Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви

[anajrim]

  Цитат

  Uzvisenost bogosluzenja, izmedju ostalog, je i u tajanstvenoj cinjenici da bogosluzenje nije naprosto „moljenje” zaodenuto u rusticnost gradjevine, u umilne reci koje nose vise nego sto im bukvalan prevod kazuje, u krasotu radnji koje svestenici vrse, a sto sve sedativno deluje na dusu (mada je i to pozitivno) vec sto je, a toga sve vise postajem svesna, bogosluzenje vecno ispovedanje ovaplocene Istine, uzrastanje u Istini... Ako je Hristos - Put, Istina i Zivot - Crkva zaista ide tim Putem, objavljuje tu Istinu, daje taj Zivot, ponajpre kroz bogosluzenja...

  Tinjanje duse covekove koja opituje blagodat Duha Svetoga ne moze da se obezvredi ili obesmisli, a upravo na bogosluzenjima (a sva su ona u prisnoj vezi sa Liturgijom, sva izviru i uviru u nju..) ta svesnost o prisustvu Vaskrslog Hrista u nama dobija punotu... Protivim se tome da religijsko osecanje izazvano smirenim tempom, blagouhanjem i svecanoscu crkvene atmosfere manipulisu mnome, zato sto i sama doprinosim torzestvenosti bogosluzenja svojim ucescem, zato sto kao deo tvorevine i ja ceznem za Bogom... poboznost verovatno moze postojati i bez ceznje, ali tada tu ne mora uvek postojati Bog... mislim...

  Bogosluzenja premoscuju jaz koji nas odeljuje od nestvorenog Boga, i mi ucescem u tajni Crkve zaista prevazilazimo granice svoje stvorenosti... Bogosluzenja podrazumevaju delo zajednice, i u toj zajednici mi stropostavamo ad svaki put kad postanemo udeonici Tela Hristovog... s obzirom da sam pakao ja: odsecen od drugih i sebi usmeren, svaki put kada vidimo Svetlost, a to mozemo samo u onoj meri u kojoj se odreknemo sebe, svaki put kada izadjemo iz sebe i svrstamo se u makar i najneprimeceniji ud Tela Hristovog - za nas pakao prestaje da postoji... Smrti gde ti je zalac, ade gde ti je pobeda?

  Gospod nam nije obecao lak zivot, i svet je zaista prepun suza, ali Bog je obecao da ce ih brisati... utesena svescu da me Gospod voli, nebrojeno puta po svrsetku sluzbe, crna kutija sopstvenih uznemirenosti i (ne)opravdanih briznosti, koju pri ulasku ostavih na crkvenom pragu - iznenadila bi me svojom malenoscu uprkos tome sto je tu istovarih kao pozamasnu... i nemam razloga da se opirem darivanoj radosti, smelo je prihvatam i osokoljena Utesiteljem, nakon sto u miru izadjemo, zadatak da svedocimo svetu o Gospodu i da neopisivu milinu prenesemo i na svet koji ceka da postane mio - ne biva vise materijal za novi vic o Cak Norisu...

  Protekla nedelja, izobilna u dugim bogosluzenjima, dala mi je povod da zakljucim da me sva ona vesto lisavaju sprega vremena i prostora kojima, hteli ili ne, mi zista robujemo na zemlji... dok blagodarimo Bogu za dare koje nam ne trazeci zasluge daje, dok uznosimo pesme velicanja i hvale, kao da nista drugo ne postoji... kao da nema bitnijeg van toga... kao da postojanje mene i bliznjih, ali i postojanje drveta na kome je polozena ikona, poluusahlog cveca koje krasi grob Gospodnji, sveca koje trepere u istom ritmu, dobijaju svoj pun smisao... Smerno stojim i postajem svedok Istine koja prominira kroz tihu noc, nezaustavljivo jutro, klonulo podne...

  Valjda ce tako biti i u vecnosti, bez pojma o vremenu i prostoru...

  Brod je najsigurniji u luci, ali to nije svrha njegovog postojanja... tako i mi, svi uglavnom nekako nasukani, pod pretnjom bure ili sa truleznim daskama - plovimo... i vracamo se u luku gde dodirujemo vecnost, da bi ponovo mogli ohrabreno da se osmelimo za dalju plovidbu... do konacnog Pristanista....

  Juce smo sluzili liturgiju u jednom selu kraj grada... crkvica mala, nalikovala mi je na one morske crkve, kamene, sa debelim zidovim i prijatnom hladnocom unutrasnjosti iako je napolju toplo... Ono sto mi je bilo zanimljivo jeste to sto smo isli u litiju koja je vodila oko celog sela (jedno pola sata smo pesacili), pri cemu smo na par mesta zastajali (kod Bogorodicine cesme nadvijene nad slapom potocica, kod jedne spomen ploce, i u samoj crkvenoj porti) kako bi svestenici procitali neku pricu iz jevandjelja i pokropili nase glave i okolinu osvestanom vodom... Neverovatno je koliko je bilo primetno blistanje tvorevine u velicini slave Onoga ko je sve i dao, ja nisam mogla da se nagledam zelenila njive zasadjene psenicom.... promaljajuce Sunce i vedro nebo sa tek po kojim barsunastim oblackom, psi koji su nas pratili i rominjanje nanosa vode preko kamencica u kristalno bistrom potoku nad kojim se naneo drveni most od obradjene bukve... Bez pogovora - U Vaskrsenju Hristovom lepotom buja sva tvar... i sva tvar odgovara Bogu na milost koju sipa svakodnevno... po povratku, savladali smo uspon uzanim putem, sirinom dovoljnim za mozda jedan automobil, nad kojim su se nadvile krosnje tek razlistalog drveca. Na kraju uzvisice obasjana zutom loptom koja se dizala sa istoka, gromko je stajala crkva dajuci kontrastnu sliku naspram hladovine uzanog puta kojim smo prosli... Pred crkvom je sluzasci procitao otpust...

smej.gif 0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Antonetice, a da ti lepo predjes na teologiju kad zavrsis sa medicinom? eheeeej

bangin ekstra klapklap klapklap

[Srdjan]

Можда је узвишеност богослужења у томе што нас полако удостојава божанске љубави, која приводи тајанственом заједничарењу, љубавном богопознању...

Када се чежњом љубави ум узноси к Богу, тада он уопште не осећа ни самог себе, нити ишта од постојећег. Јер обасјаван божанском и бескрајном светлошћу, он је безосећајан за све од Бога створено, слично као и чулно око према звездама када се роди сунце.

Све врлине помажу уму у стицању божанске љубави, но више од свих чиста молитва, јер њоме ум узношен ка Богу, бива изван свих ствари.

Који мене љуби, говори Господ, држаће моје заповести (Јн. 14,15.23); а ово је заповест моја: да љубите један другог (Јн. 15.12). Који дакле не љуби ближњега, не држи заповест, а који не држи заповест не може ни Господа љубити.

Свети Максим Исповедник ( 400 глава о љубави, стотина прва, 10,11,16)

[Никола Ђоловић]

  Цитат

Можда је узвишеност богослужења у томе што нас полако удостојава божанске љубави, која приводи тајанственом заједничарењу, љубавном богопознању...

Када се чежњом љубави ум узноси к Богу, тада он уопште не осећа ни самог себе, нити ишта од постојећег. Јер обасјаван божанском и бескрајном светлошћу, он је безосећајан за све од Бога створено, слично као и чулно око према звездама када се роди сунце.

Све врлине помажу уму у стицању божанске љубави, но више од свих чиста молитва, јер њоме ум узношен ка Богу, бива изван свих ствари.

Који мене љуби, говори Господ, држаће моје заповести (Јн. 14,15.23); а ово је заповест моја: да љубите један другог (Јн. 15.12). Који дакле не љуби ближњега, не држи заповест, а који не држи заповест не може ни Господа љубити.

Свети Максим Исповедник ( 400 глава о љубави, стотина прва, 10,11,16)

facenew22222222

Kada nase bogosluzenje ne bi bilo utemeljeno na ljubavi - ne na sentimentu i patetici vec na egzistencijalnom iskustvu Boga Koji jeste Ljubav izmedju Tri Licnosti - ko bi uopste pozeleo da bogosluzi i ima zajednicu sa Bogom Koji nije Ljubav?

A gle, ovde je necuven presedan, Jedan Od Trojice izlazi iz Sebe i snishodi* postajuci nama nalik zbog nas samih. Gde se culo tako nesto? stadaradim

*snishodjenje neki svetitelji cak tumace kao ponizenje jer Bog menja Sebe jednom zauvek postajuci covek, dok covek nije spreman da ponizi svoj ego da bi postao bogom po blagodati.

[dragisa]

kad got ispovedamo "Verujem", uvek se potrudim da blago podviknem/akcentujem ono ...i postade COVEK...

koliko je to samo bitna stvar, a "prelecemo" je nesvesni njene krucijalne vaznosti.

bukvalno kompletna vera i domostroj Spasenja, za vek veka, je sadrzane u eto samo u tih dve reci: (Bog) postade COVEK

[antoneta]

  Цитат

Antonetice, a da ti lepo predjes na teologiju kad zavrsis sa medicinom?

klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

0405_feel

Iako me retki podrzavaju u tome, iskreno, to mi je jedini plan koji imam ukoliko se ne zaposlim, hehe... cak daje oradoscujucu dimenziju nezaposljavanju... :bla:   

0203_cool

[Никола Ђоловић]

  Цитат

  Цитат

Antonetice, a da ti lepo predjes na teologiju kad zavrsis sa medicinom?

klapklap klapklap klapklap klapklap :bla:

0405_feel

Iako me retki podrzavaju u tome, iskreno, to mi je jedini plan koji imam ukoliko se ne zaposlim, hehe... cak daje oradoscujucu dimenziju nezaposljavanju... :bla: 

0203_cool

Веруј ми, имаш таленат! ekstra

Ко то не види, е онда  klapklap

[anajrim]

  Цитат

  Цитат

Antonetice, a da ti lepo predjes na teologiju kad zavrsis sa medicinom?

klapklap klapklap klapklap :bla: ekstra

0405_feel

Iako me retki podrzavaju u tome, iskreno, to mi je jedini plan koji imam ukoliko se ne zaposlim, hehe... cak daje oradoscujucu dimenziju nezaposljavanju... :bla:  klapklap

0203_cool

...evo i od mene malo podrske ...iz svakog tvog posta izvire tako velika ljubav prema Bogu...i imas nesto sto najvise cijenim kod ljudi,intelekt i duhovnost,jedno bez drugog i nije nesto,ALi zato antoneta klapklap

[antoneta]

  Цитат

  Цитат

  Цитат

Antonetice, a da ti lepo predjes na teologiju kad zavrsis sa medicinom?

klapklap klapklap klapklap :bla: ekstra

0405_feel

Iako me retki podrzavaju u tome, iskreno, to mi je jedini plan koji imam ukoliko se ne zaposlim, hehe... cak daje oradoscujucu dimenziju nezaposljavanju... :bla:   klapklap

0203_cool

Веруј ми, имаш таленат! :bla:

Ко то не види, е онда  klapklap

Podrska ne dolazi odatle sto ne vide talenat, nego sto drze da bih vise mogla da doprinesem u ordinacijama… a ja bih to da sazmem… pa odatle i plan koji miri obe strane: ako vec nema mogucnosti za rad u belom mantilu -> strucno teolosko potkovavanje, a ako se zaposlim… stetoskop i kucna teoloska radinost, hehe... u svakom slucaju radosti nece manjkati...

[anajrim]

  Цитат

  Цитат

  Цитат

  Цитат

Antonetice, a da ti lepo predjes na teologiju kad zavrsis sa medicinom?

klapklap :bla: ekstra :bla: :bla:

klapklap klapklap

Iako me retki podrzavaju u tome, iskreno, to mi je jedini plan koji imam ukoliko se ne zaposlim, hehe... cak daje oradoscujucu dimenziju nezaposljavanju... :bla:  klapklap

0203_cool

Веруј ми, имаш таленат! ekstra

Ко то не види, е онда  klapklap

Podrska ne dolazi odatle sto ne vide talenat, nego sto drze da bih vise mogla da doprinesem u ordinacijama… a ja bih to da sazmem… pa odatle i plan koji miri obe strane: ako vec nema mogucnosti za rad u belom mantilu -> strucno teolosko potkovavanje, a ako se zaposlim… stetoskop i kucna teoloska radinost, hehe... u svakom slucaju radosti nece manjkati...

...ma sta te briga kako god ...kamo srece da imamo vise takvih ljekara...a ja ti zelim da bude bas onako kako ti volis

[Divad]

У томе што нас приближава Богу и допушта да беседимо са Богом.

[SANJA]

  Цитат

link=topic=13430.msg421318#msg421318 date=1303758529]

MOLITVA TRISVETE PESME

Bože Sveti, koji u Svetima počivaš, Tebe trisvetim glasom pevaju Serafimi   i   slavoslove   Heruvimi, i Tebi se klanjaju sve Nebeske Sile; Ti si sve iz nebića u biće priveo; Ti si sazdao čoveka po slici i prilici svojoj i svakim ga svojim darom ukrasio; Ti daješ mudrost i razum onome koji Te moli, i ne prezireš grešnika, nego si za spasenje odredio pokajanje; Ti si udostojio nas, smirene i nedostojne sluge tvoje, da i u ovome času stojimo pred slavom svetoga Žrtvenika tvog i da Ti prinosimo dužno poklonjenje i slavoslovlje: Ti Sam, Vladiko, primi Trisvetu pesmu i iz usta nas grešnih, i poseti nas blagošću svojom; oprosti nam svako sagrešenje hotimično i nehotimično; osveti duše naše i tela, i daj nam da Ti u svetosti služimo u sve dane života svoga — molitvama Svete Bogorodice i svih Svetih, koji Gi od pamtiveka ugodiše.

MOLITVA TREĆEG ANTIFONA

Ti si nam darovao ove zajedničke i saglasne molitve; Ti si i dvojici ili trojici, koji se slože u ime tvoje, obećao dati ono za što se uzmole; Ti Sam i sada ispuni na korist molbe slugu tvojih, dajući nam u sadanjem veku poznanje istine tvoje, a u budućem darujući nam život večni.

Bože duhova i svakoga tela, koji si smrt satro i đavola pobedio, i život  svetu   tvome  darovao;   Ti  sam, Gospode, upokoj duše slugu tvojih (imena) u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u mestu odmora, odakle odbeže svaki bol, tuga i uzdisanje. Svaki greh što su učinili rečju, ili delom, ili mišlju, kao blag i čovekoljubiv Bog oprosti im, jer nema čoveka da živi a da ne greši. Ti si jedini bez greha; pravda je tvoja pravda večna, i reč je tvoja istina.

MOLITVA VERNIH PRVA

Blagodarimo Ti, Gospode Bože Sila, koji si nas udostojio da i sada stanemo pred tvoj sveti Žrtvenik i pripadnemo tvome milosrđu za grehe naše, i za neznanja narodna. Primi, Bože, molbu našu; udostoj nas da Ti prinosimo molbe, i srdačne molitve, i beskrvne žrtve za sav narod tvoj; i osposobi nas, koje si silom Duha tvoga Svetoga postavio na ovu službu tvoju, da nezazorno i nesmetano, sa čistim svedočanstvom savesti naše prizivamo Tebe u svako vreme i na svakom mestu, da, uslišivši nas, milostiv nam budeš u obilju blagosti tvoje.

MOLITVA VERNIH DRUGA

Opet i mnogo puta Tebi pripadamo, i Tebi se molimo, Blagi i Čovekoljubivi, da, pogledavši na molitvu našu, očistiš duše naše i tela od svake nečistote telesne i duhovne, i daš nam da nevino  i  neosuđeno  stojimo pred svetim Žrtvenikom tvojim. A daruj, Bože, i ovima koji se s nama mole napredak u životu i veri i razumu duhovnome; daj njima koji Ti svagda služe sa strahom i ljubavlju, da se nevino i neosuđeno pričešćuju svetim Tajnama tvojim, i da se udostoje Nebeskog carstva tvoga.

MOLITVA PRINOŠENjA

Gospode Bože Svedržitelju, jedini Sveti, koji primaš žrtvu hvale od onih koji Te svim srcem prizivaju, primi molitvu i nas grešnih, i prinesi je svetom Žrtveniku tvom, i osposobi nas da Ti za grehe svoje i za neznanja narodna prinosimo Darove i duhovne žrtve. I udostoj nas da nađemo blagodat pred Tobom, da Ti žrtva naša bude blagougodna, i da Blagi Duh blagodati tvoje siđe na nas, i na ove predložene Darove, i na sav narod tvoj

MOLITVA UZNOŠENjA

Dostojno je i pravedno Tebe pevati, Tebe blagosiljati, Tebe hvaliti, Tebi blagodariti, Tebi se klanjati na svakome mestu vladavine tvoje, jer si Ti Bog neiskazan, nepojmljiv, nevidljiv, nepostižan, Koji uvek jesi, na isti način jesi, Ti i Jedinorodni tvoj Sin, i Duh tvoj Sveti. Ti si nas iz nebića priveo u biće, i kada smo otpali podigao si nas opet, i nisi odustao da sve činiš dok nas nisi uzveo na nebo, i darovao nam Carstvo tvoje buduće. Za sve to mi blagodarimo Tebi, i Jedinorodnome Sinu tvom, i Duhu tvome Svetome: za sva znana i neznana, vidljiva i nevidljiva dobročinstva, koja su nam učinjena. Blagodarimo Ti i za ovu službu koju si izvoleo da primiš iz naših ruku, iako pred Tobom stoje hiljade Arhanđela, i bezbroj Anđela, Heruvimi i Serafimi, šestokrili, mnogooki, krilati, koji lebde...

Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu službu, i molimo Te, i prizivamo,  i  preklinjemo:  nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene Darove.

Da ove svete Tajne budu onima koji se pričešćuju na trezvenost duše, na otpuštenje grehova, na zajednicu Duha Tvoga Svetoga, na ispunjenje Carstva nebeskoga, na smelost prema Tebi, ne na sud ili na osudu.

Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za preminule u veri Praoce, Oce, Patrijarhe, Proroke, Apostole, Propovednike, Evanđeliste, Mučenike, Ispovednike, Podvižnike, i za svaki duh pravednika, preminulog u veri.

Sveštenik se moli:

Za svetog Jovana, Proroka, Preteču i Krstitelja, za svete slavne i svehvalne Apostole, za svetog (ime) čiji spomen slavimo, i za sve tvoje Svete, čijim molitvama poseti nas, Bože. I pomeni sve preminule u nadi na vaskrsenje u život večni (ovde poimenice pominje i preminule koje hoće), i upokoj ih, Bože naš, gde sija svetlost Lica tvoga. Još Ti se molimo, pomeni, Gospode, svo episkopstvo pravoslavnih, koji pravilno upravljaju rečju Istine tvoje, svo prezviterstvo, u Hristu đakonstvo, i sav sveštenički red. Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za vaseljenu, za svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, za one koji žive u nevinosti i časnim životom, za blagoverni i hristoljubivi narod naš, da tih i miran život poživimo u svakoj pobožnosti i čistoti.

Tebi poveravamo sav život svoj i nadu, čovekoljubivi Vladiko, i molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo: udostoj nas da se pričestimo nebeskim tvojim i strašnim Tajnama sa ove sveštene i duhovne Trpeze, sa čistom savešću, na otpuštenje grehova, na oproštaj sagrešenja, na zajednicu Svetoga Duha, na nasledstvo Carstva nebeskoga, na smelost prema Tebi, ne na sud ili na osudu.

pošto ću biti zauzet neko vreme-evo da podelim sa vama delove iz liturgije ...

vi se tu naježite... a ja ću kasnije nastaviti svojim rečima  1340_womens

Nastavi da pišeš. Ovo je prelepo! womens

[sqny]

  Цитат

  Uzvisenost bogosluzenja, izmedju ostalog, je i u tajanstvenoj cinjenici da bogosluzenje nije naprosto „moljenje” zaodenuto u rusticnost gradjevine, u umilne reci koje nose vise nego sto im bukvalan prevod kazuje, u krasotu radnji koje svestenici vrse, a sto sve sedativno deluje na dusu (mada je i to pozitivno) vec sto je, a toga sve vise postajem svesna, bogosluzenje vecno ispovedanje ovaplocene Istine, uzrastanje u Istini... Ako je Hristos - Put, Istina i Zivot - Crkva zaista ide tim Putem, objavljuje tu Istinu, daje taj Zivot, ponajpre kroz bogosluzenja...

  Tinjanje duse covekove koja opituje blagodat Duha Svetoga ne moze da se obezvredi ili obesmisli, a upravo na bogosluzenjima (a sva su ona u prisnoj vezi sa Liturgijom, sva izviru i uviru u nju..) ta svesnost o prisustvu Vaskrslog Hrista u nama dobija punotu... Protivim se tome da religijsko osecanje izazvano smirenim tempom, blagouhanjem i svecanoscu crkvene atmosfere manipulisu mnome, zato sto i sama doprinosim torzestvenosti bogosluzenja svojim ucescem, zato sto kao deo tvorevine i ja ceznem za Bogom... poboznost verovatno moze postojati i bez ceznje, ali tada tu ne mora uvek postojati Bog... mislim...

   Bogosluzenja premoscuju jaz koji nas odeljuje od nestvorenog Boga, i mi ucescem u tajni Crkve zaista prevazilazimo granice svoje stvorenosti... Bogosluzenja podrazumevaju delo zajednice, i u toj zajednici mi stropostavamo ad svaki put kad postanemo udeonici Tela Hristovog... s obzirom da sam pakao ja: odsecen od drugih i sebi usmeren, svaki put kada vidimo Svetlost, a to mozemo samo u onoj meri u kojoj se odreknemo sebe, svaki put kada izadjemo iz sebe i svrstamo se u makar i najneprimeceniji ud Tela Hristovog - za nas pakao prestaje da postoji... Smrti gde ti je zalac, ade gde ti je pobeda?

   Gospod nam nije obecao lak zivot, i svet je zaista prepun suza, ali Bog je obecao da ce ih brisati... utesena svescu da me Gospod voli, nebrojeno puta po svrsetku sluzbe, crna kutija sopstvenih uznemirenosti i (ne)opravdanih briznosti, koju pri ulasku ostavih na crkvenom pragu - iznenadila bi me svojom malenoscu uprkos tome sto je tu istovarih kao pozamasnu... i nemam razloga da se opirem darivanoj radosti, smelo je prihvatam i osokoljena Utesiteljem, nakon sto u miru izadjemo, zadatak da svedocimo svetu o Gospodu i da neopisivu milinu prenesemo i na svet koji ceka da postane mio - ne biva vise materijal za novi vic o Cak Norisu...

   Protekla nedelja, izobilna u dugim bogosluzenjima, dala mi je povod da zakljucim da me sva ona vesto lisavaju sprega vremena i prostora kojima, hteli ili ne, mi zista robujemo na zemlji... dok blagodarimo Bogu za dare koje nam ne trazeci zasluge daje, dok uznosimo pesme velicanja i hvale, kao da nista drugo ne postoji... kao da nema bitnijeg van toga... kao da postojanje mene i bliznjih, ali i postojanje drveta na kome je polozena ikona, poluusahlog cveca koje krasi grob Gospodnji, sveca koje trepere u istom ritmu, dobijaju svoj pun smisao... Smerno stojim i postajem svedok Istine koja prominira kroz tihu noc, nezaustavljivo jutro, klonulo podne...

   Valjda ce tako biti i u vecnosti, bez pojma o vremenu i prostoru...

   Brod je najsigurniji u luci, ali to nije svrha njegovog postojanja... tako i mi, svi uglavnom nekako nasukani, pod pretnjom bure ili sa truleznim daskama - plovimo... i vracamo se u luku gde dodirujemo vecnost, da bi ponovo mogli ohrabreno da se osmelimo za dalju plovidbu... do konacnog Pristanista....

   Juce smo sluzili liturgiju u jednom selu kraj grada... crkvica mala, nalikovala mi je na one morske crkve, kamene, sa debelim zidovim i prijatnom hladnocom unutrasnjosti iako je napolju toplo... Ono sto mi je bilo zanimljivo jeste to sto smo isli u litiju koja je vodila oko celog sela (jedno pola sata smo pesacili), pri cemu smo na par mesta zastajali (kod Bogorodicine cesme nadvijene nad slapom potocica, kod jedne spomen ploce, i u samoj crkvenoj porti) kako bi svestenici procitali neku pricu iz jevandjelja i pokropili nase glave i okolinu osvestanom vodom... Neverovatno je koliko je bilo primetno blistanje tvorevine u velicini slave Onoga ko je sve i dao, ja nisam mogla da se nagledam zelenila njive zasadjene psenicom.... promaljajuce Sunce i vedro nebo sa tek po kojim barsunastim oblackom, psi koji su nas pratili i rominjanje nanosa vode preko kamencica u kristalno bistrom potoku nad kojim se naneo drveni most od obradjene bukve... Bez pogovora - U Vaskrsenju Hristovom lepotom buja sva tvar... i sva tvar odgovara Bogu na milost koju sipa svakodnevno... po povratku, savladali smo uspon uzanim putem, sirinom dovoljnim za mozda jedan automobil, nad kojim su se nadvile krosnje tek razlistalog drveca. Na kraju uzvisice obasjana zutom loptom koja se dizala sa istoka, gromko je stajala crkva dajuci kontrastnu sliku naspram hladovine uzanog puta kojim smo prosli... Pred crkvom je sluzasci procitao otpust...

Ovo je opako dobar dar za pisanje.

1340_womens

[anajrim]

  Цитат

  Цитат

  Uzvisenost bogosluzenja, izmedju ostalog, je i u tajanstvenoj cinjenici da bogosluzenje nije naprosto „moljenje” zaodenuto u rusticnost gradjevine, u umilne reci koje nose vise nego sto im bukvalan prevod kazuje, u krasotu radnji koje svestenici vrse, a sto sve sedativno deluje na dusu (mada je i to pozitivno) vec sto je, a toga sve vise postajem svesna, bogosluzenje vecno ispovedanje ovaplocene Istine, uzrastanje u Istini... Ako je Hristos - Put, Istina i Zivot - Crkva zaista ide tim Putem, objavljuje tu Istinu, daje taj Zivot, ponajpre kroz bogosluzenja...

  Tinjanje duse covekove koja opituje blagodat Duha Svetoga ne moze da se obezvredi ili obesmisli, a upravo na bogosluzenjima (a sva su ona u prisnoj vezi sa Liturgijom, sva izviru i uviru u nju..) ta svesnost o prisustvu Vaskrslog Hrista u nama dobija punotu... Protivim se tome da religijsko osecanje izazvano smirenim tempom, blagouhanjem i svecanoscu crkvene atmosfere manipulisu mnome, zato sto i sama doprinosim torzestvenosti bogosluzenja svojim ucescem, zato sto kao deo tvorevine i ja ceznem za Bogom... poboznost verovatno moze postojati i bez ceznje, ali tada tu ne mora uvek postojati Bog... mislim...

  Bogosluzenja premoscuju jaz koji nas odeljuje od nestvorenog Boga, i mi ucescem u tajni Crkve zaista prevazilazimo granice svoje stvorenosti... Bogosluzenja podrazumevaju delo zajednice, i u toj zajednici mi stropostavamo ad svaki put kad postanemo udeonici Tela Hristovog... s obzirom da sam pakao ja: odsecen od drugih i sebi usmeren, svaki put kada vidimo Svetlost, a to mozemo samo u onoj meri u kojoj se odreknemo sebe, svaki put kada izadjemo iz sebe i svrstamo se u makar i najneprimeceniji ud Tela Hristovog - za nas pakao prestaje da postoji... Smrti gde ti je zalac, ade gde ti je pobeda?

  Gospod nam nije obecao lak zivot, i svet je zaista prepun suza, ali Bog je obecao da ce ih brisati... utesena svescu da me Gospod voli, nebrojeno puta po svrsetku sluzbe, crna kutija sopstvenih uznemirenosti i (ne)opravdanih briznosti, koju pri ulasku ostavih na crkvenom pragu - iznenadila bi me svojom malenoscu uprkos tome sto je tu istovarih kao pozamasnu... i nemam razloga da se opirem darivanoj radosti, smelo je prihvatam i osokoljena Utesiteljem, nakon sto u miru izadjemo, zadatak da svedocimo svetu o Gospodu i da neopisivu milinu prenesemo i na svet koji ceka da postane mio - ne biva vise materijal za novi vic o Cak Norisu...

  Protekla nedelja, izobilna u dugim bogosluzenjima, dala mi je povod da zakljucim da me sva ona vesto lisavaju sprega vremena i prostora kojima, hteli ili ne, mi zista robujemo na zemlji... dok blagodarimo Bogu za dare koje nam ne trazeci zasluge daje, dok uznosimo pesme velicanja i hvale, kao da nista drugo ne postoji... kao da nema bitnijeg van toga... kao da postojanje mene i bliznjih, ali i postojanje drveta na kome je polozena ikona, poluusahlog cveca koje krasi grob Gospodnji, sveca koje trepere u istom ritmu, dobijaju svoj pun smisao... Smerno stojim i postajem svedok Istine koja prominira kroz tihu noc, nezaustavljivo jutro, klonulo podne...

  Valjda ce tako biti i u vecnosti, bez pojma o vremenu i prostoru...

  Brod je najsigurniji u luci, ali to nije svrha njegovog postojanja... tako i mi, svi uglavnom nekako nasukani, pod pretnjom bure ili sa truleznim daskama - plovimo... i vracamo se u luku gde dodirujemo vecnost, da bi ponovo mogli ohrabreno da se osmelimo za dalju plovidbu... do konacnog Pristanista....

  Juce smo sluzili liturgiju u jednom selu kraj grada... crkvica mala, nalikovala mi je na one morske crkve, kamene, sa debelim zidovim i prijatnom hladnocom unutrasnjosti iako je napolju toplo... Ono sto mi je bilo zanimljivo jeste to sto smo isli u litiju koja je vodila oko celog sela (jedno pola sata smo pesacili), pri cemu smo na par mesta zastajali (kod Bogorodicine cesme nadvijene nad slapom potocica, kod jedne spomen ploce, i u samoj crkvenoj porti) kako bi svestenici procitali neku pricu iz jevandjelja i pokropili nase glave i okolinu osvestanom vodom... Neverovatno je koliko je bilo primetno blistanje tvorevine u velicini slave Onoga ko je sve i dao, ja nisam mogla da se nagledam zelenila njive zasadjene psenicom.... promaljajuce Sunce i vedro nebo sa tek po kojim barsunastim oblackom, psi koji su nas pratili i rominjanje nanosa vode preko kamencica u kristalno bistrom potoku nad kojim se naneo drveni most od obradjene bukve... Bez pogovora - U Vaskrsenju Hristovom lepotom buja sva tvar... i sva tvar odgovara Bogu na milost koju sipa svakodnevno... po povratku, savladali smo uspon uzanim putem, sirinom dovoljnim za mozda jedan automobil, nad kojim su se nadvile krosnje tek razlistalog drveca. Na kraju uzvisice obasjana zutom loptom koja se dizala sa istoka, gromko je stajala crkva dajuci kontrastnu sliku naspram hladovine uzanog puta kojim smo prosli... Pred crkvom je sluzasci procitao otpust...

Ovo je opako dobar dar za pisanje.

1340_womens

...njen dar je neosporan,ali citas li ti sta ona pise...vjeruj mi,sve je ovako,ovo je Istina...vidim da si ateista,ali sta mislis da i ti probas da ti bude ovako lijepo kao antoneti,ja to zbog tebe womens

[SANJA]

Tavita, ti odmah vrbuješ čoveka! 1340_womens womens .mislise.