У поход Светињама

[Danijela]

 

Постоји једна врло интересантна и лепа пракса Верског добротворног старатељства којим се ово одељење Патријаршије захваљује својим волонтерима и помоћницима а то је организовање православне екскурзије.

 

У ВДС-у сам скоро 4. године и имао сам прилике да се већ једном нађем на једном оваквом путовању на коме бих срео све оне драге људе које срећем у самом центру, али што због обавеза или недостатка времена не могу да са њима будем мало дуже у друштву.

 

 

Место састанка је било у подне испред самог ВДС-а. Већ при доласку чује се граја, људи се грле, смеју, разговарају, и што се тиче нас, путовање је већ почело. Отац Влада, заједно са његовим сарадницама су створили породичну атмосфера у којој смо сви ту ради једног – да обиђемо светиње и да се Богу помолимо сви заједно. Можда је зато ова екскурзија посебна, јер сви смо кренули са пуним срцем да се окрепимо благодаћу и миром са својима.

Прва станица – манастир Жича. Бивамо дочекани од стране монахиња онако како доликује, остајемо на вечерњој служби и лагано у миру настављамо даље задивљени овим прелепим манастиром.

 

Манастир Студеница. Усуђујем се да кажем – мајка међу манастирима. Међу тим зидинама време стаје, речи више немају неку вредност већ се само погледима и молитвом разговара. Ући у храм у коме је корачао Свети Сава, свети Немањићи чије су и мошти ту просто баца човека на колена и завређује љубав и поштовање. Часови су почели још док није освануло па је тако слика манастира и дворишта била још упечатљивија и мистериознија. Сви смо осетили да смо се вратили негде далеко, или да смо отишли у неку другу будућност, где време не постоји и није битан чинилац нашег живота. У овој светињи и зидови се моле и клањају, а шта ћемо ми немушти него да созерцавамо Бога и будемо захвални на Божијој милости што нам је допустио да будемо ту.

 

 

 

После свете Литургије, окрепљени доручком, својствено свима нама кренули смо у различите акције. Једна група је отишла да испоснице, док је друга остала у манастиру и уживала посету уз изврсног водича, искушеника Драгана који је говорио неисцрпно о самом манастиру, његовом значају за српски род и његовој величини кроз историју. После ручка, по договору, окупили смо се, поздравили са братијом и кренули даље. Јасно је, са помешаним осећањима радости и туге.

 

Манастир Градац. Многи од нас су у овом манастиру били први пут. На изглед, подсећа пуно на манастир Студеницу, али већ по уласку види се различитост и осећа се то страхопоштовање према вековима и зидовима који сведоче.. У оваквим светињама време стоји, па тако и ми. Такође, овде нам је од велике помоћи била и једна монахиња која је на један веома природан и благ начин говорила о самом манастиру. Постојали смо мало и разгледали ову нашу велику светињу и у захвалност нашој драгој сестри кренули назад.

 

У аутобусу у повратку смо мало запевали наше старе српске песме и свима је то на необичан начин пријало. Право православно духовно и душевно весеље. Кроз пар сати угледали смо светлост великог града. Док смо се окренули већ смо били на паркингу, спремни да кренемо свако на своју страну помало тужни што је све готово, али и испуњени радошћу због преживљеног. Нека нова познанства су склопљена, нека већ постојана су се још више ојачала, а већ постојећа пријатељства још више учврстила. Сутрадан нас је чекала Литургија. Били смо спремни.

 

 

Никола Поповић,
професор француског језика у ВДС-у

 

http://spc.rs/sr/vds_u_pohod_svetinjama

[Danijela]

Никола Поповић,
професор француског језика у ВДС-у

 

Naš Nikolica, Nidžojla

[ines]

Mislim da bi svako u svom životu bar jednom trebao otići na pokloničko putovanje...jer...ako je bar jedan u porodici okrenu ka Bogu, sve se u toj porodici menja - Otac Tadej!

[Никола Поповић]

OMG! I'm famous!  

[Danijela]

Yes you are!

[Danijela]

Evo prosirene verzije Nidzojlinog teksta:

 

У поход Светињама

Постоји једна врло интересантна и лепа пракса Верског добротворног старатељства којим се ово одељење Патријаршије захваљује својим волонтерима и помоћницима организовањем православне екскурзије.

У ВДС-у сам скоро 4. године и имао сам прилике да се већ једном нађем на једном оваквом путовању на коме бих срео све оне драге људе које срећем у самом центру, али што због обавеза или недостатка времена не могу да са њима будем мало дуже у друштву. У свакодневној јурњави за свим и свачим ово путовање добије још више свој смисао јер све одједном постаје врло спонтано, људи се препознају, они који се познају још више се зближе, а они који се не познају са потпуним поверењем ступају у односе са оним другим и са пуно љубави. Наравно, наш драги отац Влада, својим интересантним ставом и досеткама чини да се осетимо домаће и међу својима. Поред њега ту су и његови сарадници и оно што је најважније створи се једна породична атмосфера у којој смо сви ту ради једног – да обиђемо светиње и да се Богу помолимо сви заједно.

Место састанка је било у 12. часова испред самог ВДС-а. Већ при доласку чује се граја, људи се грле, смеју, разговарају, и што се тиче нас, путовање је већ почело. Кроз пар минута без икаквих гужви свако проналази неко своје место и задовољно се осмехује оном другом који се налази поред њега, испред, или иза. Сви су одједном познати, браћа и сестре и све је спремно за полазак. Окрепљујући разговори већ по уласку у аутобус се започињу и трају до касних ноћних часова. Осећа се јединство, али и жеља да се искористи то време. Препричавају се догодовштине, животне ситуације, преносе се искуства, а појаве се шале и досетке. Све зарад мира који је свима неопходан. Можда је зато ова екскурзија посебна, јер сви смо кренули са пуним срцем да се окрепимо благодаћу и миром са својима. Јер ту смо сви наши, иако сви независни и различити. Бог и вера чине да све културолошке и друге баријере тада не буду баријере, већ интересантни изазови у којима су сви спремни да учине први корак према оном другом.

Прва станица – манастир Жича. Могао бих дуго да пишем о овој светињи. Светиња која је исписала историју и која нас и дан данас подсећа колико је наша Света Православна Црква битна у животу сваког од нас. То је светиња у коју се сви радо враћамо и задивљено говоримо једни другима о лепотама које је окружују. Бивамо дочекани од стране монахиња онако како доликује, остајемо на вечерњој служби и лагано у миру настављамо даље задивљени овим прелепим манастиром.

Нажалост, због гужве на Ибарској магистрали, нисмо били у прилици да стигнемо у манастир Студеницу у предвиђеном времену, већ смо стигли мало касније када су манастирске капије биле већ затворене. Врло брзо смо решили питање ко ће где спавати и са ким и кренули смо на починак. И у овим тренуцима, невероватан је осећај јединства који окружује волонтере заједно са њиховим пастиром. Све се одвија брзо, у договору и послушању. Ноћење и рано буђење.

Манастир Студеница. Усуђујем се да кажем – мајка међу манастирима. Од саме капије човек просто више нема осећај да је у оној Србији коју видимо у Београду и на асфалту. За време путовања, толико пута смо међу собом говорили о томе како је Србија богата, плодна земља, жива, са толико бујном вегетацијом… Сложили бисмо се колико смо заправо срећни што смо рођени баш ту. Где су поља бујна, трава зелена, где све врви од живота, а сада и за човеком који ће ту исту земљу и да обрађује уз Божију помоћ. Манастир то само потврђује. Међу тим зидинама време стаје, речи више немају неку вредност већ се само погледима и молитвом разговара. Ући у храм у коме је корачао свети Сава, свети Немањићи чије су и мошти ту просто баца човека на колена и завређује љубав и поштовање. Часови су почели још док није освануло па је тако слика манастира и дворишта била још упечатљивија и мистериознија. Сви смо осетили да смо се вратили негде далеко, или да смо отишли у неку другу будућност, где време не постоји и није битан чинилац нашег живота. У овој светињи и зидови се моле и клањају, а шта ћемо ми немушти него да созерцавамо Бога и будемо захвални на Божијој милости што нам је допустио да будемо ту.

После свете Литургије, окрепљени доручком, својствено свима нама кренули смо у различите акције. Једна група је отишла да испоснице, док је друга остала у манастиру и уживала посету уз изврсног водича, искушеника Драгана који је говорио неисцрпно о самом манастиру, његовом значају за српски род и његовој величини кроз историју. Оно што је можда било најинтересатније, а можемо се томе захвалити доброј организацији, је управо то што нисмо одмах по светој Литургији морали да напустимо ово свето место. Имали смо довољно времена да му се дивимо, шетамо, разгледамо и упознамо. Једном речју да осетимо пуноћу битисања на једном овако светом месту. После ручка, у договору, окупили смо се, поздравили са братијом и кренули даље. Јасно је, са помешаним осећањима радости и туге.

Манастир Градац. Многи од нас су у овом манастиру били први пут. На изглед , подсећа пуно на манастир Студеницу, али већ по уласку види се различитост и осећа се то страхопоштовање према вековима и зидовима који сведоче. Као и Студеница, манастир се крије дубоко у шуми и просто је задивљујуће какве све пределе крије наша Србија. У оваквим светињама време стоји, па тако и ми. Проблеми и животне ситуације бар на кратко изгубе на значају јер присуствујемо нечему много узвишенијем и то храни душу. Такође, овде нам је од велике помоћи била и једна монахиња која је на један веома природан и благ начин говорила о самом манастиру. Постојали смо мало и разгледали ову нашу велику светињу и у захвалност нашој драгој сестри кренули назад.

У аутобусу у повратку смо мало запевали наше старе српске песме и свима је то на необичан начин пријало. Право православно духовно и душевно весеље. Кроз пар сати угледали смо светлост великог града. Као што то обично бива на екскурзијама, било нам је необично да је прошло само два дана, а имамо осећај да смо провели бар 4. због њиховог садржаја. Док смо се окренули већ смо били на паркингу, спремни да кренемо свако на своју страну помало тужни што је све готово, али и испуњени радошћу због преживљеног. Нека нова познанства су склопљена, нека већ постојана су се још више ојачала, а већ постојећа пријатељства још више учврстила. Сутрадан нас је чекала Литургија. Били смо спремни.

[Никола Поповић]

...ја теби "мали" а ти профа, немој само да ме утабаш ко Књаз газда Младена... Бог ти дао среће и здравља, мали...

 

хахаха па ја сам мали предавач француског

[Рада.]

Meni su predivne ove grupne fotografije za uspomenu.

Gde god sam putovala bilo je "svaka vaška obaška" tj. nije bilo zainteresovanih da se fotografišemo kao grupa za uspomenu

[Kaludjerovic Sreten]

pretpostavljao sam da je to nas brat profa francuskog Nidzojla lijepo