Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота

[ристМико]

Тексашанин у Студеници

Студеница – Спремивши ствари за полазак у манастир, Роберт Никола Тејлор (80) рекао је у Чачку средњем сину и снахи:

– Желим да будем ближе Богу и мојој Нини, да се сваког дана молим за покој њене душе.

Ветеринар из Тексаса обрео се у Студеници пошто је недавно остао без своје животне сапутнице, с којом је проживео необичан век. Непролазна љубав према Катарини Вранић (1934–2009) довела га је, као невидљива рука, у лавру испод Чемерна и мајку свих српских манастира где се, са скоро монашким навикама, моли Вишњем и ради свој део посла.

Како је Американац постао житељ светосавског храма?

– Он је и раније са супругом долазио у Студеницу, на службе и молитве, с њима и један од синова, Марк и његови укућани. Упознали смо те људе, одане Србији и православљу, и као старешина храма прихватио сам Тејлорову молбу да нам се придружи – каже за „Политику” игуман Студенице, архимандрит Тихон Ракићевић (38), иначе Чачанин.

Тејлор је као ветеринар, са службом у америчкој војсци, 1956. године постављен за контролора квалитета меса које је фабрика „Јухор” из Светозарева испоручивала трупама САД на Старом континенту. У Београду је упознао Катарину, одмах га је освојила. Рођена је у Горњем Милановцу док је везу са Чачком наследила по оцу, официру Краљевске војске и логорашу из Оснабрика и са Голог отока.

Венчали су се тог новембра у америчкој амбасади у Београду, сведок им је био аташе из посланства. Зар нису могли да нађу кума и старог свата?

– Нисмо – каже Тејлор. Нина због очеве судбине и чињенице да се удаје за Американца, а ја сам тада у Југославији на раду имао само једног земљака, који је био у неком бродоградилишту у Ријеци.

Брачни пар је следеће четири деценије провео у САД, где је Катарина гајила синове и радила као предавач у гимназији, а муж пословао у својој струци. Живели су у Луизијани а најдуже у Тексасу, у граду Мекален на Рио Гранде. Ту је Роберт 1992. године решио да из протестантизма пређе у православље.

Најпре је крштен у Мекалену, у Америчкој православној цркви која потиче од Руске заграничне, затим се обредно венчао са Катарином у истом храму. Свештеник му је на крштењу наденуо српско име Никола, по слави женине фамилије.

Данима је гледао како супруга пати због рђавих вести из несрећне постојбине, па јој рекао. „Ти си овде живела 40 година и хоћу да ти вратим бар четири. Идемо у Србију”.

Продао је сав иметак у Мекалену и поделио деци, те 18. марта 1997. са супругом дошао у Београд. Живели су у Режевићима у Црној Гори, затим у Новом Саду, после тога у Чачку, поново у Црној Гори, још једном у Чачку… Имају три сина: средњи Марк (49) са супругом, Београђанком Миленом, и четворо деце данас живи у Чачку, најстарији Хери (50) је становник Батон Ружа (Луизијана) и има двоје, док најмлађи Мичел (44) ради у Орланду (Флорида) и има четворо малишана.

Никола је неколико пута са калуђерима из Чачка путовао на Космет, носећи помоћ српским збеговима, и са Катарином редовно ишао на богослужење, у најближу цркву или манастире у Овчарско-кабларској клисури. Жена је сахрањена 5. децембра прошле године на чачанском гробљу, и то је био земаљски крај једне изузетне љубавне приче.

Неколико дана касније, у изнајмљеном стану Тејлорових у чачанској улици Светозара Марковића, Никола, Марк и Мичел који је допутовао на испраћај мајке, седели су дуго у ноћ, и отац је тада наговестио синовима да ће отићи у манастир. Док је листао албуме из младости, Катарина се са фотографија показивала као маркантна, неспорно лепа жена.

– О, Нина је у животу била још много лепша него на слици – причао нам је Тејлор.

Слушајући оца, Марк је рекао:

– Никола је у души Србин.

Гвозден Оташевић

———————————-

Дођи у мој офис

По распореду манастирских послушања, Роберт Никола Тејлор добио је радно задужење у Студеници и већ се сродио с братијом, али у навикама још носи језик своје младости.

– Дођи у мој офис – рекао је једном монаху, ономад.

Извор: Радио Светигора

[Милица]

0442_feel

Kako lep izbor za život na smiraju . . .

[Ivan Vladimir]

ma super...

[Тавита]

:smiley:

[Ivan Vladimir]

ovaj bambino me progoni bre!

0442_feel

[Млађо]

          Упознао сам Николу. Интересантан је. Као што се види из горње приче, пун је доброте, безазлености и љубави и наравно и комичан у потребној мери... Вреди се сусрести са њим.

[vladimir1111]

Havajac postao zakleti Srbin

Djuen Snej, automehaničar iz Honolulua, napustio je rajsko ostrvo na Pacifiku i došao u Čačak da živi u ljubavi i pravoslavnoj veri sa svojom izabranicom Vesnom

Čačak – Djuen Snej (46), automehaničar iz Honolulua, od Srba je uzeo pravoslavlje za veru, Vidovdan za slavu i Vesnu za nevestu. Zbog svoje izabranice je napustio rodne Havaje i posao u Perl Harburu i danas je Čačanin, doduše sa tek dvadeset dana staža.

– U duši, ja sam Srbin – kaže nam razgovetno, naravno, na srpskom jeziku. Sa izabranicom će, dodaje, od ponedeljka započeti petrovdanski post. Iščekuje da mu Vesna nađe posao u nekom čačanskom servisu za popravku auta i navikava se na svoje novo ime – Lazar.

Vesna Biorac upoznala je svog supruga putem Interneta i moglo bi se reći da je to bila ljubav na prvi „klik”.

– Studirala sam teologiju, bavim se slikanjem ikona i od toga živim, provela sam sedam meseci u manastiru Žiča i nije mi bilo stalo do neke veze samo radi veze. Čekala sam čoveka za kojeg bih se udala, i upoznala sam ga prošlog oktobra, na globalnoj mreži. Razgovarali smo i gledali se preko monitora. Već početkom decembra odletela sam u Honolulu i ostala kod Djuena do februara – priča nam Vesna, dodajući da je tada, pre četiri meseca, njihova veza došla do životne raskrsnice:

– Nisam mogla da se prilagodim zapadnjačkom načinu života, Lazar je to razumeo i odlučili smo da zajedno pređemo u Čačak. Ja sam se vratila prva da ovde pripremim venčanje a on je ostao još tri meseca, da bi sredio svoje poslove.

U Vesninu galeriju ikona „Perivoj”, u centru Čačka, došao je u majici sa četiri ocila na levoj strani grudi, a levu ruku krasila je tetovaža urađena na Havajima: istetoviran srpski grb i reči „Srbija u mom srcu”.

Venčali su se 16. maja u crkvi u selu Surduk, između Beograda i Novog Sada. Službu na venčanju držao je Vesnin duhovni otac Vojislav Bilbija, starešina srpske crkvene opštine u Roterdamu i ispovednik naših zatvorenika u Sheveningenu, koji u Surduku ima kuću.

– Otac Vojo nije pristalica veza preko Interneta, ali za ovu kaže da je čudo božije. Neobično je da čoveka koji vam potpuno odgovara nađete na sasvim drugom kraju planete, i još da on toliko voli moju zemlju – ističe Vesna.

A Djuenov ulazak u „srpsku priču” započeo je pre deset godina. U gradu Honoluluu je u to vreme postojala srpska kolonija koja je imala osamdesetak ljudi. Oni su, tokom bombardovanja NATO-a naše zemlje, organizovali protestna okupljanja, a Djuen im se pridružio. Svoje nove poznanike je zamolio da ga nauče nekim uobičajenim frazama srpskog jezika.

– Ti ne možeš da naučiš srpski, jer si glupi Amerikanac – odgovorili su mu, peckajući ga, ali bez zlobe.

I tada se kod Havajćanina probudila crta karaktera koja je bila prva duhovna spona sa našim narodom – inat. Počeo je pasionirano da krstari Internetom i čita sve što je mogao da nađe o Srbiji i Srbima.

– Godinama čitam „Politiku” na Internetu, zato što su vaši tekstovi uvek ozbiljni i sadržajniji nego u drugim novinama. Ja vam se divim kao narodu, šta ste samo sve proživeli pod Turcima i u Prvom svetskom ratu – iskren je Djuen.

Kruna dotadašnjeg posvećenja našoj kulturi i tradiciji dogodila se 2007: te godine umolio je vladiku zapadnoameričkog Maksima da ga ispita i pokrsti tokom svoje posete Honoluluu, a ceremonija je obavljena u grčkom hramu. Tako je Djuen napustio katoličku veru i prešao u pravoslavlje. Nadao se, kaže, imenu Dušan, zbog sličnosti sa svojim imenom, ali Dušana nema među svecima i zaštitnicima. Zato je postao Lazar, po caru i svetitelju, a Vidovdan mu je određen za krsnu slavu.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Havajac-posta-zakleti-Srbin.lt.html

[Ivan Vladimir]

šta je bre sa tim ljudima  klapklap

[Guest Оливера]

šta je bre sa tim ljudima  klapklap

Фатални Чачак! Браво!  klapklap klapklap

Такви смо ми... klapklap

[Ivan Vladimir]

I ti si iz ćaćka?

oh mojne God!

klapklap

ja reko' ruskaja...

klapklap

[Guest Оливера]

Јок, бре!  0104_cheesy klapklap Из Београда, али бака из Чачка! klapklap

И наша мирођија, модератор, сад ће она! klapklap

[Ivan Vladimir]

znači naše gore lis'

huuh...

taman sam pomisliJo da sam up'o u čačanski klan

klapklap

[Guest Оливера]

znači naše gore lis'

huuh...

taman sam pomisliJo da sam up'o u čačanski klan

klapklap

klapklap

[Ivan Vladimir]

znaš bolje teksašanin u Studenici..

nego čačanin u Beogradu..

mnogo bi bilo, posle ovih martova  klapklap

doorrrooo...

[Guest Оливера]

znaš bolje teksašanin u Studenici..

nego čačanin u Beogradu..

mnogo bi bilo, posle ovih martova  0110_hahaha

doorrrooo...

0110_hahaha smej.gif