Згоде и незгоде у дугом свештеничком животу протојереја-ставрофра Милуна Фемића

[Guest]

 

 

Отац Милун Фемић предано служи својој Цркви и роду 45 година. Парох је подгорички и доскора је био архијерејски намјесник Подгоричко-даниловградски и колашинки. Отац је четворо дјеце. Од голобрадог младића и прве парохије до мирног свештеничког живота као да је морао да прође носећи бреме тешког времена невјере.

 

 

Рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу, на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан, у манастиру Морачи, у чин презвитера. Рукоположио га је митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари, фини свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе.

Одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад, тек му је било 20 година, неискусан… Неки људи су га гледали као да је дошао да изврши преврат, да руши комунизам.

„А ја немоћан, и физички, и материјално, у ствари угрожен. Непуна три мјесеца био сам свештеник и дигоше ме у војску. Око 20. новембра ми дође позив. Да се јавим 27, за седам дана. Да не бих, не дај Боже, нашао какву везу и одложио војску. Сви остали су позиве добили пуно раније.

 

Био сам у пољској пјешадији, носио пушкомитраљез. Вјежбе, разна малтретирања… За шест мјесеци ослабио сам десет килограма.

Требало је да служим годину дана, као хранилац жене и дјетета. Али, браћа су се и ту постарала да ми намјесте да служим годину и по.“

 

Када је дошао из војске, мислио је да ће слободно моћи да ради оно за што се у школи спремао.

 

„Ја пред службу у цркви Светих апостола Петра и Павла позвоним – њима смета. Прођем кроз Бијело Поље, а они сви гледају у мене. Окренем се десно, они стоје и гледају у мене, окренем се лијево – гледају у мене. Постидим се и пожурим.”

Говорили су му: „Нијесмо знали да има младих свештеника. Знали смо да има старих, као поп Симо, али да има младих – то нијесмо могли вјеровати”.

 

Било је свакојаких провокација.

 

„Сјећам се, пролазим, сједи човјек на бријегу и око њега дјечица. Гађају ме неким ситним, дивљим јабукама. Само сам рекао: Дјецо, нијесте ви крива”.

 

У порту цркве Светих апостола Петра и Павла бацали су свашта. Везивали су коње за црквену ограду.

„То ружно, остану оне балеге…”

 

 

 

Ишао је по парохији до Мојковца, пјешке. Да види имали тамо неког да хоће да прими свештеника.

„Не знам колико сам пјешачио. Обукао мантију и преко оних брда. А она шипрага…”

 

„Сад не жалим ни пензију да ми узму”

 

Касније, једна жена у Прошћењу хоће да крсти дјецу, њих шесторо, седморо. „Али, ту је, у кући, и ђед. Има осамдесет и неку годину. У бијелом је сукњеном одијелу. Има и пензију, борачку. И каже: „Радо би ми то обавили, али су ми рекли ако будем вршио неки вјереки обред, узеће ми пензију“. А један који ме довео код њих, комуниста, каже му: Стрико, ја то не обављам, али ти гарантујем ако је теби то воља, нико ти пензију неће узети.

 

Док сам ја крштавао дјецу, ђед се присјетио дана када се то нормално радило и допало му се. И каже: Е, вала, сад не жалим и да ми узму пензију!”

 

 

Убрзо по повратку из војске, на Тројчиндан, отишао је у Мајсторовину, да обнавља завјетину. Ту је увијек био велики сабор.

„Напишем ја писмо неколицини угледних људи тог краја, али нијесу дошли. Свак се боји. Послао сам писмо и Радојици Оровићу, чувеном зеленашу. Комити. Робијао је у Зеници. Радојица би дошао; он се никада није плашио, па ни тада. Био је зеленаш, али Србин. Био је за Краљевину Црну Гору. Али, потрефило се да тог дана буде пренос костију његовог друга комите, у Павином Пољу. Какав је то колос био, чврстина људска .

 

 

У Мајсторовину је послао жену, ћерку, сестру.

 

„Када сам завршио службу, оне ме зову. Распремиле испод једног дрвета као да је свадба. Он смакао једно јегње из тора и послао нам га”.

 

„Једном, чекам аутобус. Чекају и неки просвјетни радници. Ту је станица. И у цивилном одијелу сам. Додуше, црно одијело и шешир. И браду имам. Види се да сам свештеник. И да се не би чуло да су са попом чекали аутобус, помјерише се неких двадесет метара са стране. Ја остадох сам на том стајалишту. Било ми је криво”.

 

„Било је то као и у вези наше цркве у Брзави… Један, кумамо се, каже ми: Куме, имали смо сједнице и кажу да гласамо треба ли вам црква или не. Али кажу да се гласа јавно. Да је било тајно, сви ми заокружисмо за цркву. Али, када је било јавно – сви заокружисмо против цркве.“

 

 

Када су отваране прве Ратковићеве вечери поезије у Бијелом Пољу, дошли писци. Хтјели су да посјете цркву Светих апостола Петра и Павла.

 

„Десанка је ушла прва. Прекрсти се фино…”

 

Десанку су сви посебно уважавали и ови из Општине су јој рекли да ће јој дати ауто и возача и кога хоће да је прати та два дана док буде у Бијелом Пољу, да обиђе што хоће. А она каже: Хоћу овог младог свештеника.

„Ето, тако ми је пружила велику част”.

 

У јулу 1971. обили су цркву Светих апостола Петра и Павла и украли копију Мирослављевог јеванђеља, дар Александра Карађорђевића.

 

„Плакао сам, звао митрополита Данила. Он ми каже: Има тих лопова свуда, украли су и слике Ђура Јакшића у Српској Црњи, немој да се сјекираш. Да би они рекли: Ми сумњамо у попа. Један свештеник, који је сарађивао са њима (није био из Бијелог Поља), рекао је: Копија „Мирослављевог јевађеља” је ту, на дохват руке, само треба притегнути попа Фемића”.

 

 

Деценијама у Ђурђевим ступовима

 

 

„Дође ми, једном, прота Радисав Бабовић из Берана и каже да је тамо велика неприлика за манастир Ћурђеве ступове. Манастир је закључао свештеник Томовић и отишао је за Енглеску. Никоме се није јавио. Би ли дошао горе? Имаш црквену кућу, а овдје си подстанар. А пречи си горе, него овдје. Оно је манастир, духовни центар за читаве Васојевиће. Након дужег разговара, ја направим грешку. Пристанем.“

 

Већ 1. децембра 1971. отац Милун је био у манастиру.

 

„Тамо хаос. Имање велико, а нигдје ограде. Сви кажу: Није ти ово отац овдје донио. Било да је у питању ливада, било воћка… Утјерају стоку у непокошену ливаду, сијеку шуму.“

 

 

„Са Митрополитом сам се договорио да у Ђурђевим ступовима будем годину-двије, док нађе калуђера. Кад нађе калуђера, ја ћу на парохију. И тако сам остао — 21 годину! Писао сам Митрополиту, љутио се, подносио оставку. А Митрополит ми каже: Фемићу, немој да ме уцјењујеш. Један калуђер, када му је понудио да иде у Ћурђеве ступове, рекао му је: Ако ме пошаљете у Ђурђеве ступове, скидам мантију.”

 

 

Једном приликом у манастир су дошли Џемал Биједић са супругом, предсједник Црне Горе Марко Орландић и Момо Цемовић. Била је то протоколарна посјета.

 

„Марко Орландић ме издвојио и питао ме: Како ти је овдје? У каквим си односима са опшгинским властима? Ја нијесам хтио да се жалим. А он је када је отишао из манастира рекао предсједнику Општине Чеду Бабићу: Мени је митрополит Данило причао да овом човјеку овдје није добро, да ви према њему нијесте добри. Марко је, заиста, био велики човјек, пријатељ са митрополитом Данилом.“

Отац Милун је у Ђурђевим ступовима остао све док у Црну Гору није дошао митрополит Амфилохије. Већ се и вријеме мијењало.

„Годинама уочи Нове године, 13. јануара увече, уђем у цркву сам, обично газим снијег, упалим свијеће, прочитам молитву, окадим… Нигдје живе душе.“

 

Све је то тако било до ’91. године. ’91. године, уочи Православне нове године, као и претходно на Бадњи дан, милиција је морала да регулише саобраћај на раскрсници.

 

„Одједном се испред манастира појави велики народ. Пјесма, пуцњава… Ноћ. Ја изађи да види што је. Препознах оне осниваче странака. Што је, питам? Идемо да рушимо Предсједника Општине! А Предсједник Општине један фин човјек, паметан, миран. Нема разлога да га руше.

 

Па што сте дошли овдје? Одакле сте пошли? Испред Фабрике целулозе. Па што нијесте испред фабрике пошли да га рушите, него сте дошли овдје, да идете испред манастира? Ми дошли да се помолимо па да га рушимо. Да вас замолим, немојте да га дирате. Ја их убјеђивао, немојте, не и не, али – џаба. Они још бјеснији, пјевају, пуцају и одоше. Баш тада су га и смијенили. Било ми је тако криво.“

 

 

Инспирација га није напустила

 

Митрополит Амфилохије га премјестио у Подгорицу.

 

„Поставио ме за архијерејског намјесника подгоричко-даниловградског и колашиног. Хвала му. То је већ одраз повјерења”.

 

Када је дошао у Подгорицу, пало му је на памет да по мало пише.

 

„Син ми каже: Боље да си писао пјесме. А сада и да хоћеш, касно ти је. Послије толико године оставила те инспирација”.

Заинатим се ја – ајде да видимо је ли ме оставила инспирација. Напишем једну пјесму, и допадне ми се. Па онда још једну, и још једну, укупно три те ноћи. И даднем себи у задатак да сваки дан напишем по једну пјесму. Ако неки дан прескочим, сљедећег дана ћу написати двије.

 

 

И тако напишем своју прву збирку пјесама. За штампу је приредио Перивоје Поповић. Обрадовала нас је та књига, а посебно Богића. Он се толико радовао… Стално је држао на столу”.

 

Онда је наставио да пише и до данас је објавио девет књига: Поезију за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге.

Јован Пламенац

Извор: Дан, MItropolija.me

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Милан Ракић]

Дивна прича...

[Милан Ракић]

„Десанка је ушла прва. Прекрсти се фино…”

 

Јесте ван теме о овом часном оцу, али присетих се једне анегдоте из живота два велика писца нашег и хрватског народа. Десанке Максимовић и Мирослава Крлеже...

 

Елем, чувену "Крваву бајку", Десанка је написала одмах након страшног злочина којег су нацисти и њихове домаће слуге извеле у Крагујевцу тог октобра 1941. године. Међутим, песма је због рата у нашој земљи, објављена тек након завршетка Друге војне... Али!?

 

Али, када та трагична поема бејаше објављена, по приговору или неког српског изрода, или пак неког од писаца из "народа и народности" који чињаху "нову-стару Југославију", тек, заседаше неки Форум писаца (партијаша), који анализираше да ли се у тој песми пројављује српски хегемонизам  :fmqmtx:

 

Наравно, глас разума превлада те гњиде људске и њихове тежње и песма настави да "живи" прво у тој едицији у којој беше објављена, а касније и кроз читанке где смо ју сви учили...

 

Како год, тих дана, Десанка се од Бајлонијеве пијаце пењаше Скадарском улицом ка Тргу, док се Мирослав Крлежа спусташе истом улицом ка пијаци. Негде на средокраћи пута, отприлике "код Ђуре Јакшића", Крлежа назва Деси добар дан, па је са тоном заједљивости у гласу упита:

 

"Како наша Српкињица?"

 

Десанка му узврати поздрав, те га упита:

 

"А како Ваша Српкињица!?" и поносно настави узбрдо Скадарском улицом, алудирајући у свом питању на чињеницу да је супруга Мирослава Крлеже, чувена хрватска казалишна глумица и првакиња ХНК-а,  Лепосава Бела Кангрга-била Српкиња