Ако кажем да те волим

[Драгана Милошевић]

 

Да, ово је тишина, коју већ дуго причам. Ове бескраје додирујем сама.

Пева мук који одјекује нејасно. Свачије очи, сад, упрте у мене. Да ли ишчекују нешто?

Не.

Осуђују! То тако добро раде, јер слушају очима, а затворили душу.

Прихватам полако ово стање. Али обузимају ме моменти када бес и буку не могу да задржим. Не, нећу овога пута мењати свет, ићи у ширину, бавити се илузијом, измишљати хармонију, причати нешто што други тако добро глуме. Извините, раде!

Овога пута ћу молити, тиховаћу, дрхтати… Нећу плакати, црпећу снагу из тананих твојих мисли и речи, јер не желим да скренем са твог пута и залутам. Нећу да ме заведу пролазна искушења.

Колико смо искрени у свему томе? Колико се дајемо? Јесмо ли добри? Да ли нам је душа широка као поглед и волимо ли срцем или прстима?!

Ако кажем да те волим, моје Jа кроз топлину кестеновог ока, види светлост Твог милешевског портрета; осећам снагу твог трпљења и праштања и османлијском силнику, што је покушао у пепео
да те претвори, и убогом сељаку којем си прозоре на кући отворио, а он у мраку наставио да седи!

Јер, љубав према теби враћа спокој у моју душу, у мени прави и отвара ризницу мисли и речи, брани се од еха другачијих погледа, стишава буре и олује мојих година.

 

Ако кажем да те волим, ја, Светитељу, у ово праскозорје моје младости, заиста уз мудрост и храброст, надам се правом путу без вечитих дилема и прихватам трпљење као једини пут до прочишћења.

У мени се сударају ритам нереда и хармонија православља, трпим и осуду савременика и опет причам тишину Твог ЖИТИЈА.

Слово славе Теби сплићем, Светитељу и чемуонда речи да Те волим…

Милица Обрадовић, ученица II разр. Гимназије,
СШ „1300 каплара“ у Љигу
Прва награда на XII конкурсу за најбољи
литерарни рад поводом Савиндана расписан од
стране Црквене општине Љиг

*Преузето из епархијског часописа Жички благовесник

 

http://eparhija-zicka.rs/ako-kazem-da-te-volim/