Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви

[Adelaida]

Obratimo paznju na to kako deca veruju, i sve ce nam biti jasno. 

[Deki992]

  On 27. 2. 2015. at 20:22, MiroslavJ рече

Слажем се. Ово за хипи комуну сам искористио, добро легло у тренутку И Свети Оци говоре о разобличавању другог лицем у лице, кротко и са смирењем, и то јесте тачно и исправно. Али, данашњи се човек распомамио у гордости. Е таквом гордељивцу једино помаже прст у око. Само тако схвата. Само га тешка "несрећа" може опаметити да укапира колико се пуни самим собом. Савремени човек не воли себе. Кад не волиш себе не волиш ни другог.

Miroslave, mozes li pojasniti taj stav nekim primerom u praksi, npr kod ovog mog druga situacija koju sam prethodno opisao?

[Дуња]

  On 27. 2. 2015. at 20:00, Deki992 рече

To i jeste poenta Dunja, objasnjenje.

Da bi se neko iskreno pokajao, on mora shvatiti gde je pogresio i zasto to nije dobro za njega. Tu nastupa mudrost svestenika, jer, po meni, oni cesto moraju da objasnjavaju neobjasnjive stvari. Tada se pribegava relativizaciji pojma, na razne nacine. Jedan od tih je i "Bog je ljubav" odgovor.

 

Како "необјашњиве ствари"? Све су ствари у православљу објашњиве.

Разумем да свештеник нема одговор тј. не зна, па мора да прибегне мудрости, да изврда или, уколико је слободнији у разговору са мирјанином, искрено каже "не знам" (што, по мом мишљењу, и раде добри духовници, најчешће старији људи који имају толико смирења да кажу једноставно и искрено "не знам") Искрено, ја сам од мог духовника добијала одговоре "не знам" и била сам задовољна њима јер је такав одговор у таквој ситуацији истинит и искрен. Нема потребе да се даје одговор по сваку цену. Уосталом, такав одговор сведочи и о смирењу духовника (без намере да ја процењујем да ли је он смирен, већ је у питању чисто запажање).

[Deki992]

  On 27. 2. 2015. at 20:30, Дуња рече

Како "необјашњиве ствари"? Разумем да свештеник нема одговор тј. не зна, па мора да прибегне мудрости, да изврда или, уколико је слободнији у разговору са мирјанином, искрено каже "не знам" (што, по мом мишљењу, и раде добри духовници, најчешће старији људи који имају толико смирења да кажу једноставно и искрено "не знам") Искрено, ја сам од мог духовника добијала одговоре "не знам" и била сам задовољна њима јер је такав одговор у таквој ситуацији истинит и искрен. Нема потребе да се даје одговор по сваку цену. Уосталом, такав одговор сведочи и о смирењу духовника (без намере да ја процењујем да ли је он смирен, већ је у питању чисто запажање).

Pa meni je "ne znam" isti odgovor kao "Bog je ljubav" ili "ne opterecuj se time" itd... U svakom slucaju nisi dobio direktan odgovor na svoje pitanje.

[Дуња]

  On 27. 2. 2015. at 20:40, Deki992 рече

Pa meni je "ne znam" isti odgovor kao "Bog je ljubav" ili "ne opterecuj se time" itd... U svakom slucaju nisi dobio direktan odgovor na svoje pitanje.

 

Oва два одговора доживљавам као различите.

Али добро, Деки, битно је да нам је суштина иста.  

[Juanito]

https://www.pouke.org/forum/topic/38201-не-може-бити-мучеништва-ван-православне-цркве/

[Дијана.]

Важно питање. Наравно, моја вјера не може да крши законе природе (помјера планине), али да мени помогне да поднесем претежак успон и стрмоглављење, то може. Откако сам вјеру 'открила', никад је више нисам изгубила, на све тешко, страшно, нелогично чиме је живот и свијет испуњен граница моје сумње је у правцу рвања с Богом и протеста какав је свијет ког је створио, али никад сумња у Божије постојање нити бунт. Мислим да сам прешла неку критичну границу коју спомиње ап.Павле кад више ништа 'нас не може раставити од љубави Божије у Христу Исусу'. Вјера ми помаже, да, да издржим животне недаће али она није настала тако, већ прије у младости, у некаквом филозофском тражењу смисла свега. Е сад - колико сам покушавала и успијевала да свједочим - у младости сам упала у прелесни занос и проповиједала и смарала пријатеље жешће. Сад сам доста разумнија и умјеренија и знам да причање не помаже пуно. Али људима до којих ми је стало увијек у неким приликама скрећем мисао према вјери као ослонцу у животу и извору снаге за њихове животне тешкоће и свјетлости која ће донијети мир у њихове породице. Имала сам прилику да будем кума и чини ми се да помало утичем на неке моје људе у погледу усмјеравања на наш животни правац.      

[Ненад Р.]

Ја веома често употребљавам реч " Биће како Бог да", јер знам да сам у рукама Бога који ми кроји капу баш онако како треба. Од како верујем , вера ми је помогла да све далеко мирније примим , шта ме снађе у животу.

[Svetlost svetu]

Ја сам своју најбољу пријатељицу привео Христу!! Она је била толико залуђена неком својом теоријом постојања света, Бога, истине. Хтео сам да јој покажем светлост, био сам стрпљив, полако сам јој објашњавао све, док на крају нисмо завршили заједно. Е онда сам ја раскино јер нисмо могао више.... Али она је требала да се крсти.. Чујемо се повремо.. Ускоро ће се  и крстити

[Дијана.]

  On 29. 9. 2014. at 7:57, arizan рече

За мене је Црква на првом месту болница. Болница у којој се лечим од неодговорности, себичности, кукавичлука, лагања себе и других, .... од немања љубави генерално. Показује ми пут којим да идем и како да усавршим односе са људима и даје ми снагу да то радим. Црква је ту да васпита човека како да се односи према људима пре свега, творевини у целини и времену које нам је дато. То јест, како ћемо да искористимо дарове који су нам дати од Бога: да ли да оплемењујемо овај Свет или за неку нашу саможивост.   А могао бих да кажем да ми је Црква друга или ,можда још боље, -прва кућа! Место где се осећам сигурно и вољено (нећу да погрешим ако кажем да ме ту Неко воли више него што ме воле кева и ћале!), где стварне бриге и страхови ишчезавају, где ми се са рамена скида терет овоземаљског живота. Место где сам могао коначно да будем то што јесам. И не видим већу слободу од тога. Буквално спасење од лудила овоземаљског живота. Углавном, имам све шта ми треба.   А као последицу свега-добио сам људе! Наравно, нико од њих није савршен, неки нису ни претерано образовани, неки чак нису ни у Цркви. Али умеју да шире доброту око себе, имају осећаја за другог и човек је после сусрета са њима увек на добитку-макар за лепу реч. И волео бих да за ово време које ми је дато успем да покажем да сам захвалан за сву њихову доброту. А и да сам захвалан Њему на њима. Са оволико добрих људи око мене, осећам се мажено и пажено као прворођено дете које тетоши цела фамилија... као бубрег у лоју.   Пре него што сам ушао у Цркву, живот ми је био-мрак. Некад ме спопадне страх када се стим како сам тада ишао кроз живот. У појединим тренуцима ми није ни било до живота. Што би се рекло... једна ''свеједноћа''... да л' да се живи ил' да се мре! Толико ми је живот био никакав. Није било области у животу у којој се нисам испромашивао! Од избора професије, па до односа са породицом. А и многих својих поступака из тог периода се сада стидим. Једноставно, нисам знао како са собом, а ни како са другима.   А што се недостатака и несавршености осталих у Цркви тиче... па то нам је то – не треба очекивати боље. Онима који се претерано жале постављам питање – Јесмо ли пчеле или муве? (мислим да није потребно да детаљније причам ову причу). У почетку сам свакако примећивао и бавио се недостацима које сам видео код других. Данас се више трудим да себе поправљам, а да се за друге молим. Па ако код мене има нечег доброг – деловаћу својим примером.   Може бити да са оваквим схватањем Цркве, са овим стањем у коме се налазим не капирам целу причу, да не испуњавам све догматске критеријуме, да у нечему нисам у праву. Али се ни око тога не бринем. Битно ми је да сам ту где јесам. А све остало ће се временом исправити