Епископ нишки Г. Јован - Духовни живот

[Guest - . . .-]

https://www.pouke.org/video.php?cid=17&id=472&do=view

Србија се налази на високом, четвртом месту по песимизму, од 53 земље у којима је "Галуп" радио истраживање. Такав песимизам последица је неиспуњених очекивања и безнађа које траје већ дуго година.


Политичарима је својствен оптимизам, јер су обећања део њиховог посла. Грађани Србије су уверени да сви други живе боље од њих. Све им је мучније да се пореде са другима - лошијих је све мање, јер су доживели да су безнадежно далеко од запада, а да се границе Европске уније простиру и на истоку.

Погађајући суштину проблема, у новогодишњем обраћању, председник Србије Борис Тадић пожелео је грађанима да у 2011. годину уђу са оптимизмом, јер је оптимизам претпоставка успеха.

Какав је утицај вере, какав образовања и васпитања, а какав економске ситуације и све лошијег стандарда грађана на њихов животни став? Може ли се променити став пре него што се промени неповољно окружење и како успоставити поверење и солидарност у ситуацији преовлађујућег песимизма?

У емисији Да Можда Не Оливере Ковачевић, говоре: владика Јован Пурић, игуман манастира Острог, Мирјана Бобић-Мојсиловић, књижевница, Зоран Миливојевић, психијатар.

[Crveni Baron]

Pesimizam u Srba je vestacki proizveden. Vec deceniju im se podvaljuje proevropska ideja koja ne stize, a na primeru Rumunije ili Bugarske mozemo videti da nikada nece ni stici. Srbi nisu pesimisti vec jaki optimisti samo treba da se manu te proevropske budalastine i da zive svoj zivot kako su radili vekovima, kao svoji na svome.

A homoseksualnu ravnopravnost i slicne idiotluke treba ostaviti onima kojima to i prilici i godi pa nece biti ni pesimizma.

[ego]

Владика Јован је одлично приметио да питање није адекватно постављено и да би заправо требало да гласи: "Да ли је српски народ реалан?"

Да погледамо шта нам откривају занимљива истраживања сличне природе:

Мрзовоља подстиче јасније размишљање

Недавно спроведено истраживање показало је да мрзовоља, супротно увреженом мишљењу, повољно утиче на здравље и да чангризави људи јасније размишљају од вечитих весељака.

Лоше расположење помаже људима да буду конкретнији и прилагодљивији у опхођењу са светом, а тиме и успешнији, закључак је групе аустралијских истраживача са Универзитета Новог Јужног Велса.

Напад мрзовоље нас заправо подстиче да јасније размишљамо, истакао је вођа тима професор Џо Фрогас за Аустралијски научни магазин.

Чангризави људи су много бољи у доношењу одлука и ретко су лаковерни.

Док ведро расположење подстиче креативност, флексибилност, сарадњу и брзо повезивање мисли, депресивно пак изоштрава концентрацију и помаже нам да пажљивије посматрамо свет око себе, објаснио је Форгас, преноси Би-Б-Си.

Истраживачи су, такође, установили да се мрзовољни људи лакше суочавају са више захтевних ситуација због начина на који мозак "преводи информације стварајући стратегије".

Професор Форгас је од волонтера тражио да погледају неколико филмова и повежу их са позитивним и негативним догађајима у њиховом животу како би их довео у различита расположења. Затим је од њих тражио да реше серију психолошких задатака. Они који су били лоше расположени направили су мање грешака и боље су се споразумевали од оних који су били ведро расположени.

"Показало се да средње лоше расположење помаже људима да буду конкретнији и прилагодљивији у комуникацији, а тиме и успешнији", навео је професор Форгас.

Претходна истраживања показала су и да временске прилике слично делују на људе. Тако суморно, кишно време изоштрава памћење, док ведри сунчани дан људе чини заборавним.

Људи туробне нарави су концентрисанији и пажљивији

Срећни и себични

Потрага за срећом је класични принцип у филозофији. Још је Аристотел у свом делу "Политика" написао да "сви људи теже срећном животу и срећи" и да је то очигледна ствар. Срећа доноси богатство и чува наше здравље, али има и своје мане јер подстиче егоизам, резултат је истраживања једног аустралијског научника.

Ранијим испитивањима утврђено је да су ведри људи наивнији и немарнији, укратко да им је "глава у облацима", док су они туробне нарави концентрисанији и пажљивији. Истраживање које је спровео аустралијски психолог Џо Форгас, са универзитета Нови Јужни Велс, показало је и да срећа подстиче егоизам. У студији објављеној у часопису "Експериментал соушел сајколоџи" (Experimental Social Psychology), Форгас наводи да су срећне особе усредсређене на себе и да немају много осећаја за потребе своје околине.

[Crveni Baron]

...

Nisam procitao sve ali ako nije ironija sledi zakljucak - "Da bi bili srecni treba da budemo nesrecni"

Jel' to poenta?

[ego]

Зар није очито да је реалан приступ бољи?

Владика Јован је лепо истакао да и оптимизам и песимизам имају своје добре и лоше стране.

Превелики оптимизам у неповољним околностима може да наведе на клизав терен, док се другачијим приступом повећавају шансе да се изнађу боља решења.

[Crveni Baron]

Pesimizam je greh prema Bogu.

A pored toga je i velika glupost. Tesko ces naci inteligentnu, radoznalu osobu a da je pesimista.

[ego]

Било би лепо најпре мало погледати снимак. У истраживању су процењивана очекивања људи у наредној години и на основу тога су добијени ови резултати. Овде је реч о прогнозама, а не о малодушју и унинију.

Владика Јован је то већ више него добро објаснио: "Када сте ме звали да учествујем у овој емисији, био сам резервисан зато што немам право да говорим, нити мастилом да пишем о нечему што се исписује сузама и крвљу. Мислим да прво треба дефинисати шта подразумевамо под песимизмом, а шта под оптимизмом. Јер има и позитивни под знаком навода песимизам, а има и негативни оптимизам, ако говоримо о оптимизму виталистичког, да кажем химанистичког смера, који нас на неки начин не доводи до дубљих питања. Јер када дође до кризе, криза је провера, јел` суд, није страшни суд...

Свети Василије је живео у најтежем периоду, када су живи завидели мртвима. Зашто народ иде код светога Василија? Зато што иде пред лик таквога светитеља, а светитељи су вам златници или бисери једнога народа. Ако има стотине светитеља српски народ, онда нема потребе да има комплекс, нити да се стиди, ни своје традиције, ни своје историје, ни своје будућности. Дакле овде је у питању једна духовна криза...

Јер када човек пролази кроз бол и патњу, он стиче мудрост..."

[obi-wan]

Зар није очито да је реалан приступ бољи?

Владика Јован је лепо истакао да и оптимизам и песимизам имају своје добре и лоше стране.

Превелики оптимизам у неповољним околностима може да наведе на клизав терен, док се другачијим приступом повећавају шансе да се изнађу боља решења.

Ni u kom slucaju nije i ne moze da bude bolji od cistog optimizma...

[ego]

А да, довољно је само ући у ЕУ. Је ли то било довољно оптимистички?  0110_hahaha  0110_hahaha

[obi-wan]

А да, довољно је само ући у ЕУ. Је ли то било довољно оптимистички?   0110_hahaha  0110_hahaha

Naprotiv, to bi bilo izuzetno pesimisticki... 0110_hahaha

Nego, glede optimizma - pa sama nasa vera je u stvari jedan nesustajuci optimizam... mnogo toga, ako posmatramo realno, jednostavno je neresivo...

[ego]

facenew22222222 170fs799081

Nego, glede optimizma - pa sama nasa vera je u stvari jedan nesustajuci optimizam...

Она је реалност...   prstgore

А под стандардно схваћеним оптимизмом се често провуче и лаковерност и пренебрегавање примене Богом дарованог разума.

[Гост]

Tesko ces naci inteligentnu, radoznalu osobu a da je pesimista.

Ово тврдња, по мом мишљењу не стоји, јер песимизам нема везе са интелигенцијом.

Што се нас Срба тиче , чини ми се да ћемо бити још песимистичнији што више будемо усвајали туђ, западни, начин живота и размишљања који нам није близак, а све зарад вишег стандарда који толико желимо.

[Зоран]

Епископ Јован (Пурић) уведен у трон архијереја нишких

7. Август 2011 - 19:56

Константинов град - Ниш данас је добио новог Епископа. На Светој Архијерејској Литургији којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј интронизован је Епископ др Јован (Пурић). Патријарху српском саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Преосвећена господа епископи: Шабачки Лаврентије, Врањски Пахомије, умировљени Захумскохерцеговачки Атанасије, Шумадијски Јован, Будимљанско-никшићки Јоаникије, Битољки Марко, Ваљевски Милутин, Рашко-призренски Теодосије, Крушевачки Давид, викарни епископи: Јегарски Порфирије и Моравички Антоније. Светој Литургији су присуствовали Њихова Преосвештенства епископи: Сремски Василије, Жички Хризостом, Бачки Иринеј, Врањски Јустин и Браничевски Игнатије, представници градске власти Ниша и Републике Србије, и верни народ из Епархије нишке и свих Епархија у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

Пре чина устоличења прочитана је одлука Светог Архијерејског Сабора од 16. јуна 2011. године, а затим и одлука Светог Архијерејског Синода о избору викарног Епископа диоклијског Г. Јована (Пурића) за Епископа нишког. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј обратио се црквеној заједници Ниша и свим верницима Епархије нишке и између осталог - том приликом - рекао да је данас велики дан за ову епархију на којој је он столовао неколико деценија, али да је данас велики дан и за Српску Православну Цркву и целу Православну Цркву Христову, јер је изабран још један Епархијски архијереј. Свјатјејши Патријарх је истакао да је Нишка епархија везана за почетке ширења Хришћанства и да су је утврдили и у њој проповедали апостолски ученици, тако да од најранијих времена у граду Светог цара Константина столује епископ и врши јеванђељску мисију. Затим се Патријарх обратио новоустоличеном Владики Јовану јеванђељским речима да та узвишена улога припада и њему. Обраћајући се Епископу Јовану, Патријарх Иринеј је, затим, истакао да је верни и благочестиви народ Епархије нишке живео и живи на уском Христовом путу и да је сам небројено пута доживео делатну љубав и искрену и исконску веру тог народа, који је увек пожртвовано спреман да помогне. Патријарх је посебно нагласио и да су локалне власти у Нишу и у свим градовима у Епархији нишкој много помогле Цркви. Подигнуте су многи нови храмови, обновљени су многи манастири и Саборна црква у Нишу, која је пострадала у пожару пре неколико година.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј предао је жезал Његовом Преосвешетнству Епископу нишком Г. Јовану и пожелео дуг живот и рад у љубави, а посебно да у доброј вољи управља Црквом града Ниша. Затим је Епископ нишки Г. Јован произнео беседу коју, у посебној вести, преносимо у целини.

http://www.spc.rs/sr/episkop_jovan_puritsh_uveden_u_tron_arhijereja_nishkih

[Зоран]

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Јована (Пурића) изговорена данас на устоличењу у Саборној цркви у Нишу

7. Август 2011 - 14:49

Данас смо уведени у трон древне епископије нишке на овом светом Сабрању око Имена Божијег.  За нас улазак у овај трон је улазак у труд многих кроз векове,  и то на дан Успења св. Ане.  По речима светих Отаца Ана је родила ону која је сместила Несместивога - Богородицу Хранитељку живота нашега,  заштитницу владичанског чина. Кроз Анину личност сагледавамо почетак благодатних дарова и спасења човека и света. Ми смо благовесници и проповедници те тајне у Цркви Богочовека Христа.

Данашњем јеванђељу које смо чули на св. Служби о умножењу хлебова, предходила је молитва насамо Господа Исуса Христа. И када је народ нахранио Једини Човекољубац, опет се попео на Гору, дa се насамо помоли. Овај контекст догађаја је веома важан за нас : указује нам на практиковање личне молитве која претходи и прати свако дело и активност у Цркви. О овом догађају сведочи и  св. Јован Богослов у своме Јеванђељу.  Наиме, он говори о Хлебу живота без Кога нема вечнога живота. Тај Хлеб Живота за нас је сами Господ Исус Христос  у  Св. Служби, за који се треба трудити због велике одговорности пред Богом.

Истичемо велики значај целокупног богослужбеног живота, без кога је немогућа обнова црквеног живота и обнова црквене мисије у савременом свету. У богослужењу је извор надахнућа и пaстирства. Ако смо сведоци радости и мира Духа Светога, онда и друге људске способности: разборитости и расуђивања, организације и планирања биће истински засољене. Сви планови и програми, све одлуке и акције биће испуњени ако смо испуњени Христом и Његовом радошћу и миром. Тако ће наше црквено сведочење и наша мисија у савременом свету бити аутентична и плодоносна. Наше настојање није да покажемо савременост Православља и њене мисије, него управо то да наш живот буде увек исправан, то јест прaвославан у очима Божијим. Самим тим ставом ми смо већ отворени за савремене проблеме човека.

Данас, надасве, треба препознати подвиг савременог хришћанина, поготово у градској средини. Тај подвиг треба да буде ослобођен моралистичког, односно религијско-казненог менталитета и, препознат у разноврсности облика врлине. Прекраснe врлинe скромности и чистоте срца красиле су нашег Претходника на овој катедри, зато су насушно потребнe нама тe врлинe. Једино ћемо тако помоћи себи и ближњима, са молитвом у срцу: ”Да се не хвали мудри мудрошћу својом, и да се не хвали силни силом својом, и да се не хвали богати богатством својим, него који хоће да се хвали, да се хвали да разуме и зна Господа.” (I Цар. 2,10)

Заиста, важан је људски напор и труд учествовања у Св. Служби, у делу свештеничкога служења. На подстицај Божије благодати човек одговара целим својим бићем. Чути Бога, отворити врата свога бића, пасти пред ноге Господње и бити са Господом, за Tрпезом Господњом је велики распон кретања и свих димензија богослужбеног и црквеног живота. Свакако да се верност Христу опробава у свим искушењима, кроз која се стиче искуство. Сваки од нас, па и епископ,  носи свој крст.  Схватити  и  прихватити свој крст значи схватити  себе.

У том смислу прослављање знамења Часнога Крста Господњег, показано и откривено цару Константину указује на знак нашег идентитета и постојања.  Бити човек у знаку крста је најтеже. Вратити се себи и човечности на јеванђелски начин, делити невољу и сиромаштво са својим народом јесте наш скромни допринос прослављању јубилеја 2013-те године, не само у годинама које нам предстоје, већ целога свога живота. Зато је за нас Господ Исус Христос темељ на коме ћемо градити себе и изграђивати Цркву у Духу  Светом. Једино у Њему јесмо, постојимо, живимо и крећемо се.

Још једанпут обратимо пажњу на јеванђелско читање, на речи Ап. Павла, који је на првом месту проповедао, а мање крштавао.  Најпре је хришћане упозорио, чувши да међу Коринћанима има свађа, ”да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли”. Зато Св. Јован Златоуст, тумачећи речи Ап. Павла о проповедању ”не мудрим ријечима, да се не обeснажи крст Христов”, упозорава: ”Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђелску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија него ли онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђелски живели”.

При крају овог првог обраћања својој пастви још једанпут наглашавамо да за нас прихватање овог послушања владичанског служења Цркви јесте улазак у ритам сопственог крсноваскрсног кретања у Богу. Ми се укључујемо преко ове епископске катедре у векове духовног живота и наслеђе реке духовних људи и њиховог драгоценог искуства. У том смислу, веома ће нам бити потребан савет и помоћ, на првом месту од Вас Ваша Светости, и од свих вас браћо Архијереји. Наше мисли иду у правцу прихватања себе какви јесмо, ”јер онај ко себе види онаквим каквим јесте, већи је од онога што васкрсава мртве”. Многи су због охолости и гордости пали, зато нам је потребна смерност и молитве многих.

Паднимо и ми оци свештеници, монаси и монахиње и моја драга браћо и сестре епархије нишке, пред ноге Христове. У подножју Крста чујмо глас ап. Павла, који каже: ”Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту”.(Филип. 2, 6-8)

Завршавајући ово слово речима Апостолским, позивам Вас на сарадњу откривања нашег животног крста, проналажењем животне мере коју нам је даривао Бог. Изађимо из себе у сусрет Богу и ближњима, увек имајући на уму речи Јеванђеља: ”Тако да се светли Светлост Христова пред Вама, да виде ваша добра дела и прославе Оца нашега Који је на небесима, свагда сада и увек и у векове векова”.

Амин.

Епископ Др Јован нишки

[Guest]

Епископ нишки Јован: Литургија и савремни свет

10. Новембар 2011 - 14:43

У издању Српске књижевне задруге, у едицији Поучник, објављена је књига Његовог Преосвештенства Епископа нишког др Јована Литургија и савремни свет – Православље пред изазовима савремености.

Из уводног слова: Савременост у којој живимо као у духовно-историјском амбијенту који се непрекидно мења, поставља пред нас, православне Хришћане, непрегледно мноштво - за хришћанску свест и савест, као и за хришћанско искуство историје - потпуно нових и до сада непознатих проблема. Тачније говорећи, ми се, као чланови Цркве Христове, живећи унутар савременог друштва (било да оно само себе назива „постхришћанским", „секуларним", „цивилним" или „отвореним"), већ затичемо усред „Гордијевог чвора" тих горућих проблема који се испостављају не само као некакви апстрактни и туђи „проблеми савременог и секуларизованог човека и друштва" (који се, наводно, не дотичу живота Цркве, надвремено постојеће у „резервату" њене Литургије и њенога Предања, и који нема суштинске везе са хришћанским путем ка спасењу у оквиру те „сакралне оазе", тог безбедног религијског уточишта усред прљавог и узбурканог „мора житејског" овог света), већ се испостављају као неизбежни егзистенцијални контекст како личног историјског живота сваког Хришћанина и Хришћанке, тако и саборног живота Цркве.

Општи је консенсус теолога, философа, социолога, педагога и културолога да се савремени свет и друштво данас мењају неупоредиво брже, дубље и непредвидљивије него што су то чинили „свет" и „друштво" било које познате епохе у досадашњој историји света. Небивали научно-технолошки развој, политичко-економске и социјалне промене на планетарном нивоу, два светска рата и богоборне револуције, „Хладни рат" и почетак глобализације у 20. веку - веку атомске технике и прашумске етике, како је пророчки упозоравао Преп. Авва Јустин Ћелијски, још шездесетих година истог тог 20. века из Манастира Ћелија код Ваљева - измениле су човека, друштво и свет много коренитије и далекосежније него читав претходни процес историјског развоја западне цивилизације од хуманизма и ренесансе до почетка 20. века.

Брзина тих непрекидних промена човека и његовог света је све већа, а њихов интензитет све снажнији, тако да се стиче утисак да читава ситуација постепено почиње да измиче свакој контроли, тако да човек од субјекта тих промена све више постаје њихов пасивни објект. А ако је судити, макар на основу оних трагичних и деструктивних плодова тог и таквог „незадрживог развоја", које нам је на застрашујући и опомињући начин показао 20. век (са својим богоодступништвом, два светска рата, безбројним кризама и стотинама милиона убијених и рањених људи), о крајњим дометима тог цивилизацијског процеса, у коме технолошки и економски напредак стоје у директно обрнутој сразмери са духовним и моралним назадовањем човека и људског друштва, може се само нагађати и то не без огромне бојазни и забринутости за судбину рода људског и његовог Дома, читаве планете Земље.

Књига се састоји из четири поглавља: Суочење Цркве са светом – сведочење као метод Цркве; Литургија и личност – христологија и христолошка антропологија; Литургија, свет, есахтон – еклисиологија и еклисиолошка екологија; и Повратак литургијском искуству света и човека – основ црквене мисије у 21. веку.

На крају књиге дата су обимна закључна запажања аутора којим успешно покушава да превазиђе мноштво проблема уоченихи у савременом друштву.

Рецезенти: протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и Бранко Летић.

Главни уредник: Драган Лакићевић