Стогодишњица Колубарске битке

[Данче*]

Пре сто година почела је чувена Колубарска битка, једна од највећих и најзначајнијих победа српске војске у Великом рату.

 

Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 км. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

 

[Милан Ракић]

Обележено 100 година од Колубарске битке

 

Централна манифестација обележавања сто година од Колубарске битке одржана је у цркви и спомен-костурници Светог Димитрија у Лазаревцу. Том скупу прусуствовали су председник Републике Србије Томислав Николић, председник Републике Српске Милорад Додик, министри у Влади Републике Србије, начелник Генералштаба Војске Србије, изасланици одбране, престолонаследник Александар Карађорђевић, представници борачких организација, чланови породице војводе Живојина Мишића и потомака јунака Колубарске битке.

 

Помен палим колубарским борцима држао је Патријарх српски Иринеј, а потом су положени венци на спомен-костурницу. Између осталих, венце је положила и аустријска делегација.

 

Председник Николић је у пригодном говору подсетио на величину победе српске војске на Колубарској бици и истакао:

-Мит о непобедивости германског царског оружја сломљен је на Колубари и Сувобору, а та истина је, опет српском победом на Кајмакчалану и Солунском фронту, коначно запечаћена, рекао је председник. Он је нагласио да се та битка проучава безмало на свим војним академијама света, као пример војне вештине, генералске одважности, тактике и стратегије.

 

-Све што је било биће нашег народа, епско и историјско наслеђе, све што је заветни стих, сва крштења и опела, славе и свадбе, наша генетска историјска и митска матрица, сви наши преци, тада се прелило у онај део срца који бије и добија бој. То је оно што је на Колубари од каплара и трећепозиваца правило јунаке, од војника митског ратника, од генерала и стратега историјску личност. То је тај камен земље Србије, невидљив праг, који је одлучио о победнику, рекао је Николић и додао да је та битка, највећа перјаница у славној и победничкој епопеји Србије, не само у Великом рату, добијена колико вештином војсковођа, толико и преданошћу сваког војника. 

 

А пали борци обе зараћене стране, како је нагласио председник државе, сахрањени су у исту гробницу - у храм Светог Димитриј у Лазаревцу.

-Таква порука праштања, разумевања, човечности и поштовања према непријатељу, јединствен је пример. И то је она слика о нама самима, која је наук за будућност. Као што је и победа на Колубари наук, као што је и чињеница да Србија никада у својој историји није водила освајачке ратове, рекао је председник Србије истичући да данас, срећом, водимо неке другачије битке које од нас траже другу врсту мудрости и тактике.

 

-Победићемо поштујући породични заветни ковчег, који се преноси са оца на сина – да увек и свуда, у свакој животној прилици дамо све од себе, покажемо своје наслеђене врлине, своју љубав према отаџбини, јер немамо право да изневеримо своје јуначке претке, закључио је Николић.

Манифестацији обележавања стогодишњице Колубарске битке присуствовали су чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, у оквиру студијског путовања „100 година Колубарске битке“. Они су на Врачевом брду, коти 239, присуствовали историјском часу „Ток Колубарске битке“, са сценским приказом. О току те битке говорио је потпуковник Слободан Ђукић, професор историје са Војне академије. 

 

Битка на Колубари представља врхунац напора и вештине комндовања српске војске. У њој је, под најтежим условима, у неизвесној и тешкој борби, до ногу потучена ауастоугарска војска, чиме је рат 1914. године решен у корист српске војске. После Колубарске битке генерал Живојин Мишић унапређен је у чин војводе. 

 

МОРС

[зеленизуб]

Треба ту напоменути и дешавања "негде пред прославу педесетогодишњице Колубарске битке", да се не заборави.

 

Каснија историјска дешавања, нарочито она после Другог светског рата, креирана од стране лојалних следбеника комунистичке револуције, начинила су једну историјску неправду ради очувања братства и јединства међу југословенским народима. Наиме, на предлог и наредбу тадашњег високог функционера комунистичке партије, Јована Веселинова, негде пред прославу педесетогодишњице Колубарске битке (1964. год), број од 250000 српских војника који су учествовали у Колубарској бици је у спомен- костурници видно избрисан и преправљен на 120000, а све то на рачун осталих југословенских народа, који су истини за вољу учествовали у Колубарској бици, али засигурно не на нашој, српској већ непријатељској страни. Када је ушао у спомен – костурницу и видео на зиду бројку од 250000, рекао је „Много је то“, и без скрупуле и трунке поштовања према тим жртвама одокативном методом рекао нека то буде например 120000. Шта друго рећи до „српска срамота“. Прекрајали смо историју, одрицали се наших предака, очева, дедова, игнорисали смо њихове жртве на којима данас почива наша држава и наша слобода, стидели смо се свога имена и зато нам се данас дешава то што нам се дешава. Плашим се да из историје нисмо ништа научили, те смо дужни поново да је проживимо.

Свим овим жртвама за љубав и слободу свих нас нека је вечан помен, слава и хвала.

Амин.

(На основу казивања и дугогодишњег служења Богу у храму Св. Великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереја ставрофора Живорада Јаковљевића.)


http://www.crkvaulazarevcu.org/istorijat/kolubarska-bitka/