Одлуке Васељенских Сабора - Ороси Вере

[Marko Vesic]

Ми православни се између осталог разликујемо од других хришћанских деноминација и по чврстој утемељености у светим Васељенским Саборима. Тако се данас православна Црква често од инославних назива Црква седам Васељенских Сабора. Римокатолици непризнају неке Васељенске Саборе, иако су на свим учествовали претставници Римског епископа - папе. Притом је сваки папа потписао сагласност са радом сабора и сваки орос вере донет на тим Саборима, па чак и за те који они непризнају. Протестанти уопште не признају валидност Васељенских Сабора.

Васељенски Сабори су сазивани од 4 до 7 века и називају се управо васељенским јер су на њима учествовале све тадашње Цркве. Сви ови Сабори су првенствено сазивани да би се на њима утврдила исина вере, односно њено правилно исповедање. ДАкле, ти Сабори су имали задатак да одбране веру од којекаквих лажних учења и јеретичких заблуда. Поред ових исповедања вере, које су заправо догматска учења наше Цркве, поједини Сабори су доносили и каноне. Међутим, доношење канона није било од приоритета Васељенским Саборима, тако имамо да 5 и 6 Васељенски Сабор уопште нису донели ни један једини канон. После неколико година када се осетила потреба за увођењем одређених правила поносво су се скупили сви архијереји и донели 102 канона. Тај Сабор је назван Петошести Сабор јер се он сматра за продужетком рада та два Сабора или Трулски Сабор јер је заседање било у царској палати у засвођеној дворани која се зове Труло.

Ево Символа вере који је донесен на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. год

Верујемо у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, рођеног од Оца једиродног, то јест од Очеве суштине, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, Једносушног Оцу, кроз Кога је све постало, како (оно што је) на небу, тако (и оно што је) на земљи. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао, оваплотио се, постао човек, Који је пострадао и који васкрсао у трећи дан, Који се узнео на небеса и Који ће доћи да суди живима и мртвима.

И у Духа Светог.

А оне који говоре: ,,беше када не беше" и ,,пре рођења не беше", и ,,да је постао из небића", или тврде да је Син Божији постао ,, из друге ипостаси" или ,,суштине", или да је створен или да је ,,промењив" или ,,преобразив", такве (проклиње) анатемише католичанска и апостолска Црква.

Овај Символ Вере је Дуги Васељенски Сабор у Цариграду 381. год стилски поправио и допунио. Тако да ми данас имамо тзв. Никео - цариградски Символ Вере. То је онај исти символ који ми говоримо и исповедамо на свакој Литургији и на м,ногим другим богослужењима. Он је постао као једна посебна молитва, која се увек изговара у најсвечанијим тренутцима. То је најјасније изнета суштина вере коју исповедамо.  Он гласи:

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

И распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;

И васкрсао у трећи дан, по Писму;

И вазнео се на небеса и седи са десне стране Оца;

И опет ће доћи са славом, да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, са Оцем и Сином заједно се поштује и салави, Који је говорио кроз пророке.

У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века. Амин.

Овде само треба додати да ми грчку реч КАТОЛИКИН преводимо речима саборна или васељенска. У суштини ти термини означавају исту ствар. а хоће се рећи са њима да је Црква светска и да јој нефали ништа да би спасила свет. Дакле, Црква у себи има потпуну благодат, кроз њене свете Тајне. Односно Црква је једна велика света Тајна и зато је потпуно глупо и неисправно говорити о седам светих Тајни у Цркви. Свако чинодејство или богослужење које Црква врши јесте Света Тајна, дакле нема седам светих Тајни већ многе свете Тајне у Цркви.

[Marko Vesic]

Трећи Васељенски Сабор одржан у Ефесу 431. год, доноси следећу одлуку:

Свети Сбор је одлучио: није дозвољено никоме да износи, или пише и измишља другу веру, осим која је одређена Светим Оцима, са Светим Духом сабраним у Никеји. Ко се усуди или да састави другу веру, или износи, или предлаже онима који желе да се обрате ка познању истине из многобоштва, или из јудејства, или из било које јереси, такви, ако су епископи или клирици, нека буду одлучени - Епископ од епископства, клирици од клира, а лаици нека се подвргну анатеми.

Исто тако ако се покаже да Епископи или клирици мисле или уче о оваплоћењу Сина Божијег сагласно са, од Харисеја презвитера изнетом учењем, наиме сгласно са нечастивим и развраћеним догматима Несторија, нека се подвргну суду овог светог васељенског Сабора, наиме: Епископ да се лиши епископства и збаци, клирик да се свргне из клира, а лаик да се преда анатеми, како је напред речено.

Затим су били прочитани одељци из Несторијеве књиге, којих је бише у списима о његовој осуди.

Петар презвитер александриски и први од записничара, рекао је, ево он (Несторије) го0вори, да нико од учитеља није јавно тако говорио народу.

Затим следе потписи свих учесника Сабора.

[Marko Vesic]

Поред одлуке Трећег Васељенског Сабора потребно је још да споменемо и Кирилово ,,Изложење вере", или Томос сједињења. Пошто многи епископи са истока нису стигли на Сабор св. Кирилога га је отворио без тих епископа у нади да ће га кад дођу подржати. Међутим, епископи на челу са еп. Јованом Антиохиским нису хтели да се придруже Сабору јер су мислили да су тим начином омаловажени. Зато настаје препирка, али убрзо и еп. Јован и еп. Кирило схватају да су исхитрено деловали и да заправо они исповедају веру на исти начин. Зато Кирило упућује једно писмо Јовану у којем га обавештава о свему и о томе како Кирило исповеда веру. Еп. Јован прихвата то писмо и саглашава се са изнетим иповедањем, зато се то писмо назива Томос сједињења.

Томос сједињења,433. год

Господину моме, возљубљеном брату и саслужитељу Јовану , од Кирила, поздрав у Господу.

Нека се развеселе небеса и радује земља. Порушена је преграда која нас је раздвајала, и прекинуто је оно што нас је жалостило, и сваки вид раздора је превазиђен тако што је Спаситељ свих Христос даровао мир свим Црквама, а ми смо на то били позвани од најблагочестивијих и најбогољубивијих царева. Они су одлучни ревнитељи побожности праотаца, чувају  у својим душама праву веру сигурно и непоколебљиво, и предузимају особито старање за Свете Цркве, да би се оне налазиле у вечној, постојаној славии постизању свог светајућег Царства. Сам Свемогући Господ дарује им благодарежљивом својом руком, помаже да одолевају својим противницима, и дарује им победу.Јер не лаже када каже: ,,Ја живим, каже господ, и прославићу оне који Мене прослављају" (1Цар. 2,30). Ми смо дакле, још од доласка господина мојега најбогољубазнијег брата и саслужитеља Павла у Александрију, били испуњени весељем и осетном пријатношћу, што је такав човек дошао за посредника, и који је преузео на себе подухват који превазилази људске моћи, да би победио ђаволску завист, да сједини раздељено и после превазилажења саблазни које су начиниле провалију међу нама, и да овенча наше и ваше Цркве слогом и миром. Одакле јепроизашло раздељивање, непотребно је понављати и говорити. Чини ми се да је боље размишљати и рећи нешто о ономе што доликујемирном времену. Тако смо се ми обрадовали посети поменутог најблагочестивијег мужа, који је, може бити, очекивао не мале спорове, саветујући нам да је потребно позабавити се јединством Цркава у миру и слози, окончавању смешног разномислија и о притупљењу ђаволског безбожништва. Исто тако он нас је затекао спремне за такво дело, да му то није представљало никакав труд. Јер ми се сећамо Спаситеља који је рекао: ,,Мир мој дајемвам, мир мој остављамвам" (Јн 14, 21), а научени смо и у молитвама да говоримо: ,, Господе Боже наш, даруј нам мир, јер си нам Ти све даровао" (Иса 26, 12), јер сваки који је заједничар мира дарованог од Бога, неће му недостајати свако добро.

Како се несугласица Цркава појавила потпуно безразложно и без икаквог узрока, ми смо то подробно сазнали из Писма достављеног нам сада од нашег господина, најблаженијег Епископа Павла, а које садржи у себи и беспрекорно исповедање вере. Он нам је доставио  и исповедање састављено како од стране блаженства твога, тако и од стране Епископа који се тамо налазе, које смо Писмо ми одлучили да буквално унесемо у нашу Посланицу. Ево тих речи:

,,О томе, како ми мислимо и говоримо о Богородици дјеви..." (види PG 77,172)...

Прочитавши ове ваше свете речи, и написавши да и ми не мислимо другачије, јер један је Господ, једна је вера, једно је крштење (Еф 4,5), ми смо прославили Бога Спаситеља свих, поздрављајући једни друге, пошто је у нашим и вашим Црквама вера сагласна богонадахнутом Светом Писму и Предању наших Светих Отаца.

Али пошто сам сазнао да неки од оних којимаје својствено да празнослове, зује као дивље пољске осе и распростиру против мене рђаве речи, као да сам ја говорио да СВето Тело Христово није узето од Свете Дјеве, већ је донесено са неба. Зато  сматрам за потребно да им нешто мало одговорим у вези тога. О неразумни, и који само знате да клеветате! Како вам је дошла таква помисао и како сте се разболели од једне такве лажи? Требало је, да, требало је јасно схватити, да се скоро сва борба за веру коју смо водили, састоји у тврђењу да је Света Дјева Богородица. Али, ако кажемо да Свето тело нашег заједничког СпаситељаХриста није се родило од ње, него да је с неба, како ћемо је онда признати за Богородицу? Кога је она дакле родила, ако стварно није родила Емануила по телу? БИће зато исмејани они који шире лажи на мој рачун! Јер блажени пророк Исаија не лаже кад говори: ,,Гле, девојка ће зачети у утроби, и родиће Сина, и назваће Га именом Емануил (Иса 7,14), које је преведено, Бог с нама" (Мт1,25). И свети Гаврило савршено говори истину када блаженом назива Дјеву: ,,Не бој се Марија, јер си нашла благодат у Бога; и гле, зачећеш у утроби, и родићеш Сина, и назваћеш Га именом Исус"(Лк 1,31). ,,Јер ће Он спасоти свој народ од грехова његових" (Мт 1,21). А када говоримо да је Господ наш Исус Христос са неба одозго, не говоримо тако даје одозго и са неба било принесено Његово Свето Тело, него само следимо блаженог Павла који јасно проповеда: ,,Први човек је  од праха земаљског, други човек је са неба" (1Кор 15,47). Сећамо се такође речи самог Спаситеља који говотри: ,,Нико се не попе на небо нити сиђе са неба до Син Човечији" (Јн 3,13), пошто је Он био рођен по телу, као што сам већ рекао, од СветеДјеве. Али потом Бог Логос који је сишао одозго и са неба , понизио је себе, узимајући облик Слуге, и био је назван Сином човечијим, остајући по природи неизмењив и непромењив - сматран од тада као посебно биће са неба, а такође је ,,човек који је дошао са неба", будући савршен по божанству, и савршен по човечанству, и у једном лицу познат. Јер је један Господ Исус Христос, чак и ако не знамо разлику природа које су ушле у то неисказано јединство.

Твоја светлост да затвори уста онима који говоре мешање или сливање, или мешање Логоса Божијег сателом. Зато што, чини ми се, постоје неки који шире гласине да ја тако мислим и они неразумни који уопште сматрају да јемогућа и сенка промене у божанској природи Логоса. Јер Логос пребива, остаје увек исти какав је био и не мења се, и никада није нити ће постати нешто друго и не подлеже никаквој промени. Осим тога ми сви исповедамо да је Логос Божији нестрадалан, и Он је свемудро извршио ову тајну домостроја и сам је претрпео страдања која су својствена телу. Зато и свемудри Петар говори: ,,Христос будући дакле да је пострадао за нас телом" (1Пет 4,1), али не неизреченом божанском природом. Ми верујемо да је Он Спаситељ свих, и Он је посредством усвојења, као што сам већ рекао, принео сопствено тело да пострада. Тако је Он и прорекао гласом пророка који говори: ,,Предао сам плећа своја шибању, моје образе ударању, а лица својега не окренух од срамоте пљувања" (Пс. 50,6).

Ја у свему томе следујем учењу Светих Отаца, а посебно међу њима блаженог и најславнијег нашег Атанасија, како не бих учинио скретање у било чему и нека у то буде уверена ваша светост, и да у то не посумња ико други.

Могао бих ти сакупити много сведочанставакоја потврђују истинитост тих мојих речи, али се плашим да ти дужина мог Писма не буде узрок одвратности. Ни на који начин не можемо трпети да нам било ко потреса веру, или Символ вере, који је некада издат од наших Светих Отаца у Никеји окупљених, и не дозвољавамо ни себи нити било коме другом, или да измени једну реч из текста која се тамо налази, нити да пропадне дакле један слог, сећајући се речи Онога који је рекао: ,,Не померај вечне границе које су поставили Оци твоји" (Приче. 22,28). ЈЕр то нису били они који су говорили, већ Дух Бога и Оца (Мт 10,20), који и происходи из Њега и није стран Сину што се тиче суштине, и то се потврђује речима светих зналаца Светих Тајни по том питању. Јер је у Делимаапостолским написано: ,,Дошавши у Мисију, покушали су да дођу у Витанију, али им не дозволи Дух Исусов" (Дап 16,7). А и божански Павле пише: ,,Они који су у телу не могу Богу угодити. Ви нисте у телу већ у духу, зато Дух Божији обитава у вама, а ко Дух Христов нема, тај није Његов" (Рим 8, 8 - 9).

А што неки од оних који имају обичај искривљују оно што је право, изврћу моје речи онако како њима одговара, нека се ваша светост не чуди, знајући да сви јеретици у богонадахнутом Светом Писму налазе ослонац својим заблудама изврћући својим поквареним мислима оно што је право саопштено Духом Светим, и сакупљајући на такав начин на своје главе неугасиви пламен.

Пошто смо сазнали да су неки издали славну Посланицу најсветијег оца нашег Атанасија која је православна, блаженом епиктету, са изменама и извртањима, од чега су многи настрадали, то, размишљајући д ће то бити корисно и на потребу браћи, ми смо послали вашој светости примерак једног од најстаријих преписа који се чувају код нас, без грешака.

Возљубљени молимо се да те Господ наш чува, најчаснији брате.

[Marko Vesic]

Поред Никео - цариградског символа најважнији орос вере јесте  Халкидонски орос или исповедање вере Четвртог Васељенског Сабора. Зове се Халкидонски орос јер је управо и донет у Халкидону 451. год. На овом сабору је прочитан још један врло важан документ из ког је заправо и настао овај орос, а то је Томос светог папе Лава I Великог упућеног патријарху Флавијану. То писмо је због своје огромне важности за православље названо догматска посланица (Epistola Dogmatica). Прво ћу овде изнети Халкидонски орос, а после тога и саму папину посланицу, тако да се свако може уверити у њену важност за правилно исповедање вере.

Халкидонски орос

Свети и велики Васељенски Сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих Царева Валентијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, Митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже изложено:

Господ наш и Сапситељ Исус Христос, утврђујући ученике у познању вере, рекао је: ,,Мир мој остављам вам, мир мој дајем вам" (Јн14,27), да се не би нико супротставио ближњем у догматима побожности него да би свима објавили проповед Истине, зато Господ који увек промишља о роду људском, подиже овог побожног и у ревности највернијег Цара, и он је сазвао к себи одасвуд предстојатеље свештенства, по благодати Господа свих Христа нашег, да удаљи од оваца Христових сваку заразу лажи, и да истином својом униште им клице. То смо ми и учинили и изгнали смо општом одлуком лажне догмате и обновили непогрешиву веру Отаца, проповедајући свима Символ три стотине осамнајсторице, и прибројали смо нашим Оцима оне који су прихватили то излагање побожности који су се после тога сакупили у великом Константинополису, сто педесеторице и сами су потврдили ту веру (ово се односи на Никео - цариградски Символ вере). Тако смо ми сачували поредак и све узоре вере раније бившег сабора у Ефесу, на коме су били представници најсветијег Келестина римског и Кирила Александриског, блажене успомене. Установљавамо нека заблиста изложење праве и непоколебљиве вере 318 Светрих и блажених Отаца у Никеји сакупљених при благочестивој успомени, Константина, бившег Цара. Али да има силу и то што су установили 150 Светих Отаца у Константинополису (Цариграду) за победу против јереси које су се тад јавиле, и утврђење ове наше католичанске и апостолске вере.

(Сад се даље наводи Символ Вере: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља ...)

И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог и истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносушног Оцу по божанству , и Њега истинитог једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега јединог истинитог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно Лице и једну ипостас - не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног СинаЈединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва објавише пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.

Када смо тако са сваком брижљивошћу то изложили, Свети Васељенски Сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне пак који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други символ онима који желе да се обрате у познање Истине из многобоштва, или из јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду епископи или клирици, нека епископимабуду туђи од епископства и клирицима - клира, ако су монаси или мирјани, они нека буду проклети.

После читања одлуке сви најчаснији Епископи узвикнули су : ,,То је Вера Отаца. Нека Митрополити одмах потпишу; нека потпишу у присуству самих чиновника, добра одлука нека не подлеже сумњи. ТО је Вера Апостолска. Са њом смо сви сагласни, сви тако мислимо".