Од центарфора до духовника

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

Разговор са свештеником Глебом Грозовским

 

Перспективни петроградски фудбалер Глеб Грозовски, оставио је велики фудбал ради служења Богу. Али отац Глеб ипак није успео да окачи копачке о клин. Фудбалско поље је за њега постало место за мисионарење: он се брине о играчима петроградског "Зенита", налази за време игре заједнички језик с дечацима. Спорт помаже оцу Глебу да остане у доброј физичкој форми, што није неважно за њега, који се бави опширном просветитељском делатношћу. О вери спортиста и деце, и о многом другом, отац Глеб говори сајту Православље.ру.

 

***

 

- Када сте донели одлуку, да је служење Богу важније од спортске каријере?

 

- Сећам се себе у узрасту 19-20 година, када сам завршавао универзитет Лесгафта. Тада сам одлучивао шта даље да радим: или да радим у специјалности, или да тражим нешто друго. И у то време сам постао - то није била случајност, већ ме је Господ довео - ипођакон, код митрополита Санкт-Петербуршком и Ладошког Владимира. Логично је да сам видео црквени живот изнутра. Помажући у служењу Владики, и посећивајући разне парохије, уочио сам огромну разлику у односима између светских и оцрковљених људи. Фудбал - све је то лепо и здраво, али он није могао ући ни у какво поређење с радошћу општења с Господом. Спремао сам се да упишем постдипломске студије на Катедри за педагогију, али после саветовања, донео сам одлуку да не губим време, већ да упишем семинарију.

 

- Ко вам је помагао да донесете такву одлуку?

 

- Тата и мама. Крстили су ме док сам био беба и васпитавали ме у Православљу. У детињству су ме сваке недеље водили у храм, нисам могао да лежим у постељи, када су иза прозора звонила звона. Пословица "Без Бога ни до прага" била је у основи мога система вредности, који сам прихватио захваљујући родитељима и куму.

 

- Да ли је ваш одлазак из спорта у Цркву био неочекиван за ваше другове и колеге, или су они сматрали, да је после повреде, велики фудбал за ваш затворен?
 

Не, повреда је била, то је тачно. А што се тиче другова, ту њих треба питати. Мислим да се они нису изненадили, зато што су знали да је мој отац свештеник, да идем у цркву и то не кријем.

 

- Одмах су вас упутили на служење у Софијски сабор?

 

У почетку сам две године служио као ђакон у Књаз-Владимирском сабору, који се налази у близини стадиона "Петровски". Управо у том храму сам упознао неке фудбалере "Зенита", када су тамо долазили.

 

- Руски фудбалери су сасвим недавно почели да се крсте пред излазак на терен. По вашем мишљењу, да ли је то копирање западних колега или спортисти, заиста, не скривају своју веру и призивају Бога у помоћ?

 

- Сматра се да има и једног и другог. С једне стране, то је помодарство и копирање западних фудбалера. С друге стране, "власт ратничког атеизма" слаби, мада се још увек осећа његова сила, али тенденција је таква, да сада није срамота бити православним. А када већ сада за то не стрељају, како је то било од 1917. године, онда зашто се не би прекрстили. А то, из каквих уверења се крсте, мени није познато.

 

- Како се догодило, да сте постали духовник "Зенита"?

 

Фото: официјални сајт ФК "Зенит"

 

 

 

- Очигледно, по молби руководства ФК "Зенит", које се обратило епископу Петергофском Маркелу. А даље је Владика благословио мене да слећем у Казањ, као духовна подршка фудбалском тиму, али никакав званичан документ о том усменом благослову не постоји. Владика није фудбалски навијач, он једноставно воли спорт, с уважењем и љубављу се односи к омладини, која се њиме занима. И подржава ме у том благом делу у оцрковљењу људи, који имају неки однос са спортом.

 

- У чему је разлика између духовне бриге о фудбалерима, и обичним људима?

 

- Парохијани су редовни посетиоци храмова, а фудбалери су више повремени, зато је са њима и теже. С парохијанима се чешће видиш у храму, боље познајеш њихове животне проблеме, с њима су сасвим другачији односи. Искрено верујући фудбалери схватају да је потребно да се исповедају и причешћују, да буду на Литургији, они веома ретко налазе за то време, узимајући у обзир то, да се утакмице, као по правилу одржавају суботом и недељом. Они не долазе у недељу, већ радним данима. Тако је било и у мом животу, када су се недељом одржавале утакмице: ишао сам или на рану Литургију, или другог дана.

 

- Како је почињало духовно служење у "Зениту"?

 

- Све је почело с мојим првим путовањем с тимом 2007. године, када су играли у Казању с локалним "Рубином". Ја и један фудбалер смо пошли у храм пре утакмице. Он се исповедао и причестио. Неки представници фудбалског клуба су то видели, и почели да се распитују, да се интересују. Тако су се, мало по мало, и други приближавали вери.

 

- Да ли је фудбал место за мисионарску делатност? Шта је добро у непрофесионалном фудбалу?

 

- Делимично јесте. Фудбал има велики утицај у васпитавању деце - то треба видети. Један мој познаник, свештеник, - отац Андреј из Москве, такође тренира фудбалски тим. Тамо је најбољи играч - дете из дома, кога он често удаљава са терена због недоличног понашања. Али га при том не избацује из тима, схватајући, да ће момку алтернатива игри бити дуван, алкохол и раскалашан живот.

 

Што се тиче професионалних спортиста, ту је огромни простор за мисионарење. Ја сам им свима поклонио своју брошуру, укључујући ту и тренера (Анатолиј Давидов, који је тренирао тим до доласка Лућана Спалетија - примедба уредника), чак су и странци узимали. Та брошура се, у принципу, за њих и писала, да би им било разумљивије и лакше да се оцрковљавају. То је била некаква специјална варијанта брошуре, за омладину.

 

 

Узгред, фудбал је ипак добар начин да се подржи физичка форма. Ту позицију дели и владика Амвросије. Ми смо већ разговарали по питању, да ученици Духовне академије и семинарије имају свој спортски терен. У Санкт-Петербургу се већ четири године одржава међупарохијски омладински фудбалски турнир, у коме учествују и тимови санкт-петербуршких духовних школа.

 

- Ви сте координатор неколико омладинских програма. Чему су конкретно они посвећени? Кажите нам нешто о тим пројектима.

 

- Пре неког времена сам радио у центру социјалне адаптације за непунолетне нарушиоце закона. Желели би смо да направимо такав и у Пушкину. Већ има заинтересованих лица у органима локалне власти и управи МУП-а. Почињемо полако да га реализујемо. Али крајње споро. Потребни су нам помоћници.

 

У колонији за непунолетне у Колпину

 

 

Као студент семинарије, редовно сам имао прилику (током 3 године) да посећујем Колпинску колонију за малолетне. Сада ме поново позивају да посећујем децу.

 

Такође се занимам профилактиком АИДС-а међу тинејджерима. Током неформалних разговора стављамо акценат на породице, морал, духовну чистоћу, на томе да се људи у предбрачном периоду уздржавају од полних веза, а такође, да у браку не би варали једни друге. Важно је усадити у младе људе одговорност једног према другом, схватати да то може да се одрази на њихово здравље и здравље породице.

 

То је веома важно - регуларно учествовати у различитим омладинским конференцијама, округлим столовима, водити разговоре о најширим темама.

 

Благословом руководства цркве, ја сам постао представник локалног одељења пројекта "Обдарена деца - будућност Русије". Тај пројекат би требао да изнедри таленте међу децом. Недавно је девојчица из дечјег дома № 29 победила на конкурсу цртежа. Њу не би требало само наградити путовањем у Москву у Храм Христа Спаситеља, где ће примити награду, већ јој треба и помоћи да даље развија свој таленат.

 

На епархијској радио-станици "Град Петров" наступам у емисији "Пасторски час", а на католичкој радио-станици "Благодатна Марија" водим две ауторске емисије: "Породични круг" и "Омладина и социјални проблеми". Два пута месечно наступам на "Радио Русије" у програму "Територија вере". Срећемо се са школарцима и студентима, с децом из дечјих домова и прихватилишта. Разговарамо, играмо се, пијемо чај, позивамо их на концерте, организујемо спектакле, хорске наступе. Успели смо да при сабору организујемо, православни омладински клуб "Софија", чији ће представници, можда већ ове године да отпутују у летњи логор на о. Селигер, где ће по благослову Његове светлости Патријарха Московског и целе Русије Кирила, бити одржана православна смена на омладинском иновационом форуму "Селигер-2010", који организује Федерална агенција по питањима омладине. Имам и своју страницу на интернету: хттп://азбѕка.ру/грозовскѕ, за оне који желе да поставе питање свештенику.

 

На Царскосељској телевизији водим ауторски програм "Пут к вери". Сада радим на организацији телевизијске емисије о моралу за децу и омладину "Поље добрих дела" на каналу ТВ100 у Петрограду. Ако владика митрополит Владимир да благослов, онда ћу наступати у улози водитеља. Понекад позивају на протестантски канал "Телеслужба благих новости", где говорим о православним празницима и омладинској делатности у нашој епархији.

 

- Санкт-Петербуршка митрополија, више од других, има искуства у општењу с другим хришћанским деноминацијама. Који позитивни моменти се могу из тога извући? Каква добра издања Библије за децу ви познајете - са сликама, написана језиком разумљивим за малу дечицу?

 

- Тек недавно се појавила "Библија за децу" протојереја Александра Соколова "Библија у сликама" И. Пољанске. Код нас у кући је била дечија Библија, издана Институтом превода Библије у Стокхолму (аутори: В. Маттелмиаки и Б. Арапович). Кога год да сам питао, сви су имали исту такву књигу. Посетио сам лутеранце - и молим вас, ето, ње, књига из мог детињства, за само 200 рубаља. Закупили су их на пожртвовања и делимо их дечијим домовима.

 

Следећи моменат - то је разговор. Код већине људи постоје устаљени стереотипи у односу на римо-католике: инквизиција, папизам итд. Почнеш разговор с њима, и они такве чињенице наведу, да се невољно замислиш, мада се не види увек логика у њиховим расуђивањима. Такви разговори ти помажу да будеш у тонусу, да будеш богословски и историјски "поткован". После непосредног разговора с католицима, почињеш боље да схваташ позицију владике Никодима (Ротова).

Веома осваја насмејаност и добронамерност њихових свештеника. Имате осећај да они немају никаквих проблема. То се тиче протестаната и секташа. Погледаш на православне, код нас као да постоје само тешкоће: мрачна лица, црне мараме... Ја не налазим одговор на то, зашто су јеретици тако пуни живота, а код нас (неких) као да Христос није васкрсао.

 

Њихова активна животна позиција, посебно против абортуса, заслужује уважавање. И уопште, њихову активност је добро наводити као пример, како некога треба побудити на дејство. Ето, на пример, када смо проводили мисионарску акцију "Сазнај име свог свеца".

 

Центар социјалне адаптације за непунолетне нарушиоце закона

 

- Какви социјални проблеми омладине Вас највише забрињавају?

 

- Мислим да су то проблеми, који забрињавају и све остале. Мене више од свега брине средњи узраст. У храму видим децу, омладину ређе, али их ипак виђам, а тинејджере (од једанаест до осамнаест година) практично ни нема. Они седе за компјутером, играју игрице, у социјалним су мрежама ("В контакте"), још понегде. Њима у храму није интересантно. А није им интересантно, јер им родитељи стално говоре: "Треба ићи у цркву! Хајдемо у цркву!". Њима се тако не усађује љубав к Богу, већ се ограничавају правилима, оптерећују их неудобним теретом. И, као резултат, тинејджери почињу да мрзе Цркву и своју "луду православну маму".

 

- А како таквом детету усадити љубав према Богу, како у њему пробудити веру?

 

- Главно је почети с васпитавањем од раног детињства, а још тачније од себе. Ако си уложио сву своју љубав у дете, онда га можеш оставити на миру, не престајући да се молиш за њега. Тинејджер ће "преболети дечје болести" и затим ће се сигурно вратити, зато што је "свака душа - хришћанска", и она подсећа одраслијег младог човека, како је добро било у Цркви, да је лакше ићи кроз живот с Богом. Али, поред показивања доброг личног примера и побуђивања да с тобом иде у храм, ипак треба оставити избор њему. У противном, добићемо мржњу и жестоки атеизам. Примере не треба тражити далеко, сетимо се само историје прошлог века.

 

- Колико често успевате да разговарате с тинејджерима?

 

- Углавном у храму, дечијим домовима и када нас позову у школу. Ипак, ви знате, да су, за сада, руководиоци одељења народног образовања, као по правилу, против таквих контаката. Зато се деца веома радују таквим разговорима, и после посете они недељу две препричавају својим друговима и родитељима, да им је у разред долазио свештеник. После тога ме додају у своје контакте на социјалним мрежама, настављају разговор у другом формату.

 

- Неки директори основних школа, можда сматрају противзаконитим одржавање сусрета свештеника с децом, не само у школи, већ и на територији храма? О чему ви говорите за време таквих сусрета, како се они одвијају?

 

- На пример, ако проводим екскурзију у Софијском сабору, онда им причам како је ту било раније, главне одреднице, показујем им фотографије, водим их у звоник.

 

Уколико разговарамо у разреду, питам их о најболнијим проблемима. Дешава се, да сви вичу у глас. Почињем да се сналазим у тој ситуацији, Говорим: "Гледајте, Ко је на крсту? Зашто га носимо на себи, ако својим понашањем постајемо слични онима који су Га распели?" И тако, кроз такве животне моменте, дижеш разговор на други, виши ниво. Кроз једноставна конкретна питања: "Да ли идеш у цркву? У шта верујеш?" Важно је да се не прелази на апстрактне теме, које ту децу не интересују. Често, на пример, задају питање: "Одакле је дошао Бог?" И то је добро, значи и о томе ћемо поразговарати.

 

- Ви, такође, радите и у "Дечијем селу - СОС Пушкин", какав је то пројекат?

 

- То је село, на пет минута вожње од наше цркве, у коме живе деца сирочићи. То насеље се разликује од обичног дечијег дома по томе, што тамо деца живе у малим групама, по пет до седам детета, под називом СОС-маме, којим помажу СОС-тетке. То јест, код деце се на тај начин појављују називи браћа и сестре различитог узраста. Укупно имају 12 кућа и 12 породица. Најважније је то, што тако деца не расту у условима безличности дечијег дома. Једини минус овде је одсуство тате. Али испало је тако, да татом зову мене, чувара или директора села. Та деца живе као у обичној породици, иду у обичну школу и осећају одсуство уобичајеног, у таквим случајевима, односа државе - недостатак материјалне помоћи. Проводе се провере тужилаштва - молим вас, а где је финансијска помоћ... Тај пројекат има свој корен у Аустрији, био је организован после рата социјалним педагогом Германом Хмајнером. У Русији постоје 4 таква села. Ако таквим селом руководи човек који се нормално односи према православљу, онда свештеник може да разговара с децом, да им помаже у духовном развоју и васпитању.

Раније их је посећивао, и наставља то да ради, фудбалер Андреј Аршавин. Као по правилу, он се са децом бави својим омиљеним послом - игра фудбал, само сада не с професионалцима, већ с дечацима и девојчицама.

 

 

За време игре с децом, наступајући у улози судије или тренера, ја им напомињем, да ће се увредљиве рачи и изрази кажњавати као фудбалски прекршаји, добија се "жути" и "црвени" картон, да млађе на терену треба пуштати, да треба пројављивати сажаљивост према ближњем, да моле за опроштај, ако је неко некога повредио. И ако ме после тренинга позивају у госте да попијем чај, трудим се да деци причам о Богу, да им поклоним дечију Библију, православну литературу, да их позовем у храм. Један дечак из тог села нам долази сваке недеље у храм, на Литургију. Помаже ми на служби, води са собом такозвану сестру. Он има једанаест, а она девет година.

 

- Колико вам је интересантан рад с децом?

 

- То је такав стваралачки и (душе)спасоносни рад, од кога добијаш радост, гледајући како је деци поред тебе добро. На пример, играјући с њима фудбал, враћаш се у детињство. То је дивно - осећати се као дете. А када разговараш с децом о другим питањима, то је могућност да с њима поделиш све оно што имаш и што је по мени најважније. Осећам потребу да се поделим својим мислима о породици, дружењу, различитости између љубави и заљубљености - то је посебно важно за тинејджере, о браку, о моралним вредностима, о средствима масовне информације и њиховом утицају на људе, о проблемима алкохолизма и наркоманије, о искушењима. С тинејджерима је веома интересантно говорити о вери и животним вредностима, о човековој природи, његовом пореклу, циљевима човечанства. При томе, о томе се може говорити на различит начин, укључујући ту и интерактивни формат: игре, различите задатке итд.

 

- Како се рађа вера у дечијим срцима?

 

- Вера - то је дар! Претпоставимо да је пред нама петогодишње неверујуће дете. Ако сретне верујућег човека, који може да му открије лепоту тог истог звука звона, сунца, природе, онда ће се код малишана за цео живот усадити та многограност хармоније, коју је створио Бог. Он ће осетити како је предиван овај свет. Друга варијанта, када дете зна да си верник, и ти му своју топлоту у потпуности предајеш, грлећи га тако, да он не може да не осети твоју љубав. Зашто ми желимо да се грлимо, зато што је ту наша душа, и душа хоће да се сједини с душом. Дете такве ствари веома јако осећа, и оне за њега бивају основом будућег захвалног односа према Богу, људима, природи. Децу не можете преварити, они имају танку психологију. Када једном дете осети да га неко истински не воли, онда ће то његово емоционално искуство бити веома јак подстицај к вери. Нарочито, ако реч иде, на пример, о петогодишњаку.

 

- Да ли је тачно да у вашој породици живе три усвојена детета? Шта вас је подстакло на усиновљење?

 

- Код нас су пре неког времена живела три детета, али она нису била усвојена, једноставно смо их сместили код нас, док се не реши питање око њихових рођака. Али сада имамо два званично усвојена детета: девојчицу инвалида, коју су недавно, после операције, исписали из болнице, и друга девојчица, релативно здрава.

 

Радећи више од десет година као волонтер у дечијим домовима и прихватилиштима, где сам стекао непроцењиво животно искуство, заштитио сам дипломски рад у Духовној семинарији на теми: "Пастирско-педагошка делатност свештеника у дечијим домовима и прихватилиштима". И у неком тренутку, спајајући теорију и праксу, добио сам жељу да помогнем тој деци, не само разговорима, играма, испијањем чајева, већ да им дам нешто више - могућност да буду васпитавана у православној породици. Верујем, и молим Бога, да ће те девојчице, запечативши у себи исправне односе деце и родитеља, моћи у будућем да их пренесу и у свој лични живот. Јер, по статистици, само десет процената деце из дечијих домова успевају да створе породицу! Код осталих ништа не успева, оженивши се, разилазе се већ при првим свађама. Или уопште ни не улазе у брак. Они не схватају, да љубав није само када ти поклањају цвеће. То је рад! То је подвиг! То је огромно трпљење! Одрасла деца не схватају то, зато што немају пред очима живи, елементарни пример породичних односа.

 

Ја сам с својом женом, како је то по правилу, прошао школу за родитеље који усвајају децу, сакупили смо сва документа... Надам се да сам на разумљив начин објаснио разлоге усвајања девојчица из дечијег дома. Молим читаоце за њихове молитве.

 

- Водите веома велику недељну школу при цркви. Како успевате да се и тиме бавите?

 

 

Дечији летњи лагери на острву Коњевец

 

 

- Трудим се да налазим време, јер сам ја тамо духовник. Имамо седамдесет детета са стране. Плус још и та, која посећују разне секције при основној школи: цртање, моделирање, два хора итд. Укупно се накупи око сто педесет детета. Наша деца су веома музикална. Имамо сарадницу која децу може да научи да свирају на било ком инструменту. Често одржавамо концерте у основним и социјалним установама.

 

Моје учешће се углавном своди на то, да разговарам с децом на различитим местима, укључујући ту и цркву, на исповести. Многа деца из наше парохије немају оца, па сам зато дужан да им компензујем тај недостатак мушког разговора.

 

Код нас ради стални дечији логор, на острву Коњевец, који с задовољством посећујем с децом. Тамо је све озбиљно: устајање, молитва, јутарња фискултура, друштвено-корисни рад, разговори, игре, пољска кухиња, дежурство. Пре пет година смо почињали од шатора, а сада смо, хвала Господу, већ изградили дрвене кућице.

 

- Данас се чују прекори на адресу Цркве, да је има превише, да је прешла своје границе и улази у школе, дечије домове итд. Шта ви, као човек који је посветио десет година свог живота социјалном раду са сиротом децом, можете да одговорите на то?

 

- Црква је одвојена од државе, али није одвојена од свог народа. Њој није све једно, шта се дешава у нашој земљи, посебно међу омладином, када је наркоманија у порасту, алкохолизам, шири се порнографија. Због наше тихе сагласности, невероватном брзином се шири морално разграђивање друштва. Зар да настави да се лије крв, абортусом невино убијене деце? Зар да се увећава у Русији проценат разрушених породица и деце лишене родитељске љубави.? Зар да се свакодневно излива са екрана телевизора суровост, насиље и неморал? Сматрате да служитељи Руске православне цркве треба да остану равнодушни посматрачи урушавања образовања, културе и вечних духовних вредности?

Драги моји, хајде да извучемо правилне закључке.

 

С јерејем Глебом Грозовским разговарао Игор Иљин

 

превод са руског С. М.

29.септембар 2014.

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/guest/35596.htm

 

 

 

 

Манастир Лепавина

 

[Пг]

Брате Срђане, надам се да ми нећеш замјерити због овога што ћу написати, јер није баш директно везано за тему...

Кад смо скупљали помоћ за поплављене, пошто су биле присутни навијачи сви боја, ми се договоримо са нашим највећим ривалима да одиграмо једну пријатељску. И, како су ту били свештеници са Храма договоримо се да побједник одигра један меч са њима. Оливадимо ми наше противнике, али ми понуду наших свештеника нисмо схватили озбиљно. Међутим, стиже нама "званичан" позив. Ми под утиском лагане побједе над љутим ривалом, не можемо на земљу да се спустимо колико смо полетјели после те побједе... Причамо ми између себе "Како да играмо против свештеника", Смијемо ли да их добијемо" :-D, говоримо о томе да их пазимо да их не повриједимо, али на пораз као опцију није нико помишљао! Али, овај један од нас који је имао прилике да их види у таквом издању нас је упозоравао ријечима да ће нам све бити јасно кад изађу на терен. Дође и тај дан...

Скратићу. Угазили су нас. Двојица су били професионални фудбалери, двојица су играли фудбал у младости, а голману, који је нешто при цркви - није свештеник, а не можеш му гол дати. Додуше, ми смо дошли ослабљени, али није нам нека утјеха. На крају су нас тјешили.

Тако да, очигледно је наше(читај свештенство СПЦ-е) талентовано за фудбал.

[feeble]

Samo da nije bilo ovako

 

 

Morao sam, sad kraj offtopica