг инфо]

 

Ре­ви­зи­о­ни­зам је по­ја­ва да се не­ги­ра­ју зло­чи­ни из Дру­гог свет­ског ра­та, за вре­ме вла­да­ви­не та­да­шњих то­та­ли­тар­них ре­жи­ма. На­ро­чи­то се ја­вља ме­ђу на­ро­ди­ма ко­ји су по­др­жа­ва­ли, под­у­пи­ра­ли и ак­тив­но уче­ство­ва­ли у апа­ра­ту­ри тих истих, по злу по­зна­тих, по­ли­тич­ких си­сте­ма. По­нов­но ис­тра­жи­ва­ње, ре­ви­зи­ја по се­би, не мо­ра да бу­де ни­шта ло­ше, али пра­ви­ло је да упра­во они пи­сци ко­ји за­го­ва­ра­ју ре­ви­зи­о­ни­зам, је­су нај­че­шће пу­бли­ци­сти ко­ји­ма не­до­ста­је пра­ва исто­ри­о­граф­ска ме­то­до­ло­ги­ја. Они не­ги­ра­ју и ума­њу­ју зло­чи­не, пред­ста­вља­ју­ћи исто­риј­ско вре­ме и про­стор из­ван та­да­шње иде­о­ло­ги­је ко­ја је по­кре­ну­ла и иза­зва­ла ма­сов­но стра­да­ње љу­ди. Ре­ви­зи­о­ни­стич­ка де­ла су агре­сив­на, пред­ста­вља­ју­ћи се објек­тив­ним, ну­де „оби­ље ар­гу­ме­на­та“, али оста­ју на по­вр­ши­ни тра­га­ју­ћи и из­но­се­ћи кон­тра­дик­тор­но­сти у по­сто­је­ћој ли­те­ра­ту­ри, али без спрем­но­сти да уро­не у на­пор­на ар­хи­ви­стич­ка ис­тра­жи­ва­ња. Та­кви пи­сци не­ма­ју по­што­ва­ња пре­ма жр­тва­ма и у функ­ци­ји су ре­ла­ти­ви­за­ци­је од­го­вор­но­сти за ма­сов­на стра­да­ња ста­нов­ни­штва и има­ју­ћи не­скри­ве­ну по­ли­тич­ку ин­тен­ци­ју. У озбиљ­ним и прав­ним др­жа­ва­ма по­сто­је си­стем­ске ка­зне и санк­ци­је за та­кве ау­то­ре.

 

По­след­њих не­де­ља и ме­се­ци све­до­ци смо на­ди­ма­ња пси­хо­ло­ги­је упе­ре­не про­тив Ср­ба и Срп­ске Пра­во­слав­не Црв­ке у су­сед­ној Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској. Та­ква рас­по­ло­же­ња и ге­сто­ви ево­ци­ра­ју те­шко вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та, о че­му по­сто­ји до­вољ­но све­до­чан­ста­ва, о оном те­шком, кр­ва­вом и му­че­нич­ком ис­ку­ству. Поч­ни­мо од нај­ско­ри­јег скр­на­вље­ња Са­бор­не цр­кве у Кар­лов­цу, се­ди­шту исто­риј­ске Епар­хи­је гор­њо­кар­ло­вач­ке, ко­је се де­си­ло у но­ћи 14/15. фе­бру­а­ра 2015. го­ди­не. Го­то­во сва­ко­днев­ни гра­фи­ти мр­жње ни­су то­ли­ко ни ин­те­ре­сант­ни за на­бра­ја­ње. Иде­мо да­ље: одр­жа­ва­ње ми­са за­ду­шни­ца за по­глав­ни­ка Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске Ан­ту Па­ве­ли­ћа 28. де­цем­бра, пре­тва­ра се сва­ке го­ди­не, па и про­шле, у де­сни­чар­ску де­мон­стра­ци­ју и, што је на­ро­чи­то ту­жно, са бла­го­сло­вом јед­ног де­ла Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у Хр­ват­ској, а тек уз не­при­ме­ће­не про­те­сте де­мо­кра­тич­ни­јег и хра­бри­јег сло­ја та­мо­шњег дру­штва. Све при­сут­ни­ји зах­те­ви у јав­но­сти из­ве­сних кру­го­ва да се Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква уки­не и да се у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској ус­по­ста­ви фан­том­ска Хр­ват­ска пра­во­слав­на цр­ква, чи­ји би вер­ни­ци би­ли де­кла­ри­са­ни Хр­ва­ти. Да­кле по­но­во се ак­ту­а­ли­зу­је план из 1942. го­ди­не о де­фи­ни­тив­ној аси­ми­ла­ци­ји срп­ске на­ци­је. По­ку­шај ко­ме­мо­ра­ци­је на ме­сту глин­ске пра­во­слав­не цр­кве у ко­јој се у ле­то 1941. го­ди­не де­сио ма­со­ван зло­чин, кла­ње пра­во­слав­них Ср­ба, спре­чен је од стра­не та­мо­шњих оп­штин­ских вла­сти. Љу­ди­ма ко­ји су же­ле­ли да упа­ле све­ће на цр­кви­шту, да­на­шњем ме­сту на ко­ме је во­љом ко­му­ни­стич­ких вла­сти по­диг­нут, уме­сто но­ве об­но­вље­не бо­го­мо­ље, се­ку­ла­ри­зо­ва­ни Спо­мен-дом­ од­лу­ком оп­штин­ских вла­сти Гли­не то ни­је до­пу­ште­но.

Ме­ђу­тим, ту се ни­је ста­ло. На ме­сту по­ру­ше­не Цр­кве Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, у да­нас пре­и­ме­но­ва­ном Хр­ват­ском до­му, у Гли­ни је ор­га­ни­зо­ва­на про­мо­ци­ја књи­ге у ко­јој се из­но­си те­за да се зло­чин у Глин­ској цр­кви ни­је ни­ка­да до­го­дио, а да је у пи­та­њу упор­на ве­ли­ко­срп­ска про­па­ган­да усме­ре­на про­тив до­бро­би­ти и бо­љит­ка хр­ват­ског на­ро­да.

 

 

О то­ме се не би ни­шта ни зна­ло да на Ју­тју­бу (https://www.you­tu­be.co­m/watch?v=JsWkBGMI8OA) ни­је осва­нуо сни­мак про­мо­ци­је књи­ге Дру­га­чи­ја по­ви­јест (о Ср­бу, Ја­се­нов­цу, Гли­ни...), но­ви­на­ра Гла­са кон­ци­ла То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа, од 12. фе­бру­а­ра 2015. го­ди­не, на ко­јој су по­ред ау­то­ра го­во­ри­ли Ан­дри­ја Ма­жић и Ма­те Ко­ва­че­вић.

 

Увод­ни­чар Ан­дри­ја Ма­жић, по­ли­ти­ко­лог, се на­кон го­во­ра о оп­скур­ним ге­о­по­ли­тич­ким те­ма­ма, „ан­ти­по­вје­сти“ и фал­си­фи­ка­ти­ма, до­та­као „ве­ли­ко­срп­ске им­пе­ри­јал­не по­ли­ти­ке са ко­јом се Хр­ват­ска сва­ко­днев­но су­о­ча­ва“ (7.12–7.16). А ка­ко Ср­би­ја ни­је ни­ка­ква им­пе­ри­ја, иза ње­них пла­но­ва за­пра­во сто­ји Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја (sic!), ко­ја је гу­ра­ла Ср­би­ју у де­мон­ти­ра­ње Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је. Не­ја­сан у сво­јој исто­риј­ској ар­гу­мен­та­ци­ји, А. Ма­жић сма­тра да је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја „на овим про­сто­ри­ма иза­бра­ла Ср­би­ју као мо­де­ра­то­ра као кре­а­то­ра не­ре­да (sic!). Ср­би­ја не­ма по­тен­ци­ја­ла да се на­мет­не као им­пе­ри­јал­на си­ла, иза ње сто­ји моћ Ве­ли­ке Бри­та­ни­је“ (12.14–12.26). У за­ве­ри про­тив Хр­ва­та уче­ство­ва­ли су ве­ли­ко­срп­ски аген­ти Вук Ка­ра­џић, Или­ја Га­ра­ша­нин, али и ствар­ни пи­сац На­че­р­та­ни­ја А. Чар­то­ри­ски, итд. Пра­во ве­ли­ко­бри­тан­ско пре­јем­ство има „срп­ска ма­сон­ска ор­га­ни­за­ци­ја Ује­ди­ње­ње, а њен из­да­нак је Цр­на ру­ка и Мла­да Бо­сна у Бо­сни“ (16.21–16.27). Из ан­ти­хр­ват­ства про­из­и­ла­зи све, „за­то Ја­се­но­вац, за­то Гли­на, за­то сви ови фал­си­фи­ка­ти“. (19.39–19.43). Го­вор­ник се вра­ћа слав­ним ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма: на То­ми­сла­вље­во кра­љев­ство, хр­ват­ски ли­тур­гиј­ски је­зик, ко­ји је био че­твр­ти у све­ту („уз ла­тин­ски, грч­ки, ла­тин­ски и ста­ро­хе­бреј­ски“).

 

Ци­ви­ли­за­циј­ска до­стиг­ну­ћа и хр­ват­ски на­ци­о­нал­ни спе­ци­фи­ку­ми за ди­ку и по­нос, а из вре­ме­на Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске су „Бо­сна и Хер­це­го­ви­на, је­зик и Хр­ват­ска пра­во­слав­на цр­ква“ (20.24–20.30), од­но­сно, она чи­сто­та хр­ват­ског је­зи­ка и пра­во­пис из Па­ве­ли­ће­вог вре­ме­на. На­ро­чи­то се освр­ће на „Хр­ват­ску пра­во­слав­ну цр­кву“, што је за­ни­мљи­во у кон­тек­сту по­ли­тич­ке по­ру­ке ко­ју смо не­дав­но чу­ли: „Кад хр­ват­ска пред­сјед­ни­ца ка­же да све у Хр­ват­ској сма­тра Хр­ва­том по­ли­тич­ки, то је не­мо­гу­ће док у Хр­ват­ској дје­лу­је Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква“ (21.45–21.53).

 

Дру­ги го­вор­ник, Ма­те Ко­ва­че­вић, но­ви­нар и пу­бли­ци­ста, ве­ли да То­ми­слав Ву­ко­вић рас­крин­ка­ва ми­то­ве ко­ји су ства­ра­ни у про­те­клих пе­де­сет и ви­ше го­ди­на про­тив Хр­ва­та, да би се ство­ри­ла Ве­ли­ка Ср­би­ја на хр­ват­ском ет­нич­ком, др­жав­ном и исто­риј­ском про­сто­ру. Да­љи свој го­вор (30.44) усме­ра­ва на оне ко­ји су на вла­сти у Хр­ват­ској и ко­ји су под­ле­гли ве­ли­ко­срп­ској ми­то­ло­ги­ји. „Су­став ми­то­ва“ је ушао у све по­ре хр­ват­ског дру­штва. Љу­ди су се је­два са­чу­ва­ли од ју­го­сло­вен­ских при­ти­са­ка на сво­ју кул­ту­ру, ве­ру и иден­ти­тет. Да­кле, со­ци­о­ло­шки гле­да­но, онај „дру­ги“ је крив за све! „Књи­га То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа је уто­ли­ко дра­го­цје­ни­ја што за­пра­во ди­ра у сам ка­рак­тер, у сам те­мељ оно­га што смо сви про­жи­вља­ва­ли зад­њих ше­зде­сет, се­дам­де­сет го­ди­на“, ка­же про­мо­тор књи­ге (31.57–32.17), па на­ста­вља: „Књи­га То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа Дру­га­чи­ја по­ви­јест (о Ср­бу, Ја­се­нов­цу, Гли­ни...) са­ста­вље­на је од 11 цје­ли­на об­ја­вљи­ва­них од 2006. до 2010. у ка­то­лич­ком тјед­ни­ку Глас кон­ци­ла“ (32.33–32.39). А у са­мом на­став­ку по­ен­ти­ра: „Чи­ме је овај тјед­ник по ко зна ко­ји пут у по­ви­је­сти пре­у­зео те­шку и ча­сну за­да­ћу у од­бра­ни хр­ват­ско­га на­ро­да од су­став­но­га кле­ве­та­ња ју­го­сла­вен­ске ко­му­ни­стич­ке исто­ри­о­гра­фи­је, ко­ја се тек у ни­јан­са­ма (...) раз­ли­ко­ва­ла од ве­ли­ко­срп­ских по­ли­тич­ких по­те­за“ (32.42–33.00). Мо­гле су да се чу­ју сле­де­ће кон­ста­та­ци­је: „О свим тим пи­та­њи­ма пи­ше То­ми­слав Ву­ко­вић ко­ји јед­но­став­ним сти­лом чи­ње­нич­но рас­крин­ка­ва под­ме­та­ња, из­ми­шљо­ти­не и кри­во­тво­ри­не ко­је и да­нас (...) по­сто­је у Хр­ват­ској хи­сто­ри­о­гра­фи­ји, ме­ди­ји­ма и по­ли­ти­ци“ (34.20–34.48). „Пи­шу­ћи о Ја­се­но­вач­ком ло­го­ру ау­тор је упо­зо­рио на пр­ља­ву уло­гу та­ко­зва­ног СУБ­НОР-а ко­ји је за по­тре­бе рат­них ре­па­ра­ци­ја до из­не­мо­гло­сти на­пу­хи­вао рат­не жр­тве, а по­се­би­це жр­тве у Ја­се­но­вач­ком ло­го­ру“ (36.24–36.37). „По­себ­но ис­црп­но об­ра­дио је мит о на­вод­ном уста­шком по­ко­љу у пра­во­слав­ној цр­кви у Гли­ни“ (39.12–39.19).

 

Кон­фе­ран­си­је на­ја­вљу­је зве­зду ве­че­ри: „И са­да глав­на ствар ве­че­ри, из­у­зет­на ми је част пред­ста­ви­ти вам ау­то­ра! Он је но­ви­нар Гла­са кон­ци­ла, углед­ни пу­бли­цист, ис­так­ну­ти те­о­лог и на­гра­ђи­ва­ни кр­шћан­ски ин­те­лек­ту­а­лац. Он је хра­бар чо­вјек ко­ји је у овој књи­зи об­ра­дио не­ко­ли­ко нај­те­жих кон­тро­вер­зи из на­ше хр­ват­ске по­ви­је­сти“ (41.50–42.17). На ме­сту где је би­ла срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, по­диг­ну­та 1826. го­ди­не, у ко­јој је 1941. го­ди­не про­ли­ве­на крв ње­них вер­ни­ка, на­ста­ви­ло се са про­мо­ци­јом па­ра­и­сто­ри­о­гра­фи­је и ла­жне исто­ри­је.

То­ми­слав Ву­ко­вић у свом из­ла­га­њу ре­ла­ти­ви­зу­је зло­чи­не, ума­њу­је од­го­вор­ност зло­чи­на­ца и не­ма ја­сан етич­ки став пре­ма жр­тва­ма: „То ни­је оправ­да­ва­ње зла, кар­ди­нал Сте­пи­нац је ре­као то је до не­ба ва­пи­ју­ћи гри­јех, пре­ма то­ме не оправ­да­ва­мо зло, али же­ли­мо цје­ло­ви­ту исти­ну са сви­ма по­зна­тим по­да­ци­ма“ (50.40–50.55). Це­ло­ви­та исти­на оста­је „дру­га­чи­ја по­ви­јест“. Ка­ко то дру­га­чи­ја и са ко­јим ар­гу­мен­ти­ма? Пи­та­мо се. Он­да на­ста­вља ге­ни­јал­ном те­о­ри­јом да је Ја­се­но­вац био рад­ни ло­гор у ко­ме су се за­тво­ре­ни­ци обра­зо­ва­ли, јер су се др­жа­ли кур­се­ви за елек­три­ча­ре, сто­ла­ре и „ми­слим да су би­ли“ ме­ха­ни­ча­ри. На­да­ље се остр­вио се на је­ди­ни озби­љан по­ку­шај спро­ве­ден у но­ви­је вре­ме у Хр­ват­ској, али и ре­ги­о­ну, да се слу­чај Глин­ског по­ко­ља за­и­ста на­уч­но ра­све­тли, Ву­ко­вић ка­зу­је: „Они ор­га­ни­зи­ра­ју про­шле го­ди­не знан­стве­ни сим­по­зиј у ор­га­ни­за­ци­ји Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у За­гре­бу ‘Што се уи­сти­ну до­го­ди­ло у глин­ској срп­ско­пра­во­слав­ној цр­кви из­ме­ђу 29/30. срп­ња и 4/5. ко­ло­во­за 1941. го­ди­не? Свје­до­чан­ства и кул­ту­ра сје­ћа­ња’“ (54.56–55.28). Уз­гред бу­ди ре­че­но, и пот­пи­сник ових ре­до­ва је узео уче­шћа као пред­став­ник Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, а са бла­го­сло­вом Св. Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да. Т. Ву­ко­вић на­ста­вља: „Ниг­де ни­је­дан до­ку­мент не спо­ми­ње два иста до­га­ђа­ја, они на­кон 70 го­ди­на пра­ве кон­струк­ци­ју са­мо да би одр­жа­ли тај мит о глин­ској цр­кви, по мо­јим спо­зна­ја­ма, ре­ћи ћу вам сље­де­ће, по­кољ у глин­ској пра­во­слав­ној цр­кви се ни­је до­го­дио“ (55.40–56.05).

 

Не­ве­ро­ват­но од јед­ног „кр­шћан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца“! Под­се­ти­мо да је ан­гли­кан­ски би­скуп Њу­јор­ка Ви­ли­јам Ме­нинг (Wil­li­am T. Man­ning), пи­шу­ћи пред­го­вор за књи­гу Martyrdom of The Serbs (Per­se­cu­tion of The Ser­bian Ort­ho­dox Church and Mas­sac­re of The Ser­bian Pe­o­ple) – Do­cu­ments and Re­ports of The Trust­worthy Uni­ted Na­ti­ons and of Eyewit­nes­ses; pre­pa­red and is­sued by The Ser­bian Ea­stern Ort­ho­dox Di­o­ce­se for The Uni­ted Sta­tes of Ame­ri­ca and Ca­na­da (Chi­ca­go 1943) дао сво­је еку­мен­ско са­о­се­ћа­ње срп­ском стра­да­њу у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској. О уби­ја­њу у Гли­ни свет је мо­гао да се ин­фор­ми­ше на осно­ву из­ве­шта­ја Са­ве­то­дав­ног од­бо­ра Ко­ме­са­ри­ја­та за из­бе­гли­це и пре­се­ље­ни­ке, ко­ји је за ту при­ли­ку пре­ве­ден на ен­гле­ски је­зик:

„In a few days Gli­na was again the cen­ter of the mas­sac­res, whe­re by for­ce or so­me pre­text the Us­tas­hi gat­he­red to­get­her se­ve­ral tho­u­sand Serbs. The ja­ils and school-bu­il­dings we­re ower­flo­wing. Every night so­me 500–600 Serbs we­re led off to Ser­bian Church. In the cho­ir loft whe­re the of­fi­cial re­pre­sen­ta­ti­ves of the ci­vil Us­tas­hi aut­ho­ri­ti­es. In the Chu­rch au­di­to­ri­um the Us­tas­hi exe­cu­ti­o­ners wo­uld swing in­to ac­tion“ (стр. 144–145).

 

[После неколико дана Глина је поново била центар масакра, где су силом или под неким изговором усташе окупиле неколико хиљада Срба. Затвори и школске зграде биле су препуне. Сваке ноћи је неких 500–600 Срба одвођено у Српску православну цркву. У певници је било много представника усташких грађанских власти. У броду цркве усташки егзекутори су ступали у акцију.]

 

То­ми­слав Ву­ко­вић при­зна­је да је уче­ство­вао у осни­ва­њу Дру­штва за про­у­ча­ва­ње тро­стру­ког ло­го­ра Ја­се­но­вац (107.05). Тој еки­пи при­па­да др Стје­пан Ра­зум, управ­ник Ар­хи­ва За­гре­бач­ке над­би­ску­пи­је, Ма­то Ру­пић, ру­ко­во­ди­лац Оде­ље­ња ар­хив­ског гра­ди­ва Хр­ват­ског до­ку­мен­та­ци­о­но-ме­мо­ри­јал­ног цен­тра До­мо­вин­ског ра­та, и но­ви­нар Игор Ву­кић. Чла­но­ви дру­штва не­ги­ра­ју да су у Ја­се­нов­цу Ср­би уби­ја­ни ис­кљу­чи­во због сво­је вер­ске и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, то је био рад­ни ло­гор за по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке НДХ и Је­вре­је из­у­зе­те од не­мач­ких де­пор­та­ци­ја, итд. Игор Ву­кић је свој фељ­тон о то­ме об­ја­вљи­вао у Гла­су кон­ци­ла. Рад овог дру­штва у Хр­ват­ској осу­дио је Ефра­им Зу­роф, ди­рек­тор Цен­тра „Си­мон Ви­зен­тал“, про­звав­ши др Стје­па­на Ра­зу­ма због ре­ви­зи­о­ни­зма и по­звав­ши ви­ше цр­кве­не вла­сти да га сме­не.

Но, у Хр­ват­ској по­сто­је љу­ди ко­ји са­о­се­ћа­ју са бо­лом жр­та­ва из Дру­гог свет­ског ра­та на про­сто­ру НДХ, ме­ђу ко­ји­ма има и ве­о­ма ве­ли­ки број Ср­ба. Го­спо­дин Слав­ко Голд­штајн обра­тио се 6. ју­на 2011. го­ди­не отво­ре­ним пи­смом Ја­дран­ки Ко­сор, та­да­шњој пред­сед­ни­ци Вла­де Р. Хр­ват­ске да се са­да­шњи Хр­ват­ски дом вра­ти сво­јој пр­во­бит­ној на­ме­ни Спо­мен-до­ма: „И та­ко нат­пис Хр­ват­ски дом већ 16 го­ди­на ци­нич­ки сто­ји над стра­ти­штем мно­го сто­ти­на Ср­ба, под­му­клом пре­ва­ром до­ву­че­них у смрт... И ка­кве осје­ћа­је бу­ди код ло­кал­них Ср­ба, и Ср­ба оп­ће­ни­то, од ко­јих мно­ги из сво­јих оби­те­љи има­ју по­не­ког ко­ји је скон­чао у глин­ској цр­кви“? (Слав­ко Голд­штајн, „Отво­ре­но пи­смо пред­сјед­ни­ци хр­ват­ске вла­де го­спо­ђи Ја­дран­ки Ко­сор“, Ју­тар­њи лист, 9. срп­ња 2011).

 

 

 

Та­ко­ђе, углед­ни књи­жев­ник Пре­драг Ма­тве­је­вић по­зи­ва­ју­ћи на об­но­ву Спо­мен-до­ма 2012. го­ди­не ре­зи­ми­ра: „На мје­сту сру­ше­не цр­кве Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це по­диг­нут је за ври­је­ме Ју­го­сла­ви­је, по од­лу­ци Хр­ват­ско­га са­бо­ра Спо­мен дом са на­ка­ном да му се при­до­да и од­го­ва­ра­ју­ћи Спо­мен му­зеј. На ка­ме­ним пло­ча­ма оти­сну­та су број­на име­на стра­да­лих, не сва. На кра­ју цр­не ‘ста­зе ту­ге’ тре­ба­ла је ста­ја­ти брон­за­на скулп­ту­ра, на­зва­на, не слу­чај­но, ‘Сје­ћа­ње’. Не зна­мо гдје је да­нас. Је ли осквр­ње­на или сру­ше­на за­јед­но с ви­ше од дви­је ти­су­ће спо­ме­ни­ка с ан­ти­фа­ши­стич­ким по­ру­ка­ма.“ (Апел пи­сца Пре­дра­га Ма­тве­је­ви­ћа, „Глин­ска цр­ква, мје­сто стра­шног по­ко­ља за­слу­жу­је да бу­де за­јед­нич­ко мје­сто ме­мо­ри­је“, Ју­тар­њи лист, 28. срп­ња 2012).

 

О по­ко­љу у Гли­ни има ви­ше из­ве­шта­ја из­бе­гли­ца са те­ре­на ко­ји до­но­се по­сто­је­ће све­же усме­но пре­да­ње о том до­га­ђа­ју и чу­ва­ју се у Ар­хи­ву Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Бе­о­гра­ду ко­ји се ин­тен­зив­но сре­ђу­је. По­да­ци о Драк­се­нић­ком по­ко­љу из из­бе­глич­ких из­ја­ва ко­ре­спон­ди­ра­ју са за­пи­са­ним из­ве­шта­ји­ма оче­ви­да­ца и пре­жи­ве­лих по­сле ра­та. Храм у Ту­ши­ло­ви­ћу слу­жио је са­мо као там­ни­ца за Ср­бе, али не­ма­мо по­да­та­ка о уби­ја­њу на ли­цу ме­ста у из­бе­глич­ким из­ја­ва­ма. Из­ја­ве из­бе­гли­ца се од­но­се на уби­ја­ња у Ко­ла­ри­ћу и То­пу­ском, за­тим у Ве­ли­кој Кла­ду­ши, Са­ди­лов­цу, Шви­ци, за­тим у Ку­со­ња­ма и Ку­ку­њев­цу о ко­ји­ма има по­да­та­ка и код пре­жи­ве­лих оче­ви­да­ца и ар­хив­ској гра­ђи Ко­ми­си­је за утвр­ђи­ва­ње рат­них зло­чи­на и њи­хо­вих по­ма­га­ча.

 

Из­бе­глич­ке из­ја­ве су пр­ви сте­пен у фик­си­ра­њу све­сти и зна­ња да се у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској де­ша­ва­ју про­го­ни срп­ског на­ро­да, пра­ће­ни са­ди­стич­ким му­че­њем, тра­у­ма­ма раз­не вр­сте и кон­фе­си­о­на­ли­стич­ким то­ном вер­ског про­го­на пра­во­слав­не ве­ре. Из­ја­ве и за­пи­сни­ци са са­слу­ша­ња пре­та­чу се ка­сни­је у фак­то­граф­ске из­ве­шта­је (Из­ве­шта­ји о ста­њу у од­ре­ђе­ном сре­зу), ко­ји иду у ан­то­ло­ги­је дру­ге вр­сте са ин­тен­ци­јом да по­ста­ну оба­ве­ште­ња јав­но­сти (Ме­мо­ран­ду­ми СПЦ) или по­ле­мич­ке рас­пра­ве (Псуњ­ски, Ви­ло­вић).

 

 

Ра­до­ван Пи­ли­по­вић,

ди­рек­тор Ар­хи­ва Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, Бе­о­град

 

 

 

СЛИ­КЕ:

Раз­глед­ни­ца Гли­на (1969) – Спо­мен-дом­, кип мај­ке с де­те­том и спо­мен-пло­ча на ме­сту уста­шког зло­чи­на и по­ру­ше­не пра­во­слав­не цр­кве

 

Раз­глед­ни­ца Гли­на (1913) – Пра­во­слав­на цр­ква и Хр­ват­ски дом у Гли­ни

 

 

 

Извор: Православље бр. 1151 (1. март 2015. г.), стр. 14–17.

Извор интернет издања: Поуке.орг

 

Преузмите извод из новина "Православље" у ПДФ формату

Pages from Pravoslavlje 1151 press NBS R. Pilipovic.pdf

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!